Мариана Валеријевна Соломко, песник, прозаиста, преводилац, композитор. Рођена 30. 4. 1984. године у Лењинграду. Дипломирала је на клавирском одсеку Националне музичке академије Украјине П. И. Чајковски. Од детињства је много путовала, укључујући и Шведску 2001–2010, где је одржала преко 100 концерата.
Аутор књига поезије «Гуске су летеле на север» (2013), «Шта год да се догодило» (2014), «Короставник» («Обична прженица») (2018), књига за децу «У гљивама са римама» (2017). Лауреат регионалних и међународних песничких такмичења, укључујући «Јесењинови следбеници» (Русија, Москва, 2018), «Сребрни сибирски ждрал» (Казахстан, Костанај, 2018), «Словенске традиције» (Русија, Крим, 2018), «Словенски калејдоскоп» (Белорусија, Минск, 2020), добитник Велике награде на III међународном песничком такмичењу Велики кнез Константин Романов – К.Р. (Русија, Санкт Петербург, 2013). Диплома Сверуске књижевне награде назване по А. К. Толстоју, лауреат књижевне награде «Млади Петербург» и «Словенске традиције». Сребрни лауреат Националне књижевне награде «Златно перо Русије» (Москва, 2020).
Песме су јој објављиване у књижевним публикацијама у Русији, Украјини, Белорусији, Казахстану, Србији, Немачкој, Канади, Великој Британији, Грчкој. Преводи са српског, а њени радови су преведени на српски и украјински. Члан Савеза писаца Русије, члан Савеза новинара Русије.
Odlikovan im zlatnom medaljom. I. Bunjina za verno služenje ruskoj književnosti.
Марианна Валериевна Соломко – поэт, прозаик, переводчик, композитор.
Родилась 30 апреля 1984 года в Ленинграде. В 2009 году окончила
фортепианный факультет Национальной музыкальной академии Украины им.
П.И. Чайковского. С детских лет гастролировала, в том числе в Швеции в
2001–2010 годах, где дала свыше 100 концертов.
Автор поэтических книг «Гуси летели на Север…» (2013), «Что бы ни
случилось…» (2014), «Короставник» (2018), детской книги «За грибами со
стихами» (2017).
Лауреат региональных и международных поэтических конкурсов, среди
которых «Есенинцы» (Россия, Москва, 2018), «Серебряный стерх»
(Казахстан, Костанай, 2018), «Славянские традиции» (Россия, Крым, 2018),
«Славянский калейдоскоп» (Беларусь, Минск, 2020), обладатель Гран-при III
Международного поэтического конкурса им. К.Р. (Россия, Санкт-Петербург,
2013).
Дипломант всероссийской литературной премии им. А.К. Толстого, лауреат
литературных премий «Молодой Петербург» и «Славянские традиции».
Серебряный лауреат Национальной литературной премии «Золотое перо
Руси» (Москва, 2020).
Стихотворения публиковались в литературных изданиях России, Украины,
Беларуси, Казахстана, Сербии, Германии, Канады, Великобритании, Греции.
Переводит с сербского, переведена на сербский и украинский.
Член Союза писателей России, член Союза журналистов России.
Награждена Золотой медалью им. И. Бунина за верное служение русской
литературе.
Марианна Соломко
Россия, Санкт-Петербург
Перевёл с русского на сербский – Анджелко Заблачански (Анђелко Заблаћански)
***
Будь со мною в несчастие рядом ты,
Ясный взгляд в заметелье не прячь.
Мы с тобою – две снежные ягоды,
Мы – неслышимый ангельский плач.
Не искали блаженства и лагоды
И не чаяли сказки-мечты.
Обнялись и оттаяли – я да ты,
Отогрелись, нашлись – я и ты.
Жизнь прошла не напрасно, не якобы,
В непогоду и небо черно
Мы держались – две снежные ягоды –
За один на двоих черенок.
Снегири, как румяные ябеды,
Щебетали про нас до зари,
Мол, не зябнут волшебные яхонты,
Сколько иней их ни серебри!
И шептал на весь мир снежноягодник,
Словно оттепель звал и весну,
Что в любови сердечной, не якорной,
Судьбы наши не видимы злу.
Люди, будьте любимы и мяготны,
Распахните души закрома,
Пусть, как белые снежные ягоды,
Пощадит вас голубка-зима.
БУДИ УЗ МЕНЕ
Буди уз мене кад свуд около су хуље,
Не скривај поглед оштар као мач.
Ти и ја смо две јагодасте пахуље,
Ми смо нечујни анђеоски плач.
Нисмо тражили лагоду и нирвану,
Нити се надасмо бајкама и сањама.
Ти и ја загрљајем топимо мрзлину,
Загрејани – нађосмо нас двоје у нама.
Живот прође не тобоже, не улудо,
По лошем времену небо је црно, влажно.
Две снежне јагоде – имали смо се лудо –
И једно за другог држали се снажно.
Зимовке, те румене кудилице,
Цвркутале су до зоре о нама,
Кажу, неће зепсти љупке једрилице,
Ако се не посребре ињем и пахуљама!
Бели бисерак шапутао свету целом,
Топлином речи звао је пролеће,
Љубав се веже срцем, не сидром
Наше судбине зло видети неће.
Људи, будите вољени и нежни,
Из душе пустите слободе вриске,
Нек вас јагодасти плодови снежни
Поштеде од голубице зимске.
КАПЛЯ
Через ненастья свет и мглу
Катится капля по стеклу
Мимо дождливой грусти клумб,
Капля – сама себе Колумб.
И – ни следа на льду стекла…
Капля, куда же ты стекла?
КАП
Кроз дан без светлости и маглу
Кап се котрља на стаклу.
У покисле цветове кад уђе тама:
Кап је Колумбо себи сама.
И гле – на стаклу нема трага –
Где си нестала капљо драга?
***
Срывают плитку в ванной старую,
Въезжают в комнату усталую
И выметают всё до атома,
Но воздух здесь, как прежде, матовый.
Хрусталь, сервизы непочатые
Могильной пылью опечатаны,
На фото – дедушка и бабушка…
Не застилает влага радужку.
Неблагородными оленями
Бредёт бредово поколение,
И не о чем ему печалиться,
И ни за что горит свеча лица.
И снова будет поколение,
Но поминать былое – лень ему,
Лишь будет маятником маяться –
Ни роду-племени, ни мать-отца.
***
Разбиј плочице старог купатила
Уђи у уморну собу
Помети сваки атом прашине
Но, ваздух је овде, ко и пре, мемљив
Кристални сервиси неотпаковани
Мртвом тишином запечаћени
На сликама – деди и баки
Влага не покри очну дужицу.
Као бескрвни, неплодни јелени
Кроз заблуде лутају генерације
И нема никог да тугује
Ни да упали за душу свећу
И увек биће нових поколења
Лењих да се сете прошлости, предака
Њихаће се као старо клатно
Без рода, без племена – мајке и оца.
***
Когда не вымолвить тоски,
Когда любви не обнаружить,
Бумага рвётся на куски,
Когда редактор смерти кружит,
Хохочут буквы, боль и мрак,
А вдохновение – на убыль, –
Возьми земли простой в кулак
И процеди сквозь пальцев зубы.
И вдруг откроется весна
Зерном нечаянным и острым,
Причалит ангел в два весла
И увезёт тебя на остров.
***
Кад не покажемо чежње јаде
Љубави не нађемо ни за грош
Папир је исцепан на комаде
И стихови умиру на перу још
Смеју нам се слова, бол и тмине
Надахнућа сасвим се изгубе
Стисни земљу песницом истине
И цеди је кроз прсте ко зубе.
Онда одједном све ти процвета
Клија зрно духовности силне
Анђео те са два весла света
Поведе до поетске ширине.
***
Романтик с русскими глазами,
С пшеничной тяжестью бровей,
Двумя своими небесами
Возьми меня в густой траве
И опрокинь как птицу в осень,
Которой нужен перелёт
До губ твоих и до колосьев,
Зажги сердец солнцеворот!
Не будет смерти сенокосной,
Лишь плеск кометного малька
И долгий-долгий, в самый космос
Наш взгляд в четыре василька.
***
Сањару с руским очима,
С тежином пшенице у обрвама,
Са своја два неба:
Узми ме у густој трави
И обори попут птице у јесен,
Птице којој је потребан лет
До твојих усана и ушију.
Запали срце сунчаним вратницама!
Нећемо умрети на сенокосу,
Ни под пљуском ужареник комета;
И дуго, дуго, у самој бесконачности:
У погледу ће нам бити четири различка.
