Научни и међународни годишњи конкурс за признање и награду ,,ПЈЕСМА ГОДИНЕ“ БАЛКАНА И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ 2021од Удружења ЕВРОПСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРПСКИХ НАУКА И УМЈЕТНОСТИ из Љубљане.
Награде за добитнике се састоје од: плакета, орфеја, признања али и медаља, значки, диплома, захвалница и повеља УЕАСНУ, ССДС или УСК и то:
1.за постигнуто прво такмичарско место награда је златна плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.
2.за постигнуто друго такмичарско место награда је сребрна плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.
3.за постигнуто треће такмичарско место награда је бронзана плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.
Ове године у вези субјективних и објективних разлога донација није било, тако да новчаних награда нема.
4.за додатне три(3) награде за најемотивнију, најромантичнију и најоргиналнију љубавну песму, награде ће се састојати од златних значки уз диплому УЕАСНУ.
На међународни конкурс за књижевно признање и награду,,Песма године“ Балкана и ЕУ пријавили су се аутори из 11 држава: Словеније, Србије, Руске федерације, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Црне Горе, Немачке, Канаде, Шведске, и Аустрије. Ове године на конкурс је стигло 157 пријава, од којих је 38 било непотпуно. Сви пристигли радови, жанровски гледано, су поезија, па су пјесничке слике и пјесникове поруке исказане кроз стихове. Жири у саставу проф. Сњежана Миљковић, проф. Милена Грбић, предсједник ССДС Игор Митић, генерални секретар СССС Давид Тепић и мр. Рајка Голић, као предсједник истог, састао се 10.јуна. На поменутом састанку изнијели су своја мишљења и приједлоге за награде. Љубав према вољеној особи главна је, а можемо рећи и једина, тема која је подстакла наше кандидате да напишу свој рад. Емоције су углавном тужне, сјетне јер је недостижан онај о коме се машта.
Главне награде:
1.Шифра: „Принц од нежности“
Драгана Деспић је рођена 23. јуна 1997. године у Бањој Луци. Основну школу и гимназију завршила је у Теслићу. Дипломирала је на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци на одсјеку социологија. Тренутно похађа мастер студије на Факултету организационих наука Универзитета у Београду на студијском програму Менаџмент људских ресурса и на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци на студијском програму социологија. Објавила је двије збирке поезије „Кораком до стиха; (2017) и „Тишине гласа; (2020).
Ако одем
Ако одем прије рујних зора што ките дан
утабаним путем којим сви ће проћи,
ти спавај, не, не прекидај сан,
јер баш у њега насмијана ћу ти доћи.
Ако одем прије вечерњег пољупца
за одласком мојим заплакаће сви,
и пјесма моја ће да загрца,
али немој молим те плакати ти.
Твоје миле црне очи не смију да плачу,
јер не волим када си тужан
забижељићу оштрицом сличној ко на мачу
да си својој вјечности пјесми остао дужан.
А дуг свој ћеш вратити пољупцем у свијећу
запаљењу у пламену сличноме моме
што је цијелим бићем горио за срећу,
исписаној у сјећању сад у срцу твоме.
Ако одем прије мрака
плакаће птице, тишине и драги људи сви,
а ја, ја те гледам кришом са небеског сокака,
и зато молим те немој ми плакати ти,
само ми махни док одлазим…
Оливера Синђелић рођена 12. 7. 1973. у Сремској Митровици. Награда,,Силвија Павић,, добијена од књижевног клуба ,,Момчило Настасијевић,,из Г. Милановца 7.11.2019. Прва награда 17 међународних илинданских песничких сусрета 5.8.2018. године у Дервенти. Трећа награда 21.10.2019. поводом првог међународног књижевног конкурса у организацији Удружења књижевника ,,Стојан Живадиновић,,.
Не сећам се више
Не сећам се више очију тих, очију дивних.
Време је прекрило велом заборава прошле дане,
као кад на поље у долини у рано јутро падне
са неба вео од облака, магле и слане
па не разазнајем на њему цветове…
Не сећам се више руку тих, руку дивних
и не смем ни да помислим шта је сада са њима,
покрива их трава, милодух, цветови белог крина,
покривају их различци, цврци и свици,
паперјаст дивљи врес са маслачцима…
Не сећам се више осмеха твог, усана дивних
али се сећам речи и боје твога гласа,
жалим као Вотан Албериху због Фреје кад скриви,
зажалим увек кад видим жито кад се заталаса
у сунчаним данима лета.
Сетим те се увек кад прођем крај поља сунцокрета,
сетим те се увек кад видим булке у мору житног класа.
Заборав је покрио сећања, избеледеле су слике,
године пролазе и на хиљаде њих ће проћи
овом дивном долином после мене, кога да кривим?
Помирих се са судбином у свој својој немоћи,
записах у камену своје успомене, нека оне живе
и кад ја престанем да живим.
Дани теку, река времена не престаје да тече,
часови се нижу, као кишне капи капљу минути,
кидају се међу људима споне, бледе сећања, брује ветрови успомена,
облуци на обали реке као сребрни прапорци са санки сребним звоном звече,
прастари чемпрес пред нашом кућом мотри и ћути,
он види и давно прошло време и векове пред нама далеке…
Милош Марјановић пише поезију од своје петнаесте године. Предсдник Књижевног клуба „Мала птицa” из Београда и почасни члан Фондације “Такец” из Битоља, Македонија.
Објавио збирку поезије “Трагање за истином”, Књижевни клуб “Мала птица”, Београд, 2018. и двокњижје “Девет страна света / Одјецаји” (са Ненадом Ж. Милошевићем), Удружење незвисних писаца Србије, 2020.
Песме су му заступљене у преко двадесет антологија и зборника ( “Шумадијске метафоре”, “Гарави сокак”, “Изворник”, “Београд на води”, “Тројица из Градишта”…) и преведене на ромски, италијански, румунски и грчки језик.
Живи и ради у Београду
Једно име за љубав
Чувам за тебе осмех
из времена када сам мислио да је зло само део бајке
које губи на крају.
Чекам да га вратим на лице
чим додирнеш уснама мој десни образ
вратиш искушеника у детињство
и незналицу претвориш у мудраца.
Сакрио сам додире у врхове јагодица
да их не узму погрешне.
Превише је заблуда полагало право на мене
крунило клип уздаха
бацајући ме у кавез кривице
терајући да потонем у глиб стварности.
Сушим цветове липе са крошње детињства
да се пронађемо у капима чаја
и да опијен вилинским моћима
не пожелим ни једну жељу
јер си остварење свих жеља.
Тешко је када нађеш идеалну жену у погрешно време
када је сутра далеко као век
и не можеш бити друго име за љубав
када си прва
када си једина.
Додатне награде:
1.Шифра: “Пјевање о Романији“
Милена Дрпа рођена је 1950. године у Горњој Слатини код Шамца. Основну школу завшрила је у Шамцу, гимназију у Градачцу, а студије српскохрватског језика и књижевности на Педагошкој академији у Тузли. Цио радни вијек радила је као наставница српскохрватског, касније српског језика, прво у Доњим Кладарима код Модриче, касније у Модричи.
Објавила је осам књига, а девета је спремна за објављивање. Три књиге је приредила, у зборницима је око седамдесет њених радова, у часописима близу сто, десетак у антологијама. Током бављења писањем обрадовало ју је двадесетак књижевних награда, али јој је драго и осталих шеснаест награда добијених за просвјетни рад. Од свих, ипак издваја једну, која није, али и јесте, и књижевна, пошто је заслужена за учење ђака српском језику и књижевности и за рад са младим књижевним ствараоцима. То је признање Најдражи учитељ, добијено 2003. године у Београду.
Ако одем раније
Не чекам ја откуцаје тог клатна
на сату суда, и не желим их, не.
Моја су поља још од пламсаја златна,
још кришом блуди мјесец, нуди се све.
И још ја надом поткивам своје дане,
чак и кад замуцам над пролазношћу.
Још у мој поглед милион сунца стане
и још ја грлим љубав, милу гошћу.
Ал’ огласи ли звон судбе задњи стисак
и најави ли свијећа лелујање,
прогутаћу ја сузу слану и врисак
к'о да ме још чека жарко свјетло дање.
Да ћеш ти моћи, лагаћу себи, к'о прије,
чуват’ ми путе и отварати капије.
2.Шифра: „Бити посебан“
Јелена Трајковић рођена је 1989. године у Зајечару. Од своје пете године бави се писањем поезије и прозе и добијала је разне награде и признања на локалном и регионалном нивоу. Њен први роман, ,,Бити посебан“, објављен је 2014. године у издању издавачке куће Лагуна. 2020. године је изашлаиз штампе њена друга књига, збирка поезије ,,Ништа лично“, у сарадњи са издавачком кућом ,,Нова поетика“, која садржи 49 песама. Поезија јој је заступљена у многим националним и међународним зборницима и антологијама.
Ружичасти облаци
Као да се свет претворио у шећер,
речи су постале магичне, плес птица…
И живот је добио нови, бољи смер,
срећа је у спознаји великих ситница.
Одjедном су обрисани трагови од соли,
опет цвета биљка што је остала без воде,
и поново воли тај ко уме да преболи,
неке биљке знају како боље да се роде…
Као да се вера уздала у срећу,
пролази све тестове тај ко веру враћа,
судбина понекад нуди злата пуну врећу,
ал’ љубав се смеје, она никад се не плаћа.
Ватромет је обасјао небо изнад града,
немаш шта да понудиш, сем себе да даш…
Још прелети пред одлуком страх од старих нада,
ал’ кад једном сретнеш правог – једноставно знаш.
Ратко Поповић, рођен је 12 маја 1964 у Шњеготини Средњој, општина Челинац, Република Српска.
Аутор је четири збирке пјесама, “ПРЕТАКАЊЕ ЖИВОТА”, “ПУТОКАЗИ”, “СУНЦЕ У ЗАВИЧАЈУ”, и збирке „Не дамо светиње” . Заступљен је у преко 60 зборника поезије. Више пута је награђиван и похваљиван на разним конкурсима поезије. Члан је Удружења “Српских књижевника Словеније”, и члан је Школског одбора Основне школе “Новак Пивашевић” у Дубрави Старој. Има статус књижевника у Републици Српској.
Данас ће ти усне љубити катрени
О теби ћу данас да напишем риме,
пјесму што ће свима поквасити лице.
У пјесми ти нећу поменути име,
не дам другим’ да дођу до моје краљице!
Данас ће ти усне љубити катрени,
а косе ће мрсити испод њих терцини.
У свиленој хаљини ти ка мени крени,
да ти очи љубим у строгој тишини.
Њежно ћу да скинем цвијет из твоје косе.
И исплетем теби плетенице двије.
И попићу сваку капљу твоје росе,
Као што и пчела мед са цвијета пије.
Ти си мој путоказ и моја си нада,
најслађе си грожђе из мог винограда!
