Приликом објављивања Меморандума, ауторице др. Вере Кржишник-Букић, научне саветнице у Институту за питања народности из Љубљане, заиста смо први пут, у нашем, скоро две деценије дугом заузимању за признавање Србима ( и свима осталима непризнатим националним мањинама), Уставно загарантованог статуса-националне мањине, од стране словеначке државе, добили и научно добро верификовану потврду, како наша заузимања нису била узалудна. Зашто то треба посебно истаћи? Пре свега због чињенице, каквим све, пре свега политичким, правним, медијским и осталим ”акробацијама”, били смо изложени од стране словеначких елита. Било је ту и сасвим отворених, и претњи, као и оног ”класично-наивног”пренемагања у обилику питања: а шта би Ви, у нашем конкретном случају Срби, хтели? Зар Вам се Република Словенија, није довољно смиловала, и прихватила Вас, после распада бивше заједничке државе? Помешале су се ту и, по оној народској, ”и бабе и жабе”, мислим да у вечини случајева, сасвим намерно, како би се што више замаглила суштина.
Представници словеначке, поготово политичке елите, није битно којој политичкој боји припадају, намерно су сводили питање око давања статуса националне мањине, на питање:
”како је, просто немогуће, мењати Устав Републике Словеније, како би непризнатим мањинама била дата њихова права!”. Потсетимо се само, ту је ”немогућност”, у свом познатом маниру, својевремено одглумио, приликом своје посете Србији и бивши Председник владе Р Словеније и садашњи Председник Републике, господин Борут Пахор.
Исту ”монодраму”, са сличном ”поруком”, одглумио је и садашњи Министар иностраних послова, господин Карл Ерјавец. Разлика је само у томе да лекцију, о ”немогућности” мењања словеначког Устава, због непризнатог статуса националне мањине, нису добили Срби, него
представници, такође непризнате немачке националне мањине у Републици Словенији. Дипломатска ”публика” у том случају, био је, нови аустријски Министар иностраних послова,
господин Себастијан Курц (Sebastian Kurz).
И добро је, а пре свега инструктивно да је др.Вера Кржишник-Букић, сасвим добронамерно,
скренула пажњу словеначкој политичкој елити, а и осталима, каква су све досада документа, било: међународна, европска или искључиво интерно словеначка, потписана и верификована, у вези односа према (непризнатим) националним мањинама у Републици Словенији. Сасвим искрено, нисам ни знао, колико, просто обавезујућих докумената о правима мањина, већ је прихватила Република Словенија.
Никако неби било на одмет, и овог пута, не споменути досада неприкосновени ”аксиом” или ако желите ”замајац”, словеначког Устава, а исти се назива ”статус аутохтоних националних мањина”. У принципу, у случају, ”аутохтоних националних мањина” (Италијани, Мађари и делимично Роми), уведен је као критериј признавања статуса националних мањина, уствари према међународној правној класификацији, непостојећи или барем појам који се не користи.
Увођењем, споменутог правног појма, у Уставу Републике Словеније, представници словеначке политичке елите, били су убеђени, како су, упркос бројним потписаним међународним споразумима, повељама и сличном, стекли правни алиби, да се једном великом броју грађана Републике Словеније, одузме право на статус припадника националних мањина.
Др. Вера Кржишник-Букић, такође је оправдано указала у Меморандуму, како су тиме у вези, од стране словеначке државе, била доста ”заборављена” и два документа и то: Споразум политичких странака о заједничком иступању на плебисциту за самосталну и независну државу Републику Словенију (6.12.1990), као и Писмо о добрим намерама (6.12.1990). Поготово је значајно Писмо о добрим намерама којег је потписао др. Франце Бучар, тадашњи председник Скупштине Р Словеније и које припадницима народа некадашње заједничке државе СФРЈ на територију Републике Словеније ”гарантује како се за њих ништа, што се тиче њихових права, неће променити!”.
Та су се обећања, после изведеног плебисцита, врло брзо ”заборавила” и истопила. ”Најзаборавнији”, у свему томе, испали су дакако словеначки политичари.
На крају, овог нашег размишљања о Меморандуму, треба се упитати: шта можемо очекивати, односно, чиме би могла да нас ”изненади” словеначка политика, када се ради о прихватању могућности да непризнате националне мањине, буду сврстане у словеначки Устав? Нас, припаднике, непризнате српске националне мањине, што се тиче разноразних, пре свега провидних изговора, никакав нови конструкт од стране словеначких политичара, неће нас изненадити. Али, бићемо стварно изненађени, када би нас, после толиких година, подржала и наша матица. Досада нас је углавном игнорисала.
М.В.
