ЖЕНА ЧЕКА СРЕЋУ
Кад једном мину године жара,
Заноса, љубави и среће,
Кад не будеш још сасвим стара
Схватићеш да си само стијен свијеће.
Кад будеш имала времена
И будеш у прошлост загледана,
Пригњечена треретом бремена,
Дозивањем врцавих дана,
Осмјехнута, с нешто горчине,
С погледом који још каткад сине,
Наћи ћеш ме негдје у души.
Тад тихо, за нас запјевуши
О жени која још срећу чека
Од туђег, а не свог човјека!
Жажина, 11. јула 2000.
Аутор Песник-Ђуро Маричић
ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ
Пишем ти песму, а нема речи.
Нема,на папиру, ништа не пишем.
Пишем у срцу, а слажем у души.
Биће то књига, кад је напишем.
У мојој песми, само стоји твоје име.
И свако слова, има свој стих.
У мојој души, празнине нема.
Јер где год кренем, тамо си ти.
Како ми само, ова песма о теби.
Поносно звучи, а срце пара.
И сваког трена, кад сам без тебе.
Нека самоћа, телом ми хара.
Мангупче моје, кад те заволех.
Тада нисам могао, за ово знати.
Да си ми зашла, у сваку пору.
Да би ти могао, срце своје дати.
Очи те твоје, тиркизне боје.
Опиле су ме, к’о неко жестоко пиће.
Твоје су руке, увек на мени нежне.
У свако доба и кад зора свиће.
Немој ми више, никада мила.
Немој ми никада, више рећи не.
Остани тако, желим да те волим.
Нећу да сањам, због тебе сне.
Београд.20.01.2013.г.
Аутор песник:Раде Пантелић
ГРЕШНИ СМО НОЋАС БИЛИ
ДАЛА СИ ГРЕХ И ЈА ГА УЗЕ
КАД ГРЕШАН САМ И ЈА
СТРАСТИ СУ СЕ ИЗМЕШАЛЕ
И МОЈА ПРЕДЈЕ КОД ТЕБЕ СВА
КОД МЕНЕ НЕМА ЧЕМЕРА НИ МЕДА
ЗНОЈ СА ЧЕЛА ПОЛАКО СЕ СЛИВА
А ТИ СЕ ЊИШЕШ ИЗНАД МЕНЕ
… И ТВОЈЕ ТЕЛО САДА УЖИВА
КАО НА ТАЛАСЕ ТИ САД ПЛОВИШ
И ПОТАПАШ ТЕЛО МОЈЕ
ДАЈЕМ ТИ ДЕО ШТО ПРИПАДА МЕНИ
И САДА КАЖЕШ ДА ЈЕ ТВОЈЕ
КАО БРОДИЦА ПО МЕНИ ПЛОВИШ
ПА БУРА СНАЖНА СЕ ДИЖЕ
ПРЕВРНУ БРОД САДА НА ДОЛЕ
А ТАЛАСИ МОЈИ ЈЕ САДА ПОКЛОПИШЕ
САДА СЕ ТЕЛО МОЈЕ ЊИШЕ
А ГРУДИ ПУЦАЈУ ЈЕДРА
РУКЕ КЛИЗЕ ПО ТЕБИ
И ТРАЖЕ ТВОЈА БЕДРА
САДА МИ ТЕЛО КО ЗВЕР ЖИВА
СТЕЖЕ И ГРИЗЕ ТЕБЕ
ОСЕЋАШ ЛИ БОЛ СТРАСНУ
НЕОСТАВЉАМ НИШТА ЗА СЕБЕ
ДАЈЕМ СЕ САВ И ДЕО СЕБЕ
И ЗАДЊУ КАП ИЗ ВЕНЕ
СВА КРВ СЛИВА СЕ КА ТЕБИ
БУЈИЦА САДА КРЕНЕ
КО САДА МИСЛИ НА ГРЕХЕ НАШЕ
МИСЛИЋУ О ЊИМА СУТРА
САДА СЕ ЈОШ МОЖЕ ДАТИ
ДОК НЕДОДЈУ РАНА ЈУТРА
СТРАСТИ СЕ ГАСЕ И ПРОДЈЕ БУРА
ТАЛАСА И БРОДИЦЕ НЕМА САДА
НЕБО И ПУЧИНА САДА СЕ СПОЈИШЕ
А ЗОРА РУДИ ЕВО МЛАДА
Аутор песник из баната Петар Ћирић
МОЈ САН
ДОК СПАВАШ ОЧИ ТЕ МОЈЕ ПАЗЕ
А РУКЕ ПОЛАКО МИЛУЈУ И МАЗЕ
ПРСТИ ТИ ЧЕШЉАЈУ КОСЕ
И ОСМЕХ У ТВОЈ САН ДОНОСЕ
РУКА ТИ МИЛУЈЕ ВРАТ
ПА ТРАЖИ СЛОВА ДВА
ЛАНЧИЋ ОД СУВОГА ЗЛАТА
… ГДЕ СМО ТИ И ЈА
У ЊЕДРА РУКА СЕ СПУШТА
ПА НАДЈЕ ЈАБУКЕ ЧВРСТЕ
ОСЕЋАМ КАКО КУЦА СРЦЕ
ЗАЛЕПИО ЈА САМ ПРСТЕ
ОНО САД КУЦА ЗА МЕНЕ
ПА ЖАР ОСЕТИМ ВРЕО
СТАВИМ И ДРУГУ РУКУ
ПРЕТРНО ЈА САМ ЦЕО
РУКА МИ КЛИЗИ ДОЛЕ
ПА ОВДЕ НЕМА КРАЈА
ПРСТ МИ ВРЕЛИ ГОРУ
СТИГАО ЈА ДО РАЈА
УСНЕ МЕ САДА ПЕКУ
У ЊЕДРА СТАВЉАМ ИХ ЈА
ТВОЈА МЕ РУКА ЗАГРЛИ
Е БИЋЕШ МОЈА СВА
А ПРСТИ ИГРАЈУ ИГРУ
КО СА ЖИЦАМА НА ГИТАРИ
ОВО ЈЕ КАО ИЗ СНОВА
А СРЦЕ СВЕ ВИШЕ ЖАРИ
РУКЕ ТЕ ЧВРСТО ДРЖЕ
КО КЛЕШТА СТЕЖУ СТРУК
СРЦЕ ПРЕСТА ДА БИЈЕ
НАСТАДЕ ПРАВИ МУК
ОСЕТИМ НЕЧИЈУ РУКУ
НА ГЛАВУ МОЈУ ВРЕЛУ
САЊАМ ЈА ИСТИ САН
ЕВО ГОДИНУ ЦЕЛУ
А ЖЕНА МИ КАЖЕ УСТАЈ
ЗНОЈ ТИ СА ЧЕЛА ЛИЈЕ
САЊАО РУЖНЕ СНОВЕ
ЗА ТЕБЕ ТА ПРИЧА НИЈЕ …ахахахаха
Аутор песник из баната Петар Ћирић
НЕ ПОСТОЈИ МЕСЕЦ
Не постоји Месец,
који не може да опере
твоје снове
Не постоји
црно бели филм,
… ако твоји снови
сањају филм у боји
И не постојиш Ти,
који не можеш
све оно што хоћеш
А хоћеш
да живиш могуће
у немогућем времену и простору
Зато буди јачи од јачег
и сањај,
живот обојен јавом
Играј се Месечивим нитима
и трагај за истином
коју скриваш у себи
Не брини, многи би били
твоје друго Ти,
али Небо има простор
довољно велик
за све нас који
личимо само себи.
Аутор песникиња -Дијана Ухерек Стевановић
КАДА
Када тренутак свећу упали,
суза је угасити неће…не плачи.
Не страхуј од нарицања умусане ,
родиље гараве моје…
не узнемиравај се завијањем
мог паметног коврџавог Бојтара.
… Не чуди се њисци из штала доратима,
вранцима ,и липицанерима мојим…
Умиће им светлост свеће моје копита,
ал касати самном у заносу неће.
Ужелеће се они мене ,
нећу ја заборавити те сапи ,
сапи к'о сунце топле,сапи …
од трептаја среће к'о роса мокре…
зајапурени пулини верни,
коврџави ,сјајни, неће из моје торбе
сланине режањ по режањ јести….
Утишаће се циганске виолине за
само трен у сокацима …
неће подврискивати свати…
јер гарава окићена златом кукуруза ,
сунцокрета ,жита и бундева ,
скида бели вео …
највећег свог љубавника у вечност да испрати.
Аутор песник: Мика Владисављевић
ПУСТИЊСКИ САН
*Пустињска тишина, свуда око мене.
А врела јара, неда ми до даха.
Чујем само како, шушти ситни песак.
Али даље идем, свом циљу без страха.
*Знам, до циља стижем, трновитом стазом.
После овог песка, које ме изгоре.
Жеђ ме савладала, а уста ми сува.
Свуд фатаморгана, видим само море.
*Бродим кроз пустињу, савладавам дине.
До тог мора што видим, никад нећу стићи.
Знам да ће та вода, у трену нестати.
Кад ветар олујни, крене песак дићи.
*У очају своме, када дође вече.
Видим зеленило и осећам крај.
У сред овог песка, који ме измучи.
Као да сам стиго, на небо у рај.
*Воде,воде воде, једва сам јецао.
Видео сам локву, испод палме листа.
Била је то вода, она мокра права.
Али није била, беспрекорно чиста.
*Пио сам ту воду,да повратим душу.
Од умора брзо, ухвати ме сан.
Песак ми је била, та постеља мека.
А палма балдахин, да одспавам сан.
*На крају тог краја, ти си моја била.
Дошла си у сан, док сам чврсто спио.
Палма се љуљала, од пустињског ветра.
Па сам место тебе, палмин лист мазио.
*Тропске ноћи хладне, а и роса пала.
Све је орошено, као после кише.
И оаза сретна, даровима Бога.
Па пустинско растиње, још лепше мирише.
*Што ми се догоди, да овај сан сањам.
Што ме то мучило, те ноћи без воде.
Што је била пуста, та фатаморгана.
И чим се пробудих, у неповрат оде.
*Твоја плава коса, лист палме је била.
Твојим покретима, била си оаза.
Срећан сам што неста, ова ноћна мора.
А само ми ти, оста моја маза.
Београд,04.02.2013.г.
Аутор песник:Раде Пантелић
НЕДЕЉА ЉУБАВИ
Беше то у једној балканској крчми на друму
Пре но што Загреб по стоти пут постаде Еуропа
Укрстише ми се возови у залуталом уму
Рушећи устаљени ред вожње окошталог менталног склопа.
Ти млада, ја млад и луд а једно другом кротки
Огледала око нас, твој лик око мене свуда
Пијан од тебе потражио сам спас у вотки
… Ал спаса ниоткуда,
И последњи дамар ватра ми љубавна проже
Два изгубљена странца приљубљена у средишту чуда
Па завапих заустави време Боже.
Али време, по старој навици текло, на катедрали испуњавало уру
А ја све радио да нам се умноже очарани дани и сати
Водио те да реазгледамо тисућлетну културу
Што би рекла наша браћа Хрвати.
Бејах тад несвакидашње пажљив и фин
Ја чије су ноћи биле сирови пир а сви дани губави
Не беше фебруар тад ни католички светац Валентин
А ми у сред Загреба прослависмо недељу љубави.
Аутор песник – Марковић Рајица
СРПСКО ЈЕДИНСТВО
ПРАВОСЛАВЧЕ, НАШ ЈУНАЧЕ, ЗА ПРАВДУ СЕ БОРИ,
ТАД ЋЕ ЦЕЛА ОТАЏБИНА, ЗНАТИ ДА ТЕ ВОЛИ.
ТИ ГРАНИЦЕ СВОЈЕ ЧУВАЈ, ЗЕМЉУ У ЦЕЛИНИ,
ЗА ЗАСЛУЖНЕ ВЕЛИКАНЕ, ПОНОС ОТАЏБИНИ.
ДОСТОЈАНСТВО, ТРАДИЦИЈА, НАЦИЈЕ И ВЕРУ,
ДА ПОНОСНО СРБИ ЖИВЕ, У ГРАДУ И СЕЛУ.
ЦЕНИТ’ ТРЕБА СВЕ ПОШТЕНЕ, ЉУДЕ ДРУГИХ ВЕРА,
ДА НАМ БУДЕ ОТАЏБИНА, ЧВРШЋА НЕГО СТЕНА.
НЕК’ ПОНОСНИ ПРАВОСЛАВЦИ БУДУ ЉУДИ ПРАВИ,
ДА СЕ ВЕЧНО КРСНА СЛАВА У КУЋАМА СЛАВИ.
ДА БОГАТСТВО ПОКОЛЕЊА, НИКАД СЕ НЕ МЕЊА,
ТРАДИЦИЈУ ПРАВОСЛАВЉА, ДА НЕ ХВАТА СЕНА.
КАД УСТРЕБА, ЗА СЛОБОДУ, ДА СЕ И КРВ ДАЈЕ,
ПРАВИ СРБИН НИКАД НЕЋЕ, ЗА ТО ДА СЕ КАЈЕ.
ОТАЏБИНА, ЗЕМЉА СРБА, ДАВНО НИЈЕ НОВА,
ЈЕР ТЕМЕЉИ ВЕЋ САДРЖЕ, КОСТИ ВИТЕЗОВА.
РАЗУМ ПРАВИ ДА ПРЕВЛАДА, ЗА БУДУЋА ПОКОЛЕЊА,
ВЕРА, ЉУБАВ, ДОСТОЈАНСТВО, УЗ СРПСКА ПОШТЕЊА.
Аутор песник Саша Гајић
ЋИРИЛИЦА
Ћирилице, пјесмо заносита
Чија ли си – кад те неко пита,
Кажи гласно – поносна и чедна
Да у свијету ти си само једна.
Ти си пчела из меденог саћа
Православна створише те браћа,
Методије и Ћирило свети
Па ти слава у небеса лети.
Ти олтаре и иконе красиш
Звијездо сјајна, која се не гасиш,
Свијетли роду кроз вјекове , звијездо
Православље ту је твоје гнијездо.
Још када си била као дијете
Учио те да преводи Гете,
И још многи великани свијета
Ти си ружа која стално цвијета.
Душа твоја мирише на смиље
Лице твоје лијепо к´о босиље,
Па ти мирис досеже високо
Ћирилице , стасита дјевојко.
Песма освојила награду “ЦИРИЛО И МЕТОДИЈЕ” 2012.г
Аутор песникиња: Зорка Чордашевић
НА МНОГАЈА ЉЕТА
Под велом прошлости грцају нам душе
и сузама горким по прашини квасе.
Тегобним стиском успомене руше
гдје крв нам истака у мутне таласе.
Прекрстили руке и бдијемо тако
као сужањ спутан што смрт га већ чека,
пред олујем страшним што доноси јако
распламсалу муњу са неба далека.
Нестаје пред нама траг минулих стаза,
што некада вођаху у разбрђа росна,
гдје су орлови били мјесто путоказа
и гдје грчила се земља нам пркосна.
Гдје једино крсту клањамо се живо
што нам бјеше судба на оба свијета.
„Небески народ“ о чему је сниво,
на многаја љета, на многаја љета!
Аутор песник: Аћим Тодоровић
ЦРКВИЦА
Моја се нада у мастило стаче.
Стиховима зидам к´о клесаним камом.
Устрепталом душом која грешна плаче
на родној груди, пред светијем храмом.
Ту црквицу малу што замишљам често
градим жељом својом – свог поетског ума.
На трпезној земљи одабр´о сам мјесто
гдје гргоље ријеке у мирису шума.
Од чамовог брвна, шиндром покривена,
бдије као спомен несталога села.
Сва љепота њена жељом испредена,
уткале су зоре у свитања б´јела.
Милована чежњом к´о мајчином руком,
расијану браћу сабира и грли.
Овдје гдје су никли, под небеским луком
и гдје су им преци вјековима мрли.
Кад крстове сунце умилно позлати,
бруј звона потече низ мирисна поља.
Литургијом светом замиришу влати.
Са Господом тихо збори богомоља.
Аутор песник: Аћим Тодоровић
ЧЕКАЛА МЕ СЕДАМ ЉЕТА
Чекала ме седам љета
и сузама горким с лица
заливала рукосаде.
А, ја , пјесник луталица
на крилима као птица
потапао њене наде.
Чекала ме седам љета.
У ноћима мјесечине
на највеће брдо пела,
да у ћошак вирне св´јета
и ороси низ рујине
једре груди, бедра б´јела.
Чекала ме седам љета
испод крошње старог бора
гдје ледени зденац пјени.
Питала се је л´ уклета.
Тјешила је чарна гора
хитре срне и јелени.
Чекала ме седам љета.
Копнила јој добра душа,
истакала у даљину,
притискала болна сјета,
испијала врела суша,
тукле муње к´о планину.
А онда је моје риме,
моје пјесме и стихове
у завежљај завезала.
С косом боје мјесечине
притегнула у чворове
и кроз маглу одшетала.
Сад , ја чекам седам љета
док ме живот сламком сише.
Кроз свитања и бјелине
често усним два цвијета,
да јој вјетар груди њише
док се враћа из даљине.
Аутор песник: Аћим Тодоровић
ГРМЕЧ
Грмеч је у мени снагом и висином,
усред душе моје, чујте, вуци вију!
На Међеђем брду волови се крешу –
у мени хајдуци с’ Турцима се бију.
Грмеч је у мени, ал’ мраморно ћути,
ћуди своје чудне не казује ником;
кад се сунце јави, тад ће снијег пасти,
обувен опанком, а опасан ликом.
Грмеч је у мени, у венама тече,
а срце ми бије све брже и брже,
кад чујем свог Вранца са Станића Брда,
што у турском ропству жалобитно рже.
Грмеч је у мени, еј, цртачи мапа,
чиме то св'јет мисли Грмеч да измјери!
У њему још живе кости прађедовске
и реже на Турке к'о рањене зв'јери!
У рашљама кривим Оканове букве
од дјетињства памтим вр'једне пчеле рој:
– “Земљи, мајка!” – зовем и сједам на голо.
Ал’ неће ме пчела, укућанка моја,
Осјећа да нисам својој земљи свој!
Грмеч је у мени снагом и висином,
усред душе моје, чујте, вуци вију!
На Међеђем Брду волови се крешу –
у мени хајдуци с’ Турцима се бију.
*Песма је настала кад је
планина Грмеч, на волшебан
начин одузета Србима који су
ту вјековима живјели.
Аутор Песник – Мирко Љубанић
