ЛЕПОТА ЖЕНЕ
ЊЕНА ДУГА ЦРНА КОСА,
ЦРНИЈА ЈЕ ОД ГРАНИТА.
МЕКА БАЈНА КАО СВИЛА,
РАСУЛА СЕ ПО ПЛЕЋИМА.
КАДА БЛАГИ ВЕТРИЋ ПИРНЕ,
ЊЕНЕ КОСЕ ТАД ДОДИРНЕ.
ЗАЛЕПРША МЕКА СВИЛА,
ЧИНИ МИ СЕ ЛЕБДИ ВИЛА.
ЊЕНЕ ОЧИ, ДВА КЕСТЕНА ВРЕЛА,
УКРАШЕНЕ ЧАРОБНИМ ВЈЕНЦИМА.
ДУГИХ ЦРНИХ ТРЕПАВИЦА,
И СВИЛЕНИХ ОБРВИЦА.
КОГА ГЛЕДА И КОГА ПОГЛЕДА..?
РАСТОПИО БИ СЕ ДА ЈЕ САНТА ЛЕДА.
КАД ГОВОРИ И КАД ЗБОРИ,
ТАД БИСЕРИ ЗАТРЕПЕРЕ.
УСНЕ ЈОЈ СЕ У ЛИК СТВОРЕ,
НАБУБРЕНЕ, НАВЛАЖЕНЕ.
А ИЗ УСТА МЕД СЕ ТОЧИ,
ОД ПЧЕЛИЊЕГ; МНОГО СЛАЂИ, МНОГО СОЧНИ.
НИЗ УЛИЦУ КАДА КРЕНЕ, КОРАКОМ ГАЗЕЛЕ,
ЊЕНО ВИТКО ТЕЛО КАО ВИЈОЛИНА.
ОТКРИВА СВУ ЧАР И ЛЕПОТУ ЖЕНЕ,
ТУ ВЕЛИКУ РАСКОШ ПРЕЛЕПИХ ОБЛИНА.
ЕХ ДА МИ ЈЕ БАР ТРЕНУТАК ЈЕДАН,
ДА ПРИЛЕГНЕМ ПОРЕД ЊЕНОГ ТЕЛА.
ДА ДОДИРНЕМ ЊЕНЕ ГРУДИ ВРЕЛЕ,
СЈЕДЕ БИ МИ КОСЕ ПОЦРЊЕЛЕ.
Песник – Петар Стојановић – Петрија
ПРЕ НЕГО
Пре н`о што се руке око врата склопе,
права се љубав већ одавно роди
па те онда тако, понајчешће ћутке,
до краја живота омамљена води.
Када ти се снови из корена сруше
и најлепше почне у души да боли,
не тугуј што си усред тог беспућа,
јер срећи је ближе онај који воли.
До среће у љубави нема једног пута
и никада за њу никога не моли.
Када срце једном престане да лута,
тад` у ствари оно почиње да воли.
Воли и кад мислиш да је узалудно,
у животу када наопако крене.
Као цвет,и љубав најјаче мирише,
баш на месту на којем и увене.
Аутор песник: Љубенко Звиздић
ЛЕПОТИЦА
Како је лепа била кад корача!
Не бледи тај мио траг.
Ја не знам да л` је била већа
тих трена – љубав или страст.
На белом јој лицу,к`о сванућа,
немирна ока лако плану
и к`о да јој све звезде овог света
одједном на лице стану.
Коса јој низ леђа пала,
додирнула лако танак струк.
Пред призором овим од свих чула
за мис`о буде најлепши пут.
Кад јој таквој на недра врела
пољупци моји топли кану,
све казаљке овог света
на истом месту тада стану.
Аутор песник: Љубенко Звиздић
ЂУРЂЕВАК УЗ ЂУРЂЕВДАН
ДИВНО ЦВЕЋЕ БЕЛЕ БОЈЕ,
УСПОМЕНЕ ШИРИ МОЈЕ.
ОСВАНУЛА ЗОРА РАНА,
СРПСКОЈ СЛАВИ ЂУРЂЕВДАНА.
У ПРОЛЕТНОЈ ЦВЕТНОЈ РОСИ,
ПРАВОСЛАВЉЕ ЉУБАВ НОСИ.
ОКОЛИНОМ МИРИС КРУЖИ,
А И ДАН ЈЕ НЕШТО ДУЖИ.
НАСРЕД СТОЛА СВЕЋА ЧЕКА,
И КРУХ СЛАВНИ ПОПУТ ЛЕКА.
СТОЈИ ВАЗА ПУНА ЦВЕЋА,
КАД СЕ СЛАВИ ТО ЈЕ СРЕЋА.
РАДОСНИ СУ СВИ У КУЋИ,
УСКОРО ЋЕ ГОСТ УЋИ.
ПОСЕБНА СЕ ВОЉА КУЈЕ,
ДА КУМОВЕ ДОЧЕКУЈЕ.
СВЕТИ ЂУРАЂ УБИО ЈЕ И ЗМИЈУ АЖДАЈУ,
ДА БИ БРОЈНИ ПРАВОСЛАВЦИ БИВАЛИ У РАЈУ.
ВРЕМЕ ЛЕПО СУНЦЕ СИЈА,
БИЋЕ СЛАВА ВЕСЕЛИЈА.
ЂУРЂЕВАК ЈЕ ПРЕДХОДНИЦА,
ЗА СВЕ ЉУДЕ СВЕТЛОГ ЛИЦА.
ОН МИРИШЕ КРСНОЈ СЛАВИ,
ПРАВОСЛАВЉУ СРПСКОЈ ГЛАВИ.
Аутор песник: Саша Гајић
МИРИС ЈОРГОВАНА
ОСВАНУЛА ЗОРА РАНО,
ВЕТРИЋ ПИРИ ПОЛАГАНО.
ЈАСНО СУНЦЕ ШИРИ ЗРАКЕ,
РАЗБИЛО ЈЕ СВЕ ОБЛАКЕ.
НЕЖНО ПЛАВА БОЈА СТОЈИ,
ВИШИНАМА ДАН СЕ КРОЈИ.
НА ЈЕЗЕРСКОЈ ЧИСТОЈ ВОДИ, ОГЛЕДАЛА ПРАВИ СЛИКЕ,
ПОСПАНЕ СЕ СЕНКЕ ВИДЕ, ОЦРТАНЕ КРОЗ ОБЛИКЕ.
ПРЕПУНЕ СУ БАШТЕ ЦВЕЋА, ЧИЈИ МИРИС ВЕТАР НОСИ,
ОКОЛИНОМ ЦЕЛОГ КРАЈА, ПО ЈУТАРЊОЈ СВЕЖОЈ РОСИ.
ТУ КЛУПИЦЕ ПРАЗНЕ СТОЈЕ,
КО ДА БРОЈНА ЛЕТА БРОЈЕ.
ТУ МИРИШЕ СВИХ ДАНА,
ЦВЕТНЕ ГРАНЕ ЈОРГОВАНА.
ДОК НЕСТАЈЕ СВЕЖА РОСА,
ЗРАК МИРИШЕ СВЕ ДО НОСА.
ЧИСТИМ ЗРАКОМ ТУ СЕ ДИШЕ,
УЗ ЈОРГОВАН ШТО МИРИШЕ.
Аутор песник: Саша Гајић
ОГЛЕДАЛО КРАЈИНЕ
ТЕЧЕ УНА КАО БИСЕР ЧИСТА,
А НА ВОДИ И СУНЦЕ СЕ БЛИСТА.
ОГЛЕДАЛО ОЦРТАВА СЛИКЕ,
У КРАЈИНИ ЉУБАВИ ВЕЛИКЕ.
ДЕВОЈАКА И МЛАДИЋА ИМА,
РОДНА ГРУДА ДОПАДА СЕ СВИМА.
МЛАДИ ПАМТЕ ЈУНАЧКЕ СИНОВЕ,
СВЕ ОД УНЕ ДО ПЕТРОВЕ ГОРЕ.
ЧАК И ВИШЕ ИСТОРИЈА ПИШЕ,
РОДНИ КРАЈ СЕ НИКАДА НЕБРИШЕ.
ЗА СВА СРЦА УВЕК СУНЦЕ СИЈА,
ПРЕДИВНИ СУ КОРДУН И БАНИЈА.
ТУ СЕ ПЕСМА КРАЈИШНИКА ЧУЈЕ,
ДОК СЕ ЉУБАВ У СРЦИМА КУЈЕ.
ЈОШ ЈУНАКЕ ОПЛАКУЈУ КИШЕ,
ИСТОРИЈА СВУ ИСТИНУ ПИШЕ.
ЈОШ КРАЈИНУ ГУСТЕ ШУМЕ ВЕЖУ,
А ВИШИНЕ РОДНУ ЉУБАВ СТЕЖУ.
Аутор песник: Саша Гајић
ДЕВОЈКА ИЗ СНОВА
ПОКОШЕНА ЛИВАДА МИРИШЕ,
МИЛЕНА МИ ДУГА ПИСМА ПИШЕ.
ЈАКО СУНЦЕ ГРЕЈЕ СВЕ ДО НОЋИ,
МИЛЕНА ЋЕ ПОНОВО МИ ДОЋИ.
КРОЗ СЕЋАЊА ЈОШ ОД ЛАЊСКОГ СЕНА,
ЉУБИ МЕ ПРЕЛЕПА МИЛЕНА.
ПРАВА ЉУБАВ НИКАД НЕ ПРЕСТАЈЕ,
И НА НЕБУ ЗВЕЗДЕ ВЕЧНО СЈАЈЕ.
МИЛЕНА ЈЕ ДЕВОЈКА ИЗ СНОВА,
НЕ ТРЕБА МИ УЗ ЊУ ЉУБАВ НОВА.
УЗ ЉУБАВ ЈЕ ДОШЛА И ДИПЛОМА,
И МИЛЕНА ЖЕНА МОЈИХ СНОВА.
САД ЗАЈЕДНО БУДУЋНОСТ СЕ СТВАРА,
СРЕЋНИ, ЗДРАВИ, А ИМА И ПАРА.
Аутор песник: Саша Гајић
ЦВЕТ
Уснуле звезде просуло је небо,
у златан вез
на постељи белој ко снег.
– Такав је Јасмин цвет.
Кад једном прође
тешко се врати
а можда је и ред да увек
на друго место сврати,
тако нежан и леп,
нестварно чист и бео
– тај Јасмин цвет.
Можда сам неки лепши цвет срео
али овај је био посебно нежан и мио,
у срцу мом баш он је свео
– заувек
тај лепи Јасмин цвет.
Аутор песник: Љубенко Звиздић
Мисли ми се роје
Данас сам тужна због вас Срби,
Драге, избеглице моје.
Родна земља, део неба.
Неки народи мисле, да нама то не треба.
Србине, брате, да ли је воља Божија?
Да, на родни дом. немам право ни ја.
У зноју лица свога, кућу и све си стеко.
Из чистог хира, из ње те изгна неко.
У туђој земљи, далеко од роднога прага.
Волим те! За тобом чезнем,
Земљо драга!
Браћо и сестре!
Србија је тамо где сте!
Узимају све, куће нам руше
недоступна им је само, дубина наше душе.
Разумемо, осветници нисмо.
Оличење чисте доброте, ми смо.
Имасмо славу, свеца свога,
заступника нам код Бога.
Крстимо се: у име Оца и Сина и Духа Светога.
Нема силе да се одрекнемо тога.
Љутимо се, само на наше људе.
Странац на том нивоу, не може да буде.
Kо се српског рода одрекне?
Издају никад, не може да порекне.
Српство је рођењем дато, од Бога.
Постати Србин – нема тога.
Поштуј и чувај име своје,
Србин што си Божија воља то је
Искушења и муке често немају меру.
Чувајмо своју веру!
Издајице рода свога, нема већег проклетства од тога.
Ко не воли ближњег свога, љути господа Бога.
Ко верује ко не лаже, томе Бог помаже.
Српски род је пример свету. Оплемењује Планету.
Аутор песникиња: Љиљана Ћуић
Jednoga dana
Jednoga dana
kada se istina probudi
tu ispred nas
a ogledalo vremena dođe
i na naše oči
ispred našeg lica.
Kako ćemo se pogledati u oči
tog dana kada istina procveta
i kao slučajno se pojavi
tu ispred nas.
Da, ona se tek tako iznenada pojavi
i zablista
ponekada opomene,
a ponekada opr`i i bol zada.
I mi se pogledamo onako
iz prikarajka sa pitanjem
u ustima
Da li je moguće da sam to ja?
Da li je moguće da si to ti?
Da li je moguće da su to,
dela tvoja,
dela moja?
Ne, nisam to ja uradio.
Nemoguće!?
Da si to ti učino!?
Neverujemo sami sebi,
a istina ko istina nam se
smeje u lice i dalje nam
pokazuje dela naša s ponosom.
Unoseći ih nam pravo u lice.
Nedozvoljavajući nam
da se povučemo, poreknemo
ili nešto drugo učinimo.
Već nas tera na razmišljanje,
stid i sram od sebe samih
zbog dela koja učinismo sami.
Ostavljajući nas da razmislimo
šta smo, ko smo, odakle smo
i da li treba da se stidimo
ili radujemo zbog dece naše,
dela naših.
Da, nezgodna je ta stara dama
sa imenom Istina.
Autor pesnik: Miodrag Trajanović
