Милица Ракић ( 9. јануар 1996. – 17. април 1999)
УБИЈЕНО ДЈЕТИЊСТВО БРУТАЛНОМ НАТО АГРЕСИЈОМ
У данима сумануте и безобзирне агресије на СР Југославију (Србију и Црну Гору), од 24. марта до 10. јуна 1999. године бјелосвјетски прирепци, моћници а американска служинчад , демонстрирајући силу напали су на невиђено агресиван начин једну суверену земљу, просули су најнечовјечније тоне радиоактивног терета и мноштво бомби са циљем да униште , да баце Србију на кољена. Никада не смијемо заборавити те „јуначнике“ који су нас бомбардовали а наша дјеца треба да знају њихова нечовјечна имена:
Белгија,Канада,Чешка, Данска, Француска, Њемачка, Грчка Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, Велика Британија и САД- САВ Невиђени ЈАД.
Кукавички бомбардлук са 10.000 метара сијао је смрт без престана 11 недјеља (78 дана)рушио мостове, зграде, убијао недужне цивиле, али није убио душу граду вјечно младом, иако изболованом увијек, радоснивом првом и потоњем виђењу, Београду, граду хероју,сатканом од бијелог злата своје душе и свог трпљења и непристајања на ропство, јер им је сметала Србија златна јабука, мала али поносита слободарска земља.
Великим силама а малим људима, болесних умова, ћефнуло се као и 6. априла 1941. да поцрне и посмрте непролазну бјелину града несмирајника који је доживио још једно трагично и болно искуство.Тада су га засипали хитлеровци, а 58 година касније дигиталне звијери и звјерови , мргодне кукавице, надмене „демократе“ шерифи новог свјетског удешавања малих држава…
Ово је лелекалница о једној новомученици србској, Милици Ракић, дивном дјетету чија је смртна ура је поранила, када су Нато крвави анђели, дивљачне демо(н)крате у крви до лаката и бесомучног цинизма покосиле један живот нејачки, тек у повоју, и убили трогодишњу дјевојчицу. Мала Милица Ракић погинула је 17. априла 1999. у Батајници, прекинут је један осмијех, отргнута најљепша латица, украдено право на живот и игру.И тај степен „милосрдних анђела“ мјерен је гелерима, трагикама невиних, да у својој супремацији, бахатом и лудачком убијаштву не поштеде ни оне чије је царство небеско.
Они су пуцали у мете, за њих су и дјеца била стратешки циљеви, колатерална штета, тек зброј дејстава и погодака , статистички злочин, у изведби најмонстроузније технике,још један спектакл запаљиве реторике војне индустрије која је тражила полигон за демонстрацију моћи и вашар за испољавање новог војног потенцијала.И гдје год су дошли опоганили су свијет, остављали жртве и испољавали свој манијакални нагон за убијањем и деструкцијом.
Милица Ракић.Она тек сада живи у свијести сваког Србина и Србкињице, праведног свијета, сада се одмара са очима изван овог опаког свјетског зла,
сада рајски игрује са анђелима, у свјетлости,сунашце свих сунаца и свесвјетија.
Милица Ракић.Мило детешце, Богоружица, мирисница.
Милица Ракић. Сан непробуђеног, себичног свијета.
Милица Ракић.Опомена и ожиљак на души бруталном свијету (но они немају душе, Бога се не боје а људи се не стиде).
Милица Ракић.Дан када су запиштала сва дјетињства свијета, а врисак њених најрођенијих био лелек и опомена сломовратности човјечанства.
Милица Ракић.Трен у ком је пожурила „софистицирана“ смрт да је уграби из загрљаја најближих.
Милица Ракић.Наше препознавање тужно колико смо патили и најдивотније губили.
Милица свестална сузица и сузичица, србска химна плача.
Милица Ракић. Оптужује. Оптужује. Оптужује.
И док год буде и једног Србина и Србкињице оставља аманет да не заборави, јер онда ће заборавити и себе.
И окицама радозналим пропитује тај искварни велики свијет зашто, зашто, а таман су играчке биле насложене, вилински свијет и чаробна машта чекали још једно, авај, прољеће.
Таман а дође (јао) никад.Од никоговина и ништа роба.Од злокобних кловнова новог свјетског циркуса- прецизне машинерије за убијање.
Милица Ракић, новомученица, приспјенак златасти у врту Божијем.
Наша Милица.Новосестра Батрићева, прекорница, вилиница туге, Србкињица, дијете Божије свеотаџбине.
Убијено, подло, несојски,(еј, то бијаше дијете), прекор убиоцима и стални бесаник.И оним натовским, дукљанским аминашима што рекоше да није Нато агресија него инервенција и заувијек обрукаше „ваљатну српску Црну Гору“
Драго сунце. Милице.У твојим очима ће бити наша сјећања.
А свијету нек остане срамота, јер срамотницима и кукавицама само срамотаприличи.
Милица нова србска мученица.Небесница.
Мр Слободан М. Чуровић Апис
аутор је књижевник и књижевни критичар
