КРАТКА БИОПГРАФИЈА
Мирко Симов Бјелајац рођен je 25.02.1957. године у Колашину. Средњу машинску школу завршио је у Иванграду a студије цивилне заштите у Новом Саду. Радио је у Иванграду, Србобрану, Новом Саду и Сиригу. Данас, као пензонер живи и ради у Сиригу. Поштује и воли писану ријеч и добру фотографију.
Адреса пребивалишта:
Мирко Симов Бјелајац, ул. Извиђачка бр.15., 21214 Сириг, Република Србија mail adresa: [email protected] моб.тел. +381-62-216-383
СРЕБРНОБИЈЕЛЕ САНТЕ ЛЕДА
Тишина ноћи свјетлуца у огледалу ледом окованог Дунава
док шапат снијежних пахуља ношених хладном кошавом
нечујно пропада у празан простор подно Варадинског моста.
Пењући се уским, клизавим и вијугавим степеницама
према врху Тврђаве, гласно бројимо степенике. Један, два…
Загрљени, падамо и устајемо из пртине бијели од снијега.
Синоћ смо избројали 214. Вечерас, само 209 степеника!
Изгубили су се у нашим њежним додирима. Погледима.
У бескрају тајанствене Петроварадинске тврђаве.
Огрнут прозирном хаљином, сатканом од снијежне прашине
и блиједожуте неонске свјетлости уличних свјетиљки,
испод нас се у непреглед бачке равнице просуо Нови Сад.
Бијеле сказаљке времешног „Пијаног сата“ на сат-кули
неуморно круже изнад једнаких црних сатних кругова
вагајући вријеме пролазности на све четири стране свијета.
Под теретом трагова бурне прошлости показују поноћ.
Не замјерамо им што касне који минут. Хладно је.
Уморне су. Врте се у истом кругу још од 1702. године.
Нама вријеме вечерас ништа не значи. Сами смо.
У само нашем свијету. У скривеном дјелићу безвремена.
Обнаженим тијелима привијени једно уз друго.
Шкрипа вјетроказа на врху бакром обложеног торња
мијеша се са оштрим фијуцима вјетра у зимској ноћи.
Мећава пресвлачи уснули Нови Сад у ново бијело рухо.
Наше сјенке ношене снијежном олујом отпловише
на сребрнобијелим сантама леда низ корито Дунава.
У дугу и хладну зимску ноћ. У поноћно невидјело.
Нови Сад, 24. 12. 1978. године
Вечерас су се сказаљке сата на Петроварадинској тврђави
откуцавајући поноћ поклопиле 100.740. пут.
СРЕО САМ ПЈЕСМУ
У несну глувог доба дуге зимске ноћи,
на окрајку пожутјелог листа старих новина
сретох незаписану и ненаписану пјесму.
И ситним словима исписано име. Ксенија.
Пјесму утамничену на прашњавој полици.
Учворену невидљивимсјенкама заборава.
И поред очију и очињега вида, слијепу.
Остатком живота ослоњену на дрвени штап.
Непребол огрнут рухом обнажене мјесечине
крунећи остатке давно скривеног у мени,
погледа ме зачуђено, постављајући питање:
Ксенија? Скалине, 21. 6. 1974. године…
Да, мој усуде. Мој кошмару. Моја вјечита патњо.
Ксенија са дугом и лепршавом косом боје кестена.
Очима налик прозирно плавом небу. Крупним.
Њежна као и прецвјетали цвијет маслачка.
Данас је њена душа у потпуној тишини
одлетјела на крилима бијеле свјетлости.
Кроз одшкринута небеска врата вазнела се
у бијели бескрај плавих небеса. У Свјетлост.
Незаписана пјесмо, заплови у бистре воде Рибнице
подно каменог моста Хаџи-паше Османагића.
Немој скривати сузе. Нека теку низ образе.
Стихови моји, плачите. Молите се за Ксенију.
Стихозборите јој ово ненаписано стихотворје.
Пјевајте јој о бијелом облутку са Скалина.
О последњој степеници поред хладне Рибнице.
О смоквама. Пјевајте јој о Рибничкој пећини.
Загрљени, сиђите до стрмих обала зелене Мораче.
Прошетајте оронулим улицама Старе вароши.
Погледајте у старовремене сказаљке сахат-куле.
Да ли још увијек дванаест откуцава?
Пјевајте јој о заласку Сунца на загрљају двије ријеке.
О последњим зрацима што бљеште по површини воде.
О Рибници сребрној и Морачи златној…
Пјевајте јој о сузи што низ моје лице склизну у воду.
Застаните, изнад огледала Скадарског језера.
Тихо уроните у дубоко плаветнило Бојане.
Нека вас морски таласи разнесу по пучини.
Ношени облацима вините се до бијелог бескраја.
Аутор текста, Мирко Симов Бјелајац
МРАМОР САМ КЛЕСАО
Мрамор сам клесао изломљенимпрстима
у локви њених суза,а угљеном сликао портрет,
на тамномплатну узалуд потрошеног живота.
Мислима сам вајао истину од трагова
изблиједелих сjећања, чекајући да лаганивjетар
наштимује жице на старој гитари.
Тражио сам одсјај зеница њених плавих очију,
скривен у јутарњим капима росе,
на пожутјелом лишћу старог багрема.
Трагао сам за дјеловима искомадане прошлости,
затвореним негдје у кавезу
са решеткама изливеним од страха.
Пронашао сам један дјелић себе
поред снијегом завијане пртине,
некада давно успут заборављен.
