ПРВО МЕСТО ЗА РОДОЉУБИВУ ПОЕЗИЈУ ОСВОЈИЛА ЈЕ
СЛАВИЦА ЈОВАНОВИЋ ИЗ МАЧВАНСКОГ ПРЊАВОРА
ЗА ПЕСМУ :
ЗАВИЧАЈ ОД ЈАСНОВИДА
Моје су песме изникле из камења завичаја мог,
тамо где моја мајка меси хлеб од Небеског Брашна ,
из чворноватих руку праочева изникла винова лоза ,
свако ко се диви завичају туђем , остаје непробуђен ,
песма ми преродила и препородила
и сваки импулс мога срца небо ослушкује ,
заједно дишемо, осећам му дах,
тај звездани титрај и преплетај,
кад Зорњача се појави , неко остаје, неко одлази
и тад су птице , путокази , путокази …
Као човек на самрти , што оставља у наслеђе
синовима оранице, пехар вина и комад чеснице
и песничке тестаменте , јата која небом језде ….
У родном крају озарени, навикли на анђеоска лица ,
на стихове пониклице, песмодаре, песмопоје ,
изворишта и огњишта ,
свако јутро житородно , самородно, чудотворно,
светилишта изникла су из згаришта ,
Изворнику и Небо се обраћа
чуварица родне груде , сад постаде и Зорњача ,
Увек се неко враћа, а неко одлази
и звезде су постале путокази, путокази….
Неотворени тестаменти, ко неизникли тролисник ,
изникне ми иванчице цвет , на врховима планинина ,
где је хранилиште орловима месечина
и мојим испруженим длановима потрчим босонога,
праскозорјима детињства….
На географској карти, само је земље грумен
и графолог открива тајну мог рукописа
и са табана чита стихове које сам писала
по светој земљи корачајући …
И ваздушна опасност кад је на снази ,
увек неко остаје, а неко одлази ,
рушевине манастира, су путокази….
Пулсира срце осокољено, кад се сусретну погледи,
муња на муњу, гром на гром кад удари,
огњишту мог вереника долазим ,
тад и најгласнија песма постаје безгласна ,
кажипут ми завичајна река , коју ветар заталаса
и чамџије далеког времена,
чекају у чамцима свитања у будућности преобучена.
Из стопала ми корење ниче, Зорњачо, Изворниче !
Песмо изворнице ….
И није истина да тим путем нико не пролази,
ту су очи наших мајки буквари и непролази….
Завичај од јасновида, багремов мед ми на уснама ,
нектар сновиђења , тебе је бабица на свет донела,
корак ти Северњача, без тебе трагови су неспокојни
Усуд су времена и понор и првород,
еликсир благости ,
чак и онда кад ти је ожиљак од ножа испод гркљана урезан ,
ти летиш небеским пространствима
и ниједан радар открити не може
путање твог налазишта магнетита….
Родна грудо моја, намагнетисана божурима ….
Клањам ти се…. Непокорено огњиште моје
у леденим ноћима ти си грудва,
која се скотрља и лавина постаје,
планина где испод леденог брега
у недрима вулкан је скривен
и жеравице ерупције ….
Кад тад ужарена лава прекриће оне,
што би да ми украду Извориште….
Звезданом Магистралом у завичај се долази,,
до свете земље воде, крајпуташи путокази….
А кад би остала без родне груде,
како би у очи очи гледала људе….
Завичају од јасновида …
Белешка о аутору
Славица Јовановић рођена у Шапцу 15.9.1969 . године , новинар и
књижевник .Аутор седам објављених књига :Алилуја” . “Албатрос ” , ” И
уби дрво човека” , “Небом лете Церски саморасти” , “Косовски црни
косови” , “Подсмевач ” , ” Златовез муња” У рукопису још пет књига.
Добитник више књижевних награда и признања .Добитник специјалног
признања Академије” Иво Андрић” – Београд за 2007. год. 2008 .год. и
2014. за објављене књиге .Живи у Мачванском Прњавору .
