Ovih dana, tačnije 5.marta, održan je u najstarijem slovenačkom gradu Ptuju, sastanak predsednika vlada: Slovenije (Pahor), Hrvatske (Kosor) i Srbije (Tadić). Sastanak na Ptuju treba posmatrati kao neke vrste uverturu Međunarodnoj konferenciji zemalja Zapadnog Balkana koja treba da se održi na Brdu kod Kranja 20. marta ovog meseca. Mada su izveštaji o sastanku tri predsednika na Ptuju, bili dosta oskudni, kada se radi o suštini spomenutog sastanka, izuzev naravno dosta uopštene fraze »o jačanju privredne saradnje« i sličnih, mada je predsednik slovenačke vlade Borut Pahor sklon specifičnom višku optimizma, kada se radi o mogućnostima »uspostavljanja novih odnosa« između nekadašnjih delova bivše zajedničke države.
Ipak, treba sastanku na Ptuju, dodati i nešto manje optimističkih tonova, kada govorim o nekoj budućoj, tešnjoj (privrednoj) saradnji, zemalja nekadašnje Jugoslavije. Situacije, sve tri zemlje, učesnice ptujskog sastanka, bilo da se radi o: političkoj, privrednoj, teritorijalnoj ili bilo kojoj drugoj, njihove povezanosti, drastično se razlikuju. Zna se, ali nije zgoreg, još jednom skrenuti pažnju na spomenute razlike. Slovenija je članica, kako Evropske unije, tako i NATO alijanse, Hrvatska je očito na dobrom putu da postane članica Evropske Unije, a već je i članica NATO alijanse. Ako situaciju posmatramo unutar tih parametara, a ne možda nekih drugih, Srbija je u najnepovoljnijem položaju. Nije stigla ni do statusa zvaničnog kandidata za prijem u Evropsku uniju, a takođe je upitno i njeno članstvo u NATO alijansi. Pri tome ne treba ispustiti iz vida da je srpska skupština prihvatila resoluciju, o vojnoj neutralnosti i da se pokušava određena »kompenzacija« za isto pronaći u Partnerstvu za mir, kao i prekoatlantskoj »vojnoj saradnji«, sa Nacionalnom gardom Ohaja. Što sve Srbiju, u potencijalnom rangiranju, ne svrstava među takozvane, »regionalne lidere«. Fraza, o Srbiji kao »regionalnom lideru« Zapadnog Balkana, omiljeni je slogan određenih političkih partija u Srbiji, kada ponestane »baruta« u preizbornim nadmetanjima.
Očito je, kakav je slovenački »zaokret« u budućoj političkoj arhitekturi zemalja Zapadnog Balkana. Moramo se tom prililkom potsetiti, kako je Slovenija, ne baš dugo toga, zagovarala svoju spoljnopolitičku »doktrinu« koja se ogledala u isticanju »bekstva sa područja Balkana i što tešnjeg povezivanja sa Zapadom« ili barem«velike distance prema dešavanju na Balkanu sa kojeg je Slovenija, pobegla na jedvite, jade« . Duhovni otac i kreator spomenute spoljnopolitičke »doktrine bekstva sa Balkana«, bio je bivši slovenački ministar inostranih poslova dr. Dimitrij Rupel, a i neki drugi slovenački političari. Bilo bi dobro, kada bi se, u svom »zaokretu« prema Zapadnom Balkanu i »uspostavljanju novih odnosa«, predsednik Pahor, nešto preciznije odredio prema »doktrini« dr. Rupela. Naime, »doktrina bekstva sa Balkana«, »novi odnosi« i »privredna saradnja«, nekako ne koreliraju najbolje međusobno. Ni u pogledu obične formalne logike, još manje u pogledu političke logike.
Nadalje, nikako ne treba mimoići i jedno mnogo značajnije pitanje, a to pitanje glasi: kakva je stvarna uloga i težina Slovenije, unutar opšte spoljnopolitičke orientacije Evropske unije, prema (Zapadnom) Balkanu? Da li slovenački »zaokret« pretstavlja pokušaj solo akcije, u što treba sumnjati ili je tek pokušaj pripreme »terena« za nešto dublji i sistematičniji pristup (još uvek) goručim problemima kojeg tek treba detaljno ispitati? Naime, nije svejedno, čime to Slovenija želi podupreti svoj »zaokret« i »nove odnose« na Balkanu!
Činjenica je naime da sem već nabrojanih, formalnih razlika (članstvo u EU i NATO) postoje veoma velike razlike i uočljiva interpretacija, savim konkretnih, pogotovo privrednih interesa, sve tri zemlje. Ocenjujući privrednu situaciju, onda je Slovenija, skoro prema svim poznatim parametrima, prilično odmakla, kako Hrvatskoj, tako i Srbiji Sa druge strane, Hrvatska je maltene na rubu ili već u opasnoj zoni, dužničke krize koju bez pomoći izvana, svojim sopstvenim snagama, nije u stanju prevazići. Spoljni dug Srbije je manji od hrvatskog ali pretstavlja takođe dosta velik opterećenje privrednim resursima i izlasku, iz sopstvene, i krize
uzrokovane svetskom recesijom. Kada slovenačku privrednu situaciju posmatramo unutar privrednih kretanja na razini Evropske unije, a ne »balkanskih prilika«, onda i slovenačku situaciju ne možemo smatrati posebno uspešnom. Svetske, a i domaće prilike, ne najavljuju skori slovenački izlazak iz krize. Posebna je priča, sa koliko »umešnosti«, je u sve tri zemlje, izvedena svojinska transformacija/tranzicija. Sudeći prema poznatim »rezultatima« svojinske transformacije, u sve tri zemlje, ne radi se o dobro ili loše izvedenom »teoretskom modelu«, nego o katastrofalnim posledicama koje više liče na prvobitnu akumulaciju kapitala iz 19.veka, poznatu iz dela marksističkih teoretičara.
Da se ipak vratimo već spomenutoj slovenačkoj inicijativi »zaokreta« i »novih odnosa« na Balkanu. Bilo bi neozbiljno tvrditi da Srbija i Hrvatska, kao uostalom i druge zemlje Balkana, već nemaju iskustva sa slovenačkim »modelom privredne saradnje«. Barem dosada, taj se »model« ogleda, ako govorimo o Srbiji, u jednom apsolutno nerealno visokom deficitu Srbije u međusobnoj robnoj razmeni, kao i sprećavanju potencijalnih srpskih ulagača prilikom njihovog (mogućeg) ulaska na slovenačko tržište. Slovenija, barem zasada, »pravda« spomenuto stanje, članstvom u Evropskoj uniji i njenim pravilima ponašanja.
Budimo realni, i zapitajmo se sledeće: može li Slovenija, svojm privrednim,finansijskim i stručnim kapacitetima, bitno pridoneti sređivanju privrednih i političkih prilika na Balkanu? Zvale se one »zaokret« ili »novi odnosi«, sasvim je svejedno. Naše je skromno mišljenje da je zemalja koje grcaju u dugovima, koje nemaju nikakve opipljive opcije kak rešavati visoku nezaposlenost i siromaštvo ili kako sprečiti bekstvo »sive materije«, dosadašnji slovenački »model« »rešavanja« tih problema, bio je krajnje problematičan.
Lepo je rečeno, možda i na ptujskom sastanku, kako su privrede, nekadašnjih jugoslovenskih republika,«prirodno orijentisane jedna na drugu i komplementarne«, međutim to je, kada se malo bolje razmotri, eufemizam. Možda je to i bilo tačno pre 90. godina prošlog veka, sada i danas, tu »komplementarnost« treba posmatrati u svetlu zasebnog razvoja, a pre svega privrednog interesa, svake balkanske zemlje ponaosob. I da budemo sasvim jasni, problemi se ne rešavaju favorizovanjem jedne zemlje na račun druge. Teško j
e poverovati da će zemlje Zapadnog Balkana i njihovi stanovnici, biti naročito oduševljeni, ako im se jedino »nudi rešenje« u vidu rezervnog tržišta, sa ograničenim mogućnostima, prevazilaženja istog.
Balkan je deo Evrope koj želi, kao uostalom sve evropske regije, jedan koliko toliko pristojan privredni razvoj, u okviru kako svojih mogućnosti, potencijala, i resursa sa kojima raspolaže. Interes Evropske unije je svakako Balkan kao stabilna evropska regija, u kojoj bi bile nagomilane vekovne tenzije svih vrsta, svedene na prihvatljivu normu državnog ponašanja. Balkan kao poligon permanentnog sučeljavanja država i nacija jednostavno je nezamisliv, i pre svega »skup« poligon.
Evropska unija trebala bi, mada je to teško očekivati u sadašnjim prilikama svetske ekonomske krize, projekat sveobuhvatnog privrednog oporavka zemalja nekadašnje Jugoslavije. Projekat sličan ili Ruzveltovom Nju Dilu (New Deal) 30.godina pre drugog Svetskog rata ili projekat nazvan Maršalov plan kojim je posle Drugog svetskog rata, podržan
oporavak razorenih evropskh zemalja. Naravno da bi takav projekat bio velik finansijski podvig, ali bi takođe zahtevao i malo drugačije kvalitete političkih elita, od onih koje danas vode zemlje Zapadnog i ostalih Balkana.
