Centralna otadžbinska uprava Srpskog pokreta obnove, u Beogradu, 16. aprila 1990. godine, donela je nacrt programa stranke. U Programu je pisalo:
– „Naša nebriga za sopstvenu budućnost i tuđa briga da nas liše budućnosti urodili su istim plodovima“.
– Osnovati fond koji bi finansirao naseljavanje Kosova i Metohije Srbima.
– Proterati u Albaniju ili van Srbije sve Šiptare, koji su se na ma koji način upleli u okupatorski plan Tirane o Velikoj Albaniji do Skoplja, Nikšića, Kopaonika i Morave.
– Ne postoji međunarodni zakon ili konvencija koji bi obvezivali Srbiju da na svojoj teritoriji trpi, hrani i školuje vojnike neprijateljske države.
– U svakom slučaju, ukinuti albanski jezik kao službeni jezik bilo gde u Srbiji, ukinuti pravo Šiptara na albansku zastavu u Srbiji.
– Prilikom sprovođenja ovih mera, težiti mirnim rešenjima i raditi u prilog njima, ali ne oklevati da sila bude savladana silom, a nasilje urazumljeno sredstvima suverene pravne države.“
Ko bi danas mogao poverovati da je Srpski pokret obnove takve teze zastupao devedestih godina prošlog veka? Onda, kada je ovakav nacrt programa važio, a kasnije pretočen u program, na čelu S.P.O je bio niko drugi do Vuk Drašković. Ko je danas na čelu S.P.O nemam pojma?
Pre neki dan se pojavio opet neki Vuk Drašković. Ovaj, današnji Vuk je 16. Aprila 2004. rekao da je pitanje Kosova njegov najteži i najvažniji zadatak. Marta 2006. je rekao da nezavisnost Kosova nije prihvatljiva, a u martu 2010. reče sledeće: „Niko se, recimo, ne usuđuje da kaže – aman ljudi pa zašto se u toj kosovskoj politici, našoj, državnoj, koja je patriotska, najbolja…..uopšte ne spominju i ignorišu se Albanci, a njih je 95% na Kosovu. Nego se samo priča o manastirima, crkvama, i Srbima na Kosovu, a tamo 95 % ljudi nisu Srbi. I oni, ta ogromna većina naroda odbija da prihvati Srbiju za svoju državu, kao što ni Srbija ne prihvata njih za svoje građane“.
Čuvši ovu izjavu, nazovem neke ljude pa pitam; da li je to onaj isti Vuk od devedesete? Kažu da jeste. Uglavnom, ako je onaj Vuk onda govorio onako, a danas ovako, mora da je jedan od njih dvojice lažov i prevarant. Koji je od njih dvojice onaj pravi, to više ne zna ni on sam? Jedino gde nas nije prevario i gde je održao reč iz programa SPO sa početka devedesetih, je da su oni iz S.P.O morali voditi brigu o sopstvenoj budućnosti, jer u protivnom to sa strane, a za njih, neće niko drugi uraditi. Samo iz tog razloga su postali vlasnici Ministarstva za Dijasporu.
Od proterivanja Albanaca, ukidanja albanskog jezika, sečenja ruku do ramena, u koga bude zatečena turska zastava ne beše ništa. I hvala je Bogu. Al’ zato sve ono što je ovaj Vuk pripremao i govorio da će raditi Šiptarima i Turcima, danas radi Srbima. Otima im zemlju, zabranjuje vijorenje srpskih zastava na srpskom Kosmetu, ukida srpski jezik, ukida srpsku vojsku, i dozvoljava nastupanje okupatora na srpskim teritorijama.
Zaista, danas ta stranka SPO i neki Srećkovići, Krivokuće, Đuretići, a naročito Krivokućine sekretarice, drže u privatnom posedu Ministarstvo za Dijasporu. Da je Ministarstvo privatno, tvrdim odgovorno.
10. februara 2010. godine uputili smo pismo Ministarstvu za dijasporu, ministru Srećkoviću, sa molbom za odgovor. U istom pismu bila je i prijava za upis u registar i evidenciju srpskog društva koje je registrovano u Sloveniji. U pismu smo postavili tri pitanja o običnim stvarima, koje bi, ukoliko bih dobio odgovor, u mnogome olakšale izbor kandidata iz Slovenije, za delegata Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Pitanja su glasila:
1) Ko predstavlja Srpski kulturni centar u Sloveniji, a koji je Ministar Srećković spomenuo u Parlamentu Srbije i izrazio zahvalnost na doprinosu i izradi zakona o dijaspori i Srbima u regionu.
2) Kako je moguće da Simon Đuretić protežira određenu grupaciju i njene predstavnike u vezi izbora delegata, kada je jasno rečeno da se država neće mešati u izbor.
3) Po kojim su osnovama i koja društva i Savezi iz Slovenije dobili pare iz budžeta MzD (poreskih obveznika Srbije) u toku 2007/08/09 i koliki je doprinos istih društava i Saveza državi Srbiji?
Da ne bude zabune. Odgovor nikada nismo dobili. Interesujući se za sudbinu pisma, a imamo potvrdu da su ga dobili, ovih dana sam nazvao pomoćnika Ministra i šefa sektora za kulturu, naučnu i sportsku saradnju, u Ministarstvu za dijasporu, gospodina Krivokuću. Imao sam tu nesreću ili sreću, da mi se javila „neka sekretarica“. Predstavio sam se, a ona me je odmah pitala: „Jeste li vi onaj Milić što ste nam pisali pismo?“
Da – odgovorio sam.
„Gospodine Vi ste u pravu, u pravu ste, vi ste u pravu, haha haha i smejala se valjda sama sebi“.
Šta sam drugo mogao nego prekinuti vezu, jer sam bio ubeđen da je žena u svom posedu, na svojoj dedovini, da je to privatan sektor i privatni deo ili ogranak srpske vlade, a da sam ja okrenuo pogrešan broj. Ali broj je bio tačan. Da nije tako, da se ne radi o privatnom posedu i kapitalu, oni bi gledali koga zapošljavaju u Ministarstvu i kome daju pare i zašto? Samo zaboravljaju da pare nisu njihove, već naroda Srbije. A evo zašto sam kivan. S'obzirom da neće odgovoriti po kojim osnovama su delili pare Savezu srpskih društava Slovenije, i zašta su ovi iz SSD Slovenije pare upotrebili, tvrdim da su pare iz Srbije iznošene u neograničenim količinima. U pismu od 13. maja 2007. Predsednik nadzornog odbora Saveza srpskih društava Slovenije, tvrdi da su tadašnji predsednik SSDS Ilija Janković i sekretar Drago Vojvodić naneli ogromnu finansijsku štetu Savezu i da bez odluke Izvršnog odbora isplaćuju enormne svote novca svom kolegi i predsedniku Rotari Kluba Ljubljana – Barje, Branku Matijeviću.
14.12. 2007.g. predsednik nadzornog odbora je tvrdio da su Ilija Janković i Drago Vojvodić privatizovali novine MOSTOVE. Da je to tačno, tvrdim i ja dan danas. Te novine koje finasira Ministarstvo kulture Srbije nisu dostupne mnogima a naročito onima koji upozoravaju na mahinacije sa njima. Pare iz Srbije se iznose u Doboj i navodno se tamo novine štampaju u 5.000 primeraka. Novine su se zaista štampale u 500 primeraka. Gde je razlika para (4.500 brojeva Mostova) poreskih obveznika Srbije?
Povodom tog saznanja smo tražili da MK Srbije poništi svoju odluku BR 451-04-306/2008-5 i odluku BR: 451-04-305/2008-10 i da obustavi isplatu novca Savezu srpskih društava Slovenije. U prvoj tranši je bilo 10.500 evra, u drugoj 150.000 dinara. Da ne bude zabune, ni taj odgovor nikada nismo dobili isto kao što ni Predsednik SSDS Drago Vojvodić nije dozvolio Nadzornom odboru i sada pokojnom predsedniku N.O. Dimitriju Markoviću da prekontroliše dokumentaciju društva. O nasilno prouzrokovanoj smrti predsednika N.O., a upravo zbog njegovog angažovanja progovoriće uskoro nadležne institucije Slovenije.
Ponovo smo uputili pismo Ministarstvu kulture Srbije 23. decembra 2009. Odgovor do današnjeg dana nismo dobili. Znamo jedno. Pismo je dospelo u ruke kod izvesne Nataše Lesendrić Vučković i sada se tamo nalazi. U međuvremenu pare su neprekidno iz oba srpska Ministarstva, stizale u ruke Drage Vojvodića, koji je na boljševan način, valjda kao potencijal i nada ROTARI KLUBA iz Ljubljane postao i predsednik Saveza srpskih društava Slovenije. Često puta je znao i da lično u svom domu ugosti i da prenoćište savetnicima visokih funkcionera Srbije, nakon čega bi usledile finansijske inekcije.
Imajući u vidu da nam spomenuta Ministarstva neće dati tražene odgovore, prinuđeni smo da se obratimo nadležnim institucijama R. Slovenije, koje su zadužene po pitanju zloupotrebe položaja, a po Slovenačkim zakonima. O kakvim podmetanjima blanko računa i na taj način prikazanim utrošenim sredstvima je govorio pokojni Dimitrije Marković, nismo uspeli saznati zbog njegove iznenadne tragične smrti? Naročito skrećem pažnju da dokumentaciju Saveza vodi računovodska firma predsednika Saveza, Drage Vojvodića. Ne smemo zaboraviti ni slučaj kada je službenica Ministarstva kulture Slovenije dobila račun iz Doboja u ćiriličnom pismu, pa joj ništa nije štimalo, a naročito broj komada. Ko je „pozajmljivao“ novac srpskim društvima, ko je sastavljao finansijski izveštaj, je javna tajna među Srbima u Sloveniji, isto kao i dupla knjigovodstva Saveza. Zbog opširnosti teme, sva saznanja smo dali pomenutim institucijama. Bruka oko poslovanja i povezanosti Ministarstava iz Srbije i Saveza srpskih društava iz Slovenije, ići će na dušu onima koji su proizvodili bruku, a ne onima koji su o njoj govorili.
A Ministar Srećković kao da o tome ništa ne zna i pored toga što je obaveštavan više puta. Takođe se ni Nataša Vučković Lesendrić iz MK ne oglašava povodom svega. Da imaju malo mudrosti oni bi nas, koji o problemu govorimo, pozvali na razgovor, a ne bi se od nas krili i dozvoljavali da nas ismevaju njihove sekretarice. Zaboravili su da narod sve pamti pa i ovo danas i ono juče. Isto kao što nismo zaboravili ni onu Milicu Čubrilo i njeno finansiranje nekih „filmova“ po svetu, nećemo zaboraviti ni vas, a ni direktorku Srpskog kulturnog centra u Ljubljani.
Da li je moguće, pa ako kažete da jeste, mi nećemo verovati, da Ministar Srećković ne zna koga je pozdravio i kome se zahvalio u Parlamentu Srbije. Evo da zna. A valjda će mu biti jasno zbog čega mu je desetog februara bilo postavljeno ono pitanje sa početka ovog teksta u vezi S.K. centra.
Direktor Srpskog Kulturnog Centra u Sloveniji je Svetlana Slapšak. Evo šta ta osoba piše 18. Marta 2010. o svom narodu i svojim političarima, pozivajući srpsku decu u Sloveniji da ih ona uči srpskom jeziku. Samo da znate da je pozive izlepila na vrata srpske pravoslavne crkve u Ljubljani. Mi ipak moramo upozoriti decu da beže što dalje od ove žene ukoliko zaista žele znati i sačuvati srpski jezik u Sloveniji.
Ova gospođa izjavljuje za radio slobodnu Evropu:
„ Stvari su se onda razvile tako da se Srbija okrenula protiv svih ostalih koji nisu mislili kao srpski političari i nacionalisti tog trenutka, pa smo imali rat u Jugoslaviji za vreme koga, podsećam, Albanci nijednom nisu napali sa leđa Srbiju. Oni su uglavnom trpeli srpski aparthejd, formirali neku vrstu mirovne kulture, koja je bila impresivna, a zatim su posegli za onim za čim poseže svaki kolonizovani narod, a to je otpor“.
Nije li ovo, što ova srpska nesrećnica piše u martu za slobodnu evropu, slično ili isto kao izjava Vuka Draškovića u martu , o ignoraciji Šiptara i njegovom pominjanju srpskih crkava i manastira. Zar se ne nameće ona narodna: Kakav šef, takav i Srećković? A onda nije čudo što Srećković u Parlamentu Srbije hvali ovu Slapšakovu – direktoricu Srpskog kulturnog centra u Sloveniji, kada ona i njegov šef isto misle i isto govore.
O načinu izbora delegata u Sloveniji, zaista je uzaludno pisati bilo šta. O tome će drugi. Drago Vojvodić, samozvani predsednik SSDS, uzeo je sebi pravo da on i neki Nikola Todorović predstavljaju 14 srpskih društava koji su članovi tog Saveza. U Sloveniji ima registrovanih 39 društava. Da bi došli do željenog delegata, izabrali su tročlano telo za sprovođenje izbora, pa kada je to ušlo u zapisnik, oni su telo raspustili i izabrali Nikolu Todorovića. Sve to je urađeno nasilno i daleko od demokratskog načina izbora. Čovek ne zna srpski jezik, niti govori, niti piše, a predstavnike srpske vlasti naziva kurtom i murtom, isto kao i njegova drugarica iz SKC i najbolji drug, Rotarijanac Vojvodić i Pop Bošković koji Rotari klubovima daje maksimalnu podršku. A za vaskršnji pričest u Celju, Pop Milan reče, pozivajući se na Vaskršnju poslanicu Patrijarha Irineja, da su Rotari organizacije smrt za srpske crkve i veru, i da su se na žalost i neki crkveni dostojnici njima priklonili.
Posle svega, kada neko iz Dijaspore nazove Ministarstvo za dijasporu u Vladi R. Srbije i po nesreći dobije nevaspitanu i nekulturnu službenicu, Šefa sektora G. Krivokuće, a ona jede srpski hleb narodskim zubima, šta nam drugo ostaje nego da organizujemo nekoliko autobusa i da dođemo na razgovor u ta Ministarstva. Šta nam drugo ostaje nego tražiti smenu Ministra Srećkovića, a bogami i Ministra Bradića. Srećković bi trebao znati da sreća ne traje večno. Trebao bi znati da će se pojaviti narod iz Dijaspore koji će tražiti njegovu odgovornost, a ne da on širokoruko deli srpske pare i ne pita gde one idu i zašto se upotrebljavaju. E, pa toga je dosta! Gde su pare? Državna revizijska komisija pod hitno treba da uđe u oba Ministarstva, pa onda da vidimo ko će se kome smejati i ko će koga ignorisati. A da li će današnji Srpski Pokret obnove, zbog ovakvog rada, postojati posle prvih izbora u Srbiji, lično ne verujem. Takođe ne verujem da neko bez državljanstva R. Srbije može biti predstavnik Srba u Skupštini iz Dijaspore i Srba u regionu. Gospodo iz oba Ministarstva, molim Vas da se okrenete svome narodu u Dijaspori i svima će biti lakše.
