PISMO SINU
-Jelena Trikić sinu Nikoli-
Nosiš ime svetitelja
to će majku da sokoli.
O, Nikola, čedo milo!
Oprosti mi za sve boli
što me nećeš upamtiti,
ni u moje sjesti krilo,
al´ će tata za oboje
tebi ljubav podariti,
jer si bio naša želja.
Ja sam znala da odlazim
da poslednju bitku gubim,
al´ se plaših, čedo moje
da i lozu ne izgubim.
Za tebe sam život dala
i nisam se pokajala.
Željela sam , pile malo
k´o i druge srećne majke,
da te gajim da te pazim,
da te volim da te mazim
pred spavanje pričam bajke.
Nije nam se , dušo dalo!
Radovah se, moj anđele
da te vodim na vašere
da ti srcu punim želje.
Da ti kupim medu , zeku
trubu , loptu i pištaljku
da po dobru pamtiš majku.
Da te voli, da se brine.
Nije nam se dalo, sine!
I klikere da ti kupim
i bombone u fišeku
i igračku još poneku.
Đerdan dugi od kolača.
Na sredini srce malo
a na njemu ogledalo.
Teška bolest bijaše jača.
Nije nam se, srećo dalo!
Sve sam znala i umjela
al´ nas sreća htjela nije.
O, Nikola, čedo malo!
Bog je htjeo drugačije.
Nije nam se , srce dalo!
Ja te molim i zaklinjem
na samrti u svom bolu:
„Budi dobar, slušaj tatu
pomozi mu , uči školu
i u svemu budi prvi,
ti izdanku moje krvi.
Budi sine rodu dika
voli svakog, čovjek budi
da i tebe vole ljudi
tata ima naslednika.
Moja krv će , o Nikola
proticat´ kroz tvoje vene
a s neba će kud god kreneš
pratiti te moje zjene.
Zbogom, moram u visine
čuvaću te, mili sine!
Pesnikinja: Zorka Čordašević
ПИСМО СИНУ
-Јелена Трикић сину Николи-
Носиш име светитеља
то ће мајку да соколи.
О, Никола, чедо мило!
Опрости ми за све боли
што ме нећеш упамтити,
ни у моје сјести крило,
ал´ ће тата за обоје
теби љубав подарити,
јер си био наша жеља.
Ја сам знала да одлазим
да последњу битку губим,
ал´ се плаших, чедо моје
да и лозу не изгубим.
За тебе сам живот дала
и нисам се покајала.
Жељела сам , пиле мало
к´о и друге срећне мајке,
да те гајим да те пазим,
да те волим да те мазим
пред спавање причам бајке.
Није нам се , душо дало!
Радовах се, мој анђеле
да те водим на вашере
да ти срцу пуним жеље.
Да ти купим меду , зеку
трубу , лопту и пиштаљку
да по добру памтиш мајку.
Да те воли, да се брине.
Није нам се дало, сине!
И кликере да ти купим
и бомбоне у фишеку
и играчку још понеку.
Ђердан дуги од колача.
На средини срце мало
а на њему огледало.
Тешка болест бијаше јача.
Није нам се, срећо дало!
Све сам знала и умјела
ал´ нас срећа хтјела није.
О, Никола, чедо мало!
Бог је хтјео другачије.
Није нам се , срце дало!
Ја те молим и заклињем
на самрти у свом болу:
„Буди добар, слушај тату
помози му , учи школу
и у свему буди први,
ти изданку моје крви.
Буди сине роду дика
воли сваког, човјек буди
да и тебе воле људи
тата има наследника.
Моја крв ће , о Никола
протицат´ кроз твоје вене
а с неба ће куд год кренеш
пратити те моје зјене.
Збогом, морам у висине
чуваћу те, мили сине!
Песникиња: Зорка Чордашевић
НАПИШИ ЈЕДНУ ЉУБАВНУ
Напиши једну љубавну
Рече ми једном девојка једна
Ко роса на листу која беше чедна
А данас је кажу неком другом жена
Срећнијем или несрећнијем од мене
И шта је срећа а шта сан и пена
Кад је тако мало од среће до пене
Сем јединог Бога ко то може знати.
И ево са самог дна
Ове досадне пролећене кише
Којом небо по овој гњетавој земљи пати
Присећам се и по сећању пишем,
Присећања навиру, преплављују
Ко ова киша кишну канализацију
Поређење не баш срећно упосталом као и живот што је
А опет, пролеће је ко сад било кад срели смо се нас двоје.
Тад није лила досадна киша,
Не,
Тад нам сунце у у крв насу зраке своје
С трнцима расутим по очињем виду
Сретосмо се тако без хтења нас двоје
У првој жељи и последњем стиду
Као голубица и голуб на силосу крцатом зрелог жита
Она беше неухватљива, и једра а тако танковита
Па се сабирах, како да почнем, шта да је питам
Кад питање ме њено несабраног срете
И покоси ме, сасвим стручно до колена
Из њеног ми се лица смејуљило дете
А обратила ми се за брање већ дозрела жена.
Тако је то почело у једно пролеће осунчано
За којим протрча сасвим врело лето
Док пишем кроз прозор видим није тучано
Небо к'о малопре, нит тугом распето
Чујем киша грозом престаде да лије
Већ јато врабаца на барицу жури
Шта у јесен беше прећутаћу ето
У светињу тајне да се она скрије
До следеће неке кишне крвопије
Свршетак ћу песме предати цензури.
Аутор песник: Марковић Рајица
JEDNO JUTRO
JEDNO JUTRO IZNENADIH ZORU,
RAZBUDIH SE, TAMA NA PROZORU.
KIŠNE KAPI, ČUDNE NOTE DAJU,
KIŠA PADA PO CELOME KRAJU.
GRMLJAVINA PO VISINI PLETE,
KO DA BORBU, VODE CELE ČETE.
MOJA DRAGA, TVRDIM SNOM ZASPALA,
PO JASTUKU KOSE RAZBACALA.
MOŽDA SANJA, RAJSKU BAŠTU SVETU,
MOŽDA PČELE PO MIRISNOM CVETU.
OLUJA SE SMIRILA U ZORU,
PA SE VIDI SVETLOST NA PROZORU.
NAKON KIŠE, LEPO VREME DOĐE,
SVUDA SUNCE, SA ZRACIMA PROĐE.
DOK JUTARNJA KAVA, MIRIS ŠIRI,
IZZA VRATA GLADNA MACA VIRI.
OKOLINU PUNI ĐAČKA GRAJA,
IZVEDRI SE, DAN JE PREPUN SJAJA.
USKS autor pesnik – Saša Gajić
ЈЕДНО ЈУТРО
ЈЕДНО ЈУТРО ИЗНЕНАДИХ ЗОРУ,
РАЗБУДИХ СЕ, ТАМА НА ПРОЗОРУ.
КИШНЕ КАПИ, ЧУДНЕ НОТЕ ДАЈУ,
КИША ПАДА ПО ЦЕЛОМЕ КРАЈУ.
ГРМЉАВИНА ПО ВИСИНИ ПЛЕТЕ,
КО ДА БОРБУ, ВОДЕ ЦЕЛЕ ЧЕТЕ.
МОЈА ДРАГА, ТВРДИМ СНОМ ЗАСПАЛА,
ПО ЈАСТУКУ КОСЕ РАЗБАЦАЛА.
МОЖДА САЊА, РАЈСКУ БАШТУ СВЕТУ,
МОЖДА ПЧЕЛЕ ПО МИРИСНОМ ЦВЕТУ.
ОЛУЈА СЕ СМИРИЛА У ЗОРУ,
ПА СЕ ВИДИ СВЕТЛОСТ НА ПРОЗОРУ.
НАКОН КИШЕ, ЛЕПО ВРЕМЕ ДОЂЕ,
СВУДА СУНЦЕ, СА ЗРАЦИМА ПРОЂЕ.
ДОК ЈУТАРЊА КАВА, МИРИС ШИРИ,
ИЗЗА ВРАТА ГЛАДНА МАЦА ВИРИ.
ОКОЛИНУ ПУНИ ЂАЧКА ГРАЈА,
ИЗВЕДРИ СЕ, ДАН ЈЕ ПРЕПУН СЈАЈА.
УСКС аутор песник – Саша Гајић
NAPIŠI JEDNU LJUBAVNU
Napiši jednu ljubavnu
Reče mi jednom devojka jedna
Ko rosa na listu koja beše čedna
A danas je kažu nekom drugom žena
Srećnijem ili nesrećnijem od mene
I šta je sreća a šta san i pena
Kad je tako malo od sreće do pene
Sem jedinog Boga ko to može znati.
I evo sa samog dna
Ove dosadne prolećene kiše
Kojom nebo po ovoj gnjetavoj zemlji pati
Prisećam se i po sećanju pišem,
Prisećanja naviru, preplavljuju
Ko ova kiša kišnu kanalizaciju
Poređenje ne baš srećno upostalom kao i život što je
A opet, proleće je ko sad bilo kad sreli smo se nas dvoje.
Tad nije lila dosadna kiša,
Ne,
Tad nam sunce u u krv nasu zrake svoje
S trncima rasutim po očinjem vidu
Sretosmo se tako bez htenja nas dvoje
U prvoj želji i poslednjem stidu
Kao golubica i golub na silosu krcatom zrelog žita
Ona beše neuhvatljiva, i jedra a tako tankovita
Pa se sabirah, kako da počnem, šta da je pitam
Kad pitanje me njeno nesabranog srete
I pokosi me, sasvim stručno do kolena
Iz njenog mi se lica smejuljilo dete
A obratila mi se za branje već dozrela žena.
Tako je to počelo u jedno proleće osunčano
Za kojim protrča sasvim vrelo leto
Dok pišem kroz prozor vidim nije tučano
Nebo k'o malopre, nit tugom raspeto
Čujem kiša grozom prestade da lije
Već jato vrabaca na baricu žuri
Šta u jesen beše prećutaću eto
U svetinju tajne da se ona skrije
Do sledeće neke kišne krvopije
Svršetak ću pesme predati cenzuri.
Autor pesnik: Marković Rajica
ПОНОСАН САМ
ПОНОСАН САМ ЈА НА ПРЕДКЕ И КОРЕНЕ СВОГ ПОТОМСТВА,
ЈЕЛ ДОСТОЈНОСТ ЗА НАЦИЈУ ЖИВИ СНАМА И УЗ ТРОЈСТВА.
СА ВИШИНСКОГ ПЛАВОГ СВОДА ДОСТА СУНЦЕ ЈАСНО СИЈА,
ПРАВОСЛАВНА ВЕРА НАША УВЕК НАМ ЈЕ НАЈМИЛИЈА.
РАЗУМЕМО МИ И ДРУГЕ, СВУДА ДОБРИХ ЉУДИ ИМА,
ТРАДИЦИЈЕ ОД ПРЕДАКА ОСТАЈУ НАМ У СРЦИМА.
НЕКА ПРАВДА СВЕТОМ ВЛАДА,
У СРЦИМА МИР И ЉУБАВ, ДА ЗА ДЕЦУ БУДЕ НАДА.
ПОНОСАН САМ СА ИСТИНОМ УЗ КОРЕНЕ СВОГА РОДА,
ДРАГОЦЕНА КРВ ЈЕ СВИМА, НЕЋЕ НИКАД БИТИ ВОДА.
ПОНОСАН САМ ОТАЏБИНО ВИТЕЗОВА СЛАВНА СЛИКО,
КОСМЕТ ЖИВИ УВЕК СНАМА, СРПСКО СРЦЕ ПРЕВЕЛИКО.
ПОНОСАН САМ ЈА НА ТЕБЕ И СВЕ ТВОЈЕ ВЕЛИКАНЕ,
ПРЕЛЕПА СИ ДО ВИСИНА УЗ ОБЛАКЕ СВОЈЕ ПЛАВЕ.
ПОНОСАН САМ НА ЈЕЗЕРА И ПЛАНИНЕ ШТО ИХ СТЕЖУ,
КАО БИСЕР ЧИСТЕ РЕКЕ И ПОЉАНЕ ШТО ИХ ВЕЖУ.
ПОНОСАН САМ НА РАДНИКЕ, ВРЕДНЕ РУКЕ ИСПОД СВОДА,
ДА БЕЗБРИЖНО ДЕЦА ЖИВЕ, ЦЕЛОГ НАШЕГ СРПСКОГ РОДА.
УСКС аутор песник – Саша Гајић
PONOSAN SAM
PONOSAN SAM JA NA PREDKE I KORENE SVOG POTOMSTVA,
JEL DOSTOJNOST ZA NACIJU ŽIVI SNAMA I UZ TROJSTVA.
SA VIŠINSKOG PLAVOG SVODA DOSTA SUNCE JASNO SIJA,
PRAVOSLAVNA VERA NAŠA UVEK NAM JE NAJMILIJA.
RAZUMEMO MI I DRUGE, SVUDA DOBRIH LJUDI IMA,
TRADICIJE OD PREDAKA OSTAJU NAM U SRCIMA.
NEKA PRAVDA SVETOM VLADA,
U SRCIMA MIR I LJUBAV, DA ZA DECU BUDE NADA.
PONOSAN SAM SA ISTINOM UZ KORENE SVOGA RODA,
DRAGOCENA KRV JE SVIMA, NEĆE NIKAD BITI VODA.
PONOSAN SAM OTADŽBINO VITEZOVA SLAVNA SLIKO,
KOSMET ŽIVI UVEK SNAMA, SRPSKO SRCE PREVELIKO.
PONOSAN SAM JA NA TEBE I SVE TVOJE VELIKANE,
PRELEPA SI DO VISINA UZ OBLAKE SVOJE PLAVE.
PONOSAN SAM NA JEZERA I PLANINE ŠTO IH STEŽU,
KAO BISER ČISTE REKE I POLJANE ŠTO IH VEŽU.
PONOSAN SAM NA RADNIKE, VREDNE RUKE ISPOD SVODA,
DA BEZBRIŽNO DECA ŽIVE, CELOG NAŠEG SRPSKOG RODA.
USKS autor pesnik – Saša Gajić
МИРИШЕ ЉУБАВ
Јутос небо дугом исијава
Љубав са њега боје разлива
Видело ме синоћ с тобом
Па сад не зна куд са собом
Сунце јутрос поиграва на роси
К'о моја рука у твојој коси
Топлоту шаље на земљу хладну
И храни је, љубави гладну
Дан одише љубављу, као цвет
И данас волим цео свет
Срце више за тобом не уздише
Моја си, љубав се смеши и мирише.
Аутор песник: Горан Ђукас Ђукановић
MIRIŠE LJUBAV
Jutos nebo dugom isijava
Ljubav sa njega boje razliva
Videlo me sinoć s tobom
Pa sad ne zna kud sa sobom
Sunce jutros poigrava na rosi
K'o moja ruka u tvojoj kosi
Toplotu šalje na zemlju hladnu
I hrani je, ljubavi gladnu
Dan odiše ljubavlju, kao cvet
I danas volim ceo svet
Srce više za tobom ne uzdiše
Moja si, ljubav se smeši i miriše.
Autor pesnik: Goran Đukas Đukanović
