ПРИЧА О СРЕЋИ

maj 24, 2014

---

 

Autor romana: Бранко Мићић, “Прича о срећи”

Има нечег заводљивог у ноћној светлости сваког великог града. Та светлост некада заиста опчињује и ствара посебно расположење.
То су осетили и два младића, Милош и Жарко када су у јесен 1946. године стигли у велики град у којем их је чекало мноштво новог и раније недоживљеног.
Сместили су их заједно са осталим ученицима у велики модерни хотел у центру града који је био претворен у ђачки интернат. Луксузни намештај био је замењен двоспратним жељезним војничким креветима, а кафана у приземљу и галерија у међуспрату претворена у учионицу чији су велики прозори гледали на пространи трг испуњен мноштвом света и плавих трамваја.
У вече када се спусти ноћна тама, кроз прозоре би се указала светла бројних уличних светиљки, шарених реклама и многобројних осветљених прозора. Тај магични призор је будио младалачку машту и потстицао на романтична размишљања.
Иако је време у којем су живели било испуњено материјалном бедом, неимаштином и варљивим надама, крепка младост је зрачила мирисима оптимизма и великих нада, и све је лебдило у неком нестварном заносу и полету који их је потстицао да и поред свих недаћа марљиво уче, а добре оцене у школи биле су награда која их је чинила радосним.
Наравно, ту су биле и девојке као сан свих младића, пре свега њихове другарице, врло често из истог разреда. Било је задиркивања, стидљивих погледа, притајених симпатија, дружења и забављања, али у то време све се сводило на кратке шетње, заједничко учење и одлазак у биоскоп или на игранку.
Посебно интересантне игранке су одржаване у холу велике школ-ске зграде. Музика је свирала танго, валцер, фокстрот и слоуфокс, док су неке “декадентне” западњачке игре као што су “Буги-вуги” биле непожељне.
Популарне мелодије су биле танго “Љубомора”, танго “Пред смрт”, “Та червена сукинка”, “Патаму, патаму, что ми пилоти” (из филма “Задатак мајора Булочкина”), “Под диким стјепах Забајкала” (филм “Легенда о земљи сибирској”) и друге.
Што се тиче гардеробе она је била скромна и код младића и код девојака. Углавном лоша конфекција или хаљине шивене код куће.
Тада су постојале две врсте штофова које су се могле купити на тачкице (бонови за снабдевање) које су се у ограниченој количини добијале свака три месеца. Квалитетнији вунени (параћински) штоф тамносмеђе или тегет боје (за један метар требало је тридесет тачкица) и слабији (за четрнаест тачкица по метру) који је обично био сив у различитим нијансама, али је некад било и других боја.
Жарково прво свечано одело било је смеђе са танким белим линијама од лаганог пролетњег штофа (четрнаест тачкица!). У њему се први пут појавио на игранци. Имао је срећу да наиђе на доброг кројача, па је у поменутом оделу сасвим лепо изгледао.
У холу школске зграде са терацо патосом игранке су се одржавале сваке суботе и недеље и ту је Жарко први пут заиграо са девојком. Уствари Жарко је сам научио неке окретне игре (плесове) као што су танго и фокстрот, али се није усудио да заигра у сали. Стајао је у углу и посматрао шта се дешава, а онда му је изненада пришла једна по мало необична девојка – Драгица, и просто га присилила да са њом заигра. Она је на свој начин била нешто посебно – импулсивна, можда мало неуротична, несхваћена, али у души племенита и весељак, или што би се тада рекло “добар друг”. Није имала свог младића, нити је хтела да се са неким ближе веже, али је са свима знала да буде блиска и максимално искрена. Изненада је упадала у друштво а исто тако ненадано као дух ишчезавала. Остајао је само њен широк, радостан осмех и звонак девојачки глас. Била је као несташни топли пролетњи ветар…
Милош је те вечери неколико пута играо са једним вижљавим мршавим девојчурком, али када су ” даме бирале”, она није дошла по њега. Играла је са једним “фрајером” и при том са њим нешто жустро расправљала.
Може се слободно рећи да упркос паролама о једнакости и сличним фразама којима је у то време “ђачки народ” био обилно засипан, ученици су реално били сврстани у две оштро одвојене групе. У прву, масовнију, по правилу су спадали сиромашни провинцијалци, међу којима је било доста вредних и паметних ученика. Друга група – “фрајери” су били у мањини и потицали су из богатијих слојева друштва и новокомпонованог руководећег “крема”. Ови последњи лако су се препознавали по томе што су се исказивали као дрски и надмени простаци. Што се тиче знања у школи, углавном су били “трубе”. Користећи родитељске везе и разне привилегије успевали су да некако заврше школе да би касније помоћу различитих веза добијали добро плаћена радна места.
Такозвани “фрајери” су се истицали начином одевања и само¬уве¬реним понашањем. Могли су се препознати по томе што су носили уске панталоне које су тада биле у моди (такозване “сулундар пантале” за које се у шали додавало да је пре облачења ноге требало намазати сапуном, да би се лакше навукле), ципеле са јако дебелим ђоном, разне шарене кравате (чест мотив: палма или обнажена девојка), кошуље посебног кроја (оковратник са два или чак три дугмета) и “кокот” фризуре. Поред реченог, “фрајери” су често силеџијски наступали према девојкама. Ако неће са њим да игра, следи шамар или слично.
Било како било, девојке су ипак често трчале за тим фрајерима и саме им се наметале.
Након завршене игранке Милош и Жарко су кренули на спавање у интернат у којем су становали. Нису морали журити јер је поменути интернат који је по много чему личио на затвор или касарну, био у непосредној близини школске зграде. Састојао се од осам једнаких зграда које су биле ограђене великим зидом . Постојао је један улаз у заједничко двориште, а излазак из интерната био је дозвољен само у одређено време или уз пропусницу коју је издавао дежурни васпитач.
У саставу интерната постојала је и посебна зграда са кухињом и трпезаријом у којој је за време обеда била неописива гужва. Храна је била врло скромна. Хлеб мешани од црног пшеничног и кукурузног брашна. Највише се јео пасуљ и кромпир а било је и резанаца од киселе репе, а свакако да се присуство пасуља, тог најмузикалнијег српског поврћа, у собама и интерната могло и чути и осетити.
Интернат је био густо насељен. У свакој соби било је толико кревета колико је максимално могло да стане.
Милош и Жарко су имали лежаје један поред другог на горњем спрату, тако да су могли причати шапатом кад дежурни васпитач угаси светло.
Те вечери Милош је Жарку навелико причао о оној мршавој вижљавој девојчици за коју рече да јој је име Душанка. Они су у то време били у трећем, завршном разреду, а она у другом. Жарко је и раније Душанку често виђао. На себи је имала кратку крзнену бундицу, сукњу од неког танког штофа и кратке чизмице. Коса смеђа. Лице лепушкасто. Дружила се са Силвом, пуначком плавокосом девојком у дугом смеђем капуту. Силва је увек говорила гласно као да виче, волела је (како су касније сазнали) много да једе, нарочито слаткише а била је већ у то време (што Жарко и Милош нису знали) добродушна радодајка.
Из Милошеве приче Жарко је закључио да се он до ушију зацопао у Душанку, али ништа није вредело пошто она није ни најмање марила за њега. То је иначе било време када су младићи у интернату као и сви други млади људи много размишљали о девојкама, али је то све завршавало сањарењем и неоствареним маштаријама.
Слушајући Милошеву причу код Жарка се почело будити интересовање за ту на неки начин загонетну девојку.
Разговор су прекинули када су приметили да се два Македонца који су спавали испод њих – Славчо и Трајчо педеришу. Уствари они су тек почели да се припремају за ту работу и са нестрпљењем чекали да остали у соби заспу. Ту се одигравала чудна дечачка игра. Наиме, сви који су били у соби, кад би осетили шта Славчо и Трајчо припремају, одједном би се направили да спавају а онда би тако притајени ослушкивали како ова двојица воде љубав.
У вези са реченим, један ученик Словенац, Францек који је имао много смисла за хумор, измислио је онај чувени виц о Славчу и Трајчу којег због његове деликатности и обзира према читаоцима који се грозе разних сексуалних перверзија, нема смисла стављати на папир.
Када је представа у којој су главну улогу имали Славчо и Трајчо почела, једно време су Милош и Жарко све то прислушкивали, а онда их је умор савладао, па су слатко уснули сном праведника.
I I

Следећег дана Милош је на великом одмору опет са Жарком разговарао о Душанки и предложио му да у суботу на игранци наступе заједнички. Да он покуша освојити Душанку а Жарко Силву. У том смислу разрадили су и стратегију до најситнијих појединости. Игранка је почињала у седам сати после подне и они су одмах заузели најпогодније место, како би у тренутку када засвира музика могли да им приђу пре него што их неко други уграби. Међутим и овај пут они други су били бржи а њих двојица су сваки пут остајали кратких рукава. У једном тренутку када је Жарко имао намеру да приђе Силви, један факин му је шчепао испред носа. Душанка је још била слободна. Жарко јој је пришао и замолио за игру. Пристала је. Музика је свирала аргентински танго и Жарко се брзо уверио да је Душанка прави мајстор за окретне игре. Уствари од првог часа она је водила игру, али не грубо и насилно, него са неком мекоћом и елеганцијом. Час се одмицала од Жарка и изводила фигуре које је он са доста напора пратио. Затим би се примакла, тело уз тело да се могло осетити како из ње избија нека очаравајућа топлина. Осећао је мирис њене близине и то га је за тренутак учинило неизмерно срећним. Но, све лепе ствари кратко трају. Музика је одједном престала и свему је дошао крај. Отпратио је Душанку до места где је раније седела, наклонио се и кренуо да потражи Милоша. Он је у међувремену играо са Златом, једном ониском али позамашном дебељуцом која је била луда за високим мушкарцима.
Када је дошао тренутак да даме бирају, Душанка је кренула према Жарку, али је Злата била бржа и претекла је. Тако је Жарку пропала још једна прилика да заигра са Душанком, а можда успут и покуша да мало удвара.
Милош је овај пут имао прилику да буде биран од Силве, али га то није нарочито одушевило. Све у свему на поменутој игранци се ништа значајно није десило и поред припремљеног плана.
У једном тренутку Душанка и Силва су изненада напустиле салу и некуд отишле. То је значило да је за Милоша и Жарка игранка била завршена и они су затим изишли ван. Имали су довољно времена да мало прошетају по граду пре него што се врата интерната закључају. Изабрали су мирну К. улицу са дрворедом и гасним светиљкама. Има нечег романтичног у сјају гасног светла када се оно пробија кроз крошње расцветалог кестена и пресијава на чистом асфалту тихе, мирне улице, посебно кад човек има срећу да шетајући дели радост са неким ко му је драг. Милош и Жарко нису били те среће. Овај пут су разговарали о матури која се приближавала и ковали планове за будућност. Милош је био борац у протеклом рату и тако је одслужио војну обавезу док је Жарко након завршеног школовања морао ићи на одслужење војног рока.
I I I

Прошла је матура и лето после ње. Ветар се несташно поигравао са пожутелим лишћем што је опадало са дрвећа. Милош је добио запослење у провинцији. У истој фирми запослила се и Злата. Душанка се спанђала са Гвидом. То је онај фрајер што је више пута због ње долазио на игранке у нашој школи. Све је то Жарко сазнао од Силве када се једном приликом срео са њом и повео је на колаче. Поред осталог рекла му је да је Гвидо неколико пута ишао у Италију и тамо купио “Веспу”. Душанка која се дуго опирала Гвиду није могла да одоли шарму “Веспе” која је међу младима у то време била значајан статусни симбол. Мушкарци су завидели “даси” који је возио “Веспу”, а девојке сретници која је седела иза њега излажући ноге (а понекад и нешто више) погледима пролазника. Било је нечег заводљивог у том призору. Силва је очигледно завидела Душанки и могло се закључити да се ближи крај њиховом пријатељству.
Од оног часа када је Жарко први пут позвао Силву на колаче почело је њихово дружење које ће временом прерасти у љубавну идилу. Сваки пут кад би је Жарко срео у центру, обично на главној трамвајској станици, они су заједно одлазили на колаче, што је Силва без устезања прихватала.
Жарко је покушавао да од Силве сазна нешто више о Душанки. При том је избегавао директна питања и пуштао је да сама говори шта жели, надајући се да ће успут казати нешто и о њој. Међутим, на тај начин није могао ништа да сазна изузев да она и Душанка више не говоре. Разлог му није био познат а сматрао је неумесним да се о томе распитује.
Ипак, то је био почетак Жаркове везе са Силвом која је на крају завршила браком.
I V

Десило се случајно да се Тончи сретне са Жарком на галерији велике кафане у центру града. Њих двојица су били стари познаници из школе иако нису ишли у исти разред.
Жарко је седео поред великог прозора и посматрао једног човека који је са букетом цвећа у руци узалуд дуго чекао поред споменика на средини пространог трга. Тончи се појавио изненада и сео поред њега. Убрзо је почео разговор. Причали су без везе о свему што им је падало на памет. Тако је Жарко сазнао да је Тончи напустио рад у фабрици и постао трговачки путник што му је донело низ предности. Прво, радно време није строго одређено и друго, много је лепше и интересантније путовати него радити стално у истој просторији, и што је најважније, знатно се више зарађује.
У току разговора Тончи је Жарку успут рекао да му је он сумњив у вези Силве и да он мисли како они нешто муте, јер их је већ два пута видео заједно у посластичарници. Рекао му је и да је Силва сада сама у стану јер јој је мама отпутовала у С. Тамо негује болесну сестру. Сазнао је да су се Душанка и Гвидо састајали у Силвином стану. Онда је Душанка посумњала на Силву да се набацује Гвиду и тако је пукла тиква.
Од свега што је чуо од Тончека за Жарка је било најважније да је Силва сада сама у своме стану. Још док је разговарао са Тончеком почео је размишљати како да је среди.
Између мушкарца и жене могу постојати два односа: пријатељски или љубавни. Жарко је у почетку са Силвом засновао пријатељски однос који је врло тешко а понекад и потпуно немогуће преокренути у љубавни. За такав преокрет по правилу треба више труда и вештине него када се одмах у почетку оствари љубавни однос, који јесте нешто сасвим природно и нормално у сваком дружењу жене и мушкарца.
Међутим, код Силве је то ишло брзо и без много проблема. Онако као у шали Жарко јој је предложио да заједно оду у биоскоп уз услов да га она после позове код себе на чај, што је Силва без оклевања прихватила уз предлог да Жарко купи једну кутију кекса.
Све је текло онако како је и договорено. Гледали су неки француски филм са Фернанделом у главној улози. После филма право на чај у Силвин стан који је био мали али угодан и топао јер је зграда имала централно грејање које је изврсно функционисало и није било сувише скупо јер су у истој згради биле и неке државне установе, па је већина трошкова падала на њихов рачун.
Силвина мама је за време протеклог рата радила као илегалац, па је за награду поред осталог добила и тај стан.
Силва је у суштини била једноставно, безбрижно и природно женско биће које није желело да траћи живот и пропушта радости овога света. Волела је много да једе, пре свега слаткише и да ужива у кревету држећи се дословно познате изреке: најлепши је видик на плафон!
Оно због чега се Жарко највише бринуо, показало се безразложним. У тренутку када је пристала да га позове на чај, она је одлучила да му се пода, и од часа када су ушли у њен стан, тако се понашала.
Након што је припремила чај тражила је пољубац за награду. Жарко је кренуо да је пољуби у образ а она му је понудила усне.
Пошто су им се усне неколико пута нежно додирнуле, Силва је Жарка руком загрлила око врата, нежно привукла себи и страсно пољубила. Жарко је брзо реаговао и прихватио игру. Љубили су се дуго, страсно и лудо свлачећи успут грозничаво сувишну одећу са својих тела да би се убрзо нашли у топлом љубавном загрљају.
Волели су се тако до ноћи. Затим су устали да се истуширају. Жарко се на брзину обукао да тркне до оближње трговине која је још била отворена и купио боцу црног вина, чоколадне бомбоне и кутију наполитанки.
Силва је у међувремену припремила све што је потребно за једну успешну љубавну ноћ, поред осталог и неколико малих пешкирића које је уредно сложила испод јастука у припремљеној постељи.
Просторију је осветљавало пригушено светло мале ноћне лампе смештене поред кауча. Када се Жарко вратио Силва је вино и слаткише ставила на мали столић на којем је стајала кристална пепељара и никлована тацна са две винске чаше. Био је укључен и радио марке “Космај” што га је на посебан бон, који су у то време могле добити само заслужне особе, купила њена мама. Апарат је био подешен на локалну радио станицу. Чула се песма “Чорнаја ноч”, али је Жарко апарат пребацио на кратки талас и пронашао другу музику. Слушали су Френки Лена (“Џезабел”), “Самертајм”, “Кондоров лет” (певала је Има Сумак) и т.д.
Док се Жарко забављао са радио апаратом, Силва је испржила у тави неколико јаја, ситно изрезала мало “јегера” (ловачка кобасица) и томе додала неколико киселих краставчића, све из залихе што је њена мама набавила у посебној продавници за заслужне политичке раднике.
Када су то смазали, на брзину су опрали руке и за трен ока се нашли испружени на каучу. Силва је затим на час устала и отишла у купатило. Жарко је чуо како пишки и то га је на посебан начин узбудило. Затим је чуо одвртање славине и шуштање воде у кади. Лежао је тако узбуђен и чекао Силву која се ускоро појавила. На себи је имала само грудњак који је са тешком муком придржавао њене дебеле сисе. У руци је држала пешкир којим је брисала длачице у међуножју
Убрзо је легла поред Жарка, увукла своју дебелу стражњицу у његово крило и кратко рекла:
– Лепо ми је поред тебе. Загрли ме нежно! То Жарку није требало два пута поновити. Осетила је како јој нешто тврдо упире у стражњицу што је био знак за добар почетак. Лудо су се волели све до зоре. Дан је већ навелико забелио а они су исцрпљени у љубави слатко спавали. Добро је било што је осванула недеља па нису морали на брзину устајати и журити на посао.
Од тада је Жарко на сличан начин проводио сваку суботу и недељу у Силвином стану, иако су се повремено виђали и састајали и другим данима и често из доколице ишли заједно у биоскоп.
У међувремену Жарко је упознао Силвину маму која је на кратко долазила из С. и доносила лепе црвене јабуке, хељдино брашно и неко кисело вино које су тамошњи људи са ужитком пили али које се Жарку није свиђало. Једном је приликом по неком возачу камиона послала и врећу кромпира којег је Силва ножем секла на две половине, солила и тако пекла. То су јели са сиром којега је Жарко куповао на градској тржници од једног Србијанца из околине Ужица. Силви се поменути сир јако допадао.
Жарко је и даље становао у својој хладној подстанарској собици али му је сада зима захваљујући дружењу са Силвом протицала са много мање проблема и тешкоћа, посебно што је у недељу и суботу, за усамљенике најдосадније дане (сетите се песме “Тужна је недеља, мада је цвеће свуд, чекам те драгана, али је узалуд…”) проводио са Силвом у њеном угодно топлом стану.
Ускоро су Жарко и Силва одлучили да се венчају. Иако су за дан венчања изабрали први дан пролећа – 21. март, Силва је предложила да Жарко пресели у њен стан крајем фебруара, како би приштедели Жаркову станарину за месец март коју је унапред требао платити газдарици.
– Та мала уштеда добро ће доћи – рекла је Силва онако успут.
Венчање је протекло сасвим једноставно. Два потписа код матичара уз присуство кумова Гвида и Душанке а затим закуска за њих четворо у Силвином стану и живот тече даље…
Гвидо је за ту прилику негде позајмио кола којима их је одвезао до матичара и затим вратио назад у стан.
За венчање Жарко је поред осталог набавио и неколико флаша јаког црног вина а Гвидо се није одвајао од чаше све док се није добро напио. У једном тренутку узео је Душанку за руку, одвео у купатило, пресамитио преко каде и ударио шеву. После су онако полу-пијани (у шпицу!) плесали уз музику са грамофонских плоча. Играјући са Силвом Гвидо је у једном тренутку почео да је пипка. Душанка, која је до тада плесала са Жарком, очигледно је то приметила па је бесно севајући очима пришла Силви и без речи их раздвојила. Како Гвидо није могао пијан да вози, кумови су остали да преноће. Силва им је наместила лежај у кухињи. У зору је Гвидо поново шевио Душанку која је гласно давала одушка свом задовољству. То је потакло Жарка да пошеви Силву, али пошто су били венчани, то му је мање личило на уживање а више на обавезу. Дубоко у подсвести завидео је Гвиду који је у кухињи лежао поред Душанке.
V

Како је у оно време било мало приватних телефона у становима, Душанка и Силва су повремено користиле прилику да разговарају телефоном из фирме, што за обављање локалних разговора није био проблем, јер није био потребан позив преко централе, иако је свима било познато да Тонка, жена која је радила на централи у Силвиној фирми, скоро све разговоре прислушкује.
Овај пут Силва је позвала Душанку да је посети после подне да уз шољицу кафе мало проћаскају и тако скрате време, пошто је Жарко отишао на службени пут на којем ће се задржати око три дана.
По истеку радног времена Душанка је најпре отишла на ручак у фабричку мензу, затим у оближњој продавници купила чарапе и бочицу парфема и онда кренула Силви. Са собом је понела и десетак грама пржене америчке млевене кафе коју јој је повремено доносио Гвидо када би ишао у Истру због неке трговине.
Било је и шећера и Силва је скувала стварно добру, јаку и мирисну кафу. Када је Силва ставила кафу на сто, Душанка је отворила своју ручну ташну, извадила кутију са цигаретама, понудила Силву, запалила једну и снажно повукла први дим.
Силва која је била непушач, захвалила се на цигарети и упитала Душанку:
– Колико знам, до сада ниси пушила? Шта ти би да узмеш цигарету?
– Да знаш како ми је, најрадије бих узела отрова, а не цигарету, кратко одговори Душанка.
– Не разумем? Мислим да би требало да будеш сретна. Гвидо је тако леп, добар и велики каваљер, колико знам.
– Добар је Бог који нас држи, а о Гвидовом каваљерству други пут.
Тако је почео разговор. Настављајући своју причу Душанка се јадала како је Гвидо способан да заради, не жали од ње, даје јој новац, доноси поклоне, али шта све вреди кад је он рођени курвар који у сваком месту где свраћа има неку женску са којом је интиман и којој доноси дарове исто као и њој. Тако причајући Душанка одједном повиси тон:
– Схвати, ја сам за њега само курва, само курва као и свака друга. Он и не помишља да ме ожени. Није му ни на крај памети. Каже, женидба је озбиљна ствар, а он је још млад да се за тако нешто одлучи.
Кад сам му рекла да сам занела, тотално је попиздио. То се десило на дан твог венчања. Оно у купатилу и после.
Знаш шта је урадио кад сам му казала да сам трудна?
– ??!
– Опалио ми је шамар. Пљуснуо колико год је могао. Једва сам се на ногама одржала. После каже да је био у шоку и тако којешта. А ја? Ја нисам била у шоку? Баш га брига за мене.
После ме силовао. Баш ме јебо. Употребио ме као машину. Ни трунке осећаја. Само да се истресе.
Отишао је без поздрава, док сам спавала, баш као лопов. Оставио само цедуљицу да морам на чишћење, иначе он прекида. Неће да има везе с тим.
Сутрадан ми је послао коверту по Тончију. Кратко писмо, адресу гинеколога и новац.
Покушала сам да га тражим у стану. Да разговарам са њим, да га молим. Имам кључ од стана, али свиња, променио браву. Заиста је свиња. Јебем му матер. Сто пута му јебем све по списку. Себи кажем:
– Душанка, ти си без мозга, ти си најлуђе створење на свету, али шта могу? Волим га, јебем му матер. Не могу без њега, а видим, нисам глупава, видим да нема ништа, да је све узалуд.
Да би скренула разговор са ове неугодне теме и да би је бар мало смирила, Силва је казала Душанки да је чула да су се Милош и Злата венчали. Додала је да нису баш згодан пар. Он је прилично висок а она ниска и дебела као буренце, али можда могу бити сретни?
Она је луда – рече на крају Силва – ја никад не бих могла да се венчам са човеком са којим не бих могла лепо да плешем, а они, како они могу изгледати кад заплешу? То је комично, то је да им се свако жив смеје.
Разговор се наставио до мрака. Кад је Силва упалила светло, Душанка се тргла, погледала на сат и рекла:
– Већ је касно, морам ићи.
Договориле су се да следећи пут иду заједно у биоскоп и тако се растале.
V I

Већ дуже време Силва осећа неку мучнину а и мензис јој је изостао. Уопште некако се чудно осећа и све јој више у главу долази помисао да је занела.
Жарко ништа не говори, као да не примећује. Сваки пут кад одлази на посао подари јој пољубац. Исто и кад се врати из фирме. Јуче јој је донео цвеће. Диван букет црвених ружа. Иако се овом поклону јако обрадовала и одмах ставила руже у вазу са свежом водом, успут му је рекла да је поклон веома радује, али се мора водити рачуна о новцу којег треба чувати за важније ствари.
Жарко се на поменути приговор веома благо насмешио, јер руже није купио већ добио од госпође Валерије, старије службенице у фирми коју су тог дана испраћали у пензију. (Овде треба напоменути да је госп. Валерија по свом држању и отмености у одређеном смислу била изузетак, па су је ословљавали као “госпођу”, иако је у то време било већ уобичајено да се људи ословљавају као “друг” или “другарица”). Она, т.ј. госп. Валерија је добила толико разног цвећа да није знала шта ће с њим, па је неколико букета оставила да их узме ко жели. Тако је и Жарко узео поменуте руже које је наменио Силви.
У то време било је уобичајено да разни типови краду цвеће на гробљу и затим га продају на пијаци, на угловима улица и по сумњивим ноћним локалима. Људи су често куповали поменуто цвеће јер је било јефтиније. Госпођа Валерија која је често у току свог живота била у прилици да јој дарују цвеће имала је неки посебан осећај који јој је према њеном уверењу много више казивао о пореклу цвећа, него што су они који нису поседовали њено искуство, знали.
Још исте вечери кад су се нашли заједно у кревету Силва је рекла Жарку да више не морају пазити. Он у почетку није схватио о чему се ради док му Силва није објаснила да су већ “наручили бебу”, и да ће он за неколико месеци ако све буде у реду, постати тата. Иако бебу нису планирали, Жарка је вест јако обрадовала. Био је пресрећан. Љубио је и грлио Силву као никад до тада.
Цело време док је носила бебу био је јако пажљив и није јој дозвољавао да ради било шта што би јој могло нашкодити. Када је беба дошла, сам је купао дете, прао пелене, пресвлачио када је то било потребно и љуљао када беба није хтела да спава.
Силва је родила сина. Прво, па мушко! – каже народ кад жели да изрази посебну радост. И Жарко је био стварно радостан. Детету су дали име Игор. Тако је желела Силва.
Иако је долазак детета донео нове бриге и обавезе, они су живели као сретан брачни пар све док Тончи није купио велики луксузни стан у њиховој близини. Од тада су имали прилике да се чешће сретну на улици и онако у ходу мало попричају. Једном приликом Тончи их је позвао да му дођу у посету и тада су могли да виде један заиста комфоран и луксузно опремљен стан. Тончи им је показао и своја нова кола и успут рекао нешто и о кући коју је на самој морској обали купио у Истри. Све је то на Силву оставило снажан дојам. Силва је имала мали лепо уређени станчић којега је од како је дошао у њега Жарко са љубављу дотеривао. Вечито је нешто радио, мењао, поправљао дотрајалу инсталацију, стално нешто фарбао, поставио нове керамичке плочице у купатилу, заменио електрични бојлер, средио електричну инсталацију. Стан је блистао као нов, чисто препорођен, али у поређењу са Тончијевим великим собама, масивним модерним намештајем и кристалним лустерима, ипак је био само обична сиротињска рупа.
Док је за Силву и Жарка са њиховим скромним платама био недостижан и обичан бицикл, Тончи се возао у аутомобилу који је тада на нашим улицама био права реткост, иако то и није био баш неки нарочит аутомобил – стара “Опел-Олимпија” увезена из Немачке.
У то време сналажљиви људи који су имали почетни капитал, правили су за тадашње прилике велики бизнис. Од обичног, махом осиромашеног света куповали су златни накит по повољним ценама, јер су људи у неимаштини продавали и задње што су имали. То злато су онда продавали државним банкама и тако добијали девизе и дозволе за увоз. Прве на реду биле су “Олимпије”. Та стара кола су у Немачкој била јако јефтина али у Југи ко је возио “Олимпију”, могао се правити јако важан. После су дошли на ред “Рекорди”, док су се “буџе” возиле у “Пакардима”, “Крајслерима” и “Мерцедесима”.
У то време у простом (читај – сиромашном) народу је кружио виц: Питање: Шта је аутомобил? Одговор: Превозно средство у којем се широке народне масе (радни народ!) возе преко својих представника!
Упркос празним причама о правди и једнакости, раслојавање на материјалној основи узимало је све већи замах.
У Истри је било на хиљаде празних кућа из којих су протерани или побегли Италијани. Мотовун је био аветињски празан. Власти су скоро бесплатно делиле куће привилегованим појединцима. Онај ко је имао добар пословни њух, могућност да путује и довољно новца, могао је да изабере добру кућу па чак и вилу поред мора, да је полако оправи и уреди и тако постане поседник властите куће за уживање.
У то време путовало се највише жељезницом, иако су карте за вожњу у односу на реалне зараде просечних људи биле веома скупе, док су гужве због малог броја возова биле неописиве.
Што се тиче Силве иако су она и Жарко имали стан са купатилом и централним грејањем, што је тада за већину људи био недостижан сан, у односу на Тончија они су били обична социјалистичка сиротиња и то је Силву чинило несретном и тужном. Нека чудна ћутња и хладноћа полако се увлачила између ње и Жарка и постепено их раздвајала. Није било свађа и отвореног сукобљавања али је нешто као преграда која их је делила, мукли ледени зид постепено је растао и чинио своје. Жарко није могао ништа да схвати јер је његово унутрашње биће било задовољно са скромним и није робовао материјалној похлепи која код појединих људи а посебно код жена може да достигне несагледив замах и овлада целим њиховим бићем. Жарко се трудио да угоди Силви али она је све његове напоре игнорисала и у односу на њега сваког дана постајала равнодушнија. У стану није више одјекивао њен громогласни смех, нити је тихо певала када је нешто радила. Чак је и према свом малом детету постала равнодушна, понекад без оправданог разлога на одређен начин чак и окрутна.
За малу ситницу знала је да га без милости излема.
И Жарко је у међувремену постао замишљен и тужан, што се одразило и на његов рад и успех у фирми. Често је правио несхватљиве грешке, па су престали да му поверавају важније послове.
Утеху је налазио једино у детету којег је сваког дана водио у обданиште и враћао назад кући, спремао храну, куповао слаткише, врло често чистио и спремао одећу и обућу, учио га да пере зубе, да спрема играчке и још много тога.
Стална брига био му је неодслужени војни рок за који је добио одгоду у току школовања, али га и након завршетка школе нису позивали, тако да је једно време мислио да су га, можда, и заборавили, али једног дана, управо у тренуцима њихове највеће брачне кризе, стиже позив који је примио и са бригом и са олакшањем.
Највећа брига му је било нејако дете о којем његова жена Силва није водила никакву бригу. Без оклевања је прихватила Жарков предлог да он малог Игора одведе код своје мајке која је са много љубави примила свог јединог унука.
Кад је отишао у војску Жарко је редовно сваке недеље писао Силви. Она му је једно време редовно одговарала, али касније су са њене стране писма била све ређа да би одједном сасвим престала. Жарко је сваког дана жељно очекивао пошту али за њега писма није било. Онда, изненада једног дана стиже и њему једна дописница.
Силва му је потпуно отворено ставила на знање да је њихов брак неодржив и да је поднела захтев за развод. Моли га да, кад му дође позив за суд у месту где сада служи војску, потпише изјаву да пристаје на споразуман развод. Ако жели, она му препушта малог Игора да и даље остане код његове маме. Ако не, она је вољна да га прими себи уз услов да дете усвоји њен будући муж – Тончи. На крају је додала да ће он, то јест Жарко, моћи да види дете кад год зажели и да се нада да ће њих двоје остати у будућности као пријатељи.
Након што је све прочитао у глави му се смутило. Имао је осећај као да се цео свет пред њим срушио. Све је одједном постало некако пусто и празно.
Док он овде у касарни у хладној бараци спава на слами, она се са Тончијем мешкољи у његовом топлом лежају. И како је великодушна? Да останемо пријатељи!?
И заиста за младог човека изузев смртног случаја у породици, не може бити ништа горе ни убитачније од тога кад га жена или девојка напусти док је у војсци или у затвору. Али жене никад не знају колико могу бити немилосрдне, јер је код њих жеља за угодним животом најјачи нагон којем подређују сва своја хтења и поступке, а све оне бајке као што су приче о оданости, верности, поштењу и љубави, само су скаске за наивну малу децу. На жалост многи мушкарци, када су жене у питању, заувек остају мала, недозрела деца.
Увече, када се смркло, Жарко није могао дуго заспати. Око пола ноћи најзад се одлучио да устане. Изашао је из бараке, сео на један камен и запалио цигарету. Иако никада није био прави пушач, понекад би запалио због друштва, али те ноћи цигарета му је заиста пријала. Тако се пушећи занео у мисли све док га изненада није пренуо дубок мушки глас:
– Војниче, шта ту радиш у ово доба?
Био је то познати врло строги мајор Бркић са још једним официром. Жарко се збунио и није знао шта да каже. Одговорио је онако спетљано:
– Не знам ни ја. Нешто нисам у реду.
– Да ниси болестан?
– Нисам. – кратко је одговорио.
Затим га је мајор Бркић позвао да пође са њим и увео у своју канцеларију. Из фијоке у столу извадио је кесицу са зеленим ментол бомбонима и понудио га, и тако је почео разговор. Дуго су те вечери причали. Жарко је мајору испричао све своје невоље. Мајор, који је и сам имао жену прељубницу, пажљиво га је слушао. На крају му је рекао неколико утешних речи и дао вољно за следећи дан. Написао је излазницу и на крају рекао:
– Ево ти па мало прошетај, да се растеретиш, само добро води рачуна да не направиш какву глупост.
После разговора Жарко је отишао у спаваоницу и на кратко заспао. Након буђења одлучио је да остане у касарни и да у недељу оде у град са једним својим другом. Жарко је частио. Није рекао због чега али су се на крају напили као свиње, тако да су се једва некако довукли до касарне. Имали су срећу да их нико није приметио у таквом стању.
Сутрадан је Жарко написао Силви кратко писмо у којем јој је саопштио да пристаје на развод уз услов да мали Игор припадне њему. На своју везу са Силвом иако са раном у души, ставио је тачку. За возом који је кренуо не треба трчати – рекао је утешно сам себи.
V I I

Почетком месеца маја Жарко је добио писмо од Милоша које га је вишеструко изненадило. Прво, помислио је, шта му је било да га се сети, а друго, како је сазнао његову адресу?
Милош му је писао да се Душанка јавила Злати. Писала јој је о својим проблемима. Затим, да су у одговору замолили Душанку да им јави како ти и Силва живите? Како Вам је син и тако још неке појединости. Ускоро нам је Душанка поново писала и јавила да је Силва тражила развод и да се сад преселила код Тончија а свој стан издала неком италијанском трговцу за велику кирију. Да је неко други тако нешто учинио, сигурно би му одузели станарско право.
Поред тога Милош му је јавио да ће ускоро имати прилике да службено путује до места где Жарко служи војни рок, па ће свакако свратити да се мало виде и о свему опширније разговарају.
Ускоро се и то остварило. Милош се на капији касарне представио као Жарков ближи рођак и дежурни официр је без оклевања написао Жарку дозволу за излаз са важењем до девет сати увече.
Свратили су у салу за госте у хотелу у којем је Милош одсео да преноћи и сели за сто у углу поред прозора. Скоро сви остали столови у њиховој близини били су празни, тако да су могли комотно разговарати. Фотеље су биле старе, већ помало излизане, али пријатне за седење у угодној топлој просторији.
Најпре је Милош изложио своју причу:
– Шта да ти кажем? То место где радимо ја и Злата једна је обична селендра. Мала жељезничка станица, биртија, берберска радња и неки чича што поправља сељачка кола и понекад поткива коње.
Кад смо дошли, фабрика је била у изградњи. Храна у мензи. Више гладан него сит. Куд год кренеш блато до колена. Спавали смо код неке бабе четворица у једној соби. Гвоздени кревет и сламарица. Хладна соба као у касарни.
Срећом у фирми је било топло. Имали смо једну велику пећ – бубњару и довољно дрва. Због тога сам и после подне боравио у фирми све до ноћи.
Злата је била јако несретна иако је она имала бољи смештај у стану код једног ожењеног официра. Имала је своју посебну собу, али је била усамљена као и ја. Понекад смо заједно ишли у биоскоп. И тако смо се постепено приближили. Први пут смо гледали филм “Моја драга Клементина”. Јако ми се свидео тај филм. Ако будем имао кћеркицу, можда ћу јој дати име Клементина.
Онда је почела изградња станова. Првенство су имали породични људи и млади брачни парови. Злата је радила у лабораторији и ја сам тамо понекад навраћао да попијем чај или кафу ако би је добили у месечном следовању. Тако једном приликом, можда више у шали, кажем Злати, ајде да се ми узмемо па да добијемо стан, јер другачије никако нећемо стићи на ред. Ја кажем а она одмах прихвати и рече да је то добра идеја уз услов да ја чврсто обећам да ћу изјутра ложити ватру, чистити пећ, доносити дрва и прати посуђе. Она ће радити све остало а свако има да чисти своје ципеле.
Тако смо се договорили и одмах почели прикупљати документа за венчање. Убрзо смо изишли пред матичара и после шест месеци добили стан. Лепо живимо, деце још нема, али ваљда ће и бити.
У почетку што се тиче плата једва смо састављали крај са крајем али како сам ја у служби напредовао, често путујем и тако успевам да нешто уштедим од дневница. Путујем другим разредом а имам право на први, па тако обрачунам и нешто остане. Злата је добра домаћица. Не расипа без везе, а и њени нас помогну што се тиче хране. Сада кад је укинут обавезни откуп и њима је лакше. Пошаљу масти, сувог меса, сланине. Спаваћу собу смо узели на кредит а намештај у кухињи сабрали комад по комад, како смо где стигли. Углавном лепо живимо и могу рећи да смо сретни. Нисмо великих прохтева а ако је човек смирен и реалан, није му много потребно да буде сретан.
Злата није жена која фантазира и жели што је немогуће. Искрено да кажем, нас не веже нека велика љубав, мислим да нисмо лудо заљубљени једно у друго, али смо узајамно једно другом потребни. Имамо доста заједничких црта и навика. То нас држи и мислим да смо сретни.
Тако је Милош завршио о себи и Злати да би затим наставио о Душанки. Недавно је, рече, разговарао са Силвом и кроз разговор сазнао да је Душанка имала побачај. Ствари су се компликовале и једва је остала жива. Свакако да је у то умешан онај пробисвет Гвидо. То је авантурист и курвар. Саможиви створ иза којег остаје само лом и пустош. Наводно га је враг однео у Италију. Тамо се бави неким сумњивим пословима. Нешто мува са проституткама и шверцује злато и накит. Кажу да је набавио кола. Силва рече да их је видела. Прави правцати црвени “Феррари”. Лепе жене и брза кола. То је оно што њега интересује и чиме се доказује.
У току целе Милошеве приче, иако то није нигде изричито исказао могло се приметити да он још увек у својој подсвести жуди за Душанком. Тај вижљави мршави девојчурак са маљавим ногама и ситним мушким дупетом, увукао му се у кожу. Због чега се мушкарци тако лепе за њу, иако као женско нема на себи нешто посебно изазовно изузев лепушкастог лица, сензуалних пожудних усана и продорних, рекло би се магијских очију. И заиста има нешто посебно у њеним очима. Уствари нису то саме очи, већ начин како гледа, њен говор, израз лица кад говори и кад се смеје. Постоји ту неки лични магнетизам или можда способност да када некога воли то искаже на прави начин. Између анђела и вештице мала је разлика, а ко зна да ли је она анђео или вештица или помало и једно и друго?
Но, оставимо то за будућност, па ћемо кад буде време доћи до одговора.
Жарко је Милоша пажљиво слушао, можда са извесном дозом нервозе коју је скривао у себи али коју би пажљиви посматрач без много напора могао приметити. Међутим, Милош се у своју причу толико занео да Жарково нестрпљење није уопште приметио, нити је на то обраћао било какву пажњу.
Жарко, када је дошао до речи као да је осетио неко олакшање. Уствари он је подсвесно знао да Силва, иако је са њом ушао у брак и стекао дете, није жена његовог живота, нити онај идеал жене за којом је чезнуо (кажу да сваки мушкарац, а то важи и за сваку жену, има у мозгу дубоко у подсвести сасвим одређену до најмањих појединости слику идеалног брачног друга за којим, бар у мислима, целог живота тежи), ипак он је на Силву научио. Привикао се. Нису се превише волели али се нису ни свађали. Све њене мане и недостатке брисала је чињеница да је била добра у кревету и да му никад то задовољство није ускраћивала и кад се давала, чинила је то без устезања, радосно, неспутано и природно. Уствари она је пре свега волела добар секс а Жарко је за то увек био спреман.
Због тога се Жарко није могао помирити са чињеницом да је изгубио Силву, а нарочито са начином на који се њихова веза прекинула. Одједном је остао без породице, без стана, сам са малим Игором којег је неизмерно волео и од којег се ни по коју цену није желео одвојити.
О свему томе причао је Милошу. Пун приметне туге говорио је, можда несвесно, са жељом да се изјада и растерети. Није очекивао ни савет ни помоћ, јер се ту ништа није дало учинити, али се надао да ће га разумети и већ тиме што га је стрпљиво уз разумевање слушао, чинио му је велику услугу. Многи људи нису у стању да схвате, а можда никада неће ни схватити колико некад за човека може бити важно да има неког коме ће се у часовима духовне кризе поверити и изјадати и колико човек као појединац може бити добар и племенит само ако има довољно стрпљења да до краја саслуша човека који му се јада. Због тога је код већине људи увек више омиљен и драг онај човек који мање говори о својим невољама и увек има довољно стрпљења да до краја саслуша оне који се жале и јадају.
Увек када људи разговарају време брзо пролази. Тако се и овај пут десило да Жарко и Милош нису ни приметили како време лети, све док Жарко није случајно погледао на сат и видео да је време за растанак, јер се ближи час када мора бити у касарни.
Растали су се као драги пријатељи са обећањем да ће убудуће један другом писати и да ће Милош увек када га пут нанесе настојати да посети Жарка.
V I I I

Стари људи кажу да се на свету још није родио мушкарац који је одгонетнуо тајну жене, нити ће се такав икад родити. Живиш с њом, једеш, спаваш, добро и зло делиш, али никад не знаш шта се њеној глави мота, шта смера и какве планове кује. А да буде још чудније, често ни оне саме не знају шта хоће и куда смерају, па како да их онда човек схвати и разуме и да се према томе понаша?
Уствари, хармонија или неко идеално слагање између мушкарца и жене пука је измишљотина. У том односу увек је неко подређен а неко доминира. Слога постоји само у случају ако се подређени помири са својом улогом и трпи или је духовно лењ па више воли да слуша него да се опире.
Што се тиче Душанке она је посебан случај. Просто је луда за Гвидом и у себи носи жарку жељу да роди његово дете. Разуме се да он тако нешто не жели. Прија му њен шарм. Ужива када се користи њеним телом, али на женидбу и не помишља. Све може, и дарови и новац, али женидба и дете никако. Када је остала трудна, отерао је на абортус. Искрварила је и једва жива остала. Отад је себи рекла сто пута да је са Гвидом све завршено, а довољно је да јој он из Италије пошаље само једно писамце, ланчић од злата сумњивог квалитета или неколико крпа, и Душанка се одмах толико разнежи да плаче од радости и љуби ствари које јој је послао.
Надала се да ће јој се вратити али се десило нешто што нико није очекивао. Неколико дана пре него што је примила његову пошиљку стигла је вест да Гвидо више није међу живима. Слупао се у колима са неком курвом у Италији. Његов црвени Феррари је у пуној брзини слетео с пута у једној кривини и затим ударио у дрво. Обоје су остали на месту мртви. Душанка о томе није имала појма све до оног дана кад је случајно свратила до Силве и Тончија. Желела је мало попричати са Силвом али је и Тончи био код куће.
Силва је управо испекла кафу па је Душанка дошла као наручена. Поседали су у фотеље у удобној примаћој соби. Уз кафу је текао тих разговор, углавном о ситним и безначајним стварима, све док Тончи није упитао Душанку да ли је чула за Гвида. Она не слутећи шта се у међувремену догодило знатижељно рече:
– Шта?
– Зар не знаш стварно шта се догодило са Гвидом? – наставио је Тончи.
– Ништа не знам. Заиста ништа не знам – одвратила је Душанка
не слутећи какав ће бити крајњи одговор.
– На жалост, вест је тужна.
– Како тужна? – настави усплахирено Душанка.
– Погинуо је у саобраћајној несрећи – тихо изусти Тончи, не на-
дајући се како ће Душанка реаговати. Када је чула задње речи што их је Тончи изговорио, Душанка се просто пренеразила. Остала је без речи. Рука јој је задрхтала тако да је шољицу с кафом једноставно испустила. Одмах затим се занела и пала у несвест, тако да су морали потражити хитну лекарску помоћ. Једва је некако дошла себи. За сваки случај задржали су је да код њих преноћи.
И поред тога што ју је одбацио, понизио, натерао на побачај, тако да замало није изгубила живот, Душанка је Гвида заиста жалила. Чак је и црнину носила, иако су у то време црне хаљине биле у моди, па се није знало да ли је нека жена у жалости или тера моду.
I X

Од оног дана када је Милош посетио Жарка у месту где је служио војску, они су одржали реч и редовно се дописивали. Жарко Милошу није имао шта посебно да пише осим да броји дане до часа када ће опет бити цивил. Јавио се и газдарици код које је становао пре него што се преселио у Силвин стан и питао да ли ће моћи код ње становати кад се врати из војске. Одговорила му је да је соба заузета, јер је у њој сада један студент, али му је јавила да не брине. Она ће код једне своје пријатељице да се побрине за његов смештај.
Милош је најпре писао Жарку како штеди новац са намером да купи кола. Купиће на кредит мала кола Фиат 600 или, како га већ прозваше, популарног “Фићу”. Да би добио кредит потребна му је одређена сума у готовини, а то ће успети да скупи за неколико месеци. Већ се уписао и на курс за полагање возачког испита.
У једном од следећих писама јавио је да је успешно положио возачки испит и да Злата очекује дете. Дакле биће ускоро двоструко весеље: Фића и дете! Затим је јавио да је набавио Фићу и да ће следећи пут доћи да га обиђе колима па ће га успут мало провозати.
Онда је одједном дошло до прекида. Милош се никако није јављао нити је на Жаркова писма одговарао. Жарку никако није било јасно због чега се не јавља, па је одлучио да га на повратку са одслужења војног рока успут посети.
Када је стигао у мало насеље било је јутро, па је одлучио да га потражи у фирми. Тамо је сазнао да је Милош имао и једва преживео саобраћајну несрећу. Нека тешка камиончина, која му је ишла у сусрет, изненада је прешла на његову страну. Покушао је да скрене у страну али је ударио у дрво поред пута. Злата је остала на месту мртва, Милош са тешким преломима једва остао жив, а Фића се потпуно слупао. Срећа да није избио пожар. У том случају ни Милошу не би било спаса.
Пошто је Милош још био у болници у другом месту, Жарко није имао прилику да га види. Питао је где је Златин гроб да однесе цвеће али су му рекли да су је њени родитељи сахранили на породичном гробљу у њеном родном месту.
Након изласка из болнице Милош није био способан за посао на којем је до тада радио, па су га преместили у новоотворено представништво у З. Тамо је од фирме добио и скроман једнособан стан у истој зграду у којој је било смештено и представништво.
X

Однедавно се Душанка почела дружити са Драгицом, старом познаницом из школе. То је она несхваћена девојка осебујне нарави, са којом је Жарко први пут заплесао. Њих две, толико различите, имале су и много тога заједничког. Заједничку судбину многих враголастих неухватљивих девојака. Оних које су у сваком друштву запажене и које својим шармом залуђују мушкарце а које на крају увек остају помало тужне и усамљене. Њихови животи помало личе на животе глумаца. Сјај и шаренило на позорници и сивило стварности иза сцене. Оне остају неухватљиве јер се боје обавезе и не желе да било коме у потпуности подреде своју личност и слободу, а дешава се да у том настојању, ваљда у тренуцима слабости, начине најгори могући избор и ту своју слободу дарују ономе који по својим особинама то најмање заслужује и цени.
Како је прошла Душанка, то знамо. Треба додати да је већ ушла у тридесету а још живи са мршавом платом у скромној подстанарској собици. Отац јој је умро још док је била дете, једина сестра се удала, основала породицу и брине своју бригу. Последњи, макар душевни ослонац, стара мајка недавно је умрла, Гвида је заувек изгубила, ако се тако може рећи. Била му је само сексуална играчка. Једна од многих. Међутим, она то није могла да схвати. Она га је волела, можда и због тога што жив човек мора неког да мрзи или да воли. Немогуће је остати равнодушан на овоме свету. Гвидо је добро познавао психологију жене, њихову склоност да примају дарове, лажна обећања и да врло често помоћу разних шарених лажа стиче њихову наклоност и оданост.
Што се тиче Драгице ни она није боље прошла. Спанђала се са Славчом, оном тешком педерчином из интерната, примитивцем који никада ни са једном девојком није заплесао, који ни обичне кравате завезати не зна, већ купује оне са готовим чвором што се помоћу гумице вежу око врата. Шта је у њему нашла и како се са њим спанђала, то сам бог зна. Што се тиче њега, он је имао чисту рачуницу. Жена у кревету, прање и пеглање веша, угодан смештај и то све бесплатно, јер се као газда увалио у њен стан. Ипак да би се знала права истина треба рећи и шта је Славчо за узврат пружао, али то је мало сложенија прича.
Стално јој је говорио како има брата у Америци и да ће је тамо водити. Тај брат је богат па ће им тећи мед и млеко.
Славчо је као и неки други ретки сретници заиста добијао неке пакете из Америке, али они нису никад стизали на адресу Драгичиног стана, тако да Драгица никад није имала прилику да види шта је у њима заиста стигло. Славчо је имао резервну адресу на коју су ти пакети стизали и све оно што Драгица није смела знати.
Највећи део робе који се могао продати преко комисиона, Славчо је уновчио. Оно што није ишло путем комисиона продавао је преко посредника, а тек оно што није имало купца поклањао је велико-душно Драгици и тиме куповао њену наклоност.
Новцем добијеним од продате робе куповао је златни накит који је без њеног знања крио привремено на тавану њеног стана и затим слао у непознатом правцу. Ту су били у питању неки тајни послови у које је био умешан и Тончи а можда и Гвидо, али он је, како се тада наивно мислило своје тајне заувек однео са собом.
И све је ишло лепо до оног часа када је пред Драгичином кућом полиција ухапсила Славча, стрпала га у “марицу” и одвела у затвор где је остао више од месец дана. Затим су агенти темељито претражили Драгичин стан. И њу су скоро три сата испитивали. Претили су да ће је затворити али она није ништа рекла јер ништа није ни знала. Ужасно се преплашила. Ишла је лекару и добила валеријану али је и даље била несређена. У лабораторији где ради правила је грешке па је због тога већ неколико пута шеф озбиљно опоменуо. Није знала шта да ради?
Након изласка из затвора Славчо је дошао ужасно љут и тражио нешто као махнит. На њена питања није хтео да одговара. Само јој је рекао да је нешто избрбљала и успут добро ћушнуо. Покупио је своје ствари, све ставио у један кофер и ручну торбу, назвао такси и некуд одјурио. Од тада га више није ни чула ни видела.

Душанка и Драгица се скоро сваки дан сусрећу у мензи где након посла иду на ручак. Увек настоје да седну за исти сто тако да док чекају да се јело донесе, мало проћаскају. Зависно од тога како стоје са новцем некада оду заједно у биоскоп или кафану где се уз шољицу кафе једна другој изјадају или кажу шта има новога.
Једног дана док су тако разговарале пришао им је Милош који је навратио да потражи једног пословног пријатеља. Када их је видео, јако се обрадовао, посебно кад су га позвале да седне за њихов сто. Тако се наставио разговор у троје. Милош им је причао о својим доживљајима у провинцији, о Златиној погибији и о свом новом радном месту. Када је било време да иду, Милош је позвао конобара и каваљерски платио цео рачун укључујући и оно што су Душанка и Драгица раније наручиле.
Затим су заједно кренули до трамвајске станице. Случај је хтео да трамвај који је чекала Драгица дође пре, тако да је Милош остао сам са Душанком. Пошто је и раније гајио према њој одређене симпатије, а сад је био усамљен слободан човек, одлучио је да не околиши и не губи време. Отворено јој је предложио да на кратко оду у оближњи ресторан, још мало седну и разговарају. Пошто је имао прилике да излази на разне седељке и вечере са пословним партнерима, знао је како да среди са конобаром да му пронађе неко згодно место за њих двоје. Он их је убрзо сместио у мали лепо уређен сепаре, место заиста погодно за оне који желе да попричају сами, заштићени од знатижељних погледа са стране.
Почели су са аперитивом, наставили са лаком вечером и завршили са кафом. Што се тиче своје намере Милош није околишио. Одмах јој је казао да је сматра својом добром школском колегиницом која му је остала у лепој успомени и да је још одавно желео да са њом седне и разговара у четири ока. Затим је наставио да јој овим позивом не жели наметнути никакву обавезу али да има један сасвим одређен предлог. Пошто су обоје слободни, без обавеза, он сматра да би био врло сретан ако би она прихватила његову понуду да ступе у брак, да се венчају и живе као муж и жена. Све отворено, кратко и јасно. Додао је, да она ако не жели, не мора одмах да се изјасни али да његова понуда остаје отворена и да она о свему размисли, и каже шта је коначно одлучила када се следећи пут састану. Затим је предложио да се одмах договоре када ће се поново срести и о свему подробније разговарати.
Слушајући Милошеве речи Душанка се нашла у ситуацији да није знала шта да каже. Била је потпуно збуњена. Није знала како да поступи, јер се таквом разговору није надала и стварно јој требало времена да размисли и да се среди. Ипак је Милош приметио благ осмех на њеном лицу, из чега је закључио да јој његова понуда прија и да има наде да се оствари. На крају је додао:
– Ето, ја сабрах храброст да ти кажем шта желим. Ако пристанеш, мислим да ћу бити најсретнији човек на свету, а сада оставимо све до следећег виђења.
Затим је подигао чашицу са пићем и наздравио. Она је такође подигла своју чашицу. Куцнули су чашу о чашу и то је био почетак.
Даље у току вечере причали су о свему по мало. Он јој је рекао да је увек био очаран њеним љупким лицем, на шта је она одговорила да су и код ње године учиниле своје и да њено лице више није оно што је некад било, да су се појавиле прве боре, на шта је Милош одмах казао да су боре на лицу лепе жене украс који је чине још привлачнијом, да се боре појављују пре свега на лицу паметних жена, да црте на лицу одају слику карактера и да то не треба да је брине. Слушала га је без речи. Очигледно јој је његово излагање годило. Гледала га је право у очи а онда је одједном оборила поглед и спустила своју руку на његову. Он је убрзо извукао своју руку и нежно обухватио њену. Држећи њену нежну ручицу у својој осећао је мекоћу њене коже и нешто као зрачење које је избијало из њених лепих дугих прстију. Узбуђење је расло у целом његовом бићу. Зажелео је у том тренутку да је целу обухвати и привије уз себе, да је целу осети и стопи се с њом у једно. Ипак, настојао је да сакрије та своја осећања колико је могао, иако је знао да жене поседују чудну моћ да нагонски осете када су жељене. Она је и даље ћутала, погледала га право у очи и уз лаган смешак извукла своју руку. Седели су још једно време у тишини, скоро без речи, а затим је Милош позвао конобара, платио рачун, након чега су изашли на улицу. Било је касно. Време за последњи трамвај који су мало дуже чекали. Нису ништа говорили, изузев што му је она пре растанка тихо рекла:
– Хвала. Било ми је пријатно. Осећам, осећам нешто, али нека то буде други пут. Ипак морам размислити.
Трамвај је ускоро кренуо. Милош је остао сам на тргу и гледао како трамвај одлази и постепено постаје све мањи и мањи док му није потпуно ишчезао из видика.
На пустом тргу бетон влажан након прања одбијао је светлост коју су расипале електричне светиљке смештене на високим жељезним стубовима. Та привремена ноћна слика пустог великог трга поседовала је у себи нешто необично, можда и романтично, нешто што у човеку јача жељу да поред себе има вољено биће. Док је полако корачао према свом стану, у себи је носио осећај наде да се можда ближи крај његовом тужном усамљеништву. И заиста понекад очекивање и нада могу имати неки посебан чар.
X I

Ускоро је Душанка скупила своје крпице и радиоапарат са грамофоном што јој га је некад поклонио Гвидо, поздравила се са газдарицом и прешла у Милошев једнособни стан. Милош је хтео да се одмах венчају али је она то одбила уз изговор да је боље венчање одложити за касније, да би у случају неслагања избегли могуће компликације, дангубе и трошкове. Милош је то прихватио и они су ушли у заједничко домаћинство.
Иако није пристала да одмах деле постељу, већ првог дана у Милошевом стану се приметило да је жена у кући. Постељина увек уредно сложена, чист столњак и ваза са цвећем и наравно, топло јело на столу. Душанка је била врло окретна и све брзо и спретно радила. Топло јело, чисте и испеглане кошуље, испеглане панталоне, ред у кући, чарапе увек опране, ципеле такође увек чисте иако он никад није тражио да она то ради. Ипак, Милош би све то радије урадио сам, само кад би она хтела да му подари своје тело, али за тако нешто она у почетку није показивала ни најмању спремност. На сваки његов покушај да је на тако нешто наговори, кратко би одговарала:
– Чекај, доћи ће време и за то.
И заиста једне суботе када се вратио са посла затекао је стан свечано уређен. Пре тога Душанка је била код фризера, свечано се обукла, набацила дискретну шминку и мало ружа на усне. Милош је био угодно изненађен пошто је све казивало да ће му се, можда, нешто лепо десити.
Једино није знао да је Душанка пре тога претресла и пробрала све своје ствари и спалила све што је подсећало на Гвида, поред осталог и једну лепу спаваћицу у којој је последњи пут са њиме спавала. Могла је да је однесе у комисион и прода, али је радије одлучила да је спали. Због чега је то учинила, то само она зна.
Продала је један свој прстен за који Милош није знао, купила две нове лепе спаваћице и ставила их у орман са вешом.
Милош је по обичају најпре опрао руке, нешто мало грицнуо, попио са Душанком црну кафу и отишао да се окупа. Она му је још раније припремила чист веш и потребне пешкире.
У међувремену се прилично смрачило. Душанка је поставила вечеру. Поред јела на столу је било и свеже цвеће и две свеће у малом свећњаку, које је запалила када је Милош сео за сто. Све је било на неки начин свечано, за Милоша помало необично али пријатно и угодно. У једном тренутку Душанка је на кратко устала и на грамофон ставила плочу. Убрзо се зачуо глас песме:
“Што да ти стварам јад…
Знај да је варка да се само једном љуби,
Јер кад разум се губи, жарка љубав је то…”
Јели су полако, без разговора. Погледи очију који су им се повремено сусретали казивали су више од речи. Милош је предосећао да је “дошло време” и настојао да буде стрпљив и да, можда, неким својим неопрезним поступком унапред све не поквари.
Након вечере отишао је као и обично сам у спаваћу собу. Легао је и чекао. И није требало дуго да чека. Душанка је не палећи светло, лагано ушла у собу и легла поред њега. На себи је имала само нову спаваћицу.
X I I

Жарко је коначно одслужио војни рок и поново обукао цивилно одело. Најпре је отишао да посети мајку и види малог Игора, затим се вратио на рад у фирму где му је посао био обезбеђен. У току прва два месеца имао је много посла и обавеза. Пре свега морао је да среди низ бирократских формалности, као што је пријава боравка, јављање војном одсеку, вађење нове легитимације, набавка месечне карте за трамвај и слично.
Пошто је био у новчаној кризи, са газдарицом се нагодио да му за извесно време одложи плаћање кирије. За противуслугу унео јој је угаљ у подрум, поправио славину и заптивку у водокотлићу у купатилу.
У међувремену је нашао допунски посао код једног електроинсталатера. Први Жарков посао је било штемовање канала у зидовима у које се смештају електрични проводници. Међутим, он је брзо учио и за непун месец дана био у стању да самостално поставља електричне проводнике, прикључке за сијалице, кутије за прекидаче и слично. Газда му је затим поверио и тај посао и само је повремено долазио да донесе материјал, да нова упутства и контролише урађено.
Жарко је радио поменути посао од четири после подне до десет сати ноћу, па није имао прилике за изласке и сусрете са пријатељима. Морао је да ради прековремено јер је требало слати новац за помоћ самохраној мајци која је чувала малог Игора. Силва се није бринула за дете као да није ни постојало, изузев што је једном за нову годину послала пакетић са одећом и обућом. Све је било квалитетно и лепо, али величина није одговарала. Или је било прешироко или тесно.
Све у свему са доста рада и напора Жарко је средио своје новчане проблеме, што значи да није морао мислити како да подмири оно најосновније што човеку треба у животу а остао му је и неки динар да посети биоскоп или сврати на кафу у гостионицу.
Мало је излазио али је бирао локале. Најмилије му је било отићи у велику кафану хотела у центру града. Ту је долазило доста света и било је прилике да се сретне са неким старим пријатељем или да стекне неко ново познанство, што је ишло тешко али се дешавало.
Тако се једног поподнева неочекивано срео са Милошем. Био је то заиста радостан сусрет другара из школских клупа. Посебан догађај и за Жарка и за Милоша. Прилика да након дуже времена седну и о свему опширније поразговарају.
Иако је живео врло лепо са Душанком, Милош још није прежалио Злату. У ствари он је у себи још носио осећај кривице за њену смрт, посебно што је она била на путу да роди његово дете, како је и обдукцијом након несреће утврђено. Због тога је у дубини душе био тужан и често падао у депресију.
Жарко је Силву прежалио. Син Игор је и даље код бабе, односно Жаркове маме која се о њему брине као рођена мајка. Жарко га посећује сваког месеца. Пошто у вези с тим има посебних издатака, мора да штеди и води рачуна о сваком динару. Недавно је радећи за једног електроинсталатера упознао старицу која има једну повећу дворишну зидану просторију. Јако је запуштена али би се ипак могла оспособити за становање. Старица не тражи много. Треба јој толико да на лепом месту на Централном гробљу купи уређену гробницу са спомеником, да ту пренесе посмртне остатке свог мужа и да касније и њу, кад умре, ту сахране. Има сина и кћер који брину само о себи па хоће за живота да се осигура.
Жарко је ухватио неку везу преко оног мајстора са неким типом који тргује гробницама. Овај је опет пронашао један стари брачни пар, који имају гробницу каква је потребна старици. Они би је уступили уз услов да им неко начини исту такву гробницу у њиховом родном месту. Ако се упусти у тај посао, биће доста посла укључујући и склапање потребних уговора, али како је рачунао, то је био једини начин да дође до било каквог свог стана.
Што се тиче жена, од како га је Силва напустила, ништа! Једноставно ако човек нема довољно новца и времена, боље да се тог посла окане. Узгред речено, неколико пута срео је Драгицу. Како му се учинило она као да му се набацује, али Жарку за сада због многих обавеза и проблема, није до тога.
И тако причи никад краја.
Милош је све то ћутке саслушао без коментара и на крају додао да би он требао да се мало окрене око Драгице. Јесте да је она ветропир, али је згодна и што је најважније, има стан, али му Жарко на то није ништа одговорио.
У току разговора поред осталог изменили су и бројеве телефона, тако да се повремено могу чути и по потреби састати.
Након што су се растали Жарко је још мало прошетао градом посматрајући излоге. Тако је у једној радњи спазио сатове будилнике којих одавно није било у продаји. Ушао је у продавницу и купио један иако је цена била папрена. Будилник је у то време био право мало богатство и знак стандарда, јер човек који је имао будилник није морао сваког јутра страховати да се неће на време пробудити и тако закаснити на посао. Навијеш будилник и спаваш без бриге све док не зазвони.
X I I I

Ступајући у заједнички живот са Душанком чинило се да је Милош коначно упловио у мирну брачну луку. Сада је имао оно основно, све што је потребно малом обичном човеку да буде сретан: стално намештење са осредњом платом, стан са централним грејањем, лепу, паметну и вредну жену, стару симпатију из ђачких дана.
Њих двоје су се скоро у свему подударали, што је била основа за складан живот без размирица. Па ипак на Милошу се примећивало да понекад са његовим душевним животом није све у реду, да дубоко у његовој подсвести постоји црв који га изнутра једе и растаче и не дозвољава му да радост живота пије из пуне чаше. И тај црв је заиста постојао, иако је он на све начине настојао да га прикрије, бар у тој мери да Душанка ништа не примети, јер се истовремено бојао да се то не одрази на њихове међусобне односе. Бојао се да је не изгуби јер је био свестан да му је она све. Животни ослонац без кога не би могао постојати и да би му живот без ње изгубио сваки смисао. Знао је, добро је знао да би, кад би којим случајем остао без Душанке, био изгубљен као пијан човек на раскршћу који не зна куда да крене.
И Душанка је примећивала да у његовом понашању понекад има нечег чудног, усиљеног и неприродног. Жене су заиста у већој мери него мушкарци у стању да продру у дубину човечије душе, осете и разлуче оно што је у људском понашању право и природно од оног што је намештено и вештачко. Паметна и осећајна жена, а Душанка је била таква, је као фина струна на виолини која реагује на најмањи додир и тихо трепери попут нежне травке на лаганом поветарцу.
Уствари у Милошевој глави су постојала три црва а не један као што би се то у први мах могло помислити. Прво, дубоко у подсвести је жалио за Златом и њеним нерођеним дететом, при чему је себе сматрао кривцем за њихову смрт. Друго, желео је имати дете са Душанком, али она никако да затрудни иако скоро три године нормално живе као муж и жена. И треће, до сада се није усудио да о томе одређеније и отвореније разговара са Душанком, бојећи се да је не повреди. Иако није имао никаквог опипљивог разлога Милош је стално живео у страху да не изгуби Душанку. Био је толерантан, није испољавао љубомору али је стално био опседнут страхом да је не изгуби. То његово размишљање, те црне мисли биле су гнездо у коме се рађала нека његова дубока али прикривена туга коју је са много труда чувао у себи скривену од осталог света, али која се често могла прочитати из пригушене сете која је избијала из сваке црте његовог лица.
Па ипак, сва та туга и унутрашња меланхолија која би повре-мено хватала Милоша није реметила његов породични живот, пре свега захваљујући Душанкином шарму и понашању које је, као благ ветрић у летњој спарини, успевало да бар привремено одува црне мисли из Милошеве главе.
По својој природи Душанка је била друштвена особа и у њену кућу често су свраћали стари познаници Силва, Тончи, Драгица и други. Међутим она је знала да то дружење ограничи на праву меру и да сваком госту на леп начин стави до знања када може доћи и када је време да оде. Тако на пример, када би навратила Драгица која је била у стању да седи цео дан и прича без везе, она би знала рећи:
– Баш фино што си навратила да заједно попијемо кафицу, па онда идем лекару по упут за специјалисту.
После кафе кад би се почела спремати, успут би додала:
– Извини, молим те, морам на трен у купатило да се пресвучем.
Кад би то чула, Драгица би аутоматски устајала и одлазила, док би Душанка нормално настављала да ради своје кућне и друге послове.
Поред реченог, Душанка је разна састајања и седељке плански сводила на праву меру. Обично једном у месец дана позивала би све скупа и тако све обављала о једном трошку у току једног поподнева или вечери. Међутим, строго је водила рачуна да јој било ко својом посетом не поквари недељни одмор. То је радила тако што би у току разговора на седељкама и сваком другом приликом својим пријатељима давала до знања да преко викенда увек иде на излет или у посету родбини и да неће бити код куће. За разлику од Драгице која је , иако није била досадна, млатила језиком без везе, код Душанке је свака реченица била промишљена и гађала прави циљ. Умела је врло вешто да на заобилазан начин каже саговорнику оно што ће га навести да се понаша како она жели.
Деловала је учтиво, благо али увек одлучно са одређеним циљем, чак и кад би причала вицеве или се шалила. Строго је водила рачуна да јој се било ко не наметне, ограничи слободу или упропасти слободно време и да је омете у њеним свакодневним плановима и пословима у кући.
Милош је врло брзо запазио и ценио те њене особине, али је у њему ипак тињало тихо, притајено незадовољство. Уствари, како је време пролазило његова жеља за дететом је била све јача. Постепено је дошло време да о томе отворено разговара са Душанком. Она му је казала да и она жели дете, можда и више него он, али не иде. Коначно су одлучили да оду лекару и да се подвргну испитивању. Два пута су ишли на контролу и оба пута је утврђено да су обоје здрави, али Душанка једноставно није могла са Милошем да зачне.
Односи између њих двоје и даље су остали сношљиви. Није било ни свађе, ни приговора, али црв сумње је изједао радост која их је у почетку повезивала. Све је наизглед било исто, али радости је било све мање. Она је ишчезавала као сунчева светлост у сутон када живу и радосну светлост дана полако али сигурно савладава ноћна тама.
Није само Милош био несретан и тужан. Слично стање уселило се и у Душанкину душу и деловало у њој, можда, много разорније него код Милоша јер женско је много емотивније а жеља за материнством је нешто што лежи у природи сваке жене.
Драгица је дала Душанки адресу једне бабе која јој је давала неке траве али није било помоћи. Затим је ишла другој баби која је изводила неке чаролије и на крају кад ништа није користило рекла да треба пронаћи мушкарца који има јако семе и да се са њиме састави па ће сигурно остати трудна. Такви мушкарци се познају – казала је баба – по томе што имају високо чело и јако рутаве груди. Њихово семе пробуди утробу у жени и она онда лако занесе, а кад се роди прво дете, може даље и са другим колико хоће.
Пошто је чула за тај савет Душанка се нашла у искушењу. Прво, није била спремна да тако подло поступи према Милошу и да га превари, и друго, где и како пронаћи таквог мушкарца? Ипак о тој могућности често је размишљала и постепено била све спремнија да тако нешто учини. Уствари чекала је прилику, и као што обично бива, није требало дуго чекати да јој се то деси.
Случајно је једног дана срела Жарка управо пред зградом у чијем се дворишту налазила кућица коју је купио од једне старице и оспособио за становање. Након што су изменили неколико речи, она је без устезања прихватила његов позив да погледа његов стамбени простор који се састојао од једне собе, мале кухиње, још мање оставе, купатила са тушем и тоалетом и малог ходника. Све у свему четрдесет квадрата, све лепо и са укусом сређено. Недостајала је само још женска рука да уреди и дода неке ситнице које стан претварају у топли дом. Док јој је показивао свој мали станчић, Жарко се успут хвалио како је он то све углавном својим рукама урадио. На крају је извадио боцу са пићем и предложио јој да по једну испију.
Душанка је раскопчала капут и села на кауч, отворила ташну и припалила цигарету, иако је по правилу ретко пушила. Жарко је сео на фотељу до ње. Након што су наздравили и попили прво пиће, Жарко је поново напунио чашице. Душанка је искапила и другу и убрзо гледајући Жарка својим враголастим очима из којих је у том часу зрачио неки посебан сјај, почела у њему препознавати човека којег јој је она баба препоручивала. Високо чело, рутава прса!? Па Жарко је управо тај! Чудила се себи како то раније није спазила. У међувремену Жарко је налио и трећу.
– Трећа, срећа! – рекла је Душанка пре него што је испила.
Затим је све ишло као у неком хипнотичком трансу. Као да је одједном изгубила свест, била је сва у некој необичној ватри и желела је да пожар што дуже траје, да у њему потпуно изгори.
Све се десило као у сну, силовито, неочекивано, спонтано, без речи. Кад је дошла себи осетила је неки стид пред Жарком и није се усуђивала да га погледа у очи док је није нежно загрлио и пољубио. Рекла му је тихо:
– Баш си гад. Искористио си ме. Како си могао то да урадиш?
Он је само ћутао. Наставио је да је грли и љуби. Гладио је њену
малу глатку стражњицу и са нестрпљивом похотом поново задигао сукњу. Није се бранила. Напротив, желела је да што дубље уђе у њу. Страсно је желела да осети то јако мушко семе, да је запали и да у том пожару умре, потпуно сагори, потпуно до краја.
И доиста у једном часу осетила је нешто као плиму како се разлива по њеној утроби и пријатно жеже.
– То је то – рекла је у себи и препустила се осећањма.
А Жарко као да је изгубио разум. То што је прижељкивао одав-но, још из школских дана, остварило се изненада, када се најмање надао. Колико пута је у самотним ноћима замишљао да грли и милује ту недокучиву жену, а ево сада заједно једно поред другог леже на каучу. Љуби је, држећи је обема рукама за главу, осећајући под прстима њену косу влажну од зноја и мирис њеног тела који га посебно пали и узбуђује. Сазнање о томе шта се између њих дешава чини га неизмерно сретним. Он сада не мисли на последице, ни на то шта ће бити сутра. Не мисли ни да ли ће то Милош једног дана сазнати, ни како ће му сутра погледати у очи. Али шта ту да се мисли! Стварност је да се срећа никада не поклања. Срећа се увек отима. Тако је то на овом свету од постанка и шта он сада да размишља кад је време за уживање и срећу.
Ипак, Душанка се једног тренутка пренула и вратила у стварност. Извукла се из његовог загрљаја и устала.
– Не знам шта сада мислиш о мени, али било ми је лепо и не кајем се. Затим га је пољубила и отишла у купатило. У међувремену и Жарко се обукао и средио. Онда су заједно изашли из стана и свратили у оближњу кафану.
Гледајући непознату жену у близини како једе кремпите, Душанка се сетила Силве која је увек брзо и халапљиво таманила колаче.
Након изласка из кафане, мало су прошетали да би се на крају растали и свако кренуо својим путем.
Душанка се упутила кући. Имала је пред собом много посла јер је требала припремити вечеру, пошто се Милош пред крај дана враћа са пута.
Међутим цело њено унутрашње биће било је испуњено неким немиром и чудним осећањем. С једне стране сва је треперила од радости јер је имала сигуран осећај да ће најзад постати мајка. Имала је непогрешив осећај да ће се то најзад догодити јер је сву њену утробу прожимала пријатна угода и топлина, и све би било у реду да још данас не мора срести Милоша и погледати му у очи.
Свака жена која има бар трунчић људског поштења у себи зна како је непријатан сусрет са својим законитим мужем након учињене прве прељубе. Врло је тешко отети се осећају да он то не зна или да не сумња. Због тога већина жена којима се тако нешто деси у првом сусрету са мужем изгледају нервозно и збуњено, док оне вештије глуме да су болесне и слично. Боли их наводно глава, нешто их гуши и тако даље. Уствари жени прељубници најтеже је мужа погледати у очи. То је нешто најтеже и најмање пријатно. Не каже се бадава да су очи огледало душе. Има се осећај да се из очију може све прочитати, што дословно није истина, али нам увек много говори плашљив поглед или избегавање директног погледа. Ето, тога се Душанка највише бојала.
На срећу, Милош је дошао кући врло касно. Она га је дуго чекала и на крају поставила вечеру на сто и легла у кревет. Кад је дошао била је будна али се правила да спава. Он није хтео да је буди. Био је пажљивко као и увек. Истуширао се на брзину, вечерао са пажњом да прави што мање буке а затим легао у брачни кревет поред Душанке и убрзо заспао.
У зору је приметио Душанкину руку како га обухвата око појаса а затим се спушта наниже. Она је увек волела да га држи у руци, да се са њим мало игра. Милошу је то пријало и он би се увек извесно време правио да спава све до тренутка када више није био у стању да се суздржи и онда би почела уобичајена јутарња љубавна игра. Било је недељно јутро, није морао журити на посао и било је времена за лепе и пријатне тренутке. Милош је спадао у добре љубавнике али ни Душанка у том послу није заостајала. Међутим овог јутра као да се у њој пробудила нека посебна страст. Од силног узбуђења она је просто горела као жива ватра и Милошу је требало доста труда да је смири. На крају се савладан умором испружио на кревету и за трен ока заспао. Душанка је такође на кратко задремала са главом наслоњеном на Милошеве груди а затим се пробудила, полако извукла из његовог загрљаја и устала.
Након што се умила и мало средила, обукла је кућну хаљину, упалила плински решо, скувала кафу и затим на мали столић поред кревета где је лежао Милош ставила кафу, тањирић са наполитанкама и посебно цигарете и упаљач. Затим се увукла под покривач, привила уз Милоша и страсно га загрлила. Милош, очито задовољан оним што му је пружила протекле ноћи као и јутарњом пажњом, није ни приметио како Душанка у судару са његовим очима стидљиво спушта поглед. Поново је осетио жељу да је љуби и она му се, како само жена рођена за љубавницу зна, потпуно предала.
Има тренутака када је живот заиста леп.
X IV

Душанка је добила од синдиката две улазнице за позориште. Синдикат иначе купује позоришне улазнице по “директиви одозго” иако за посете позоришту код “радног народа” нема великог интереса. Поменуте две улазнице нико није хтео да узме па су на крају припале Душанки. Милоша такође позориште много не привлачи, али из пажње према њој одлучио је да иде. Давао се “Сан летње ноћи” од Шекспира и то га је подсетило на једну представу из ђачких дана, која се давала специјално за њихову школу. На програму је такође био “Сан летње ноћи”. Пошто су ученици били углавном провинцијалци, професори су их упозорили да у позоришту морају бити мирни и да не сме бити никакве ларме. Тако је и било. У позоришној сали је за цело време представе владала гробна тишина. Чак ни аплауза није било, јер се нико није усудио да ремети дато упутство. Нико није ни покушао да аплаудира.
Ненавикли на такву равнодушност публике, глумци су се силно увредили. Слушајући Милошеву причу, Душанка се слатко насмејала.
У позоришту су срели и Драгицу. Друштво јој је правио просед старији мушкарац прилично укоченог држања. У паузи је Драгица искористила прилику да мало насамо прочаврља са Душанком и да јој каже неколико речи о свом пратиоцу. Како рече, он је лекар-хирург и за сада се њхова веза своди само на дружење. Нема љубави ни секса. Он је, наводно, диван човек. Врло је пажљив и брине о њој. Жели да она положи неке допунске испите и да добије диплому средње медицинске школе. Тада би је запослио код себе у амбуланти где се више зарађује а много мање ради. Он на свим странама има јаке везе и добре приходе јер ради и приватно а изгледа да се бави и абортусима. На крају су се договориле да Драгица идуће недеље једног поподнева сврати на кафу код Душанке да о свему опширније попричају. Договориле су се још да Душанка телефоном јави Драгици када ће Милош бити на путу, да за време посете буду саме и да се осећају опуштеније. Милош није имао навику да се меша у женске послове и разговоре и обично би приликом такве посете отишао у другу собу, али већ сама чињеница да се поред њих још неко налази у стану, чини своје и мења расположење.
Душанки је већ два пута узастопно изостала менструација а понекад јој се јавља и мучнина, али Милош, као, ништа не примећује. Баш су мушкарци чудни, њима је најважније да себе задовоље а са женом шта се дешава, како јој је и шта све преживљава као да их уопште не интересује.
Због тога је Душанка једва дочекала Драгицу да се с њом о свему исприча, јер жив човек а посебно жена као што једе и пије има потребу за разговором. Душанка је била Драгици као исповедник, раме за плакање, јер је од рођења поседовала способност да стрпљиво слуша саговорника до краја, ма како овај досадан био. Због тога је Драгица на посебан начин волела Душанку тако да се њена љубав прелила у неограничено поверење и осећај блискости јачи чак и од осећаја родбинске везе. Драгица је са великим поверењем упознавала Душанку са својим сентименталним животом који због њеног несталног карактера и нереалних хтења и није био бог зна како сретан. Уствари идеал за којим је Драгица чезнула је да јој муж буде велики господин, а то би према њеном схватању могао бити само универ-зитетски професор или лекар специјалиста. Апотекари су за њу били само факултетски образовани трговачки помоћници, инжењери ни у ком случају нису долазили у обзир, јер већина њих већ у пет сати изјутра устаје из кревета као и сав остали пролетаријат да би у шест сати били на радном месту, док лекари опште праксе и нису уствари никакви лекари, већ робови бирокрације здравственог осигурања који цели дан испуњавају разне формуларе и након посла долазе кући уморни и нервозни.
Она, то јест Драгица, наравно, након удаје није хтела да ради јер је желела да у правом смислу буде супруга и мајка а поред тога желела је да има пуну кућу деце, да се радује гледајући како расту, веселе и играју. Рачунала је да је боље остати и уседелица него да се уда за било кога и цео живот проведе у беди и оскудици вечито чекајући мизерну плату од првог до првог.
Због тога је за Драгицу познанство са доктором Лукићем било од изузетне важности и у њој се родила жеља да се по сваку цену за њега што чвршће веже и да га као жена освоји, али за њу није постојао само проблем како да др Лукића увуче у брачне воде већ како да савлада саму себе и своју непостојаност?
Требало је променити своју немирну и превртљиву нарав и саму себе натерати да у намерама остане постојана и да у једном тренутку не искочи и одједном све поквари.
Нема човека или жене који у животу не чини грешке и некад једним погрешним потезом много тога у животу непромишљено поквари, али има две врсте људи. Једни који су брзоплети и други који знају да пригуше своје тренутне прохтеве, држе језик за зубима и увек плету на дуге стазе.
Међу ове последње у извесном смислу спадала је и Душанка. Након одређеног искуства са Гвидом она је ипак нешто научила. Милоша никад није волела, уствари он је није одушевљавао, али јој је живот са њим представљао прихватљиво решење. У таквој ситуацији она је успела да се прилагоди и да своје понашање подеси да им живот не буде само сношљив већ чак у извесној мери леп и складан, тако да је Милош био задовољан и својом добротом узвраћао Душанки нежност и пажњу која прија свакој жени и чини је сретном. Уствари Душанка је поступала као искусан капетан једрењака који зна да не може променити смер ветра али ипак вештим маневрисањем успева да свој брод води у жељеном правцу.
За Драгицу је Душанка била идеалан саговорник и она јој се искрено исповедала очекујући од ње одобравање или савет а пре свега задовољство да има неког ко је спреман да је до краја саслуша. Међутим и Душанки је била потребна Драгица јер је и она имала потребу да јој неко својим присуством одагна мисли које су је често оптерећивале, али она није желела ником да се исповеда, већ једноставно да слушајући туђу причу не мисли на своју стварност.
Драгица јој је причала о својим плановима са др Лукићем. О томе како је он једини мушкарац којег је срела а који није у њој видео само жену. Он прави планове за будућност. Брине се за њу и не тражи никакве противуслуге. Предложио јој је да се преквалификује за меди-цинску техничарку и да пређе на рад код њега. Он сада редовно ради у болници и допунски приватно прима пацијенте. Специјалност му је мала хирургија али се усавршава и у примени естетске хирургије, јер каже, то доноси силан новац. Поред стана има властиту лепо уређену кућу и јаке везе које му свуда отварају врата.
Већ јој је набавио и све потребне књиге за полагање допунских испита и професора који ће јој давати часове из латинског а следеће недеље ће је водити у болницу где ће на пацијентима уз његово присуство вежбати давање ињекција и радити још неке практичне ствари, што сваки медицински техничар треба да зна. Што се тиче испита, каже, то је пука формалност. У комисији су његове колеге и ту не може бити проблема. Уствари она не би морала било шта да учи да би добила диплому, јер све може да се среди, али пошто ће радити код њега, он жели да она зна све што треба да ради. Ето, тако је Драгица отприлике завршила своју причу.
X V

Како је својевремено она баба и предвидела, Душанка је стварно зачела у једном једином односу са Жарком. У том стању она се заиста чудно осећала. У њеној глави било је буре и помешаних осећања. Радост зачећа била је помешана са осећајем кривице. Свог законитог мужа Милоша је сажаљевала истовремено осећају страх да он може сазнати да дете које носи није његово. Настојала је да према њему испољи што већу блискост и пажњу док се истовремено у сржи њеног бића према Милошу развијала одбојност. Његов додир јој је сваким даном постајао неподношљивији. Премда је избегавала и да сретне Жарка, у њој се будио неодољиви нагон да га осети у својој близини и да му се потпуно преда. Желела га је као жедан путник чашу хладне воде, желела га је као никад до тада.
Све је у њеној глави било несређено и кошмарно и претварало се у тешку нервозу коју је она са доста напора настојала да сакрије, али ништа се на овом свету не може сакрити а посебно немир у души који увек на неки начин искаче и исказује се на сто начина, као сметеност, нервозне кретње, поглед или израз лица.
Милош је примећивао да са Душанком нешто није у реду. Приметио је да су јој изостале менструације (чак ни то није знала сакрити) и закључио да би то могао бити знак оног што би за њега значило највећу радост. Било му је чудно због чега она о томе ћути али је чекао да она прва нешто каже.
И заиста десило се то једне ноћи када му је рекла да се осећа уморном и затим додала да јој се чини да је беба на путу.
Њене речи су код Милоша изазвале неописиву радост а и њој се чинило као да јој је пао камен са срца, јер је смогла снаге да му то каже.
Након те ноћи у њеном бићу напетост је мало попустила а Милош је постао према њој још љубазнији и пажљивији.
Живот је тако текао у ишчекивању и чинило се да је све у најбољем реду.
Ипак, једног дана срела је Жарка. Било је то у четвртом месецу трудноће. Имала је утисак да је приметио њен заобљени трбух али је љубазно позвао на кафу и она се одазвала. У невезаном разговору отворено јој је казао да чезне за њом и позвао у свој стан. Пристала је и рекла мирно да је трудна и да је можда он за то крив, на шта је Жарко одмах одговорио:
– Ја тебе одавно желим. Ништа није важно. Ако желиш, разведи се од Милоша и дођи да живимо заједно. Једино што треба да знаш је да ја имам мајку и малог Игора. Онај стан у селу где они сада живе намеравам продати па ћу с тим новцем свој стан заменити за већи у којем ће бити довољно простора за све. Мама је још у снази и биће нам од помоћи. Само да чува децу, добро ће доћи. Једино што од тебе посебно желим је да прихватиш Игора као права мајка.
– Драго ми је да тако мислиш – одговорила је Душанка – али ја иако на тебе стално мислим, немам снаге да оставим Милоша. Мораш знати да он мене воли, а ја иако бих најрадије побегла од њега на крај света, немам снаге да то учиним
– Ти њега сажаљеваш!?
– Можда је то права реч.
– А мене излуђујеш!
– Не говори тако и не квари ове тренутке.
Жарко је последње речи схватио као знак. Рукама је снажно привио себи и страсно пољубио. Сатима су се волели као никада раније.
Када је Душанка изашла из Жарковог стана, лице јој је угодно обасјавало топло јесење сунце. Топлина сунчаног дана и врелина у њеном бићу чинили су је необично сретном. У том трену ни Милош ни сви проблеми у вези с њим нису јој били ни на крај памети. Постојао је само сунчани дан и неописива унутарња срећа због које се осећала лудо радосном. И заиста је невероватно како нам некад после љубави читав свет може изгледати пријатан и леп.
Ишла је улицом опијена не мислећи на стварност све док није срела Силву која се толико изменила да ју је једва препознала. Била је ужасно дебела. Није се знало шта јој је веће, стражњица, трбух или груди. Све је било максимално попуњено. Па ипак цела та маса ужасног Силвиног меса и сала није је чинила непокретном и трапавом. Насупрот, она је била пуна покрета и снаге, што је Душанка најбоље осетила у трену када је на њено раме спустила своји тешку руку на начин како је то само она знала и узвикнула:
– Хеј ти, лепотице, куда идеш, шта сањаш када поред мене пролазиш, па нећеш ни да ме погледаш!?
Душанка се изненађено пренула и као из сна просто не верујући себи, угледала Силву која ју је онако претерано дебела и гломазна подсећала на месарског помоћника, иако је одмах на први поглед схватила да види своју стару пријатељицу из школских клупа и истински јој се обрадовала.
Свратили су у прву посластичарницу на кафу и колаче које је Силва као и раније таманила у огромним количинама.
Затим је Душанка предложила да оду у њен стан и мало поп-ричају. Милош је био на службеном путу па је била прилика да о свему опширно разговарају, без бојазни да ће их неко прекинути или својим присуством ометати. Старо је правило да је увек кад две жене разговарају, сваки мушкарац сувишан.
Ускоро су били у малом али удобном Душанкином стану и разговор је почео. Како се одавно нису виделе, имале су потребу да много тога једна другој кажу.
Силва је прва почела своју исповест. Причала је о времену када се спетљала са Тончијем и напустила Жарка. Отворено је признала да то није учинила због тога што је Тончи био интересантнији као мушкарац већ просто из материјалних разлога.
– Доста ми је било скромног живота и сиротиње – рекла је у једном тренутку подигнутим тоном и додала:
– Тончи ме није привлачио али сам имала осећај да је јака личност, постојан човек који зна шта хоће и поседује упорност да то оствари. Пре свега нудио ми је материјалну сигурност на високом нивоу и на то сам се ухватила. Уопште била сам луда за квалитетнијим животом. Жарко ми је био далеко. Нисам мислила шта ће бити са мојом малим Игором. Тончи је био веома пажљив, велики каваљер. Просто ме слудио. Убеђивао ме да новац представља све и да нема проблема којег уз помоћ новца није могуће решити. И стварно, много лепог и интере-сантног сам са Тончијем доживела. Пропутовали смо целу Европу у време када је обичном човеку било просто немогуће да добије пасош. Ми смо у то време ишли у Италију кад год нам се прохтело. Немогуће је схватити како новац све браве отвара. Били смо међу првима у Трсту, у Риму и Француској, Шпанији. Ма, путовали смо где год смо пожелели, али временом сам ја постајала све мање сретна. Тончи ми и даље пружа све могуће у материјалном али све мање хаје за мене. Можда је смешно што ћу рећи али све чешће мислим на Жарка. Луда сам, признајем, али некада га толико желим да то не могу речима исказати.
Скоро цело време Душанка је слушала Силву мање или више равнодушно, али оног часа када је споменула Жарка у њој се нешто ускомешало. Силва није знала и није јој било ни на крај памети да је оног трена када је изговорила Жарково име и посебно своје осећање везано за њега, дирнула Душанку у најосетљивији живац исказавши се као њена љута супарница.
Ипак и поред свега што јој је Силва казала у вези својих осећаја везаних за Жарка, Душанка је и овога пута успела да сачува своју уздржаност, при чему је знала да Силва онако дебела и расквашена ни у ком случају за њега не може бити пожељна и када се још томе дода начин на који га је оставила, како њега и тако и малог Игора, у њиховом случају не постоји могућност да се икада било шта обнови, тим више што је Жарко једном приликом пред Душанком рекао да је Силва обична курва за коју је новац важнији од свих осећања јер није курва она жена која се без интереса пода ономе кога воли, већ она која своје тело продаје.
Ипак, када је Силва ућутала очекујући неки одговор на своје јадиковање, Душанка је само шкрто изустила:
– Драга моја Силва, мислим да код Жарка немаш више никакве шансе. Једноставно га отпиши. То је све што ти ја могу рећи.
– Јасно ми је – додала је Силва и сузе су јој оросиле лице, што је код Душанке ипак изазвало неки вид сажаљења, па је додала:
– Ајде мани сад сузе, нисмо више деца, немаш разлога за плач. Лепо ти је ишло до сада а ни сада ти није лоше. Жарко те је заиста волео али ти си га одбацила баш као стару ципелу. Тончек је лудео за тобом, угађао ти, водио те по свету. Децу си изродила. Имаш свој дом и мужа који је добар иако га не волиш. Племенит је и не ускраћује ти слободе. А шта би ти радила да си била у мојој кожи? Колико сам само пропатила због Гвида а ни сад нисам без проблема.
И управо кад је изговорила последњу реченицу осетила је као да се ујела за језик, јер да је само још мало наставила, могло јој се омаћи да каже превише и начини неописиву грешку.
Уствари у тренутку непромишљености заборавила на је на стару изреку која гласи: оно што кажеш само једном човеку а посебно жени, није више никаква тајна. То је исто као да си казао целом свету.
У једном трену на час је престао сваки разговор и настала мучна тишина коју је Душанка прекинула речима:
– Па Силва, ти ми ништа не кажеш због чега си допутовала? Колико остајеш овде у нашем лепом граду?
– Дошла сам лекару на контролни преглед али ништа од тога.
– Зашто?
– Е па кад сам баксуз. Лекар се убио. Извршио је самоубиство
када је сазнао да му се жена курва. Чуди ме да за то већ ниси чула? Прича се по целом граду. Полиција је похватала више подводача и око двадесет угледних дама. Све супруге познатих грађана са високим примањима. Спанђале се са неким трговцима из Италије што долазе овамо да купују коње за клање. Све ми је то без везе али никако не могу да разумем што се он због једне такве жене убио? То ми никако није јасно?
– Како ти није јасно – настави Душанка – у питању је друштвени углед и разочарање. Замисли кад неког стварно волиш и верујеш му, уздаш се у њега, а он те изневери на тако гадан начин.
– Па да право кажем – продужи Силва – као да жели мало подвалити Душанки, у сваком човеку или жени постоје два бића: један поштењак и један притајени лопов који стрпљиво чучи и чека своју прилику. Сви смо ми поштени док нам се не укаже прилика да кренемо странпутицом, само неко то зна извести тајно, подмукло, и добро сакрити а неко не зна или просто нема среће.
– Слушај Силва, морам нешто да ти кажем. Ја не знам како је било раније али у ово наше време сувише се намножило оних који теоретишу и стално нешто објашњавају. Зато бих ја прешла на конкретне ствари. Прво ми реци, колико ти овде остајеш, па да се онда о свему договоримо.
– Допутовала сам аутобусом јер ми Тончи више не даје кола пошто сам два пута направила карамбол. Већ сам резервисала собу у хотелу. То је све. Још да кажем да ће Тончи доћи по мене.
– Е, па лепо. Дакле, имаћу прилику да видим и Тончија. Предлажем ти да откажеш резервацију и останеш код мене, пошто је Милош на путу, имаћемо више прилике за разговор а мени ће бити пријатније у твом друштву. Предлажем да сад на брзину нешто поједемо и да онда седнемо у трамвај што вози до мајмуњака. Тако је диван парк. Седећемо поред језера и гледати лабудове. За то место ме вежу дивне успомене а можда и тебе.

Док је трамвај јурио дугом и равном улицом према парку, Душанка и Силва су стајале на крају задњег вагона и гледале кроз прозор. Иза трамваја се котрљала једна стара црвена камиончина, чији возач није држао прописно растојање, па се сваки пут када би трамвај успорио вожњу, чинило као да ће камион у њега треснути. За управљачем је седео возач грубог примитивног лица који је без везе буљио у путнике у трамвају, не водећи превише рачуна о правилима вожње.
Након што је трамвај стигао на одредиште, Душанка и Силва су заједно изишле и кренуле у парк где су селе на слободну клупу поред језера. Душанка је по свом старом обичају одмах отворила ташну, извадила цигарету, припалила је и снажно као са уздахом повукла први дим, а онда се ћутке загледала у мирну језерску воду при чему јој се учинило да се на површини зеленкасте воде као на екрану ређају слике из прошлости.
Силва није пушила, већ је жвакала неке бомбоне али су и њене мисли лутале кроз прошлост.
Било је око три сата после подне, дан сунчан, пријатан, иако је већ наступила јесен. Већ су прошле три године од оног дана када је Душанка на овој клупи седела са Гвидом пред његов одлазак у Италију одакле се према њеном сазнању никада није вратио. Он који никад није волео да седи изван затвореног локала, лично је предложио да оду у парк и изабрао место где ће сести. Тога дана био је необично благ и нежан. Није много говорио. Рекао је само два пута да је много воли и миловао пажљиво њену дугу косу. Када је наишао старац који је продавао балоне за децу, све их је од њега купио, дао јој и рекао: Сада их редом пуштај. Прво замисли нешто лепо што желиш да ти се догоди, па испусти један балон. Она је тако чинила и разнобојни балони су нестајали један по један у азурном плаветнилу неба.
О томе је сада Душанка размишљала и чинило јој се као да је прошлост постала стварност. Уместо глатке површине на језерској води, из њој непознатих разлога, почели су се ширити концентрични кругови. Она се лако пренула и слике из прошлости је нестало. У међувремену је цигарета догорела и Душанка је припалила другу.
Силвине мисли су такође лутале по прошлости. Пожелела је да оде до једне скровите клупе постављене у сени великог дрвећа у дубини парка. На тој клупи је први пут упознала мушкарца. Био је то Гвидо. Није се радило ни о каквој сентименталној вези. Све се десило као прост случај или последица знатижеље. У сваком случају Гвидо је то обавио зналачки, на брзину, баш као мађионичар кад у току сеансе пред зачуђеним гледаоцима из шешира извади белог зеца или голуба.
X V I

Од оног часа када је сазнао да је дете на путу и да ће ускоро постати отац, Милош је био сретан или му се бар чинило да је сретан. Шта је осећао то је само он знао, али изгледа да његова срећа није била потпуна. Постојао је неки црв који га је изнутра гризао, а о чему се заправо радило, ни њему самом није било јасно. Знао је само да га у часовима самоће (човек се може осећати усамљеним и када заправо није сам!), посебно када би се ноћу пробудио и размишљао, док је Душанка поред њега слатко спавала, муче неке чудне мисли. Присећао се покојне Злате и времена када је очекивао да му она подари дете, њене трагичне смрти и много тога другог што му је душу чинило неспокојном и немирном. Постојало је, можда, и нешто треће, нешто што је изван могућности наших поимања, неко неухватљиво мерило према којем осећамо када нешто није у реду. Можда нешто тако ипак постоји?
Није знао да Душанка носи у себи дете које није његово, нити би тако нешто икада могао помислити, али има нешто неразјашњено у људској природи што наука до сада није објаснила, нити ће можда икада моћи да објасни, има нешто као предосећај када се ради о суштинским животним проблемима или збивањима, када не знамо ни шта је, ни о чему се ради, али осећамо да нешто није у реду, уствари када нам се чини да је све у најбољем реду а у човека се усели нешто попут црва и не да му да буде срећан, а права срећа је нешто што мора бити истински целовито и потпуно и да би је у правом смислу доживели она мора прожимати цело наше биће, а код Милоша ипак није све било тако.
Душанка је била према Милошу веома пажљива. Бринула је да не начини ни најмању грешку којом би га повредила или му и у најмањој мери покварила расположење, при чему је истовремено пажљиво мотрила сваки његов гест и понашање, не би ли на време открила бар трунку сумње у његовом држању. Милош напротив, никакву сумњу није исказивао. Искрено верујућу у њену оданост био је према својој жени пажљив колико добар супруг може бити, нарочито када је она у стању трудноће. Настојао је да ни после најнапорнијег дана не уђе у кућу намргођена лица. Обасипао је поклонима и оним ситним малим пажњама на начин како се то исказује само онда када између два бића постоји истинска љубав, па је и поред тога Душанкино проницљиво око повремено откривало да Милошев осмех не исказује увек неокрњену срећу. И заиста ништа човека и његова осећања не може издати као његов осмех. Онај ко није у потпуности срећан у осмеху му нешто недостаје и то се не може сакрити. Зато Душанки није требало много умешности да то примети, након чега се и у њој појачао душевни немир. Страшно ју је мучило шта би то могло бити са Милошем, а највише се бојала могућности да он, можда, није сазнао нешто о њеној невери. Ипак, урођена женска лукавост или промишљеност говорила јој је да не исказује своју знатижељу и да не пренагљује, већ да се понаша равнодушно и развој догађаја препусти времену.
Међутим, у њеној души више није било мира, посебно од када је случајно срела једну Циганку и са њом се неопрезно упустила у разговор. Пошто је приметила да је Душанка у другом стању, Циганка је упитала да ли је удата и када је добила потврдан одговор онако као успут додала: – Добро је што ћеш родити дете свом мужу, јер ће после још више да те воли. Мушкарци су као деца, само треба знати шта воле!
Како се то обично дешава, Душанка је изненада једне ноћи добила јаке трудове. Пошто нису имали телефон, Милош се на брзину обукао и скокнуо до дежурног лекара који је дао налог за хитну помоћ и тако је Душанка хитно пребачена у болницу. Исте ноћи у рану зору је родила кћер. Био је то превремени порођај али је све ишло без проблема изузев што је мајка са дететом морала остати у болници око месец дана док дете није добило потребну тежину.
Милош је препустио Душанки да изабере име и она је према једној својој другарици из основне школе детету дала име Бранка.
Месеци и године су затим брзо пролазили. Дете је расло што кажу као из воде и такорећи се преко ноћи преобразило у одраслу девојчицу. У школи је Бранкица била добар ученик и то је и Душанку и Милоша чинило врло сретним.
У међувремену је Душанка дубоко у себи осећала грижу савести. Да би у својој души оправдала грех, одлучила је да роди још најмање двоје деце којима ће истински отац бити Милош. И жеља јој се испунила. Све је ишло онако како јој је давно она стара баба рекла: Најважније је да родиш прво, а после ће ако будеш желела деца ићи као из школе.
Убрзо након што се родила Бранка, поново је занела и родила кћер Соњу. Затим после неколико година паузе на свет долази и син Саша.
Редовно, сваке године породица је ишла да летује на мору, увек у исто место код Тончија и Силве. Настојали су да све тако испланирају да се са њима заједно нађу Драгица и доктор Лукић који су одавно упловили у брачне воде али нису имали деце због чега је Драгица била врло несрећна.
Били су то лепи дани и године када су они као људи били довољно зрели да знају искористити радости, које онима што се воле зна пружити живот, а још увек толико млади да у таквим радостима могу у пуној мери уживати.
Мирис мора и приморских четинара. Купање у кристално чистој води. Сунце и здрава тела бакарне боје. Топле летње ноћи и тиха свирка зрикаваца. Мириси живота, мириси љубави, бескрајни мириси животне радости. Радост живљења у добу младости и здравља.

*

Силвин син Бојан који је ускоро требао да заврши факултет почео је испољавати наклоност према Душанкиној ћерки Соњи којој је очигледно његова близина пријала.
Није прошло много времена да постане приметно да се они стварно воле. То је навело Душанку да више пажње посвети понашању Бојана који је био изузетно леп и складно грађен момак. Што га је више посматрала, све јој се више чинило да је његов лик и понашање подсећају на неког добро познатог и није требало много времена да примети како Бојан по много чему очигледно подсећа на Гвида. Није потпуно личио на Гвида. Имао је много Силвијиног на себи, али било је и нечег, и то не мало, што је неумољиво указивало на одређену сличност са Гвидом. Осећало се то не само у лику (Гвидова густа црна коса и очи – посебно његов поглед) већ и у гласу, начину говора, гестикулацији и много чему другом.
Све је то побудило у Душанки неку несвесну знатижељу у почетку сличну дечијој наивној радозналости, али како је време пролазило, знатижеља се продубљивала и у једном трену прерасла у отворену сумњу. Тешка сумња као да одједном прободе Душанкино срце.
– Па Силва, та незасита и безобзирна курва. Само је она могла тако нешто да уради!
Посумњала је да је Гвидо Бојанов отац, али како је то могуће? Па зар у време када је Бојан зачет Гвидо није био већ одавно мртав? Нешто није у реду, нешто је ту мутно, размишљала је Душанка и одлучила да разговара са Драгицом.
X V I I

Случај је хтео да баш у то време Тончек предложи излет моторним чамцем до оближњег пустог острва и да тамо остану до ноћи. Дан је био сунчан а море мирно без дашка ветра. Након пола сата вожње искрцали су се у малој ували у чијој близини се налазила дивна пешчана плажа. Део острва је био прекривен боровом шумом која се баш на том месту спуштала до саме морске обале. Ко је желео имао је плажу за сунчање а било је и угодне хладовине за човека који пожели да се склони од сунца.
Омладина је углавном проводила време у води и повремено се сунчала на дивном ситном песку, док су старији потражили место за одмор у хладовини испод борова. Тончек, Силва и Милош су се излежавали на гуменим душецима. Душанка је седела поред њих док није приметила да се Драгица одвојила од друштва и легла на оближњу равну стену погодну за сунчање. Очигледно није била добро расположена јер др Лукић није хтео са друштвом на излет правдајући се обавезом да заврши неки свој стручни рад.
Сад је права прилика, рече у себи Душанка, крену према Драгици и леже поред ње. Драгица је, међутим, утонула у неке своје мисли, изгледала као одсутна и није реаговала на Душанкин долазак, све док је она лагано прстом није почешала по леђима, нашта се Драгица изненада тргла, окренула главу и показујући своје ведро, увек насмејано лице кратко рекла:
– Ах, то си ти. Баш ми је драго што си дошла.
И тако је почео разговор. Драгица је била љута на др Лукића и искористила је прилику да се изјада.Почела је тако да је он ипак чудан човек, иако што се тиче пажње и материјалне стране не може да се потужи.
– Поред њега имам стварно све што зажелим, само ми се чини да немам правог мужа. Уствари немам ни мужа, ни брака онако како ја то желим и замишљам.
Ми живимо без трзавица. Он је стварно толерантан и углађен човек који се зна лепо понашати, али ипак нешто недостаје. Понекад осећам као да између нас постоји неки зид, нека преграда која нам не допушта да се истински зближимо како бих ја то желела.
Покушала сам више пута да са њим о томе разговарам али не иде, не иде никако. Он седне, слуша, све ми одобрава али ја осећам да је он и тада уствари одсутан. Он се понаша као аутомат. Уопште нема емоција. Ја не знам да ли ти мене можеш схватити, али то је страшно, то је немогуће.
Онда још нешто. Он потајно пије и то сам, без мене, без иког, без друштва. Разумеш, немам ништа против тога што пије, али он никада не каже, жено донеси ми пиће, да пије у мом друштву, већ само кад је сам. Седи и полако испија једну за другом и кад, ваљда, осети да је доста, иде да спава. Нема неприлика, потпуно је миран и прибран, као да је у неком трансу и тада као да ме уопште не примећује. Ја тачно осетим када он жели да буде сам и тада једва чека да ја некуд одем. Све то не би било тако страшно да се не догађа сувише често. Просто не могу да издржим, али немам излаза, јер немам шансе да нађем неког ко би га могао заменити у смислу материјалне сугурности коју ми он пружа.
– Слушај лепотице, изненада упаде Душанка, нисам дошла да слушам тај твој монолог, већ да ти нешто деликатно у поверењу кажем.
– Знам да је моја прича сваком досадна – настави Драгица – али није важно. Кажи шта ти је на срцу иако нисам превише знатижељна.
– Казаћу ти, али ми мораш обећати да о томе ником нећеш ни речи проговорити.
– Обећавам – потврди Драгица.
– Онда слушај. Не знам да ли сам у праву или у заблуди, али ми се чини да Тончеков Бојан има много тога што подсећа на Гвида.
– Гвида?
– Да, на Гвида. Његова коса, лице, очи, кретње. Па он је уствари пљунути Гвидо. Како то до сада нико није приметио? Како Тончи не примети да његов син уопште не личи на њега? Све ме уствари ужасно збуњује. Знам да Гвидо одавно није међу живима али сличност је очигледна, а кад је у питању Гвидо па макар био и мртав једноставно нисам паметна.
– Не знам шта да кажем. Свашта се у животу дешава.
– Дешава се, свашта се може десити, посебно када је у питању Силва. Него реци ти мени да ли имаш какву идеју да се провери ко је стварно Бојанов отац?
– Мислиш да би ту нешто могао урадити мој муж? Све је то тако деликатно, али ћу га упитати.
– Молим те упитај га али нека све остане у строгој дискрецији. То треба да знају само три особе, ја, ти и твој муж и нико више.

 

X V I I I

Након растанка са Драгицом, Душанка је просто горела од нестрпљења. Једва је чекала да прође наступајућа ноћ и осване јутро. Устала је раније него обично, на брзину се обукла и полако извукла из спаваће собе, пазећи да не пробуди Милоша који је слатко спавао сном праведника. Затим је села за сто на тераси, запалила цигарету чиме се донекле мало смирила. Полако је потезала димове и гледала у морско плаветнило. Није било ветра ни таласа. Само је тихи поветарац благо мрешкао површину воде док су два галеба кружила заливом.
Гледајући морску пучину и галебове, Душанка се на трен несвесно ослободила мисли које су је чиниле нервозном и утонула у посебан мир у којем човек не осећа ни време ни простор.
Онда је одједном банула Драгица са својим ведрим, насмејаним лицем и као увек звонким гласом.
– Лепотице, кога ти тако рано чекаш?
– Тебе чекам, кад већ хоћеш да знаш, али се нисам надала да ћеш доћи пре девет.
– Видела сам те из моје собе кад сам повирила кроз прозор. Одмах ми је било јасно због чега ме чекаш, па ћу ти рећи шта ми је муж у вези могућег Бојановог оца рекао. Ако се хоће искључити очинство то је једноставније, али потврђивање очинства практично је немогуће. За искључивање очинства када је у питању Тончек, треба знати којој крвној групи припада он, Силва и Бојан. Међутим, ја сам у међувремену нешто размишљала. Зар није једноставније све то на неки други начин испипати код Силве?
– Па како ћеш је питати? Она ти сигурно неће казати истину и признати ко је стварно Бојана направио? Неће ићи никако. Боље да не покушаваш.
– Хоће! Сигурно ће казати све што зна. Довешћу ја њу у ситуацију да све призна. Видећеш!
X I X

У току наредних десетак дана Драгица је просто вребала тренутак у којем ће салетети Силву и отпочети жељени разговор.
Коначно се указала згодна прилика. Тончек је на кратко отишао на пут а Силва се нешто није осећала добро па је тог поподнева остала код куће. Сазнавши то, Драгица се неприметно удаљила из друштва и са изговором да тражи аспирин, навратила до Силве која је баш у том тренутку да би скратила време, пребирала старе фотографије.
Оног часа када је спазила Драгицу, Силва је на тренутак затворила албум, подигла главу и кратко изустила:
– Кога ја то видим?
– Мене, одговори још краће Драгица.
Затим је Силва понудила да седне и заједно наставе са прегледањем фотографија, што је Драгица из учтивости прихватила, не надајући се да ће јој се ускоро пружити прилика да разреши проблем Бојановог очинства.
Старе фотографије су нека врста конзервисаних успомена. Када их разгледамо, враћамо се у минула времена. Оне нас могу подсећати на прохујале сретне дане а могу бити и сликовити записи тужних догађаја. Било како било, када их разгледамо, хтели или не, ми у себи будимо сећања на времена која су прошла, на дане када смо били веселији и млађи. Зато кад год гледа неку фотографију из млађих дана, у човеку се буди нека сета и носталгија и све то већину нас зна учинити помало тужним.
Тако су Силва и Драгица прелиставале албум и разгледале старе фотографије, без речи, у некој свечаној тишини, све док Драгица није гледајући једну фотографију гласно узвикнула:
– Ко је ово?
– Гвидо!
– Гвидо?
– Јебем ти, што је то био шевац!
– Стварно?
Силва ништа не одговори али потврдно климну главом.
– Штета што је страдао – настави Драгица сажаљивим гласом.
– Ко је страдао? Гвидо?
– На њега сам мислила – настави Драгица.
– Ти си у заблуди као и сви други који мисле да Гвидо није жив. Жив је и те како је жив. Долазио је у Југу неколико пута, само под другим именом. Све ћу ти о њему испричати, само језик за зубе. Никоме ни речи, а посебно Душанки. Ја сам га једном срела и препознала у Б. Провели смо три предивна дана у неком ловишту код Н.С.
– И ноћи?
– Па то се само по себи разуме.
– Ајде, причај ми шта је било са њим? Ништа ми није јасно.
– Све је врло компликовано а уствари врло једноставно. Не знам због чега, то мене не интересује, тражила га је наша полиција преко Интерпола, а он, знаш да је увек био сналажљив. Набавио лажни пасош, сео на брод и правац – Јужна Америка. Тако се нашао у правом амбијенту и обогатио. Знаш ти Гвида? Он је као мачка. Баци га на леђа, он се дочека на ноге.
Међутим да би се осигурао, да би замео траг, он је платио човека који ће проширити глас да је страдао у саобраћајној несрећи. Чак је и у новинама објављен оглас о његовој погибији. Тај човек је онда послао на неколико адреса у Југославији исечке из новина са огласом о његовој смрти. Полиција је, знаш како је било у оно време, отварала писма. Људи лепо прочитали оглас, помислили да је то истина и престали да га траже. Ето видиш, то је био једноставан “штос” али је упалио. Што се тиче Италијана и њихове полиције, баш њих брига за једног Југоша. Имају они пречег посла од читања посмртних огласа.
Тако је своју причу завршила Силва.
– Ма, не интересује мене шта је Гвидо радио по белом свету, већ ти мени кажи где сте ви заједно били и како сте се проводили? Кажи ми све о том лову, ловцима и уопште о амбијенту и наравно о томе како си се мазила са Гвидом, ако то није нека тајна и ако си вољна да мени повериш.
– Знаш као прво морам ти рећи да је у Великој Пољани храна супер. У том смислу све им је ОК, посебно њихова домаћа штрудла. И код нас у С. праве добре штрудле али оне тамо код Н.С. су боље. А можда су ми се учиниле бољим зато што је Гвидо био поред мене? Не знам.
– А ловци?
– Ловци као ловци, посебни Италијани. Ја се не разумем у лов али оно што сам видела, то није лов. Није лов бар у спортском смислу. То је најпростије речено масакр. Ужас!
Имам утисак да Италијани као људи имају неколико лица. Италијан као љубавник и удварач је ненадмашан и невероватно симпатичан, али Италијан као ловац је нешто сасвим друго. Они ту несретну дивљач заиста са уживањем убијају, масовно, без сваке мере. Међутим има и комичних ситуација. Тако у појединим ловиштима гаје дивље патке специјално за лов. Хране их и оне науче на људе и када се појаве ловци оне не беже, већ им саме иду у сусрет. То је све без везе, али странцима који девизама плаћају улов, није битан ловачки доживљај већ пре свега број одстрељене дивљачи.
Међутим, међу људима који долазе у лов по мом мишљењу има разних врста ловаца. Једни лове дивљач, други долазе због жена а трећи због других, можда и врло мутних послова. Разуме се да је ово што ти кажем само моје лично мишљење и све што кажем не мора бити истина иако у свакој сумњи постоји бар зрнце истине.
– А због каквих је послова долазио Гвидо?
– Нисам га питала јер ми је од раније било познато да он не воли такве разговоре, али ваљда већ знаш да Гвида поред свега највише интересује новац.
– И жене?
– Наравно и жене, то је само по себи јасно, али ако је мушкарац без новца, онда нема ни жена.
– А ти си му дошла као наручена?
– Баш тако, али тамо у ловиштима увек има доста жена, морам признати и млађих и лепших од мене.
– Нелојална конкуренција?
– Проститутке!
– Не разумем?
– Не разумеш?
– Нисам светица али мрзим жене које се продају. Праве прости-тутке донекле могу и да разумем, али добро стојеће, понекад чак и удате које имају мужеве и децу и жене које су материјално ситуиране! Оне су ужасне. Оне ми се гаде, али на жалост данас је пуно таквих.
– Шта хоћеш тиме да кажеш?
– Нећу ништа! Шта имам да ти говорим кад ништа не знаш – одговори Силва повишеним гласом.
– Добро. Не разумем, али нема везе. У реду. Него ајде кажи ми како је било са Гвидом?
– Све ћу ти рећи у две реченице. Та три дана смо се лудо волели и Гвидо је био супер. И јеби га, остала сам у другом стању. То је баш све.
– И шта је било даље?
– Шта ће бити. Родила сам.
– Родила?
– Родила сам Бојана. Шта се чудиш?
– А Тончек? Шта он?
– Шта ће? Ништа! Он једноставно не може без мене. Иначе, он је неплодан. Кад је приметио да ми трбух расте почео је да прави проблеме. Онда сам му отворено рекла да желим клинца. Он све зна, само не зна ко је прави отац, нити га то пуно интересује. Нисам му рекла јер Гвида сигурно не би могао сварити. Дозволио би да се спанђам са ђаволом само не са Гвидом, толико га у дубини душе не подноси, иако то површински не испољава. Иначе он веома воли Бојана и поносан је кад други виде како је “његов” син леп. То је заиста све, ако те је баш то интересовало.
X X

Од када је сазнала од Силве да је Гвидо стварни отац Тончековог сина, Драгица је са нестрпљењем чекала прилику да то саопшти Душанки. Очекивала је тај тренутак са неким посебним осећањем у којем се није могло разазнати да ли се ради о склоности обичном трачу или је искра типичне женске злурадости са којом је хтела бар мало напакостити Душанки.
Жељно очекивана прилика убрзо се указала када су се следећег поподнева случајно среле на плажи. Душанка је лежала на гуменом душеку и очигледно се досађивала, али када је видела Драгицу како јој се приближава, осетила је у себи неко узбуђење и у једном трену устала и села на руб душека.
– Добар дан, лепотице – огласи се Драгица.
– Шта има новога – нестрпљиво настави Душанка.
– Па, нешто сам ишчепркала.
– Кажи, молим те, одмах ми кажи.
– Ништа нарочито. Оно што сам и предпостављала.
– Шта?
– Силва ми је мирно и без устезања признала да је Гвидо отац.
– Курва!
– Охлади мало. Није она једина на свету која је то урадила.
– А да ли зна Тончек?
– Зна.
– И шта каже?
– Ништа. Помирио се са судбином.
– Тако, дакле тако – настави Душанка размишљајући о прсту суд-бине. Њена кћер Соња удаје се за Тончековог сина Бојана, чији је стварни отац њена једина права и неостварена љубав – Гвидо.
Њихово венчање је само питање дана. Јако је желела да Гвидо сазна за ту везу. Ако није имала среће да роди његово дете, крв ће им се спојити у унуцима.
X X I

У току осамдесетих година у Југи је наступила појава жестоког социјалног раслојавања као претходница катаклизме до које ће доћи у следећој деценији.
Једни су безнадежно годинама чекали запослење и живели без наде, на рубу егзистенције, док су други, сналажљивији, посебно они који су преко друштвених и породичних клановских веза добијали повољне кредите и уз помоћ галопирајуће инфлације која је такве дугове брзо обезвређивала, преко ноћи постајали власници вредних некретнина и новопечени богаташи.
У тим смутним временима није лоше прошао ни Тончи којега је такође захватила грозница богаћења. Уз помоћ повољних кредита и неких других мутних послова, саградио је пансион или боље речено читав мањи хотел на изванредној локацији са својом плажом и пристаништем.
Међутим иако је било места за више од педесет гостију у Тончијевом пансиону никада их није било више од десетак. Долазили су група по група, рекло би се по одређеном плану.
Међу тим гостима било је најмање оних који су долазили да се одморе и уживају у лепој околини. Уствари главни гости су били послован свет који није имао превише времена да га траћи сунчајући се на песковитој плажи.
Углавном су то били људи који су живели у сталној журби. На брзину су стизали и искакали из својих глисера или великих луксузних аутомобила, носећи у рукама подебеле ташне или мале приручне кофериће и брзо нестајали у салама за састанке где су обављали своје, велом тајни прекривене послове, на брзину ручавали и вечерали и онда исто тако у журби нетрагом нестајали.
Понекад, знатно ређе у пансион би стизао и усамљени романтични пар, обично господин средњих година, проседе, понекад прилично ретке косе и млађа дама изазовних облина. У току боравка време су обично проводили у изнајмљеним апартманима где им је служено јело и пиће, или у вожњи глисером који је често знао мировати укотвљен мало подаље од обале, на средини великог залива, изван домашаја знатижељних очију.
Оно чиме се Тончи више година бавио био је шверц фармерица и друге сличне робе. Све је то стизало из Трста до Тончијевог хотелчића да би се затим даље слало широм сретне земље Југе. Тончи је имао добре везе у полицији и то му је омогућавало да роба стиже до одредишта без проблема.
У поменути посао био је умешан и Гвидо који се из Јужне Америке вратио у Италију са другим, лажним именом. Тончи је спадао у ону врсту људи који су шкрти на речима и све послове у које се упусте обављају у тишини и неприметно. Наравно да је сваком уласку у било какав посао претходила брижна припрема до најситнијих појединости, тако да је било какав могући ризик био сведен на минимум. Тончи је врло добро знао да никакав посао не иде ако нема обостране користи и зато је често користио узречицу “ко маже тај и вози”. Све што је говорио доследно је примењивао у пракси, али када би неко успео да га “жедног преведе преко воде” дуго је памтио и никада никоме није остајао дужан, тако да се она узречица из партијске карактеристике која се често препричавала као виц (“тих, миран, повучен, помало крво-лочан”) у приличној мери могла приписати његовом карактеру, с тим што је код Тончија реч “крволочан” одговарала способности да се освети на изузетно префињен начин.
Тончи Силви никад ништа није говорио о својим пословима са Гвидом, нити га је у разговору помињао, а Гвидо у контакту са Тончијем никада није спомињао Силву, као да је између њих постојао неки прећутни споразум. Гвидо уопште није знао да је Силва родила његово дете, али је Тончек, иако му Силва никада није казала ко је отац детета, нити је он на томе инсистирао, неким својим, рекло би се, шестим чулом наслућивао да је то могао бити само Гвидо, посебно када је Бојан након пубертета својим ликом и приликом као јаје јајету личио на Гвида. Једина разлика коју је само оштро око могло запазити била је боја очију. Бојан је имао зелене очи из којих је зрачила нека дубина и тајанственост. За разлику од Гвида који је женска срца ломио својим продорним мефистовским погледом и оним карактеристичним благим ироничним осмехом, Бојан је остављао утисак мирног, повученог и тајанственог бића што га је на неки посебан начин чинило привлачним.
На факултету је био вредан и способан студент. Дајући редовно годину за годином, на време је завршио факултет. Са Соњом се дружио још од средње школе, али прошле године док су били заједно на мору, пробудила се између њих ватрена љубав и убрзо затим, након што је Бојан положио дипломски испит, они су одлучили да се венчају.
Игром случаја приликом једног обиласка важнијих знаменитости Соња и Бојан су присуствовали венчању у цркви Светог Спиридона у Трсту. Соњи се тај обред по својој лепоти и свечаности чина толико допао па она је изразила жељу да се венчају по православном обреду у истој цркви. На крају је тако и било, иако се Тончи у почетку озбиљно противио.
Након венчања следила је вожња глисером до Тончијевог пансиона где је настављено свадбено славље до дубоко у ноћ.
Свадбеном ручку су, поред младенаца, кумова и родитеља, при¬суствовали Жарко, Драгица и Гвидо који је допловио својим глисером и био просто запањен када је међу присутнима запазио Душанку. Док су се ру¬ковали Душанка је једва савладала узбуђење и успела да остане потпуно присебна држећи се као да пружа руку некоме кога први пут у животу види, иако га је цело време пажљиво одмеравала при чему је установила да се прилично угојио, да му је коса проседа и залисци на челу високи. Приметила је и да му је ход помало несигуран као и да му руке приметно подрхтавају. Једном речју то више није био Гвидо њене младости већ прилично оронуо човек кога не би могла препознати да га је којим случајем срела на улици. Па и поред тога она није била ни сада после много година, према њему равнодушна. Осећала је нешто посебно у том човеку што га је за њу лично чинило привлачним. Импоновао јој је његов наступ, држање, сигурност и говор, начин на који слаже реченице, једном речју целокупна његова личност која је остала непромењена и поред свих оних промена које доносе године.
Сетила се игранки у предворју школске зграде и пожелела је да поново заигра са њим.
У једном углу просторије стајао је стари али још увек исправан џу-бокс. Тончи је као да је нешто предосетио убацио жетон а онда намерно или случајно изабрао “Амаполу”.
Кад је чула звук поменуте мелодије у Душанки се нешто преврнуло, и она је погледом очију дала знак Гвиду да жели са њим заиграти. Гвидо је, наравно, одмах устао, скоро неприметно ставио малу пилулу под језик (био је то нитроглицерин) и каваљерски замолио даму за плес.
Звуци музике су их вратили у минула времена и они су плесали као некад давно док су били млади, јер ако уопште постоји магија, онда нема лепше магије од музике чији су акорди изнад времена и стварности.
Док су тако предајући се осећајима и ритму музике, плесали, Тончи је поново наручио “Амаполу” а затим “Кисас-Кисас-Кисас” и на крају једну громогласну полку која их је вратила у стварност. Гвидо се извинио рече¬ницом да је уморан и они су полако напустили простор за игру и сели за сто.
У тренутку док је седала за сто, Душанки се за трен у машти приказала визија плеса из “Лабудовог језера” док јој је кроз главу забрујала вели¬чанствена музика Чајковског.
Привид умирућег лабуда као да је имао значење нечег подсвесног што је Душанка у том тренутку носила у себи, завршни чин, предсказање или ко зна шта?
Има тренутака када спознајемо или нам се учини као да нам је живот прошао без везе мимо наших хтења и надања и да смо дошли до тачке када се више ништа не може променити.
X X I I

Протекла свадбена свечаност обиловала је и низом других догађаја.
Драгица је цело вече провела са Жарком и у поверењу му испричала како се намерава развести од др Лукића пошто је он дефинитивно одлучио да иде у Италију и да тамо живи, док она не може да одлучи да се сели у једну ипак за њу страну земљу. Те ноћи су обоје осетили да би се између њих могла зачети веза која би их учинила сретним а која се како ћемо већ видети, никада неће остварити.
У једном трену Душанка је опазила Бранкицу како се милује и љубака са Игором. Истог часа скочила је као лавица, зграбила је за руку и повукла до места где је раније седела. Затим јој је одсечно рекла да седне до ње и да се никуд не миче. Бранка није била у стању ништа да схвати. Једино што јој је било очигледно јасно је да до тог часа никад није видела своју маму тако бесну и узрујану.
Душанка је седела поред Бранке и ћутала. Покушавала је да по сваку цену задржи присебност и да не каже ништа што није за казивање. Цело време мозак јој је напето радио. Тражила је решење али јој је ум напросто стао. Знала је једино да је Бранка Жарково дете исто као и Игор и да се свака интимна веза између њих мора по било коју цену спречити, али није знала како.
X X I I I

Исте ноћи десило се нешто што нико није могао предвидети.Гвиду је у тренутку најбољег расположења изненада позлило. Јак бол у грудима указивао је на могућност срчаног инфаркта и није било друге већ да га хитно глисером пребаце у болницу у Трст, али све је било узалуд. Гвидо је у току вожње преминуо. Тончи и Жарко који су били у пратњи, имали су незахвалну дужност да предају леш у мртвачницу и о свему обавесте његове најближе.
Када су се следећег јутра вратили, није им преостало ништа друго осим да саопште тужну вест која, изузев Душанку, благо речено није никог баш нарочито узбудила.
Два удара у току десетак часова. Само јој је још то требало. Први, када је приметила Игора и Бранкицу у љубавном загрљајују и други – Гвидова смрт.
Чудно је то како се некада у животу деси да волимо оне који су нам већ самим својим постојањем цели живот учинили несретним. Тако је било са Душанком када се радило о Гвиду. Колико душевне патње, туге, суза и неспроспаваних ноћи је провела због њега, па и поред тога – бол и празнина. Постоје бића која нам у животу пруже пуно љубави и пажње, а ипак смо према њима релативно равнодушни, док за другима који то својим делима нису ни најмање заслужили, осећамо тугу и празнину као да је са њима отишло нешто што сачињава део нас самих и део нашег живота.
Али то није била једина мука која је мучила Душанку. Помисао на Бранкицу и Игора и могућност да они постану сувише интимни, да се између њих упали жар љубави, доводила ју је до очаја. Била је потпуно немоћна да било шта учини. Једноставно није имала никакво решење. Такво стање и осећање беспомоћности доводило ју је до беса. Осећала је како цела од неке муке трепери.
И управо у тренуцима када јој је било најтеже, када просто није знала шта да ради, изненада се појавила Силва и позвала је на кафу у своје просторије. Чим је ушла и бацила први поглед на Душанку, схватила је њено стање. Пришла јој без речи и нежно загрлила. Тако су ћутке остале неколико тренутака а онда је Силва предложила да седну. Седеле су ћутке јер је Силва иако по природи брбљива и горопадна, добро знала да у људском животу има тренутака када је сваки разговор сувишан и када је ћутање најбољи лек за сваку бољку. Стрпљиво је чекала да се Душанка среди и сама започне разговор. Међутим, Душанка је упорно ћутала, тако да се Силва нашла у неприлици како да прекине то мучно ишчекивање и затим је онако без везе почела:
– Да ли си чула да се Драгица растаје од др Лукића? Чула сам да се он за стално сели у Италију. Он као да је намирисао неке неприлике, па ајде да се на време склони. Да је паметна и она би са њим али изгледа да она и Жарко већ помало флертују. Жарко је сувише дуго усамљен, а ни он ни Драгица немају нити много да бирају нити шта да чекају.
– Извини Силва, али то мене у овом часу уопште не занима. Имам и превише својих проблема. Глава ми пуца од муке али нема помоћи. Има грешака у животу које се не могу поправити и које ти се пре или после разбију о главу – на кратко је прекину Душанка да би убрзо наставила:
– Ипак, данас ти морам нешто поверити. Морам ти казати нешто веома важно што до сада нисам ником рекла. Ствар је врло деликатна. Знам да ћеш када чујеш остати без речи, али рачунам да си паметна жена и да ћеш ми помоћи да нађемо решење за проблем који се тиче и тебе и мене, али за који сам искључиво ја крива – заврши коначно Душанка.
– О чему се ради? – упита знатижељно Силва.
– Не ради се ни о чему. Све је то давно урађено и сад је дошло време да се среде рачуни и пронађе некакав излаз, ако тако нешто уопште постоји.
– И?
– Приметила сам да су твој Игор и моја Бранкица на путу да се заволе, али се надам да нису отишли предалеко, а они су, сада ти то коначно морам рећи, брат и сестра по оцу.
– И?
– Жарко је уствари отац моје Бранкице.
– Значи тако? – изусти упитно Силва да би затим наставила:
– Како си могла и то баш са Жарком? Знаш да је Жарко био мој муж и да нисам према њему потпуно равнодушна?
– Ма немој! Ако си га волела због чега си га напустила у тренуцима када си му била најпотребнија. Ако ико има право да ми приговара, то сигурно ниси ти. Ишла си у кревет са сваким ко те је хтео. И са Жарком и са Тончијем и са Гвидом, да даље не набрајам.
– Ти стварно немаш мере! Ти вређаш!
– Ја само говорим истину, ти то добро знаш!
– Ти си бесна на себе па сад на мени искаљујеш бес.
– Очекивала сам од тебе разумевање и савет а не приговор на који немаш право. Ако желиш да се свађамо знај да мени сада није до тога. Ако желиш да ме разумеш и да ми помогнеш, онда покушај да паметно разговарамо.
– Шта очекујеш од мене, шта ја ту могу помоћи?
– Можеш много помоћи ако само покушаш да ме разумеш, да покушаш схватити како би се осећала да си у мојој кожи.
Размишљала сам да отворено кажем Милошу. И казала бих му да он и Жарко нису у тако добрим односима. Они су више него пријатељи, они су као браћа. Замисли како би се Милош разочарао када би све то сазнао а добро знаш да је озбиљно болестан. Схвати како ми је. Тачно је да сам ја велико ђубре. Преварила сам га али га волим, не као љубавника, већ као човека, изузетно племенитог човека. И сад немам излаза. Не могу ништа да смислим како бих спречила да између Игора и Бранкице нешто буде.
– Душанка, разумем те потпуно и желим да ти помогнем, не само због тебе јер и сама сам у то умешана. На крају крајева, Игор је моје дете, али ни ја сада немам никакве идеје. Не знам. Покушаћу. Разговараћу са Тончијем. Он ипак за сваку ситуацију пронађе неко решење.
– Разговарај, али добро пази да не кажеш превише.
– Буди без бриге, оно што је за тебе важно, никада неће сазнати.
X X I V

Живот некада тече брже него што смо у стању да предвидимо. Наредни дани донели су много неочекиваних догађаја.
Милошу је јако позлило па је хитно пребачен у болницу. Само захваљујући др Лукићу, и његовим везама, који је због њега одложио свој пут у Италију, Милош је остао у животу. Иако на први поглед изгледа послован и хладан, др Лукић се у правом тренутку када је највише требало показао као изванредан човек и прави пријатељ и што није могло остати непримећено, све је радио без нервозе, мирно, сабрано, без буке и галаме.
Изненадна Милошева болест за Душанку је била још један додатни стрес, али и догађај који је помогао да се бар привремено одложи главни проблем – нежељена веза између Игора и Бранкице.
Милошева болест је нарочито потресла Бранкицу која му је била посебно привржена и цело време док је Милош висио између живота и смрти, није се одвајала од њега, тако да на Игора није ни мислила.
Силва је у међувремену испричала Тончију све о Игору и Бранкици, који је био енергично против тога да они на било који начин остваре ближу везу. Сматрао је да Игор још није зрео за брак и да као мушкарац треба најпре мало да проживи и стекне искуства потребна за живот. Одмах је смислио и начин како да везу између Игора и Бранкице поквари, што је извео врло једноставно и успешно.
– Нема проблема – кратко је одговорио Силви – Јадран је сваког лета препун швапских радодајки а не мањка ни Чехиња. Баш јуче сам упознао једну добру, гузату Швабицу. Има лепо лице са телећим осмехом, што би рекли Мађари. Упознаћу је са Игором. Кад је види има да падне на дупе. Има да буде шева ко гром, а што је најважније код Швабица, кад истекне годишњи одмор, све је готово, јер оне на Јадран долазе највише због шеве.
Важно је само удесити да Бранкица види Игора са Швабицом и све ће бити како треба.

 

 

X X V

Када је први пут видела Игора са Ингом, Бранка се просто пренеразила. Доживела је прави шок. После очеве болести, од које се још није опоравила, само јој је још то требало. Одмах је напустила плажу, отишла у своју собу, закључала се и дуго, дуго тихо плакала. Прво разочарање је најтеже у животу али Бранкица се убрзо прибрала и у њој је превладао горштачки понос којег је наследила од свог правог али непознатог оца Жарка.
Сутрадан је сасвим мирно и прибрано прошла поред Игора који је на врелом песку лежао поред Инге. И стварно неки пркос својствен само гордим женама учинио је чудо. Игор једноставно више за њу није постојао.
Међутим на помолу је било нешто много теже и страшније. Милошева болест поново се погоршала.

 
X X V I

У јесен је Силва почела озбиљније побољевати Није било друге већ да се смести у болницу. Тончи је и даље живео у својој кући на мору а преко викенда је ишао у болницу да посети Силву, коју је редовно посећивала и Драгица. Једно време излазили су у троје у кратку шетњу по болничком парку, али касније када је јаче захладнило, нису напуштали болничку зграду.
Једном приликом након што су посетили Силву у болници, Драгица је позвала Тончија на кафу у свој стан. Она је у себи носила неодољиву потребу да неком исприча све о свом промашеном браку са др Лукићем и тако се растерети. Уз кафу је текао разговор или боље речено Драгичин монолог у којем је она набрајала све што је у једном идеалном браку намеравала да оствари. Била је потпуно искрена и казала да је она од свог мужа пре свега очекивала материјалну сигурност. Желела је да буде добра домаћица, да има своју децу и да се посвети материнству, при чему свакако није мислила да као удата жена ради било где било какав посао, изузев оног што је у њеној кући обавезује као мајку и супругу. Све јој се то добрим делом и остварило изузев материнства јер др Лукић није желео деце, при чему је и у љубавном животу био више него уздржан.
Даље, према оном што је Драгица испричала Тончију др Лукићу је жена више била потребна као декор да би пред колегама и другим познаницима могао да задовољи своју сујету, показујући им како има младу, лепу и привлачну жену. Од жене је опет очекивао да у кући а посебно у друштву усклади своје понашање према мерилима које је он сматрао исправним. Увек ју је саветовао да у друштву буде суздржана, да сувише не пита, да више слуша а мање говори и да не улази у полемике. Да обуздава емоције. Једном речју да се понаша као аутомат. Иначе др Лукић није био грубијан, нити је себи дозвољавао да је на било који начин повреди, ни физички, ни непристалим речима али је био ненадмашан у вештини да пристојним тоном и бираним речима у потпуности наметне своју вољу и потпуно је подреди као личност.
Поред своје редовне лекарске праксе бавио се и додатним радом у виду приватне праксе. Обављао је и неке мање, углавном гинеколошке операције, али је у стану имао само амбуланту у којој је обављао прегледе и заказивао термине за интервенције. Све друго је обављао на неком другом месту о којем она ништа није знала. Послови којима се бавио били су уносни али она није имала увида у његове приходе, нити је икада знала колика му је уштеђевина.
Међутим, када је била у питању Драгица није жалио новац ни за гардеробу нити за накит за којим она никада није превише чезнула. Увек је имала довољно новца на располагању и прилично често су путовали, тако да је она са њим обишла готово целу Европу. Путовали су обично колима за спавање или бродом, на краће релације таксијем. Путовање авионом је избегавао као и вожњу аутобусом.
– Од мене је очекивао и направио секретарицу. Ја сам стварно више била његова секретарица него супруга, и то секретарица у коју није имао сувише поверења. Увек се бојао да штогод не излајем, да не одам нешто што је он сматрао својом пословном тајном, а што је најтрагичније, можда чак и комично, ја никад нисам била у стању да схватим шта је то што се не сме другом казати или избрбљати.
И тако сам, чини ми се, живот са др Лукићем проводила као птица у златном кавезу. Једини дани радости су ми били када би се на кратко преко лета на мору састало наше старо друштво које се, на жалост, већ полако осипа.
Два-три пута сам добила анонимна писма која сам након читања одмах поцепала и спалила, а о њима др Лукићу никад нисам ништа говорила, јер се садржај поменутих писама углавном на њега и односио.
Из њих сам сазнала да је пре мене живео са једном женом која је отишла да живи у Италији. Наводно та жена је имала са њим и двоје деце коју је одвела са собом. Затим, да сам ја обична будала коју он искоришћава, јер он овде тајно ради абортусе и тако зарађује тешку лову коју неким својим тајним каналима шаље првој жени у Италију.
У једном писму је писало како је нека жена после абортуса умрла и да ће бити неприлика. Затим како пуни аутобуси странкиња из земаља у којима су абортуси забрањени, долази код нас да се чисте. Било је и других глупости у које тада нисам веровала, али сада неке ствари повезујем и много што-шта ми постаје јасније. Понекад помислим да би оно о жени која је отишла у Италију могло бити и истина, али нисам паметна…
Ипак морам рећи да смо се ми растали на фер начин. Сада знам само да сам остала сама а врло тешко је бити сам без искреног пријатеља. И мушкарцу је тешко кад је сам а жени још теже.
Тако је Драгица завршила своју причу и то је био почетак њиховог ближег пријатељства. Није дуго потрајало и они су запловили у љубавне воде али је њихова веза била осетно другачија од уобичајене љубавничке праксе.
Тончи који је изнад свега ценио практичност и имао смисла за разна решења, предложио је Драгици да прода свој велики стан који јој је остао после развода од др Лукића и купи једну лепу кућу за одмор у близини његовог пансиона, што је она уз његову помоћ убрзо и учинила.
Пошто јој је др Лукић пре него што је отишао дао нешто новца и преко везе средио да добије инвалидску пензију, Драгица није одмах морала да мисли на новчане проблеме, али је опет захваљујући Тончију успела да се запосли хонорарно као медицинска сестра за бригу и обилазак кућних болесника.
Повремено је обилазила и Силву која се тешко кретала и није могла никуд из стана али је још увек када би се повремено осећала мало боље, волела да поприча са Драгицом о протеклим данима и догађајима. Наравно да Силва није ништа знала ни наслућивала да њен Тончи повремено навраћа код Драгице и са њом проводи угодне тренутке иза закључаних врата.
X X V I I

Средином зиме умро је изненада Милош. За Душанку чији су живци били већ прилично отањили, био је то изузетно тежак догађај али на неки начин и тренутак када је наступило време за преиспитивање.
Иако јој је Милош био законити муж са којим је скоро три деценије провела у складном браку у њеном животу су постојала још два мушкарца који су јој заплитали мисли. Први је био Гвидо о којем већ све знамо, а други Жарко, стварни отац њеног првог детета, којега ни једног тренутка није желела као Гвида али који јој је као мушкарац био пожељнији од Милоша.
У брак са Милошем ступила је ни сама не зна зашто. Можда што у том моменту није имала бољег избора или можда због његове упорности и стрпљивости и отвореног наступа.
Одговарала јој је његова одлучност и једноставност а касније у браку његова блага нарав, поштење и толерантност.
Сада, када Милош није више међу живима није знала шта је више мучи, чињеница што га више нема или грижа савести што га није за живота потпуније волела. Имала је осећај кривца који није имао начина да окаје свој грех.
Међутим, време увек чини своје и постепено али упорно брише трагове сећања. Тако је и Душанка временом све мање мислила на прошлост и више се окретала животу који је још пред њом. Поред осталог повремено је случајно сретала Жарка. Он би је обично позвао на кафу да мало седну и проћаскају. У почетку су ти разговори били више формални и пријатељски, али је Жарко постепено и опрезно почео мењати њихов садржај. Понекад је знао да каже како му је тешко што живи као самац, понекад би јој опрезно упутио какав комплимент и на крају је све чешће говорио како је она лепа и привлачна жена и да је штета што живи сама.
Као и свака друга нормална жена она је врло брзо схватила смисао речених порука, али се увек правдала како је за њу све завршено јер она има обавеза према деци и да због тога никако себи не би могла дозволити да се веже било с ким.
Но и поред таквих изјава у њеном телу и души још није била потпуно угашена искра живота, тако да су Жаркова близина и његове речи постепено у њој будиле жељу да поново као жена доживи љубав и загрљај вољеног бића.
Пошто је са Жарком пре много година доживела узбудљиво љубавно искуство чији је плод било њено прво дете – кћи Бранкица, није требало много да, када је у питању Жарко, њено срце поново обавије љубавни плам.
И тако се десило да се Жарко и Душанка иако у позним годинама страсно заволе.
Душанка је често долазила у Жарков стан где су проводили незаборавне љубавне тренутке, а исто тако често су ишли заједно у позориште или биоскоп или неко друго место погодно за разоноду. У почетку је Жарко желео да по сваку цену ступи у брак али је Душанка по том питању била одлучна: све може али брак никако и то искључиво због деце.
Не зна се како, али временом је и Драгица сазнала за њихову везу и приликом једног сусрета признала Душанки да она живи са Тончијем.
Игор се у међувремену заљубио у Инге и на крају за њом отишао у Минхен, где се запослио и оженио. Ускоро је Инге постала мама. Родила је, кажу, слатке близанце.
Силва је и даље боловала од неке чудне болести којој лекари никако нису успевали да поставе праву дијагнозу. Осећала је телесну немоћ и страховито је удебљала. У тренуцима кризе није била у стању да разговара али када би јој било боље, није се понашала апатично. Волела је да чаврља па чак и да се шали на свој рачун. Пошто се тешко кретала, Тончи је ангажовао посебну девојку која је увек била поред ње да је по потреби услужи.
У току следећих неколико лета друштво се састајало у Тончијевом пансиону као и раније, само је састав гостију био битно измењен.
Бојан је у међувремену завршио Вишу угоститељску школу и Тончи му је препустио посао, али је још увек све било под његовим дискретним надзором.
У смирај дана када сунце зађе и лаган поветарац донесе дах свежине са морске површине, Тончи и Жарко су често сами шетали песковитом обалом и водили дуге разговоре у току којих су претресали догађаје из минулих времена.

 

 

 

 

 

 

 

 
Бранко Мићић, “Прича о срећи”

Наслањајући се на Андрићеву мисао да ниједна жена на свету није само наша, Бранко Мићић прати животе генерације које од 1946. кроз средњу школу и интернате, од првог плеса, преко удаја и женидби; прати бракове и брачна неверства; прати децу – чије је које, у тој гунгули где је свако сваког навео на грех, макар на брзину. Има ту дубоких осећања, заклињања на вечност, а има и искрених признања да су се узимали из интереса. Писац зна да прича приче. није оптерећен лектиром, стиловима, ни тешким речима, ни дубоким мислима. Све је лако, лепршаво, са јасним намерама да се исприча прича о срећи, а та среће и ти људи су скуп несрећа: Чезну једни за другима, реализују понеку од тих љубавних чежњи, разочаравају се, венчавају се и разводе, гину у саобраћају, нестају па се врате богати, залазе у године, жене и удају децу, а добро пазе да се не узму брат и сестра – што само мајке знају; а очеви праве каријере, згрћу богатство или умиру у беди…
Повремено, као код Абдајка, у “Паровима”, повремено као у “Династији”, али ништа није преузето, ни покрадено. Када се пише са толико реалистичких позиција, кад писац жели да опише своју генерацију, онда је неминовно да се нађу исте среће и несреће и овде и тамо…
Ово је вешто испричана прича о четрдесетак година живота једне групе мушкараца и жена у времену које је само назначено а препознатљиво. Писац не грди то време, не тражи кривца. Он, једноставно, повремено упути читаоца са реч-две да се види како то и није било време по његовој вољи, али он се више брине да се његови јунаци безболно провуку. На једном месту лепо провлачи мисао о вештом капетану који не може да промени смер ветру који бије његову лађу, али може помоћу једара да своју лађу усмери у жељеном правцу…

Нови Сад,

---