OČI PLAVE
GLEDALE ME POKRAJ SAVE, JEDNE OČI PLAVE,
TA DEVOJKA ZGODNOG STASA I KOSE GARAVE.
POKRAJ SAVE ŠETALO JE DEVOJAKA VIŠE,
AL MI SAMO ONA OD NJIH NEŽNA PISMA PIŠE.
POSLE ŽELJNOG POZNANSTVA, ELEKTRONSKA POŠTA,
ZNAČAJNO JE, DOSTA BRZA I NIŠTA NAS NE KOŠTA.
NAKON TOGA ČESTO, ŠETAMO KRAJ SAVE,
NIKAD NEĆU ZABORAVIT, NJENE OČI PLAVE.
ZAGRLJENE SVAKO VEČE, ČEKA KLUPA MALA,
MLADALAČKA LJUBAV, SNAMA JE OSTALA.
OD POZNANSTVA NAŠEG, PLAMTI LJUBAV PRAVA,
NAŠE DIVNE USPOMENE, ČUVA REKA SAVA.
POVETARAC ČESTO DUVA, POKRAJ REKE SAVE,
DOK JA MRSIM KOSE NJENE, GLEDAM OČI PLAVE.
REKA SAVA PROTIČE, ISPOD PLAVOG SVODA,
VENČANJE JE ZAKAZANO, ČEKAĆEMO RODA.
USKS – autor pesnik: Saša Gajić
PETAR MILATOVIĆ OSTROŠKI:
HILANDARSKA BESJEDA
Ko to odgoneta
mudrost vjekova,
pretočenu u sveta
slova Ćirilova?
Ko sa tisovim štapom
Boga redovno obilazi
i pod nebeskom kapom
sve nas uči i pazi?
Čiji su ono znaci
na putu krstolikom,
u opštoj ovoj zamci
sa slikom bogolikom?
Čije to mudre zore
sviću i na zapadu
da zle sile ne razore:
ljubav, vjeru i nadu?
Ćutanje rječito
staraca mudrih
naše je vječito
pitanje budnih!
Koji to manastir
sve do sada pretraja:
Svaki rat i mir
od iskona do beskraja?
Hilandar na Gori
Svetoj među Svetima,
ćutanjem govori
i onima i ovima!
Govori o mudrosti
molitve ljekovite
srcolikoj svjetlosti
iz duše tajnovite!
Pa govori iz drame
gomile usamljene:
Samo su mudre osame
suze prosvijetljene!
One suze što nam krepe
misli, snagu i volju,
da nam sveci ne strepe
po nebeskom ovom polju!
Od Atonske Gore svete
Himalaja i Siona,
preko cijele planete
sve do pameti trona!
A sa trona pameti
ostao nam vječiti zavet:
Ko se Bogu posveti
pravu izabra pamet!
I Bogu posvećeni
revnosno služe rodu
iznutra prosvijetljeni:
Za krst časni i slobodu!
A sloboda, Bogom data,
Božiji je nauk vjekova:
Za tuđina i za brata!
– kažu slova Ćirilova!
Na putu Svetoga Save
bićeš Otac svome ocu
iz narodne rođen glave
u zahvalnosti Stvoriocu!
Otac je sluga sinu
i kao Bog služi svima!
Cio Rod i Otadžbinu
u očima nebeskim ima!
Sa pirga Svetoga Save
misao šiknu u visine
iz narodne, srpske glave,
Sveti Oče i narodni Sine!
Dižeš svete tvoje ruke
do prestola pameti,
do nebeske mirne luke,
vrli oče, Savo Sveti!
Vidi djecu poskitanu
po ovoj plačnoj dolini
kako tvoju traže stranu
gdje se misli i čini!
Sve kako Bog zapoveda
U pravcu mirne luke!
Pratnja nebeskog odreda
do Hristove vodi nauke!
Ko to odgoneta
mudrost vjekova,
pretočenu u sveta
slova Ćirilova?
U Melburnu, na Svetog Nikolu 1989.
u crkvi Svetog Stefana Dečanskog
CARE LAZO
CARE LAZO SRPSKA GLAVO,
ZA SRPSTVO SI ŽIVOT DAO.
TI SI SRBE OKUPIO
I POD BARJAK SRPSKI SVIO.
KOSOVO JE ISTORIJA,
KOSOVO JE JOŠ SRBIJA.
ZA KOSOVO U SVETU SU ZNALI,
MNOGI HRABRI SRBI TU SU PALI.
JUNAČKI SU ŽIVOT DALI,
SA PESMAMA OPEVANI.
KOSOVO JE ISTORIJA,
KOSOVO JE JOŠ SRBIJA.
ZATO SRBI, DOK IMAMO GLAVU,
ČUVA´ĆEMO SVOJU SRPSKU SLAVU.
JOŠ KOSOVO SRBE KRASI,
CARE LAZO S´ NAMA DA SI.
NA STOTINE IMA PTIĆA,
NA STOTINE OBILIĆA.
KOSOVO JE ISTORIJA,
KOSOVO JE JOŠ SRBIJA.
ČET´RI SLOVA SRBE KRASI,
PRAVOSLAVLJE SA NAMA SI.
DOK JE KRSTA I TRI PRSTA,
SRBIJA ĆE DA NAM BLISTA.
KOSOVO JE ISTORIJA,
KOSOVO JE JOŠ SRBIJA.
USKS – autor pesnik: Saša Gajić
NEK ŽIVE SJEĆANJA
Molim te nemoj patiti
za srećom proteklih dana,
sačuvaj ljubav kojoj je kraj
i na nju lijepa sjećanja.
I nemoj, tugo golema,
kada te stigne kajanje,
proklinjat´ dane prošlosti,
neka, nek´ živi sjećanje.
Lipe kad miris rašire
u rane zore svitanje,
prošetaj našom ulicom,
oživi staro sjećanje.
A kad te duše ranjene
ožiljci budu boljeli,
nemoj ih, nemoj liječiti,
jer smo se iskreno voljeli.
Nek´ žive stara sjećanja,
nek´ bride rane goleme,
nek´ suze plave obraze
sačuvaj sjećanje na mene.
Autor pesnikinja: Zorka Čordašević
SAČUVAJ SJEĆANJE
I danas često se sjetim
Naših davnih obećanja
I opet k´o nekad letim
Nek žive stara sjećanja
Nekad pre smo se obećali
I danas podsjeća sve me
Kako smo se rastali
Nek´ bride rane goleme
Ne viđoh te više nikad
Zarasle naše su staze
I sad kad nisam mlad
Nek´ suze plave obraze
I danas isto ko nekad
Osjećam miris te žene
I upućujem joj svoj glas
Sačuvaj sjećanje na mene
Autor pesnik: Grumić Zoran (Prnjavor R. Srpska)
DOKLE OVAKO
Dokle ovako? Pitam te Bože
nositi breme laži i bijede,
srce mi više izdržati ne može
bore se pletu, vlasi mi sijede.
Dokle ovako i samo ovako
da samo Srbi za sve su krivi,
a druge da nije niko ni tako
dokle da zmija na pragu živi?
Nikome nismo mutili vodu
ni međe nikom orali nismo,
samo smo djeci htjeli slobodu,
a danas za sve krivi mi smo.
Uzalud pričat´ gluhim i slijepim
dokazi naši nemaju svrhu,
dokle za srce tugu da lijepim,
moćnici silni sjede na vrhu.
Dokle će ovih moćnika rulet
oko srbskog roda još da se vrti,
crne su ale dobile polet –
svakoga dana bliži smo smrti.
Dokle će ova samovoljne tvorbe
da rodu mome spremaju raspeća,
da krv se lije da se vode borbe
od Kosova ravnog tuga nam je veća.
Dokle tuđini pravdu da dijele
planove prave, crtaju skuce,
s ognjišta drevnog braću da sele
po svojoj volji da prave granice.
Tenkovi tuđi zemlju mi mrve
puteva nema, nema ni druma,
došli su samo više da krve
tu mira nema, to je samo gluma.
Neprvda moćnih što me s uma tjera
te stalne prijetnje i sramni Hag,
razvija dušu neumornog pera
da branim narod srcu mi drag.
Pitam te, Bože: dokle ovako?
nepravda boli, živci mi vrište,
od bijede je lakše i olovo svako
srbski ti narod oproštaj ište.
Neka Te moja molitva gane
spasenju povedi narod svoj,
ima li nade za bolje dane?
Reci mi, reci Gospode moj.
Pa sad Te molim Višnji Svemogući
da rod mi spase Tvoja Sveta ruka,
dokle će laži i bijedu vući
dokle će grcati u paklu muka?
Sotone goni od roda moga
nek bistra Drina teče ko prije,
da mirno mogu doći majci do groba
slobodno sunce da nas opet grije.
Nek slavuj opet pjeva u gaju
nek dragi svoju draganu grli,
o rodna grudo, zemaljski raju
dosta je suza, dosta je krvi.
Dokle nam slati mudrosti sa strane
dokle da nam pričaju bajke,
dokle mi rodu nanositi rane,
dokle crninu da nose majke?
Livadama našim tuđi vjetar duva
tuđinske frule razliježu se zvuci,
tuđinski pastir svoje stado čuva,
a naše davno rastrgali vuci.
Rumene trešnje tuđa djeca kradu
i žute dunje sada drugi kida,
iz ovoga pakla ja ne vidim nadu
nit imaju duše, nit imaju stida.
Ne gore naši Badnjaci sveti
radosti naše za Badnje veče,
krvavi gavran nebom nam leti
Česnica naša više se ne peče.
Na našem nebu više nema zvijezda
mirisne lipe sad drugi miriše,
grlica naša više nema gnijezda
ni djeca naša djedovine više.
Padaju zvijezde više se ne broje
a crni ati srbskom zemljom jezde,
moćnici silni granice nam kroje
tamno je nebo gdje su bile zvijezde.
Kao što je Isus nad Jerusalimom plak´o
i ja nad rodom mojim plačem sada,
ne može Bože više ovako,
dosta je sile, dosta je jada.
Ognjišta gore, a moj narod kisne
napaćen narod, srcu mi drag
iz petnih žila moja duša vrisne
što nema krova ni kućni prag.
Ta jadna čeljad i gola i bosa
u nebo vape, Tebi ruke dižu,
kiša ih bije i inje i rosa –
u crni đerdan, ko đinđuve se nižu.
O, da li vidiš? Gospode moj
da Srba nema tol´ko im stalo,
pomozi sad narod svoj –
tol´ko je sile, a snage je malo.
Molitvu našu usliši, Bože
raširi krila, anđele Bijeli,
srce mi više izdržat´ ne može
da rod mi se iz svoje kolijevke seli.
Autor pesnikinja: Zorka Čordašević
ОЧИ ПЛАВЕ
ГЛЕДАЛЕ МЕ ПОКРАЈ САВЕ, ЈЕДНЕ ОЧИ ПЛАВЕ,
ТА ДЕВОЈКА ЗГОДНОГ СТАСА И КОСЕ ГАРАВЕ.
ПОКРАЈ САВЕ ШЕТАЛО ЈЕ ДЕВОЈАКА ВИШЕ,
АЛ МИ САМО ОНА ОД ЊИХ НЕЖНА ПИСМА ПИШЕ.
ПОСЛЕ ЖЕЉНОГ ПОЗНАНСТВА, ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА,
ЗНАЧАЈНО ЈЕ, ДОСТА БРЗА И НИШТА НАС НЕ КОШТА.
НАКОН ТОГА ЧЕСТО, ШЕТАМО КРАЈ САВЕ,
НИКАД НЕЋУ ЗАБОРАВИТ, ЊЕНЕ ОЧИ ПЛАВЕ.
ЗАГРЉЕНЕ СВАКО ВЕЧЕ, ЧЕКА КЛУПА МАЛА,
МЛАДАЛАЧКА ЉУБАВ, СНАМА ЈЕ ОСТАЛА.
ОД ПОЗНАНСТВА НАШЕГ, ПЛАМТИ ЉУБАВ ПРАВА,
НАШЕ ДИВНЕ УСПОМЕНЕ, ЧУВА РЕКА САВА.
ПОВЕТАРАЦ ЧЕСТО ДУВА, ПОКРАЈ РЕКЕ САВЕ,
ДОК ЈА МРСИМ КОСЕ ЊЕНЕ, ГЛЕДАМ ОЧИ ПЛАВЕ.
РЕКА САВА ПРОТИЧЕ, ИСПОД ПЛАВОГ СВОДА,
ВЕНЧАЊЕ ЈЕ ЗАКАЗАНО, ЧЕКАЋЕМО РОДА.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић
ПЕТАР МИЛАТОВИЋ ОСТРОШКИ:
ХИЛАНДАРСКА БЕСЈЕДА
Ко то одгонета
мудрост вјекова,
преточену у света
слова Ћирилова?
Ко са тисовим штапом
Бога редовно обилази
и под небеском капом
све нас учи и пази?
Чији су оно знаци
на путу крстоликом,
у општој овој замци
са сликом боголиком?
Чије то мудре зоре
свићу и на западу
да зле силе не разоре:
љубав, вјеру и наду?
Ћутање рјечито
стараца мудрих
наше је вјечито
питање будних!
Који то манастир
све до сада претраја:
Сваки рат и мир
од искона до бескраја?
Хиландар на Гори
Светој међу Светима,
ћутањем говори
и онима и овима!
Говори о мудрости
молитве љековите
срцоликој свјетлости
из душе тајновите!
Па говори из драме
гомиле усамљене:
Само су мудре осаме
сузе просвијетљене!
Оне сузе што нам крепе
мисли, снагу и вољу,
да нам свеци не стрепе
по небеском овом пољу!
Од Атонске Горе свете
Хималаја и Сиона,
преко цијеле планете
све до памети трона!
А са трона памети
остао нам вјечити завет:
Ко се Богу посвети
праву изабра памет!
И Богу посвећени
ревносно служе роду
изнутра просвијетљени:
За крст часни и слободу!
А слобода, Богом дата,
Божији је наук вјекова:
За туђина и за брата!
– кажу слова Ћирилова!
На путу Светога Саве
бићеш Отац своме оцу
из народне рођен главе
у захвалности Створиоцу!
Отац је слуга сину
и као Бог служи свима!
Цио Род и Отаџбину
у очима небеским има!
Са пирга Светога Саве
мисао шикну у висине
из народне, српске главе,
Свети Оче и народни Сине!
Дижеш свете твоје руке
до престола памети,
до небеске мирне луке,
врли оче, Саво Свети!
Види дјецу поскитану
по овој плачној долини
како твоју траже страну
гдје се мисли и чини!
Све како Бог заповеда
У правцу мирне луке!
Пратња небеског одреда
до Христове води науке!
Ко то одгонета
мудрост вјекова,
преточену у света
слова Ћирилова?
У Мелбурну, на Светог Николу 1989.
у цркви Светог Стефана Дечанског
ЦАРЕ ЛАЗО
ЦАРЕ ЛАЗО СРПСКА ГЛАВО,
ЗА СРБСТВО СИ ЖИВОТ ДАО.
ТИ СИ СРБЕ ОКУПИО
И ПОД БАРЈАК СРПСКИ СВИО.
КОСОВО ЈЕ ИСТОРИЈА,
КОСОВО ЈЕ ЈОШ СРБИЈА.
ЗА КОСОВО У СВЕТУ СУ ЗНАЛИ,
МНОГИ ХРАБРИ СРБИ ТУ СУ ПАЛИ.
ЈУНАЧКИ СУ ЖИВОТ ДАЛИ,
СА ПЕСМАМА ОПЕВАНИ.
КОСОВО ЈЕ ИСТОРИЈА,
КОСОВО ЈЕ ЈОШ СРБИЈА.
ЗАТО СРБИ, ДОК ИМАМО ГЛАВУ,
ЧУВА´ЋЕМО СВОЈУ СРПСКУ СЛАВУ.
ЈОШ КОСОВО СРБЕ КРАСИ,
ЦАРЕ ЛАЗО С´ НАМА ДА СИ.
НА СТОТИНЕ ИМА ПТИЋА,
НА СТОТИНЕ ОБИЛИЋА.
КОСОВО ЈЕ ИСТОРИЈА,
КОСОВО ЈЕ ЈОШ СРБИЈА.
ЧЕТ´РИ СЛОВА СРБЕ КРАСИ,
ПРАВОСЛАВЉЕ СА НАМА СИ.
ДОК ЈЕ КРСТА И ТРИ ПРСТА,
СРБИЈА ЋЕ ДА НАМ БЛИСТА.
КОСОВО ЈЕ ИСТОРИЈА,
КОСОВО ЈЕ ЈОШ СРБИЈА.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић
НЕК ЖИВЕ СЈЕЋАЊА
Молим те немој патити
за срећом протеклих дана,
сачувај љубав којој је крај
и на њу лијепа сјећања.
И немој, туго голема,
када те стигне кајање,
проклињат´ дане прошлости,
нека, нек´ живи сјећање.
Липе кад мирис рашире
у ране зоре свитање,
прошетај нашом улицом,
оживи старо сјећање.
А кад те душе рањене
ожиљци буду бољели,
немој их, немој лијечити,
јер смо се искрено вољели.
Нек´ живе стара сјећања,
нек´ бриде ране големе,
нек´ сузе плаве образе
сачувај сјећање на мене.
Аутор песникиња: Зорка Чордашевић
САЧУВАЈ СЈЕЋАЊЕ
И данас често се сјетим
Наших давних обећања
И опет к´о некад летим
Нек живе стара сјећања
Некад пре смо се обећали
И данас подсјећа све ме
Како смо се растали
Нек´ бриде ране големе
Не виђох те више никад
Зарасле наше су стазе
И сад кад нисам млад
Нек´ сузе плаве образе
И данас исто ко некад
Осјећам мирис те жене
И упућујем јој свој глас
Сачувај сјећање на мене
Аутор песник: Грумић Зоран (Прњавор Р. Српска)
ДОКЛЕ ОВАКО
Докле овако? Питам те Боже
носити бреме лажи и биједе,
срце ми више издржати не може
боре се плету, власи ми сиједе.
Докле овако и само овако
да само Срби за све су криви,
а друге да није нико ни тако
докле да змија на прагу живи?
Никоме нисмо мутили воду
ни међе ником орали нисмо,
само смо дјеци хтјели слободу,
а данас за све криви ми смо.
Узалуд причат´ глухим и слијепим
докази наши немају сврху,
докле за срце тугу да лијепим,
моћници силни сједе на врху.
Докле ће ових моћника рулет
око србског рода још да се врти,
црне су але добиле полет –
свакога дана ближи смо смрти.
Докле ће ова самовољне творбе
да роду моме спремају распећа,
да крв се лије да се воде борбе
од Косова равног туга нам је већа.
Докле туђини правду да дијеле
планове праве, цртају скуце,
с огњишта древног браћу да селе
по својој вољи да праве границе.
Тенкови туђи земљу ми мрве
путева нема, нема ни друма,
дошли су само више да крве
ту мира нема, то је само глума.
Непрвда моћних што ме с ума тјера
те сталне пријетње и срамни Хаг,
развија душу неуморног пера
да браним народ срцу ми драг.
Питам те, Боже: докле овако?
неправда боли, живци ми вриште,
од биједе је лакше и олово свако
србски ти народ опроштај иште.
Нека Те моја молитва гане
спасењу поведи народ свој,
има ли наде за боље дане?
Реци ми, реци Господе мој.
Па сад Те молим Вишњи Свемогући
да род ми спасе Твоја Света рука,
докле ће лажи и биједу вући
докле ће грцати у паклу мука?
Сотоне гони од рода мога
нек бистра Дрина тече ко прије,
да мирно могу доћи мајци до гроба
слободно сунце да нас опет грије.
Нек славуј опет пјева у гају
нек драги своју драгану грли,
о родна грудо, земаљски рају
доста је суза, доста је крви.
Докле нам слати мудрости са стране
докле да нам причају бајке,
докле ми роду наносити ране,
докле црнину да носе мајке?
Ливадама нашим туђи вјетар дува
туђинске фруле разлијежу се звуци,
туђински пастир своје стадо чува,
а наше давно растргали вуци.
Румене трешње туђа дјеца краду
и жуте дуње сада други кида,
из овога пакла ја не видим наду
нит имају душе, нит имају стида.
Не горе наши Бадњаци свети
радости наше за Бадње вече,
крвави гавран небом нам лети
Чесница наша више се не пече.
На нашем небу више нема звијезда
мирисне липе сад други мирише,
грлица наша више нема гнијезда
ни дјеца наша дједовине више.
Падају звијезде више се не броје
а црни ати србском земљом језде,
моћници силни границе нам кроје
тамно је небо гдје су биле звијезде.
Као што је Исус над Јерусалимом плак´о
и ја над родом мојим плачем сада,
не може Боже више овако,
доста је силе, доста је јада.
Огњишта горе, а мој народ кисне
напаћен народ, срцу ми драг
из петних жила моја душа врисне
што нема крова ни кућни праг.
Та јадна чељад и гола и боса
у небо вапе, Теби руке дижу,
киша их бије и иње и роса –
у црни ђердан, ко ђинђуве се нижу.
О, да ли видиш? Господе мој
да Срба нема тол´ко им стало,
помози сад народ свој –
тол´ко је силе, а снаге је мало.
Молитву нашу услиши, Боже
рашири крила, анђеле Бијели,
срце ми више издржат´ не може
да род ми се из своје колијевке сели.
Аутор песникиња: Зорка Чордашевић
