Tekeriš, od 21. 08. 2004. godine. Planinsko seoce na Ceru u lozničkoj opštini. Uz zvuke posmrtnog marša i polaganje vijenaca obilježava se svečana komemoracija srpskim junacima koji su prije 90 godina branili svoj narod i Srbiju. Parastos predvodi Njegova svetost patrijarh srpski gospodin iRINEJ, sa vladikom šabačko- valjevskim Lavrentijem, uz sasluženje jereja i monaštva. Naviru lične uspomene, na (ne tako davne) ratne dane.
U takvom raspoloženju sjetih se pročitanog dijaloga između komandanta puka 3. srpske armije i njegovog potporučnika, komandira borbenog osiguranja: “Gospodine pukovniče, ranjen sam, dozvolite da se povučem.” “Ne može”, odgovara pukovnik. “Gospodine pukovniče, dozvolite da odem do pukovskog previjališta, odmah se vraćam.” I ovaj put u slušalici poljskog telefona čuje glas svog nadređenog: “Ne može.” Nedugo zatim zadihani kurir nosi pismo ranjenom potporučniku od njegovog komandanta u kom stoji: “Sine, molim te ko’ jedinog Boga, izdrži još malo, stiže zamena. U tvoja leđa gleda cela Srbija.”
Kako je sve počelo? Na prelazu iz 19. u 20. vijek društveno-ekonomski razvoj svijeta prati monopolistička faza kapitalizma, koji poprima imperijalni oblik. U to vrijeme već je svijet podijeljen teritorijalno, ne samo na interesne sfere nego i na kolonijalne posjede. Velika Britanija i Francuska su ranije nego Njemačka, Italija i Japan ušle u viši razvojni stepen kapitalističkih društvenih odnosa. Ratovima dobijaju velika svjetska prostranstva iz kojih crpe ogromna bogatstva. Ostale kapitalističke zemlje nezadovoljne svojim položajem, predvođene militarističkom Njemačkom, bore se za novi “životni prostor” (Lebensraum). Na bazi političko-ekonomskih interesa formira se tripartitni savez, poznatiji kao Trojni savez. Pri borbi za nove teritorije i interesne sfere svoje aspiracije na Balkanu imaju dvije supersile: Austro–Ugarska i Rusija.
Sveopšta isprepletenost ciljeva i interesa imperijalističkih apetita formiraće dva bloka država i dovesti do Prvog svjetskog rata. Sa jedne strane su države u čiji blok ulaze: Njemačka, Austro–Ugarska i Italija, a sa druge strane formira se Antanta, u čiji savez, osim Velike Britanije, ulazi Francuska i Rusija. U kasnijem razvoju događaja u ratu će učestvovati ukupno 36 država angažujući u ratnim dejstvima sav raspoloživi materijalni i ljudski potencijal sa ukupno 73.515.000 vojnika. Gubici u živoj sili iznosili su preko 10.000.000 ljudi i preko 20.000.000 ranjenih.
Neposredan povod
Neposredan povod za rat je atentat na prestolonasljednika Austro–Ugarske nadvojvodu Franju Ferdinanda i njegovu suprugu 28. 06. 1914. godine u Sarajevu. Potaknuta od Njemačke, Austro–Ugarska je procijenila da lako može poraziti Kraljevinu Srbiju i time ostvariti svoje političke i vojne ciljeve, budući da su vojni planeri imali u vidu iscrpljenost srpske vojske i naroda u dva balkanska rata (1912. i 1913. godine). Grof Tiso je izjavio da je Srbija potpuno iscrpljena u minulim ratovima, da su joj oprema i naoružanje bijedni, da ne može mobilisati više od 100.000 vojnika. “Sa Rusijom, mi ćemo prema ratnoj sreći imati uspjeha i neuspjeha, ali u Srbiji se moramo pokazati kao snažna patrola u pijanoj mehani.” Ultimatum koji je Srbiji poslala Austro–Ugarska bio je po prirodi takav da ga nije mogla prihvatiti nijedna suverena država, iako je srpska diplomatija na nagovor Rusije išla krajnje fleksibilno, dozvoljavajući i arbirtražu Međunarodnog suda, s ciljem da se izbjegne rat. Prekinuvši diplomatske odnose sa Srbijom 25. 07. 1914, Austro–Ugarska je objavila rat Srbiji 28. 07. 1914. Nastojeći da svom starom “kajzeru” Franji Josipu II za rođendan (18. augusta) pokloni prvu vojničku pobjedu nad saveznicima, načelnik austrougarskog Generalštaba Konrad fon Hercendorf i Oskar fon Poćorek, komandant Balkanske vojske, naredili su 5. i 6. armiji da 12. avgusta napadnu Srbiju i da ovladaju linijom Valjevo – Užice i time stvore polaznu osnovu za “vojničku šetnju do Niša”.
Austro–Ugarska je svoje agresivne aspiracije prema Srbiji ispoljila znatno ranije. Svoj vojni strategijski dokument (početni operacioni plan) protiv Srbije uradila je još 1907. godine, pripremajući se za aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. god., očekujući vojničku reakciju Kraljevine Srbije i Rusije. Aktom aneksije Austro–Ugarska je prekršila odluke Berlinskog kongresa iz 1878. godine. U tom smislu formirala je Balkansku vojsku za rat protiv Srbije, koju je koncepcijski predviđala da upotrijebi u dvije varijante: prva – ukoliko se rat na Balkanu ograniči samo na taj prostor, bilo je predviđeno za upotrebu 20 pješadijskih divizija i 13 tzv. “landšturmskih” brigada (jurišnih), koje bi izvodile ofanzivna dejstva, i druga varijanta – ukoliko bi se istovremeno angažovala Rusija na strani Srbije, bila su predviđena defanzivna dejstva, pri čemu bi se angažovalo osam pješadijskih divizija i sedam “landšturmskih” brigada, sa osnovnom zamisli – sprečavanja prodora srpske i crnogorske vojske na tadašnju teritoriju Austro–Ugarske.
Osnovna ideja srpskog Početnog operacijskog plana bila je: koncentrisati se na upornu, elastičnu odbranu dok se ne “razbistri” politička i vojna situacija, a potom dejstvovati prema nametnutoj situaciji. Očekujući da će glavne austrougarske snage udariti donjim tokom Save i Dunava – moravskim pravcem, prema Nišu, strategijski razvoj srpske vojske je izgledao ovako: l. armija (četiri pješadijske i jedna konjička divizija, sa ojačanom Dunavskom divizijom II poziva) na prostoru: Svilajnac, Topola, Rača pod komandom đenerala Petra Bojovića;
– 2. armija (četiri pješadijske divizije, ojačana Dunavskom divizijom I poziva) na pravcu Aranđelovac – Lazarevac – Beograd, pod komandom đernerala Stepe Stepanovića;
– 3. armija (dvije pješadijske divizije, tri prekobrojna puka I poziva i dva puka III poziva, sa Obrenovačkim, Šabačkim, Lozničkim i Ljubovijskim odredom) u trouglu Drine i Save, pod komandom Pavla Jurišića Šturma;
– Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) na prosatoru: Rogačica, Bajina Bašta, Mokra Gora, Priboj, Užice, pod komandom đenerala Miloša Božanovića.
Budući da je Crna Gora objavila rat Austro–Ugarskoj kao najbliži saveznik Srbiji i ušla u rat, raspored crnogorske vojske na koncentracijskoj prostoriji izvršen je na slijedeći način:
– Lovćenski odred (oko 8.000 vojnika i 26 topova) divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen – Sutorman;
– Hercegovački odred (oko 15.000 ljudi i 20 topova) pod komandom seradara Janka Vukotića, načelnika Vrhovne komande, na prostoru Krstac, Grahovo Trubjela;
– Sandžački odred (oko 6.000 ljudi i šest topova) pod komandom brigadira Luke Gojnića u širem reonu Pljevalja i
– Starosrbijanski odred (oko 6. 000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Vešovića raspoređen je na granicu prema Albaniji.
Vrhovni komandant srpske vojske bio je regent Aleksandar Karađorđević, načelnik Štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, a njegov pomoćnik đeneral Živojin Mišić.
Pobjeda je bila neminovna
Prateći pažljivo razvoj operativne situacije (12. 08), srpska Vrhovna komanda je postepeno i oprezno pomjerala glavninu snaga prema sjeverozapadu čim je došla do saznanja da glavni pravac udara neće biti sa sjevera, nego preko Drine. U tom smislu vojvoda Radomir Putnik naređuje 3. armiji da angažovanjem svih raspoloživih snaga upornom odbranom što duže zadrži neprijatelja, razvuče njegove snage po cijeloj dužini fronta, da se 2. armija rokira na pravac Obrenovac – Šabac, a 1. armija na prostor Aranđelovac – Lazarevac, s tim što se dijelovi 1. armije stavljaju u strategijsku rezervu Vrhovne komande. U isto vrijeme zadatak Užičke vojske je prelazak na ofanzivna dejstva prema Višegradu radi vezivanja što jačih neprijateljskih snaga na tom pravcu.
Nalazeći se u funkciji odsudne odbrane sa 3. armijom, Vrhovna komanda srpske vojske je sa snagama 2. armije izvršila marš – manevar preko sela Koceljeva prema Tekerišu, gdje je došlo do odsudne bitke između srpske vojske – “Cerske udarne grupe” (1, 2. i 6. prekobrojnog puka) i 8. austrougarskog korpusa. Cerska bitka traje od 12. 08. do 24. 08. 1914 na liniji: Šabac – Tekeriš – Krupanj sa širinom fronta od 50 kilometara. Austrougarska vojska u svom sastavu ima preko 200.000 ljudi, dobro uvježbanih, opremljenih, uz sadejstvo moderne artiljerije i odlične logistike, a srpska vojska, koja sve to nema, angažuje 180.000 vojnika, ali ima neviđen moral. Odnos između zaraćenih vojski najbolje opisuje kapetan srpske vojske Milutin Nikolić sljedećim riječima: “Trebalo je odmah preći u napad, ili pobeći iz pakla. U ovoj paklenoj vatri vojnici 2. bataljona vođeni svojim oficirima poleteše prema neprijatelju… Razvi se užasna puščana i mitraljeska vatra. Nije se znala ni neprijateljska snaga ni raspored. On (neprijatelj) je bio u još većoj zabuni, jer je napadnut s boka i leđa i još iznenađen na spavanju. . . Naši vojnici bukvalno uleteše u njegove rovove. Vrilo je kao u paklu. Vikalo se na sav glas, pucalo na sve strane, a vojnici padali kao pokošeno snoplje. Neprijatelj nije popuštao, a naši su naletali kao pomamni.” Dvadeset četvrtog avgusta 1914. godine, na području Kraljevine Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika.
Egon Ervin Kiš, austrougarski novinar, govorći o porazu austrougarske vojske u bici na Ceru, izvijestiće svoju redakciju sljedećim tekstom:
“Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bjekstvu. Jedna potučena vojska, ne jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali između čitavih kolona komore ili gazili kroz rovove pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske… Opšta depresija izražavala se javnim negodovanjem protiv vođa: potpuno nesposobni stari magarci su naši generali. Ko ima protekciju, povjerava mu se sudbina stotinu hiljada ljudi. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju… ”
U bici na Ceru izbačeno je iz stroja 25.000 pripadnika austrougarske vojske, a zarobljeno je oko 5.000 neprijateljskih vojnika, 50 topova i velike količine ostalog ratnog materijala. Iz vojničkog stroja srpske vojske izbačeno je 259 oficira i 16.045 vojnika i podoficira.
Bitka na Ceru, poznatija u udžbenicima vojne istorije, strategije i taktike kao Cerska bitka, po načinu vođenja i ishodu predstavlja remek-djelo ratne vještine (kao prelaz iz strategijske odbrane u kontranapad). Ona se i dan-danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama (Vest Pointu). Cerska bitka je prva pobjeda saveznika u 1. svjetskom ratu i početak kraja Habsburške monarhije. Vrhovna komanda srpske vojske majstorski je rukovodila ovu složenu operacijom, njene odluke su bile smjele, rizične, ali dobro proračunate i u svakom pogledu nadmašile su vojničko znanje generalštabnih oficira austrougarske vojske. Posebnu ulogu u bici na Ceru odigrala je 2. armija, kao najsnažnija operativna grupa, i njen komandant, đeneral (unaprijeđen u čin vojvode) Stepa Stepanović. Upućivanje, u odsudnom trenutku bitke, jednog puka da ovlada samim grebenom Cera, ima presudnu ulogu za sam ishod bitke. Masovni heroizam i samožrtvovanje koje je u Cerskoj bici ispoljila srpska vojska braneći svoju otadžbinu i svoj narod od agresije, služilo je i služiće na čast i ponos pokoljenjima.
Umjesto mementa palim srpskim junacima u 1. svjetskom ratu, biblijskom stradanju jednog naroda koji kroz četiri godine prolazi golgotu, teror, genocid, robovanje i izbjeglištvo, podsjetićemo se (ne bez razloga) na telegram njemačkog kajzera Viljema II vrhovnom komandantu bugarske armije kralju Ferdinandu Koburgu poslije njene kapitulacije, 28. septembra 1918. godine: “Šezdeset dvije hiljade srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!” Bolje priznanje ni sami ne bismo mogli napisati.
Bitka na Kolubari
Bitka na Kolubari je bila bitka v prvi svetovni vojni med vojskama Kraljevine Srbije in Avstro-Ogrske na območju reke Kolubare.
Avstro-ogrska vojska je zaradi nepričakovanega poraza v bitki na Ceru ponovno krenila nad kraljevino Srbijo z novo ofenzivo. Bitka se je začela z napadi avstro-ogrske 5. in 6. armade pod vodstvom generala Potioreka 16. novembra 1914. Napad je potekal iz dveh smeri, in sicer spet preko reke Drine in iz severa na Beograd. Ofenziva je bila skrbneje pripravljen kot prvič. Srbska vojska je bila v tej ofenzivi v slabšem položaju (imeli so manj vojakov s slabšo opremo, primanjkovalo jim je streliva, hrane in obutve, morala vojakov je bila nizka …). Avstro-ogrske sile so zato hitro napredovale, srbska vojska se je bila prisiljena umikati. Skupaj z njo so se umikale pred avstro-ogrskim nasiljem tudi kolone civilistov. Slabo vreme in obilica blata sta oteževala umik, zato se je sprevrgel v popoln kaos. Načelnik štaba Vrhovne komande srbske vojske general Radomir Putnik je tedaj razmišljal o popolni kapitulaciji svoje vojske. Opazovalci so v kratkem pričakovali kapitulacijo kraljevine Srbije.
Nepričakovani preobrat
General Živojin Mišić, poveljnik srbske prve armade, samoiniciativno, da bi se izognil popolnemu zlomu vojske, ukaže umik svojih sil na položaje zahodno od Gornjega Milanovca. Vrhovnemu poveljstvu ni preostalo drugega, kot da potrdi Mišičevo strategijo. Postalo je tudi jasno, da bi Beograd prepustili napadalcem brez boja. V treh dneh brez bojev Mišić armadi 2. decembra 1914 med počitkom ukaže temeljito prerazporeditev sil in popolnitev z novoprispelimi človeškimi silami. Tedaj je na fronto prispela tudi težko pričakovana pošiljka artilerijskega streliva. Istega dne je avstro-ogrska vojska zasedla Beograd. 3. decembra 1914 ob 7.00 so srbske sile začele protiofenzivo. Avstrijci so bili popolnoma presenečeni, saj napada niso pričakovali, ker so menili, da je srbska vojska v razsulu. Samo prvi dan protiofenzive so Srbi zajeli več kot 400 vojakov, 4 topove in 1000 granat. Po preboju frontne črte so avstro-ogrske sile dobile ukaz, naj se umikajo na sever. O silovitosti protinapada priča podatek, da se je avstro-ogrski 15. korpus v 27 urah umaknil za 40 kilometrov. Glavnina avstro-ogrske vojske je ozemlje Srbije zapustila 12. decembra 1914, zadnje enote pa dva dni kasneje. Beograd je bil osvobojen 15. decembra 1914.
V bitki je imela srbska stran približno 22.000 mrtvih vojakov, avstro-ogrska pa 27.000. Avstrijska stran je bila tako že drugič v petih mesecih hudo poražena na ozemlju Srbije, zato so se vojne operacije na Balkanu ustavile do jeseni leta 1915 oz. do skupnega avstro-ogrskega, nemškega in bolgarskega napada na Kraljevino Srbijo.
Церска битка
Текериш, 21. 08. 2004. године. Планинско сеоце на Церу у лозничкој општини. Уз звуке посмртног марша и полагање вијенаца обиљежава се свечана комеморација српским јунацима који су прије 90 година бранили свој народ и Србију. Парастос предводи Његова светост патријарх српски господин Павле, са владиком шабачко- ваљевским Лаврентијем, уз саслужење јереја и монаштва. Навиру личне успомене, на (не тако давне) ратне дане.
У таквом расположењу сјетих се прочитаног дијалога између команданта пука 3. српске армије и његовог потпоручника, командира борбеног осигурања: “Господине пуковниче, рањен сам, дозволите да се повучем.” “Не може”, одговара пуковник. “Господине пуковниче, дозволите да одем до пуковског превијалишта, одмах се враћам.” И овај пут у слушалици пољског телефона чује глас свог надређеног: “Не може.” Недуго затим задихани курир носи писмо рањеном потпоручнику од његовог команданта у ком стоји: “Сине, молим те ко’ јединог Бога, издржи још мало, стиже замена. У твоја леђа гледа цела Србија.”
Како је све почело? На прелазу из 19. у 20. вијек друштвено-економски развој свијета прати монополистичка фаза капитализма, који поприма империјални облик. У то вријеме већ је свијет подијељен територијално, не само на интересне сфере него и на колонијалне посједе. Велика Британија и Француска су раније него Њемачка, Италија и Јапан ушле у виши развојни степен капиталистичких друштвених односа. Ратовима добијају велика свјетска пространства из којих црпе огромна богатства. Остале капиталистичке земље незадовољне својим положајем, предвођене милитаристичком Њемачком, боре се за нови “животни простор” (Лебенсраум). На бази политичко-економских интереса формира се трипартитни савез, познатији као Тројни савез. При борби за нове територије и интересне сфере своје аспирације на Балкану имају двије суперсиле: Аустро–Угарска и Русија.
Свеопшта испреплетеност циљева и интереса империјалистичких апетита формираће два блока држава и довести до Првог свјетског рата. Са једне стране су државе у чији блок улазе: Њемачка, Аустро–Угарска и Италија, а са друге стране формира се Антанта, у чији савез, осим Велике Британије, улази Француска и Русија. У каснијем развоју догађаја у рату ће учествовати укупно 36 држава ангажујући у ратним дејствима сав расположиви материјални и људски потенцијал са укупно 73.515.000 војника. Губици у живој сили износили су преко 10.000.000 људи и преко 20.000.000 рањених.
Непосредан повод
Непосредан повод за рат је атентат на престолонасљедника Аустро–Угарске надвојводу Фрању Фердинанда и његову супругу 28. 06. 1914. године у Сарајеву. Потакнута од Њемачке, Аустро–Угарска је процијенила да лако може поразити Краљевину Србију и тиме остварити своје политичке и војне циљеве, будући да су војни планери имали у виду исцрпљеност српске војске и народа у два балканска рата (1912. и 1913. године). Гроф Тисо је изјавио да је Србија потпуно исцрпљена у минулим ратовима, да су јој опрема и наоружање биједни, да не може мобилисати више од 100.000 војника. “Са Русијом, ми ћемо према ратној срећи имати успјеха и неуспјеха, али у Србији се морамо показати као снажна патрола у пијаној механи.” Ултиматум који је Србији послала Аустро–Угарска био је по природи такав да га није могла прихватити ниједна суверена држава, иако је српска дипломатија на наговор Русије ишла крајње флексибилно, дозвољавајући и арбиртражу Међународног суда, с циљем да се избјегне рат. Прекинувши дипломатске односе са Србијом 25. 07. 1914, Аустро–Угарска је објавила рат Србији 28. 07. 1914. Настојећи да свом старом “кајзеру” Фрањи Јосипу ИИ за рођендан (18. аугуста) поклони прву војничку побједу над савезницима, начелник аустроугарског Генералштаба Конрад фон Херцендорф и Оскар фон Поћорек, командант Балканске војске, наредили су 5. и 6. армији да 12. августа нападну Србију и да овладају линијом Ваљево – Ужице и тиме створе полазну основу за “војничку шетњу до Ниша”.
Аустро–Угарска је своје агресивне аспирације према Србији испољила знатно раније. Свој војни стратегијски документ (почетни операциони план) против Србије урадила је још 1907. године, припремајући се за анексију Босне и Херцеговине 1908. год., очекујући војничку реакцију Краљевине Србије и Русије. Актом анексије Аустро–Угарска је прекршила одлуке Берлинског конгреса из 1878. године. У том смислу формирала је Балканску војску за рат против Србије, коју је концепцијски предвиђала да употријеби у двије варијанте: прва – уколико се рат на Балкану ограничи само на тај простор, било је предвиђено за употребу 20 пјешадијских дивизија и 13 тзв. “ландштурмских” бригада (јуришних), које би изводиле офанзивна дејства, и друга варијанта – уколико би се истовремено ангажовала Русија на страни Србије, била су предвиђена дефанзивна дејства, при чему би се ангажовало осам пјешадијских дивизија и седам “ландштурмских” бригада, са основном замисли – спречавања продора српске и црногорске војске на тадашњу територију Аустро–Угарске.
Основна идеја српског Почетног операцијског плана била је: концентрисати се на упорну, еластичну одбрану док се не “разбистри” политичка и војна ситуација, а потом дејствовати према наметнутој ситуацији. Очекујући да ће главне аустроугарске снаге ударити доњим током Саве и Дунава – моравским правцем, према Нишу, стратегијски развој српске војске је изгледао овако: л. армија (четири пјешадијске и једна коњичка дивизија, са ојачаном Дунавском дивизијом ИИ позива) на простору: Свилајнац, Топола, Рача под командом ђенерала Петра Бојовића;
– 2. армија (четири пјешадијске дивизије, ојачана Дунавском дивизијом И позива) на правцу Аранђеловац – Лазаревац – Београд, под командом ђернерала Степе Степановића;
– 3. армија (двије пјешадијске дивизије, три прекобројна пука И позива и два пука ИИИ позива, са Обреновачким, Шабачким, Лозничким и Љубовијским одредом) у троуглу Дрине и Саве, под командом Павла Јуришића Штурма;
– Ужичка војска (Шумадијска дивизија ИИ позива, Ужичка бригада и Лимски одред) на просатору: Рогачица, Бајина Башта, Мокра Гора, Прибој, Ужице, под командом ђенерала Милоша Божановића.
Будући да је Црна Гора објавила рат Аустро–Угарској као најближи савезник Србији и ушла у рат, распоред црногорске војске на концентрацијској просторији извршен је на слиједећи начин:
– Ловћенски одред (око 8.000 војника и 26 топова) дивизијара Митра Мартиновића на простору Ловћен – Суторман;
– Херцеговачки одред (око 15.000 људи и 20 топова) под командом серадара Јанка Вукотића, начелника Врховне команде, на простору Крстац, Грахово Трубјела;
– Санџачки одред (око 6.000 људи и шест топова) под командом бригадира Луке Гојнића у ширем реону Пљеваља и
– Старосрбијански одред (око 6. 000 људи и 12 топова) бригадира Радомира Вешовића распоређен је на границу према Албанији.
Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, а његов помоћник ђенерал Живојин Мишић.
Побједа је била неминовна
Пратећи пажљиво развој оперативне ситуације (12. 08), српска Врховна команда је постепено и опрезно помјерала главнину снага према сјеверозападу чим је дошла до сазнања да главни правац удара неће бити са сјевера, него преко Дрине. У том смислу војвода Радомир Путник наређује 3. армији да ангажовањем свих расположивих снага упорном одбраном што дуже задржи непријатеља, развуче његове снаге по цијелој дужини фронта, да се 2. армија рокира на правац Обреновац – Шабац, а 1. армија на простор Аранђеловац – Лазаревац, с тим што се дијелови 1. армије стављају у стратегијску резерву Врховне команде. У исто вријеме задатак Ужичке војске је прелазак на офанзивна дејства према Вишеграду ради везивања што јачих непријатељских снага на том правцу.
Налазећи се у функцији одсудне одбране са 3. армијом, Врховна команда српске војске је са снагама 2. армије извршила марш – маневар преко села Коцељева према Текеришу, гдје је дошло до одсудне битке између српске војске – “Церске ударне групе” (1, 2. и 6. прекобројног пука) и 8. аустроугарског корпуса. Церска битка траје од 12. 08. до 24. 08. 1914 на линији: Шабац – Текериш – Крупањ са ширином фронта од 50 километара. Аустроугарска војска у свом саставу има преко 200.000 људи, добро увјежбаних, опремљених, уз садејство модерне артиљерије и одличне логистике, а српска војска, која све то нема, ангажује 180.000 војника, али има невиђен морал. Однос између зараћених војски најбоље описује капетан српске војске Милутин Николић сљедећим ријечима: “Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла. У овој пакленој ватри војници 2. батаљона вођени својим официрима полетеше према непријатељу… Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељска снага ни распоред. Он (непријатељ) је био у још већој забуни, јер је нападнут с бока и леђа и још изненађен на спавању. . . Наши војници буквално улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало на све стране, а војници падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао, а наши су налетали као помамни.” Двадесет четвртог августа 1914. године, на подручју Краљевине Србије нема више ниједног непријатељског војника.
Егон Ервин Киш, аустроугарски новинар, говорћи о поразу аустроугарске војске у бици на Церу, извијестиће своју редакцију сљедећим текстом:
“Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бјекству. Једна потучена војска, не једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама, официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови војске… Општа депресија изражавала се јавним негодовањем против вођа: потпуно неспособни стари магарци су наши генерали. Ко има протекцију, повјерава му се судбина стотину хиљада људи. Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу… ”
У бици на Церу избачено је из строја 25.000 припадника аустроугарске војске, а заробљено је око 5.000 непријатељских војника, 50 топова и велике количине осталог ратног материјала. Из војничког строја српске војске избачено је 259 официра и 16.045 војника и подофицира.
Битка на Церу, познатија у уџбеницима војне историје, стратегије и тактике као Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дјело ратне вјештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад). Она се и дан-данас проучава на најпознатијим војним академијама (Вест Поинту). Церска битка је прва побједа савезника у 1. свјетском рату и почетак краја Хабсбуршке монархије. Врховна команда српске војске мајсторски је руководила ову сложену операцијом, њене одлуке су биле смјеле, ризичне, али добро прорачунате и у сваком погледу надмашиле су војничко знање генералштабних официра аустроугарске војске. Посебну улогу у бици на Церу одиграла је 2. армија, као најснажнија оперативна група, и њен командант, ђенерал (унапријеђен у чин војводе) Степа Степановић. Упућивање, у одсудном тренутку битке, једног пука да овлада самим гребеном Цера, има пресудну улогу за сам исход битке. Масовни хероизам и саможртвовање које је у Церској бици испољила српска војска бранећи своју отаџбину и свој народ од агресије, служило је и служиће на част и понос покољењима.
Умјесто мемента палим српским јунацима у 1. свјетском рату, библијском страдању једног народа који кроз четири године пролази голготу, терор, геноцид, робовање и избјеглиштво, подсјетићемо се (не без разлога) на телеграм њемачког кајзера Виљема ИИ врховном команданту бугарске армије краљу Фердинанду Кобургу послије њене капитулације, 28. септембра 1918. године: “Шездесет двије хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!” Боље признање ни сами не бисмо могли написати.
Битка на Колубари
Битка на Колубари је била битка в први световни војни мед војскама Краљевине Србије ин Австро-Огрске на обмочју реке Колубаре.
Австро-огрска војска је заради непричакованега пораза в битки на Церу поновно кренила над краљевино Србијо з ново офензиво. Битка се је зачела з напади австро-огрске 5. ин 6. армаде под водством генерала Потиорека 16. новембра 1914. Напад је потекал из двех смери, ин сицер спет преко реке Дрине ин из севера на Београд. Офензива је била скрбнеје приправљен кот првич. Србска војска је била в теј офензиви в слабшем положају (имели со мањ војаков с слабшо опремо, примањковало јим је стрелива, хране ин обутве, морала војаков је била низка …). Австро-огрске силе со зато хитро напредовале, србска војска се је била присиљена умикати. Скупај з њо со се умикале пред австро-огрским насиљем туди колоне цивилистов. Слабо време ин обилица блата ста отежевала умик, зато се је спревргел в пополн каос. Начелник штаба Врховне команде србске војске генерал Радомир Путник је тедај размишљал о пополни капитулацији своје војске. Опазовалци со в краткем причаковали капитулацијо краљевине Србије.
Непричаковани преобрат
Генерал Живојин Мишић, повељник србске прве армаде, самоинициативно, да би се изогнил пополнему злому војске, укаже умик својих сил на положаје заходно од Горњега Милановца. Врховнему повељству ни преостало другега, кот да потрди Мишичево стратегијо. Постало је туди јасно, да би Београд препустили нападалцем брез боја. В трех днех брез бојев Мишић армади 2. децембра 1914 мед почитком укаже темељито преразпоредитев сил ин пополнитев з новоприспелими чловешкими силами. Тедај је на фронто приспела туди тежко причакована пошиљка артилеријскега стрелива. Истега дне је австро-огрска војска заседла Београд. 3. децембра 1914 об 7.00 со србске силе зачеле протиофензиво. Австријци со били пополнома пресенечени, сај напада нисо причаковали, кер со менили, да је србска војска в разсулу. Само први дан протиофензиве со Срби зајели веч кот 400 војаков, 4 топове ин 1000 гранат. По пребоју фронтне чрте со австро-огрске силе добиле указ, нај се умикајо на север. О силовитости протинапада прича податек, да се је австро-огрски 15. корпус в 27 урах умакнил за 40 километров. Главнина австро-огрске војске је оземље Србије запустила 12. децембра 1914, задње еноте па два дни каснеје. Београд је бил освобојен 15. децембра 1914.
В битки је имела србска стран приближно 22.000 мртвих војаков, австро-огрска па 27.000. Австријска стран је била тако же другич в петих месецих худо поражена на оземљу Србије, зато со се војне операције на Балкану уставиле до јесени лета 1915 оз. до скупнега австро-огрскега, немшкега ин болгарскега напада на Краљевино Србијо.
