Pripremio: dr. sci. Saša Gajić
Srebrni Letač (Silver Surfer), Marvelov strip superheroj, nosi mnogo značajniji simbolizam nego što nam se, slojem srebrne emulzije prekrivena koža njegovog tela i daska za surf kojom leti kosmičkim prostranstvima, isprva čine.
Srebrna boja pre svega upućuje na opadajuće, dekadento tkz. „srebrno doba stripa“ (Silver Age of Comic Books) čiji je ovaj superheroj tipični protagonista. U pitanju je period nakon početnog „zlatnog doba stripa“ (Golden Age of Comic Books) u kome su nastali glavni mitski strip superheroji, stičući veliku popularnost kroz arhetipsko oživljavanje herojske figure u zreloj etapi moderne civilizacije Zapada. Oni su na emotivnom, iracionalnom planu delovali kao mitska, izmaštana dopuna modernoj, sekularizovanoj i racionalizovanoj svesti njegovih žitelja, pre svega dece i adolescenata. Od tridesetih do sredine pedesetih godina prošlog veka, tokom „zlatno doba stripa“, kreiranje superherojskih priča (poput Supermena, Betmena, Kapetana Amerike, Čudesne Žene) postalo je moćna, uticajna industrija koja se vezivala za arhetipove jasno i direktno oslonjene na ostatke klasičnog, predmodernog morala u modernim, industrijskim društvima. Zato su i „superheroji bili moralno monolitni i jednostavni, svrha im je bila jasna, a pozitivnost nepomućena čak i kada su brutalno ubijali negativce ili kada su sami bili na udaru postojećeg zakona..“ – čak i posle pobede nad silama Osovine, tokom ranih pedesetih godina, kada su superheroji – „ …mada već „smekšani“, sa manje osvetničkog patosa i gneva, ostali „monolitno ispravni momci“ koji se okreću borbi protiv organizovanog kriminala u svim oblicima.“[1] „Srebrno doba stripa“ nije predstavljalo samo period slabljenja uticaja prvobitnih strip heroja ili njihovog strožeg žanrovskog (SF, vestern, krimi, horor) ukalupljivanja; u pitanju je bila suštinska evolucija prirode samih strip heroja i sadržine priča o njim – i onih koji su, polovinom pedesetih godina, nastavili da egzistiraju na lovorikama prethodne epohe (Supemen, Betmen, Čudesna Žena) i onih novoformiranih. Još od famoznog pisma filmskog producenta i istoričara stripa Majkla Uslana uredništvu „Justice League of America br. 42“ u kome je skovan ovaj termin (u redovima „ako vi momci nastavite da vraćate nazad heroje „Zlatnog doba“, ljudi će za dve decenije ovu dekadu zvati Srebne šezdesete!“) pojam „Srebrnog doba“ jasno je referisao na opadanje, na dekadenciju u odnosu na ono početno, izvorno. To se, naravno, nije toliko odnosilo na kvalitet crteža, talentovanost autora i scenarista (ovaj period je dao značajne stvaraoce poput Stena Lija, Roberta Kanigera, Džona Bjuseme, Kurta Svana, kasije i Nila Adamsa, Džima Steranka itd) niti na opadajuću prodaju i društveni značaj.
U stripu je tokom njegovog „Srebrnog doba“ (od polovine pedesetih do kasnih sedamdesetih godina), koje se naziva još i „Marvelovo doba“ (po dominantnom strip izdavaču ovog perioda) stvorena nova, karakterno i fabularno različita plejada superherojskih likova kao što su Spajdermen, Fleš, Stvor, Srebrni Letač, Tor… To su „samo neki od predstavnika Srebrnog doba, koje je otupelo moralnu oštricu herojskih likova, vršeći njihovu psihologizaciju i gomilajući egzistencijalne dileme novije generacije strip junaka… Rastrzani superheroji, boreći se sa svojim emocijama i negativcima u svetu u kome se sve vrednosti postepeno relativizuju, savršeno su se uklopili u egzistencijalistički milje i adolescentske krize identiteta svoje dominantne publike.“[2] Oni su predstavljali prelazno polje za dalju evoluciji stripa i njihovih heroja u treće, „Bronzano doba“, iliti doba pometnje (Mess Age), koje počinje krajem sedamdesetih godina prošlog veka. U „Bronzanom dobu“ su junaci, kroz „dekonstrukciju“, veoma često pretvoreni u moralno labilne ili amoralne kreature sa tek po kojom „super“ – nadljudskom sposobnošću, što tumaraju svetom gde su manje-više sve vrednosne vertikale ne samo sporne, već ili potpuno isčeznule ili pred isčeznućem.
U sredini tog drugog, „Srebnog doba stripa“ stoji Srebni Letač (Silver Surfer) sa svojom surf daskom, kao paradigmatični predstavnik superheroja u periodu opadanja čije karakteristike su, pre svega, metafora za dramu modernog avanturizma u vremenima opšte vrednosne konfuzije.
Od Norana Rada do kosmičkog surfera
Celokupna figura Srebrnog Letača i noseća fabula ovog stripa, dakle, predstavlja niz značajnih epohalni metafora vezanih za stanje zapadne civilizacije. Ni njegova daska za surf kojom klizi nebeskim prostorima nije tu slučajno. Naime, surfovanje na talasima nije samo savremeni vodeni sport (nastao oslanjajući se na tradiciju drevne polinežanske kulture sa kojom su kao prvi Evropljan susreli Samjuel Vals i Džems Kuk svojim doplovljavanjem na Tahiti (1767. i 1769. godine)). U savremenim, urbanim uslovima, surf predstavlja specifičnu potkulturu na američkoj Zapadnoj obali i Havajima, koja pre svega privlači „odmetnike“ i „marginalce“. Oni žude za oživljavanjem avanture riskantnog balansiranja nad prirodnom stihijom visokih talasa, čime se demonstira veština, lepota i smelost u korišćenju sile prirode kojom je toliko deficitarna otuđena i „osakaćena“ savremena mehanička civilizacija te življenje u njoj. Milijusov film „Dan velikih talasa“ (Big Wednesday, 1978) predstavlja najlepšu moguću odu „drugarskoj“, avanturističkoj surferskoj potkulturi.
Glavni protagonista stripa (a budući Srebrni Letač), Norin Rad pripadnik je dugovečne humanoidne vrste vanzemaljaca koji obitavaju na planeti Zen La čiji se životi u malo čemu razlikuju od poznomodernog urbanog zapadnjaka. Zapravo, Zen La je do krajnjih granica „prenaduvani“ moderni svet, ostvarenje utopije modernosti, visokotehnologozovana „nova Atlantida“ transponovana negde u kosmičko prostranstvo. Jedina razlika u odnosu na poznomoderni Zapad je što je na planeti Zen La uspešno ostvareno ono čemu moderna civilizacija još uvek teži: iskorenjene su bolesti, siromaštvo, rat i ostala društvena zla, pa njegovi žitelji obitavaju u dokonom hedonizmu. Bolno nezadovoljstvo usled samoispitivanja Norina Rada, međutim, dolazi do zaključka da, iako je dostignuto površno „savršenstvo“, a sve što je željeno i ostvareno – svet u kome živi nema više cilja i zato stagnira. Život u dokolici, u pukom zadovoljenju prohteva, suprotan je porivu da se ide napred, da se bori i hodi ka izazovima na kraju horizonta – svemu onome što je stvorilo ovu naprednu civilizaciju i ostavilo njena dostignuća pokoljenjima koja to ničim nisu zaslužila.
Avanturistički duh što je nekad pokretao žitelje ovog „savršenog sveta“ isčilio je gotovo svugde, osim u Norinu Radu. Ni u zagrljaju voljene Šale Ba, Norinove devojke, njegovo nezadovoljstvo nije ugašeno: ma koliko voleo Šalu, prostranstva iza dalekih zvezda ga privlače više od bezvremenog življenja na planeti Zen La koju vidi kao nezasluženi raj i puku zemlju senki. Uzalud mu njegova draga ukazuje da su tu gde žive najveća bogatstva i čuda, da je Zen La „svet nad svetovima“. „Ne mogu više da gledam kako moji sunarodnici provode dane u beskrajnom užitku… Čak je i naše znanje nezasluženo! Čitava životna iskustva usvajamo za par minuta, pomoću hipnotičkih jedinica učenja. I ne žudimo ni za čim… dokle sve možemo da stvorimo u jeftinim kibernomaterijalizatorima… Ali, najveća smejurija je parlament! Satima i satima naši najumniji ljudi ozbiljno polemišu… iako su njihove besede besmislene, jer nama upravljaju kompjuteri. Ali, moj glas je usamljen i tih – i nema ko da ga čuje!“[3] – lamentira Norin Rad nad (svojom, ali i zemaljskom) „državom blagostanja“.
Prilike će se, ipak, ubrzano promeniti: suočen sa pretnjom totalnog uništenja „savršenog sveta“ od strane kosmičkog napadača, vanzemaljske letelice koja je potpuno uništila odbrambenu sistem Zen La, tamošnji „Savet naučnika“, nakon upornog Norinovog ubeđivanja, daje mu svemirsku letelicu i šalje ga u misiju da presretne uljeza – moćni, do tada nepoznati osvajački brod. Norin se tako susreće sa napadačem, nadmoćnim kosmičkim bićem Galaktusom koje preživljava tako što se hrani isisavanjem životne energije iz čitavih planeta i sistema. Ako dospe do Zen La, ista će sudbina zadesiti ovaj „najsavršeniji među svim svetovima.“ Norin Rad nudi Galaktusu pogodbu: postaće izvidnik u njegovoj službi, onaj koji će za njega krstariti kosmosom i pronalaziti odgovarajuće planete da ih ovaj iscrpi, ali pod uslovom da naseljeni svetovi, kao što je Zen La, ostanu pošteđeni. Galaktus se slaže sa pogodbom, transformišući Norina Rada u super-biće prema obrisima koje je našao u njegovim adolescentskim sećanjima: „izmenio je njegovo telo na atomskom nivou, prekrio ga elastičnim, srebrnastim materijalom sposobnim da izdrži ekstremna putovanja dubokim svemirom. Potom je od istog srebrnog materijala načino jedinstveno svemirsko prevozno sredstvo koje liči na zemaljsku dasku za surfovanje. Naposletku, prepustio je novom izvidniku delić svoje kosmičke moći, davši mu tako sposobnosti neophodne za obavljanje dužnosti. Galaktus je Rada nazvao Srebrni Letač i odmah ga poslao da pronađe planetu kojom će moći da se nahrani. Pustio je Rada da još jednom poseti rodnu planetu, na kojoj se ovaj nevoljno rastao od Šale Ba.“[4]
Sklopivši pakt sa Galaktusom, Srebrni Letač je dugo bio u njegovoj službi, ploveći brzinom svetlosti na svojoj dasci kroz svemirski beskraj. Sa jedne strane, ugovor kako bi hedonstički svet ostvarene utopije ostao nedirnut, Norinu Radu/Srebrnom letaču doneo je, pored ostvarenja žudnje da živi život kosmičkog avanturiste, mnogo toga: nadljudsku snagu, izdržljivost i sposobnost da aprsorbuje i manipuliše kosmičkim energijama. Letač je u stanju da i druga bića povede sa sobom, i, probijajući svetlosnu brzinu, provede ih kroz vreme. On može da pretvara materiju u energiju; sposoban je da gleda kroz prostor i vreme, da anticipira i menja događaje. Ne trebaju mu hrana, piće, vazduh, niti san – u mogućnosti je da živi u praktično svim mogućim svemirskim uslovima. Energiju koju uzima iz kosmosa može da upotrebi i za odbrambene i za napadačke svrhe; može da stvara, može da isceljuje živa bića (ali ne i da oživljava mrtva), da kreira čulne iluzije, da prolazi kroz čvrsta tela, da otvara međudimenzionalna vrata ka udaljenim prostranstvima itd. Sa druge strane, zli kosmički grabljivac Galaktus, vešto i postepeno je uticao na Letačev um, umanjujući njegove emocije i potiskukući sećanja, kako bi ga ovaj služio i vodio ne samo ka nenastanjenim, već i naseljenim svetovima.
Tako je i bilo sve dok Srebrni Letač nije nabasao na Zemlju. Tamo se susreo i sukobio sa superherojskim timom „Fantastične četvorice“. Tokom ovih zbivanja, Letač je upoznao i slepu vajarku Alisiju Masters (devojku Stvora iz „Fantastične četvorke“) koja je osetila koliko je ovaj kosmički avanturista zapravo častan i usamljen. Probudivši u njemu ponos, plemenitost i ljubav, Alisija se založila za spas ljudske vrste od Galaktusove pretnje. Srebrni Letač se okrenuo protiv svog gospodara i pomogao zemljinim superherojima da mu preotmu tkz. „ultimativni poništač“, strašno kosmičko oružje. „Uzdrman prizorom oružja u ljudskim rukama i Letačevom „izdajom“, Galaktus se povukao. Pre nego što je otišao, podigao je energetsku barijeru, očito prilagođenu kosmičkim moćima Letača i stvorenu da odbije svaki njegov pokušaj napuštanja zemljine atmosfere.“[5] Za kosmičkog avanturistu planeta Zemlja je postala zatvor na koji je bačen, a bitisanje na njemu tragično iskustvo, svojevrsnu kaznu.
Dimenzije avanture: Faust na dasci za surf
Mada je izvorno kreiran kao epizodni, ranije neplanirani lik u jednom od stripova „Fantastične četvorke“ (br. 48, mart 1966) scenariste Stena Lija i crtača Džeka Kirbija, osnovna priča „Srebrnog letača“, budući snažnih mitskih i kulturno-civilizacijskih asocijacija, ubrzo se izdvojila u samostalni serijal (Džon Bjusema je preuzeo crtanje prvih 17 epizoda, koje se smatraju klasičnim u opusu o Srebrnom Letaču, dok se Kirbi vratio crtanju u 18 – toj, konačnoj epizodi).
Hajdegerovski „bačen–u-svet“ tragične egzistencije, nerazumevanja, sukoba i otuđenja, Srebrni Letač – polubožansko kosmičko biće i metafora nadčoveka nošenog „zapadnom avanturom“ [6] – samo sledeći konvencije superherojskog strip žanra u pokolebanim, dramatičnim uslovima, oživljava neke od najvažnijih metafora moderne civilizacije. Kao biće koje prodaje svoju dušu zlom gospodaru – Galaktusu zarad žudnje za beskrajnim, ali i zarad „altruističkog“ zalaganja za opstanak njegovog matičnog, „savršenog“ ali dosadnog sveta materijalističkih zadovoljstava, on je zapadni Faust, obučen (tačnije – premazan, „presvučen“) u odoru superheroja. Opredljenje za avanturu, za stremljenje ka beskraju, a zarad sticanja bekrajnog iskustva i znanja o prirodi i čoveku („Da spoznam šta je to što u srži/ vasionu na okupu drži“[7]), uzdajući se u sebe i svoje beskrajne potencijale – to je glavna odlika zapadne, „avanturističke“ čovekocentrične civilizacije koja je u vremenima posle renesanse „otkrila“ i osvojila tradicionalni svet, pretvorivši ga, postepeno, u visokotehnologizovanu a besmislenu „ostvarenu utopiju“ iz koje je svaka suština odstupila i povukla se (čija je metafora upravo planeta Zen La). Daska za surf je simbol preživelih ostataka avanturističkog poriva u savremenim potkulturnim stremljenjima urbanizovanih adolescenata, sa kojim je laka trenutna, gotovo institktivna identifikacija. Sa druge strane, Letač je i svojevrsni (mada neshvaćeni) Pseudo-Prometej, antički mitski Titan sa čijim se „humanističkim“ a buntovničkim dimenzijama poslovično identifikuje zapadni antropocentrizam. On je tim prijemčljiviji što, buneći se protiv grabljivog Galaktusa, dobija jasniji pozitivni predznak, jer ljudskom rodu ne samo pomaže, unapređuje ga, već ga i spašava od neumitnog uništenja.
Usamljena, tragična figura Srebrnog Letača, međutim, pokazuje kako ni „polubožanska“ svojstva ne mogu da oslobode „zapadnog Fausta“ od njegovog usuda – od „bačenosti-u-svet“ kao svojevrsnu egzistencijalnu tamnicu, onu iz koje nema izlaza. Letač, našavši se u ovim uslovima, i nadalje pokušava da pokaže svoju vrlinu, svoje ponovo otrežnjeno, dobro lice: želi da pomogne ljudima, da se uklopi među njih, da ih spase od zla oko njih i u njima, budući da za to ima kosmičko iskustvo i kosmičke moći. Ali, avaj: ljudi ga se plaše, zaziru od njega, napadaju ga i mrze, ponašajući se (osim retkih primera) nezahvalno, glupo i zlobno. Oni ga gone od sebe, sukobljavajući se, kao i pre, među sobom. Nema maske kojom će Srebrni Letač sakriti svoju „drugačiju prirodu“ (to ga razlikuje od drugih maskiranih superheroja, koji imaju „dupli“ (zapravo, podvojeni) identitet: jedan ljudski, privatni, i drugi, maskirani, javni). Letač je jedan i jedinstven i, stoga, transparentan, a zato i tragično neshvaćen, usamljen. Kosmosom je isprva leteo u službi zla (mada sa alturističkom motivacijom), a kada se odvratio od njega i pobunio se – pao je na Zemlju gde je njegovo celo biće i njegov bazični poriv za lutanjem zarobljen, utamničen. Ostaje mu samo da, rečima prepunim dramskog šekspirovskog patosa, lamentira nad teškom opšteljudskom i sopstvenom sudbinom, kao i da se bori protiv zla u malom, ograničenom svetu za jednog zapadnog avanturistu (kakav je ovaj postao u drugoj polovini 20. veka, kada su svi meridijani postali ne samo istraženi, već i lako dostupni). Letačeve nadmoćne osobine bude mržnju i zavist raznih kosmičkih i zemaljskih zlikovaca što pokušavaju da ga poraze, potčine i unište, pa se zemljsko sužanstvo pretvara u niz duela, iz epizode u epizodu „Srebrnog letača“.
Romansa neostvarene ljubavi i moralne dimenzije „Srebrnog doba“
Srebrni letač je dakle, metafora, strip verzija „bezgranične usamljenosti“[8] faustovske duše. I on je, kao i sve rane, tipske ličnosti zapadne civilizacije – Sigfird, Parsifal, Tristan, Hamlet i Faust – među najusamljenijim herojima svih kultura… I u njemu preovlađuje “zagonetno sažaljenje, napuštenost koja se ne može imenovati: to je faustovsko i samo faustovsko“[9] – rekao bi ovim povodom Špengler. Ali, iz osećaja samotne napuštenosti i „desupstancijalizacije“ iz koje prističe ekspanzivni aktivizam u vidu stremljenja ka udaljenom i beskrajnom prostoru što se teži obuhvatiti, centrirati oko samoga sebe i svoje samosvesti, svedoči nam sudbina Srebrnog letača, u „Srebrnom dobu“ druge polovine 20. veka nije još puno toga ostalo. Nešto samosažaljenja, nešto humanizma i nešto moralnog osećanja, i jedna drevna, bazična čežnja. U pitanju je Letačeva ljubav prema svojoj dalekoj dragoj, Šali Ba, koja ga, kao u kakvoj srednjovekovnoj viteškoj romansi, čeka u odajama svog hi tech zamka na utopijskoj planeti Zen La. Ovaj romantični erotski momenat, koji je i u početnim fazama zapadne civilizacije, tokom zrelog gotskog srednjovekovlja, služio kao supstitut duhovnom osiromašenju (svetotajinskoj desakralizaciji) pružajući impulse odozdo/levo umesto onih odozgo/desno što su budili viteški, vrlinski avanturizam idealističkog tipa, izrazito je naglašen u stripu o „Srebrnom letaču“. Ova erotska čežnja je jedina preostala superherojeva uteha i jednina nada za promenom, ali i prostor za nastupanje iskušenja kojim raznorazni zlikovci pokušavaju da ga namame, obmanu i poraze. Zbog Šale Ba, Letač će, poput Orfeja za Euridikom ili Dantea za Beatričom, biti spreman da siđe u odaje podzemnog sveta i da se suoči sa „gospodarem od ovog sveta“ koji se u stripu naziva Mefistom. Biće izložen iskušenjima da, zarad ponovog susreta sa svojom dragom ili njenog spašavanja iz ruku negativaca i obmanjivača, podlegne silama zla. Letač će se, na kraju, uvek izvući iz ovih situacija, ali će Šala Ba ostati mimo njega, nedostižna, a njegova čežnja biće večita, neugasiva. Ljubav ka Šali Ba biće to što ga drži da ne poklekne suočen sa svojim tragičnim bitisanjem – da nastavi da se bori i istrajava u svom ovozemaljskom zatočeništvu, gde su izledi da se nešto suštinski promeni ne samo mali, već gotovo nikakvi.
Srebrni Letač će produžiti da se bori sa čitavom plejadom mitskih zlikovaca „prenešenih“ u dimenzije Marvelovog stripa: sukobiće se sa reptiloidnim vanzemaljcima, tkz. „Bradunskim bratstvom“, sa nečastivim Mefistom, sa mitskim predhrišćanskim nordijskim obmanjivačem Lokijem, sa kreaturama doktora Frankenštajna (uključujući tu i sopstvenog dvojnika), sa „ukletim Holanđaninom“, sa Tuđinom, sa zavedenim zemaljskim superherojima itd.. Njihovi dueli proteći će uz scenografiju uobičajenu za stripove o superherojima – nadljudska, titanska borba iznad solitera, pokraj sveta ljudi, pri čemu se sve naokolo ruši i puca od silne snage, energije i nadljudskih moći. No, to je, zapravo, sve sporedno i strip „Srebrni letač“ će to otvoreno pokazivati. Ono čime će, sa sposobnostima koje inače poseduje u odnosu na sve napadače znatno nadmoćni Srebrni Letač, trijumfovati – biće nešto sasvim drugo od nadljudskih, superherojskih moći. Otkrivanjem istine razbiće laži i (samo)obmanu, odricanjem zarad ljubavi odagnaće iskušenja, sažaljenjem prema monstruznosti i zlu poraziće strašna bića, naterati ih na uzmicanje i samoisčeznuće itd. Moralna dimenzija pokazaće se, po pravilu, neuporedivo važnijom od Letačevih nadljudskih, scijentističkih sposobnosti. Pa, ipak, ni demonstrirana vrlina nikada neće biti dovoljna da mu pomoigne da izađe iz svog kosmičkog zatočeništva što ga vezuje za zemlju, neće mu omogućiti da se vine i, napokon, posle svih peripetija, bude sa „svojom gospom“ – voljenom Šalom Ba. „Koliko ću još biti zatočen na ovoj divljačkoj planeti po imenu Zemlja? Koliko vremena će biti potrebno samoći da me uništi?… Neće mi valjda večnost proteći ovako! Nisam se ja zbog ovoga odrekao svoje zemlje, svog života, svoje ljubavi! U celom svemiru sigurno nema okrutnije, skarednije sudbine! Posedovao sam moć nezamislivu za bilo kog smrtnika.. a sad sam nemoćan i okovan, poput najslabije zveri. Ljudi me mrze.. i plaše me se… iako od svega srca želim da im pomognem. Nisam u pravu… jer srca više nemam… ostavio sam ga, galaksijama daleko.. kod one koju najviše volim.. na planeti Zen La!“[10] – grca Srebrni Letač, a kroz njega i sa njim, i „zapadna avantura“ koja je svoje srce ostavila u ostvarenoj utopiji modernosti, kod izmaštane, idealizovane gospe/anime, svoje nedostižne drage kao zamene za istinsko oduhovljenje.
Napomena:
[1] Gajić Aleksandar, Korporativna nostalgija, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 34.
[2] Isto. str. 34.
[3] ten Li, Džon Bjusema, Srebrni Letač 1: Esencijalno, Čarobna knjiga, Beograd, 2012, str. 25.
[4]S ten Li, Džon Bjusema, Srebrni Letač 1: Esencijalno, Čarobna knjiga, Beograd, 2012, str. 531.
[5] Isto.
[6] Denis De Rugemont, Zapadna pustolovina čovjeka , Kristali, Književne novine, Beograd, 1983.
[7] Gete, Faust, Gutenbergova galaksija, Obrenovac, 2008, str. 22, st. 401-402
[8] Špengler Osvald, Propast Zapada, Drugi deo, Kristali, Beograd, 1990, str.
[9] Špengler Osvald, Propast Zapada, Drugi deo, Kristali, Beograd, 1990, str. 37
[10] S ten Li, Džon Bjusema, Srebrni Letač 1: Esencijalno, Čarobna knjiga, Beograd, 2012, str. 208-209.
