U zavičaju
Živi u meni
Cijela jedna plima
Riječi koje nikome ne rekoh
A prošlo je mnogo zima
I godina
Ovdje,
U svome bez svojih
Tamo, u tuđini
Sa svojima, bez doma
I bez groba
Ovdje me
Samo psi prepoznaju
Potoci, rijeke i planine se raduju
Mome dolasku.
Ljudi su me zaboravili
Pamte samo moje ime i rime
Koje u čežnji za njima
Sročih daleko odavde, od zavičaja.
Tuđinac u rodnom kraju
Došljak u novom zavičaju,
Kome sada reći
Da mu pripadam,
Kojem Suncu da se radujem
Kojem nebeskom svodu sebe da dajem,
Gdje da se vratim
Da pođem, sa kim i kamo
Kada sam potrošio život
Ovamo i onamo.
Autor pesnik: Milan Pilipović
Čežnja
U daljini, u tuđini,
Daleko od rodnog kraja
Kao biljka iščupana, bez korijena
I zavičaja
Tražim sebe tamo gdje me nema.
Na Triglavu Kozara se budi,
Jutro sneno kao tamo rudi,
U poljima Lijevče leluja
U šumama ptice moje
Poje
Čini mi se, zavičajna slika drijema
Dok ja tražim sebe, tamo gdje me nema.
Dan za danom,
Minuše proljeća i zime,
Ljeta i godine premjestih u uspomene.
Život ode kao mutna Sava
Između klanaca i stijena
Dok ja
Zalud tražim sebe, tamo gdje me nema.
A onda,
Kada me zaborav ophrva
A čežnja i nada počeše napuštati,
Zorno, kao svakoga došljaka
I ratnika izgubljenih bitaka,
Kada i poslednji voz mojih nadanja
Zastade negdje u daljini i tišini,
Zauvijek shvatih
Da ga više nikamo i nigda ne mogu dotaći
I da sebe ovdje, u deželi
Ne mogoh pronaći.
Autor pesnik: Milan Pilipović
Strepnja
Mlad za beznađe
Za očaj i nespokoj
Star za novi početak,
Za novu nadu,
Strijepim da mi noći
Dane ne ukradu.
Ne znam
Da li sam tamo ili ovamo
Da li dolazim ili odlazim
Polako i smjerno,
Jedino znam da u meni
U meni radost života
Buja neizmjerno.
Možda mi se sve to
Samo čini, kao priviđenje
Kao sjenka koja me uporno prati,
Ja se zapravo iz nedosanjanog sna budim
Kao izgubljeni dječak koji želi
Kući da se vrati.
Autor pesnik: Milan Pilipović
OTADŽBINA
Ja nemam drugu do tebe jedinu
ravnico moja, košuto iz rose
kud moje noge gaziše bose
ko zenicu oka moju Otadžbinu.
Ja nemam drugu dražu, ni miliju
u srcu te nosim uz tebe mi duša,
gdje duboka Drina huči i pjenuša
najljepšu na svijetu, moju djedovinu.
Nudila mi tuđa svoje utočište
ja tuđina svojim nisam mogla zvati,
gdje ni suze svoje nemam kome dati
grobovi me zovu i staro ognjište.
Kad nemoćan sužanj svaku nadu gubi
utopljenik kada slamku spasa hvata,
kada im je život vrijedniji od zlata
i tada se svoja Otadžbina ljubi.
I ja tebe ljubim, zlatokosa vilo
iz tuđine stižem da pronađem sreću,
Otadžbino moja u mirisnom cvijeću
od tebe me ništa nije odvojilo.
Autor – pesnikinja: Zorka Čordašević
STAZA PREDAKA
Ti ne ideš više stazom utabanom
o, moj mili rode, o, stado rasuto,
što stvoriše preci Svetim Vidovdanom
čije pute slediš, kuda si zalut´o?
Ne bole ih rane Pavla Orlovića
ne brine ih više ni Grobnica Plava,
niti Ćele Kula zidana od glava,
ni viteštvo sjajno hrabrih Jugovića.
Stranputicom krećeš – rode zavedeni.
Probudi se jednom, rastjeraj košmare
čuješ l´ lelek majki što prerano stare
ne prepusti pretke samo uspomeni.
Uzdignutog čela – Svetosavskom stazom
koji su se kleli Vidovdanom, Vidom
što nikad nisu živjeli sa stidom
naši mudri preci išli istim gazom.
Sa sve četiri strane kreni, stado krasno
nek barjak slobode u nebo se vine.
Najteže su suze, suze Otadžbine
provalija vreba, sutra biće kasno.
Patrijarh vas zakle da budete ljudi.
Ja zaklinjem Bogom i majčinim mlijekom
da ne date prijesto izdajniku nekom,
niti tuđoj čizmi da na pragu sudi.
Uklonite sramne granice na Drini.
Nahranite gladne, napojite žedne
nek vam djeca znaju da su krvi jedne
najveći su grijesi činit´ Otadžbini.
Sakupi se sada – o, rasuto stado
da krvava zora više nam ne rudi
i ne dajte nikom srce nam iz grudi
to Kosovo Sveto – gdje je Lazar strad´o.
Autor – pesnikinja: Zorka Čordašević
NEOBRANA VIŠNJA
U avliji našoj gdje je orah bio
proljeća jednog, sočnu i krupnu,
moj vrijedni otac višnju kalemio
pored nje postavi , astal i klupu.
Radov´o se tata , svome rukosadu
kad višnja procvati i plodove pruži,
okupljao goste u njenom hladu
da za punom sofrom sa njima se druži.
I mi smo se djeca višnji radovali
kad latice vjetar počne da raznosi,
k´o pahulje snježne radosno skupljali
zanosni , trčeći bacali po kosi.
Sasvim druga slika kad počne da zori.
Tada otac pred nas k´o sudija stane.
„Plodove berite, ne lomite grane.“
Mi slušamo, ćutke dok nam tiho zbori.
„Ja sam za vas djeco s dubokom promišlju
zasadio stablo što plodove daje,
kad ne bude mene da rađa i traje
u blizini kuće kalemio višnju.
Ne tražite tuđe, imaćete svoje
nije tuđe voće uvijek i najslađe,
na dohvatu ruke, neka vam se nađe
sa njom će vam ostat´ dio duše moje“.
Godinama višnja rasla i rađala
okupljala goste, čekala godove,
gledala u sunce, njegove svodove
sprovode i svadbe, sela ispraćala.
Al´ jednog aprila ispod svojih grana
okupi rodbinu i cijelo selo,
pod njom ocu mome držaše opijelo.
Te godine osta, višnja neobrana.
Autor – pesnikinja: Zorka Čordašević
ZA TEBE
Za tebe sam,
deo uspomene.
Za tebe sam,
epizoda sna.
Za tebe sam,
bor u čarnoj gori.
Za tebe sam,
tvoja ljubav sva.
Za tebe sam
misterija sile.
Za tebe sam,
drška jednom cvetu.
Za tebe sam
kao ptici krila.
Za tebe sam
ko majka detetu.
za tebe sam,
i to vrlo često.
Jedna lepa,
rascvetana ruža.
Za tebe sam,
u čežnji zagrljaj.
I medaljon
za sliku svog muža.
Ti si meni,
moje radovannje.
Ti si moja,
amajlija sjajna.
Ti si meni,
moje oko plavo.
Ti si meni,
ta ljubav beskrajna.
Autor pesnik: Rade Pantelić
PLAVA RUŽA
Umetnici kažu, hladna boja plava.
Ali u našoj zbilji, da li to i znači.
Pa zar nisu lepe, tvoje plave oči.
Bojom vedrog neba, tvoj mi pogled zrači.
Za tvoje sam oči, te boje safira.
Vezan u okove, samo duše tvoje
To je boja ona, koja me privlači.
Želeo bi da su, uvek samo moje.
Kažu da je plava boja zaborava.
Ali plava ruža, svoje tajne krije.
Pored plave ruže i tvoje su oči.
Tako zagonetne i mnogo toplije.
Ružu ti poklanjam,kao dar ljubavi.
Liljane ti više poklanjati neću.
Uz te plave oči,plava ruža stoji.
Da mi ti podariš i radost i sreću.
Sada sam te željan,ružo moja plava.
Tvoje plavo oko nisam volet presto.
I sada te čeka plava saten svila.
I samo za tebe pokraj mene mesto.
Autor pesnik :Rade Pantelić
NOĆ BEZ TEBE
Već mnoge noći, ja nemam sna.
Ponekad po danu zadremam samo.
Kako je teško kada noć utihne,
to samo knjiga, sveća i ja znamo.
Ručni sat se čuje u toj tihoj noći.
Otkucava svoje minute i sate.
Utehu potražim u crnome vinu.
Ali misli tebi, uvek mi se vrate.
Knjigu prelistavam, već je pročitana.
Fabula je kao pisana za mene.
Sveća dogoreva, vosak kao plače.
Miriše mi fitilj sveće upaljene.
Umorno mi telo, kao u bunilu.
Naočare skidam i na knjigu stavljam.
I kao nesvesno, glava dole pada.
Da se tuga moja, na tren zaboravlja.
I samo na tren, duša mi odluta.
U blažene snove, da bi nešto snio.
Ni tamo mi ti, nisi dala mira.
Jer sam te u snu, lepoto ljubio.
Autor pesnik: Rade Pantelić
KOMŠINICA
Bagrem beli već je precvetao,
cveta lipa i baštensko cveće….
Opojni se miris poljem širi,
kud se moja komšinica šeće.
Voleo bi poljem se šetati,
da bi s mojom komšinicom bio.
Da popljubac komšiski dobijem,
i doživim ono što sam snio.
Sanjao sam svake noći često,
divne grudi i dodir sa njima.
Sanjao sam i čuvao tajnu,
koju samo moje srce ima.
Miriso sam njeno lepo telo,
iz sna uvek sunce me probudi.
Voleo bi da mirišem lipu,
komšinici sa tih lepih grudi.
Svaki dan bi mirisao na nju,
na cvetove koje juni daje.
Bila bi to moja slatka ljubav,
da u srcu mome večno traje.
Autor pesnik: Rade Pantelić
PJESMA SV. NIKOLAJU VELIMIROVIĆU
Blago nama Srbi , Srbi teško nama
Blago nama blago kad imamo
Jao nama kada ga ne znamo
Srbin kivan , najviše na svoje
I to one djelom ponajbolje
A svijetlo duhovnoga lika
Mudre riječi i blagosti slika
To je bio vladika ohridski
Nikolaje svetitelju srpski .
Učitelju narodnog uzdanja
I braniču našeg postojanja .
Služi Bogu a Bogu se moli
Da spas Srba on jednom izmoli.
Besjedama gromkim ulivao nadu
Da sabranjem i mi izborimo pravdu
Da čuvamo dobro sve naše svetinje
Sveti Sava da nas stalno opominje .
Molitvom nas zvao na jezeru
„Srbska djeco sačuvajte vjeru.“
I Englezi tuđinci u vjeri
Divili se kako umom mjeri
Snaga riječi , nebeska arija
Kao treća svesrpska armija .
Mi imamo divnog Nikolaja
sunce što je pravoslavnog sjaja.
Kud god bio , Božje ugodio
I besmertnim nad nama je bdio
Čovjek njemu uvijek je mio
Samo njemu i Bogu služio.
Obnovio groblje je tuđinsko
Pa iako ono bilo švapsko
Onih što su stalno kidisali
Na Srbina da bi ga kidali
Nikolaje svijeću upali
Iako su Srblje napadali .
To je čudo istinskog praštanja
Kad sve ljudsko u smrtno potanja .
Da bi Srpstvo svoje sačuvao
Čitavo je biće njemu dao
Na braniku gdje se ono brani
Nikolaj nas od zla i odbrani.
A kad sramni Konkordat nasluti
Nikolaje tada se naljuti.
Krvava li bješe to litija
Belim gradom buni se Srbija
Tukli Srbe , tuđin se sladio
Da bi jadne Srbe zavadio
I u ralje vatikanske dao .
Kad rat Drugi žestoko započe
Opet srpsko tumaranje poče
Srpske rane u so da umoče
Štuke crne bombe da izruče
Pozdrave su mržnje uručile
Da bi vazda Srbe odučile .
Crveni su muke zakuvali
Srbi Srpstvu pogibiju dali
Da se Srbi opet svi raslože
Na gomile kada nas naslože.
Naivnoga dvaes sedmog marta
Mi prizvasmo smrti oko vrata.
Samo Srba pedeset ginulo
Kad bi nešto jednom Švabi bilo.
Da nas tako izbrišu sa mape
I da pruže put nas svoje šape.
Germanska je prva želja bila
Da utuli dva srpska kandila
Čak i našeg patrijarh Gavrila .
Duhovno bi bi da unište vođstvo
Eto kako vratiše za čojstvo
Prognaše ih u strašne logore
Da ih muče i da ih umore.
Samo Srbe tako kažnjavaju
U bezumni šalju ih Dahau .
Nikolaje duhovniče vrli
Nikolaje ti naš neumrli .
Svaka srpska tužnica života
Sveca daje , podvige ćivota .
Progone je Sveti preživio
Božjom snagom sve ih nadvisio.
Ali opet ne dade se nama
Ko da nije bilo dosta jama
Ne dade se da te poslušamo
I da tvojim putima hitamo .
No smo išli , ali da blenemo
I sa puta vođe ne skrenemo .
On nam bio i otac i majka
Stidna li je Bože srpska bajka
Prognaše te Sveti u tuđine
Misle sunce tvoje će da mine
Tvoja djela , mudrosti vijenac
Dok smo laži ispijali zdenac
Domaći je bio nam zadatak
Da čitamo plenume za svratak .
No je i to moralo da prsne
Ne daj Bože samo da vaskrsne !
Ali ništa nije nikad vječno
Samo djelo Tvoje bistrotečno.
I tek sada mi vidimo ko si
Da se Srbin sa Tobom ponosi
I da sluša sve Tvoje pouke
Otkloni nam Svetitelju muke .
Srpska duša Tebe sada ište
Nikolaju , naše si zorište
Najsmjelija Srbinova sliko
Nikolaju , ti žički vladiko .
Kada Srbin sebe ispoštuje
Tek božanske glase će da čuje
Tek će znati tajnu svoga bića
Nikolaja divnog iz Lelića .
Autor pesnik: Mr. Slobodan M. Čurović
JUČE
Juče postojah beskrajno jaka.
U ljubav zazidah želje bez nade.
Vedrinom obojih silne agonije.
Neka cveću sijaju mirisi.
Neka se pupoljci mojih radosti razvijore.
Opominjem pesmom božije kazne.
Zrela tela okreću se za nezrelim.
Dišu promenjivo, uznemireno…
Glasno odjekuju pritajena dahtanja.
Lepršavost želi da zaigra na otvorenu kartu.
Uzbudljiva nestašnost ima prodorne namere.
Golica okom golubljim perom.
Slušaj pticu u ustima, zarobljenu glasnim žicama.
Uroni u reku koja izvire u očima.
Hodam ka tvojoj lepoti kroz svet koji krase livade.
Budi se zadobijena svest bezmoralnih načela.
Pronađoh te zgrčenu od jeze,
Zaspalu na nitima mesečine.
Žrtvovanog dostojanstva.
Kasnim u svemu, zadržana prohtevima.
Nebo se otvara, razvedrava za radost.
Uznosiš se još snena i nesvesna svoje veličine
Merene vekovima.
Pesnikinja – Tatjana Debeljački
NEBESKI ISCELITELJ
SVETOM PATRIJARHU SRPSKOM GOSPODINU PAVLU
( U znak zahvalnosti za blagoslov koji sam dobila za svoje knjige
duhovne poezije…. )
Slavica Jovanović
Iscelitelju, ti koji prekoračiš provaliju,
noseći u ruci brojanicu, ko žitni klas,
kome su zjvezde posestrime,
koji se nikad nisi sageo ispod kraljevih nogu,
a ispod prosjačkih , polušapatom izgovarao molitvu za spas,
kome iz zgarišta i iz pepelišta,
neugasla niknu svetilišta i ognjišta,
kome je duša iznikla na nebu i postala zvezda.
Pevaču, pesme ti ptice, raspevane lastavice,
vodeničaru, što sitno žito pesmopoja podeli sirotinji,
iskušenja te razapinjala na krst,
kažiprstom upirali, podmetači kukavičijih jaja,
stršljenovi i gušteri, što presvlače zmijske košuljice,
a ne znaju stopala ti u stope Gospodnje staju
i patuljak ima veliku senku,
a samo izabrani vidi Božje lice.
Duhovni Gorostasu, inspiracijo pesnikinje,
beraču lekovitih trava, šake ti pune okrepljenja,
ko plod divlje ruže šipuraka,
travaru, ti koji nosiš svoj pečat, svoj grb,
svoj beleg od rođenja, svoj krst jasnoviđenja!
Čuvaru Nebeskog zvona, proplaka ikona i predskaza,
ako ne bude opraštanja, kakva kazna može pasti sa neba,
zemljotres, suša, poplava, podrhtavanja
i zbog nečasnih vulkanska prašina na ljudski rod,
dok se ne odvoji odrod, Pastiru, lutaće tvoj narod.
Poštuju te monahinje verne samovanju,
žednima Hrista, najduža si reka, potok i izvori,
ujedaju te za srce, al kad je odrod, znao šta je Bog,
kad je avetinja, znala šta je svetinja!?
Njima je vera značila, koliko pepela u šaku stane,
teško da će njima da svane…
Oni još beže od krsta, prizivaju pomračenje sunca .
Čudotvorni, parče praga manastirskog, ljubio si,
nisi pokleknuo pred iskušenjima ,
molitva je mali anđeo na tvom velikom dlanu…
I nikakva kraljeva zapovest, bila overena žigom prstena,
nije ti značila ništa, nije ti reč zastala u grlu,
nisi je dočekao u strahu i grču,
znao si da brazdači imaju neplodno seme,
i u praskozorja i u predvečerja, opraštao si grehe,
čuvarkućo, sa manastirskog krova.
Tragaču, sa tobom peva hiljadu horova slavuja
i stižu poruke goloruke i bosonoge.
– Šta vam vrede oči , kad ne vide zvezde,
kad ne znaju prečicu do Nedodirljivoga …
Koliko ima peska na moru, vode na izvoru,
u očima tvojim ima jasnovida,
šaka ti svetionik, a Hrist pred očima živa slika,
ni previsoko, ni predaleko, tu negde iznutra govori.
Lučonošo, koji oživotvoriš nebeski trag,
znao si da će vrzina kola nevernika, sravniti sa zemljom,
da će odrod biti posečena šuma,
opominje grmljavina, prolom oblaka, požar
i ratovi koji bukte ko nekad.
Nerukotvoreni, kome si dušu otvorio,
i koji stoji na vrhu planine, koji je vernim dušama drag,
putokaz biće i Sudija blag.
Ko baci senku na Božije lice,
njemu se gubi svaki trag.
Iznad vrtloga, ponora, ćutanja, nepozvan dolazi kad tad.
Vidaru, isceljuju mošti svetaca,
za nas moli Bogorodica i hor anđela,
hodočasnik sam, ispred mene sveta Rakovica,
manastir žila kucavica, gnezdilište malih lastavica.
I srećan si jato što si ptica, zlatokrila ptica stokrilica.
Ujedaće se za jezik, kad fenjeri tvog pogleda,
obasjaju put,
kad zora preseče pupčane vrpce,
a ljubav tvoja Svetog pesnika, sakrije tamu, pokaže sunce,
negde u nebeskom međurečju , negde u zvezdanom podmesečju,
tamo gde zore ne leleču , Pravoslavlja pripališ sveću.
I mirisaće bosiljak što izniknu iz tvog dlana,
ko miomiris smilja, nezaborava i tamjana …
Slavica Jovanović
JAPAN U APRILU
Istinski silna, neoprezna ponekad,
Žudim nema i daleka!
Obnažena, ispunjena savršenstvom,
Pohađam uživanja!!!
Gde ima poverenja ima i radosti.
Nikad nije slikao moju strast,
Snove od boje do reči,
Bez neizvesnosti i jeze.
Trenutak svetlosti me pogođa.
Utiskuje japanski zrak na lice.
April lagano izliva boje,
Nad udvojenim senama što plešu.
Pesnikinja – Tatjana Debeljački
ODANA
Istina ne postoji,
Istina i laž
Se podržavaju!
Svaka istina nužno
U sebi nosi nešto lažno!
Ambiciozna
laž nije toliko lažna,
izmišljena, nije večna.
U sebi ne sadrži istinu
prilagodjenu samu od sebe.
Rešava enigmu tajanstvenosti
ne obazirući se da li istina
kada se preokrene čini laž!
Ove dve suprotne moći
uzastopno pokreću jedna drugu,
negiraju se u igri reči,
pokreću bes, osvetnički gnev.
Zagonetno, odgonetno, stidim te se!
Skriven mi pogled pod velom,
boja svetlosti zadivljujući opus!!!
Pesnikinja – Tatjana Debeljački
