Pripremio: prof. dr. sci. Božidar Vujičić
Iz ogromnog mozaika ličnosti sa kojima je kontaktirao i događaja u kojima je učestvovao Mihajlo Pupin, u ovom osvrtu su izdvojena samo tri koja se odnose na njegove veze sa Slovencima. Ovim trima slikama se ni izbliza ne iscrpljuju ti kontakti ali su ovde zabeleženi jer ilustruju neke od važnih strana Pupinove ličnosti i neke od značajnih epizoda Pupinovog života. Istrgnute iz tog mozaika ove slike nisu triptih već motivi iste velike slike čiji naziv može biti: Mihajlo Pupin – humanista i čovek duboko vezan za svoje korene.
Period Pupinovog školovanja u Višoj realki (k.k. Oberrealschule) u Pančevu 1863.-1872. je vreme kada istu školu pohađa i Uroš Predić, budući veliki slikar i odani Pupinov prijatelj. U Pančevu, Srpskoj Sparti, tada živi i radi pesnik i lekar Jovan Jovanović Zmaj i niz drugih značajnih ličnosti kulturne istorije Srba toga doba.
Školovanje i sazrevanje u tom okruženju ostavlja snažan pečat na mladog Pupina što se očituje pominjanjem mnogih ličnosti i događaja u njegovoj autobiografiji napisanoj 50 godina kasnije.
Među brojnim ličnostima, veoma posebno mesto zauzima Slovenac Kos kako ga Pupin šturo, nigde ne pominjući ime naziva u svojoj autobiografiji. Slovenac Kos je nastavnik fizike u pančevačkoj realki Šimon (u nekim izvorima Simon) Kos koji je imao velikog uticaja na opredelenje i pogled na svet svog učenika Mihajla Pupina.
Dobar pedagog i vešt tumač prirodnih pojava i fizičkih zakona, Kos je probudio interes mladog Pupina za fiziku, a posebno za električne pojave. Kao izuzetnom đaku Kos je, može se reći, bio naklonjen Pupinu. Potvrda ovog može biti njegov postupak povodom Pupinovog učešća u antirežimskim demonstracijama pančevačke omladine 1872. Zbog incidenta koji se tom prilikom desio Pupinu je zapretilo izbacivanje iz škole, ali »…na intervenciju Slovenca Kosa i prote Živkovića, nekako se stvar izgladila i meni je dozvoljeno da i dalje ostanem u Pančevu.«
Ime nastavnika fizike Kosa Pupin često spominje u svojoj autobiografiji vezano za događaje iz kasnijeg perioda što pokazuje veliki uticaj koji je Šimon Kos imao na formiranje ličnosti i profesionalno opredelenje budućeg velikog izumitelja i naučnika.
Reljef Filipa Višnjića
1913. godine Mihajlo Pupin se u Njujorku sreće sa Rudolfom Valdecom, vajarom, profesorom Umetničke akademije u Zagrebu. Nastojeći da na neki način materijalizuje svoj odnos sa epskom narodnom poezijom na kojoj je vaspitavan u svom porodičnom okruženju, naručuje reljef Filipa Višnjića. Poruke ove poezije koju je među ostalim stvarao i slepi guslar Filip Višnjić »…sačuvale su mi u dalekoj Americi duhovne veze sa mojim Srpskim narodom.«
Ceneći univerzalne vrednosti epske poezije Valdec oduševljeno prihvata ovaj predlog rekavši (kako Pupin navodi) »Malo je glava u celoj Sloveniji i Hrvatskoj koje nisu pune srpskih narodnih pesama i u to ime prihvatam se posla da Vam izradim u bronzi Filipa Višnjića.« Te iste godine Valdec završava reljef veličine 147 sa 97 cm.
Centralna figura ovog impozantnog reljefa je lik Filipa Višnjića sa guslama. Iznad njega stoji stasiti mladić u narodnoj nošnji, a ispod u horizontalnom nizu, žena sa detetom u naručju i nevesta sa mladoženjom čiji su svi pogledi uprti u slepog guslara. Zar nema simbolike u činjenici da je ostvarenje davnog, još dečačkog Pupinovog sna materijalizovao u obliku bronzanog reljefa upravo njegov prijatelj Slovenac Rudolf Valdec?
Reljef je, postavljen iznad kamina, ukrašavao dom Pupinovih u Norfolku sve do 1934. kada ga je Pupin poklonio Gimnaziji u Bijeljini, a povodom stogodišnjice smrti Filipa Višnjića. U pismu Odboru za proslavu iz decembra 1934. godine Pupin kaže: »Ja sam Višnjićeve pesme upoznao još u mom detinjstvu i nijedna uspomena iz tog doba nije dublje urezana u mojoj duši od te uspomene. Višnjićeve pesme dišu najčistijim duhom, pa zato mislim da ploča sa njegovim likom treba da se smesti u gimnaziji koja će nositi njegovo ime.« Reljef je u Bijeljinu dopremljen 1934. godine, ali je Pupinova želja delimično realizovana tek posle II svetskog rata kada je bijeljinska gimnazija dobila ime Filip Višnjić. Reljef sada stoji na zidu u holu nove zgrade Gimnazije Filip Višnjić u Bijeljini.
Mirovna konferencija u Parizu
U Parizu je 1919. godine započela Mirovna konferencija koja je svojim odlukama sudbonosno uticala na oblikovanje granica mnogih evropskih država, a posebno tada nove države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kako su granice ne samo geografski već vojni, politički, ekonomski i psihološki fenomen, jugoslovensku delegaciju na konferenciji činili su, pored političara, brojni svetski poznati stručnjaci – eksperti za pojedina pitanja. Ovakav sastav delegacije bio je rezultat procene da će čelnici velikih sila pogotovu SAD, koja je na konferenciji imala odlučujući uticaj, veoma uvažavati mišljenja stručnjaka.
Procena se pokazala ispravnom kada su počela razmatranja granica Jugoslavije prema Rumuniji (pitanje Banata) i posebno granica prema Italiji i Austriji. Problem vezan za naše zapadne granice otežavao je Londonski ugovor iz 1915. godine sklopljen između velikih sila po kome je Italija za ulazak u rat na strani Antante trebala da dobije Trst, Goricu, Istru, Dalmaciju do Trogiru i dalmatinska ostrva od Paga do Mljeta.
Znajući za ugled koji je Mihajlo Pupin uživao u SAD kao i za njegovu posvećenost pitanjima od životnog interesa za jugoslovenske narode, lucidni Nikola Pašić, vođa naše delegacije, poziva Pupina da dođe u Pariz i uzme učešće u radu konferencije.
Pupin dolazi u Pariz početkom aprila 1919. godine srdačno dočekan od strane Pašića. Želeći da se podrobno obavesti o pitanjima koja se odnose na Sloveniju, Istru i Dalmaciju, a sledeći svoje načelo »Ono što znam hoću dobro da znam.« punih 11 dana uz pomoć člana naše delegacije Dr A. Trumbića, sagledava suštinu problema.
Paralelno sa ovim, Pupin neposredno po dolasku uspostavlja veze sa članovima američke delegacije od kojih je mnoge lično poznavao. Profesor Daglas Džonson, naprimer, uticajni stručnjak za pitanja razgraničenja bio je Pupinov kolega sa Univerziteta Kolumbija i sekretar Njujorške akademije nauka u vreme kada je Pupin bio njen predsednik.
Zahvaljujući izuzetnom angažovanju, ugledu i ličnim vezama sa uglednim članovima američke delegacije bio je u situaciji da posredno ili neposredno utiče na donošenje važnih odluka. Prilikom jednog od susreta sa Džonsonom i pukovnikom Hausom, uticajnim savetnikom predsednika Vilsona, Pupin saznaje za ozbiljnu opasnost da mirovna konferencija prihvati odredbe Londonskog ugovora što bi bilo pogubno po interese Jugoslavije. Po njihovoj preporuci, Pupin 19. aprila sastavlja dokument poznat kao Memorandum o pitanjima Dalmacije, Istre i Slovenije u kome su izneti jugoslovenski stavovi o tom pitanju i dostavlja ga, posredstvom svojih američkih prijatelja, predsedniku Vilsonu. Tri dana posle ovoga objavljena je Vilsonova deklaracija u kojoj su navedeni principi kojima će se rukovoditi prilikom odlučivanja o razgraničenju i gde je jasno naznačeno da Amerika ne priznaje Londonski ugovor.
Ne dugo posle ovoga, Pupin od profesora Džonsona saznaje da su se Francuska i Engleska saglasile sa traženjem Italije da joj se tzv. Bledski trougao ustupi, sa čime se saglasila i američka delegacija. U pitanju je bio kompromisni predlog po kome je linija iz Londonskog ugovora izmenjena kod jeseničkog raskršća tako da bude omogućena izgradnja pruge koja bi išla po italijanskoj teritoriji od Trsta do Beljaka. Po priloženoj mapi, predlog je obuhvatao sledeće opštine i krajeve: Kranjsku goru, Dovje, Gorje, Bled, Ribno, Bohinjsku srednju vas i Bohinjsku Bistricu sa ukupno 754 km2 i oko 14 000 stanovnika.
Objasnivši Džonsonu da bi takvim rešenjem, između ostalog, strateški interesi Jugoslavije bili ozbiljno ugroženi, zamolio ga je da taj stav prenese američkoj delegaciji što je ovaj i učinio. Prihvatajući u celini navedenu argumentaciju, Vilson povlači potpis sa kompromisnog predloga čime je »biser Slovenije« bio spasen.
Kada je Dr Ribarž, član naše delegacije na Konferenciji čuo za ovakav obrt, po sopstvenom i svedočenju svojih kolega, zaplakao je od radosti. Da bi se odužio ovom jugoslovenskom patrioti Ribarž ga je dve godine kasnije predložio za počasnog građanina Bleda. U zapisniku 10. opštinske sednice od 20.9.1921. na Bledu, kaže se da su imenovali za počasnog građanina bledske opštine univerzitetskog profesora M.I.Pupina »… koji ima najveće zasluge da su Bled i Bohinj ostali u svojoj državi.«
U dokumentima i sećanjima učesnika zabeleženo je i navedeno Pupinovo angažovanje. U završnom izveštaju koji su napisali Dr Žolger i Dr Ribarž stoji: »Hvaležno moramo posebno pomeniti delovanje dveh srbskih vseučilških profesorjev Cvijića i Pupina….Profesor Pupin je vžival veliki ugled ker je bil amerikanski državljan in Srb. … Ker je bil profesor na istem vseučilišču kakor Johnson (v Columbiji) ga je Johnson kot starejšega kolego zelo vpošteval. Pupin je imel pristup k Amerikancem in se je o naših vprašanjih… opetovano razgovarjal s House-om in White-om.«
M. Slavič, slovenački ekspert za teritorijalno razgraničenje, u jednom kasnijem spisu kaže da je »srbski rojak« Pupin »prišel v Pariz in govoril pri Amerikancih za naše meje.«
Vodeći računa o rečenom, uputno je ovde ponoviti nedavno izrečenu ocenu da je »M. Pupin ličnost kojoj trajno duguju ne samo Srbi već u istoj meri i Hrvati i Slovenci za krupan doprinos u ostvarenju vitalnih nacionalnih i državnih interesa.«
MIHAJLO PUPIN
NA HILJADU I OSME STOTINE,
PEDESET ČETVRTE GODINE…
NA SVET DOĐE SIN SRPSKOGA RODA,
POSTA PONOS SVIH SVETSKIH NARODA.
DOSTIGNUĆA, NJEGOVA SE CENE,
PUPINOVA ZNANJA SE NE SENE.
TELEFONI PO KUĆAMA BRUJE,
DOK MIHAJLO, IME MU SE ČUJE.
OSTAO JE POZNAT SVUD’ PO SVETU,
ODRASLIMA I MALOM DETETU.
TE SU MISLI, UZ VREDNE RUKE,
PUNE ZNANJA I PRAVE NAUKE.
NJEGOVA ĆE DOSTIGNUĆA RADA,
SVIM LJUDIMA VEČNA BITI NADA.
NA HILJADU DEVETE STOTINE
TRIDESET I PETE GODINE…
ŽIVOT PUPINA FIZIČKI NAM’ PRESTA,
TOG ROĐAKA SVIM SRBIMA NESTA.
DOK I DANAS NJEGOV, ZNAN NAUČNI RAD,
SA PONOSOM ČUVA, I CELI SAD.
SEĆANJA NA TOGA, VELIKOGA SINA,
PONOSNO ČUVA I RODNA SRBIJA.
TELEFON BRUJI, TELEFON ZVONI,
IME PUPINA U STIHU STOJI.
Pesnik: Saša Gajić
