Sreća. Kako je definisati? Je li to ona koja dolazi iz srca ili ona koja se glumi? Biti srećan znači biti iskren.Radovati se malim stvarima, najobičnijim i znati iskazati taj osjećaj.
Sreća koja se glumi je nešto drugo. Ona može biti kupljena, prodata, sa njom se može mešetariti, ali nije sreća. Ona nije na bankovnim računima pokorivača sudbina.Ona ne stanuje u srcu, ona nije u kisjelom, neprirodnom, neiskrenom osmijehu, praznim beskrvnim ljušturama.
Sreća je drugačija velikih i malih. Veliki još tragaju za srećom, oni su bezsrećni. I u tom zaludnom lutanju ka sebi, da spoznaju suštinu vlastitog bića, oni mrze sreću malih. Mali ne mogu za velike biti srećni.Oni ne smiju biti srećni.
Veliki ne razumiju taj drhtaj srećice koji zapljusne miloštom male. Njima je neshvatljivo da mali ne pate za takvom srećom, kupljenom ljubavlju, otuđenjem i beznadnom vizijom postojanja.
Mali su nepoželjni sa svojom radošću za svečane lože i laži velikih.
Svijet postaje pozornica gdje veliki demonstriraju svoju moć, i gdje svoje frustracije i tjeskobe iživljavaju nad malim i bespomoćnim.
Svijet je nimalo nježna, robustna šekspirovska pozornica, gdje veliki krvožedno ištu dušu malima i sišu je svojim mrziteljstvom i sebičnošću.
U toj areni gledamo nabildovane steroidne nakaze, ili feminizirane „ ljepotane“ (ali iz reda velikih) i hrabre, ponosne vitezove, najplemenitijeg kova , koji prkose nadobudnim svjetskim gospočićima koji sa čuđenjem i zavidnošću prate uspjehe malih, ali časnih ratnika, pobjeditelja i istinskih šampiona.
Mali savladavaju velike jer se bore za svoju čast, svoje pravo da budu slobodni.
Mali koji imaju svoju pamtljivu istoriju, jezik, pismo.
Mali koji pomjeraju granice, dostižu nemoguće.
O tužni, veliki.
O mali sretni.
I onda taman kad sa našom malom srećom malih prodišu nam sva čula, čujemo da bi neki da nas uvedu kod velikih, na neka rezervna vrata, da budemo nijeme, nesrećne, histerične kreature i da se povinujemo pravilima velikih.
Veliki ne vole da igra prestane i da čestitaju boljem. Oni bi da igraju do iznemoglosti po notama njih, velikih , a malih u duši, jer bi i pobjede da zarobe malih.
Veliki kad im je dosadno(a uglavnom im je dosadno) izmišljaju šljašteće festivale, rijaliti pomame i razbludnosti i onda zakotrljaju jače, katkad grublje, katkad ciničnije, točak istorije, samo da se mali ne bi još malo poradovali, bar zeru.
I izmišljaju krize, krizice, katastrofice, istrebljenja tih tvrdoglavih malih.
Veliki imaju velike topove. Veliki imaju velike avione,velike bum-dum rakete.
Veliki neprestano razvijaju ratnu industriju po grbači malih.
Veliki zbog svog nezadovoljstva genocidiraju male.
Veliki kažu da je to kolateralna šteta.
Veliki imaju farmaceutske laboratorijske trovaonice.
Veliki daju malima velike vakcine, da bi mali bili još manji, toliko mali da se ne vide.
Mali se kao svijeća na vjetru batrgaju.
Mali bi samo da ostanu mali, ali svoji.
Veliki ne daju malima da budu svoji.
Veliki postaju nervozni kad gube, a gube.
Veliki kiselkasto aplaudiraju sportskim podvizima ,intelektualnim izumima, bravurama koje čine mali.
Veliki daju snagu malima naročito kada ih mrze.
Mali ne umiju da mrze i zato nijesu mali.
Mali su ratnici istrajavanja i trpljenja.
Mali hoće samo miran san.
Veliki ne spavaju, buncaju naduvenost i prezir.
Mali se nikada ne predaju.
I zato je uvijek toliko puno malih, a tako malo velikih, ma koliko bili veliki.
Mali su ljudi, veliki otmeni svijet je robotika.
Veliki imaju zlato, Nato.
Mali imaju svoj mali vrt.
Mali ne bi u NATO.
Veliki im postavljaju zadatak“ Šta mali kažu na to.“
Mali neće na to odgovoriti.
Veliki im kažu još samo da na koje poglavlje odgovore i na to da apliciraju.
Mali se opiru: “ Šta ćemo na to sijelo?“
Veliki im zaprijete.Ili NA TO ili u brazdu!
I u malima ima onih koji bi da budu veliki pa naučeno kažu:“ Na to nemamo primjedbi.“
Na to bi sjutra pristali no ovi naši mali na to da idu neće pa neće.
Navadićemo ih mi na to.
A na to kad ih naviknemo, neće se više odvići.
Na to i računamo.
Mali kažu da na to nijesu mislili.
Veliki onda podviknu onima što bi da su veliki iz malih, direktivom: “Na to obratite pažnju. Na to i ni na šta drugo.“
„Mi sve činimo, na to nemojte da nam prebacujete.“
„Ali mi nećemo na to pristati – povikaše mali.“
I ponos, pravdoljublje, rodoljublje( o da , to je zabranjena riječ kod velikih) javi se kod malih, onaj lijepi inat koji nikada neće imati veliki.
„I zar se još nijeste odlučili na to? Pa to je usrećiteljstvo.“
„Ni na to, ni na ono. Neka hvala. Mi smo mali ali nijesmo nevaljali.“
I dok su se veliki iz malih unervozili, a neki bogme i uneredili, veliki šalju nove depeše, da slučajno na to ne bi zaboravili.
Mali otpisuju velikima. Na to ne pali trik.
Na to smo osjetljivi. Na to smo alergični. Neka smo mali, ali smo svoji mali.
Bolje biti svoj mali nego tuđi, neprepoznatljivi brojčić u raljma velikih.
I baš tu, između mrziteljstva velikih i malenih radosti malih, krije se obični život malih, često prosut, mučan do neprepoznavanja, izvitoperen, varljiv, ali njihov mali a opet veliki.
Veći od velikih.
Poštujte male. Mali su stvorili svijet.
U Podgorici, 14.9.2015. Mr. Slobodan M. Čurović Apis
Мрзитељство великих и понос малих
Срећа. Како је дефинисати? Је ли то она која долази из срца или она која се глуми? Бити срећан значи бити искрен.Радовати се малим стварима, најобичнијим и знати исказати тај осјећај.
Срећа која се глуми је нешто друго. Она може бити купљена, продата, са њом се може мешетарити, али није срећа. Она није на банковним рачунима покоривача судбина.Она не станује у срцу, она није у кисјелом, неприродном, неискреном осмијеху, празним бескрвним љуштурама.
Срећа је другачија великих и малих. Велики још трагају за срећом, они су безсрећни. И у том залудном лутању ка себи, да спознају суштину властитог бића, они мрзе срећу малих. Мали не могу за велике бити срећни.Они не смију бити срећни.
Велики не разумију тај дрхтај срећице који запљусне милоштом мале. Њима је несхватљиво да мали не пате за таквом срећом, купљеном љубављу, отуђењем и безнадном визијом постојања.
Мали су непожељни са својом радошћу за свечане ложе и лажи великих.
Свијет постаје позорница гдје велики демонстрирају своју моћ, и гдје своје фрустрације и тјескобе иживљавају над малим и беспомоћним.
Свијет је нимало њежна, робустна шекспировска позорница, гдје велики крвожедно ишту душу малима и сишу је својим мрзитељством и себичношћу.
У тој арени гледамо набилдоване стероидне наказе, или феминизиране „ љепотане“ ( али из реда великих) и храбре, поносне витезове, најплеменитијег кова , који пркосе надобудним свјетским госпочићима који са чуђењем и завидношћу прате успјехе малих, али часних ратника, побједитеља и истинских шампиона.
Мали савладавају велике јер се боре за своју част, своје право да буду слободни.
Мали који имају своју памтљиву историју, језик, писмо.
Мали који помјерају границе, достижу немогуће.
О тужни, велики.
О мали сретни.
И онда таман кад са нашом малом срећом малих продишу нам сва чула, чујемо да би неки да нас уведу код великих, на нека резервна врата, да будемо нијеме, несрећне, хистеричне креатуре и да се повинујемо правилима великих.
Велики не воле да игра престане и да честитају бољем. Они би да играју до изнемоглости по нотама њих, великих , а малих у души, јер би и побједе да заробе малих.
Велики кад им је досадно(а углавном им је досадно) измишљају шљаштеће фестивале, ријалити помаме и разблудности и онда закотрљају јаче, каткад грубље, каткад циничније, точак историје, само да се мали не би још мало порадовали, бар зеру.
И измишљају кризе, кризице, катастрофице, истребљења тих тврдоглавих малих.
Велики имају велике топове. Велики имају велике авионе,велике бум-дум ракете.
Велики непрестано развијају ратну индустрију по грбачи малих.
Велики због свог незадовољства геноцидирају мале.
Велики кажу да је то колатерална штета.
Велики имају фармацеутске лабораторијске троваонице.
Велики дају малима велике вакцине, да би мали били још мањи, толико мали да се не виде.
Мали се као свијећа на вјетру батргају.
Мали би само да остану мали, али своји.
Велики не дају малима да буду своји.
Велики постају нервозни кад губе, а губе.
Велики киселкасто аплаудирају спортским подвизима ,интелектуалним изумима, бравурама које чине мали.
Велики дају снагу малима нарочито када их мрзе.
Мали не умију да мрзе и зато нијесу мали.
Мали су ратници истрајавања и трпљења.
Мали хоће само миран сан.
Велики не спавају, бунцају надувеност и презир.
Мали се никада не предају.
И зато је увијек толико пуно малих, а тако мало великих, ма колико били велики.
Мали су људи, велики отмени свијет је роботика.
Велики имају злато, Нато.
Мали имају свој мали врт.
Мали не би у НАТО.
Велики им постављају задатак“ Шта мали кажу на то.“
Мали неће на то одговорити.
Велики им кажу још само да на које поглавље одговоре и на то да аплицирају.
Мали се опиру: “ Шта ћемо на то сијело?“
Велики им запријете.Или НА ТО или у бразду!
И у малима има оних који би да буду велики па научено кажу:“ На то немамо примједби.“
На то би сјутра пристали но ови наши мали на то да иду неће па неће.
Навадићемо их ми на то.
А на то кад их навикнемо, неће се више одвићи.
На то и рачунамо.
Мали кажу да на то нијесу мислили.
Велики онда подвикну онима што би да су велики из малих, директивом: “На то обратите пажњу. На то и ни на шта друго.“
„Ми све чинимо, на то немојте да нам пребацујете.“
„Али ми нећемо на то пристати – повикаше мали.“
И понос, правдољубље, родољубље( о да , то је забрањена ријеч код великих) јави се код малих, онај лијепи инат који никада неће имати велики.
„И зар се још нијесте одлучили на то? Па то је усрећитељство.“
„Ни на то, ни на оно. Нека хвала. Ми смо мали али нијесмо неваљали.“
И док су се велики из малих унервозили, а неки богме и унередили, велики шаљу нове депеше, да случајно на то не би заборавили.
Мали отписују великима. На то не пали трик.
На то смо осјетљиви. На то смо алергични. Нека смо мали, али смо своји мали.
Боље бити свој мали него туђи, непрепознатљиви бројчић у раљма великих.
И баш ту, између мрзитељства великих и малених радости малих, крије се обични живот малих, често просут, мучан до непрепознавања, извитоперен, варљив, али њихов мали а опет велики.
Већи од великих.
Поштујте мале. Мали су створили свијет.
У Подгорици, 14.9.2015. Мр. Слободан М. Чуровић Апис
