Osmi godišnji međunarodni konkurs za pesničko priznanje i nagradu “ZLATNO PERO” Ljubljana 2017
Izveštaj komisije za dodelu međunarodne literarne nagrade »Zlatno pero« 2017 – Saveza srpske dijaspore Slovenije i Udruženja srpskih književnika Slovenije
Dana 19. maja 2017 godine u Ljubljani održan je sastanak komisije za dodelu literarne nagrade i priznanja Zlatno pero, Saveza srpske dijaspore Slovenije i Udruženja srpskih književnika Slovenije. Strukovna komisija (žiri) pregledali su 297 radova (od kojih je bilo 27 nepotpunih) preostali su u roku, predviđenim propozicijama konkursa, prispeli na adresu Saveza srpske dijaspore Slovenije i USKS. Intelektualni radovi pristigli su iz sledećih zemalja: Francuske, Švedske, Švicarske, Norveške, Austrije, Nemačke, Italije, Ruske federacije, Srbije, Srpske – BiH, Hrvatske, Crne Gore i Slovenije. Komisija je pregledala spomenute radove i zaključila da propozicijama konkursa, kao i literarnim kriterijama odgovaraju sledeća autorska dela: pesnika Miladina Berića (pesma Jutro), pesnikinje Jelice Crnogorčević (pesma Što je prošlo vratiti se neće), i pesnikinje Slobodanke Slobe Marinković (pesma U tvom naručju), navedenim redosledom izabrani su i nagrađeni.
Komisijski su takođe potvrđene i pesme godine 2017 pesma (Sveti Jovan u mom sećanju) pesnikinje Slave Stanojević, pesma ( Nije pošteno) pesnikinje Mirjane Lukić i pesma (Tajna ćilibarske sobe) pesnikinje Vesne Radović.
Strukovna komisija je dodatno ocenila i pojedine autorske knjižne radove, koji su prispeli tekuće godine u srpsku biblioteku USKS »VUK KARADŽIĆ« Ljubljana, tako da je zbirka »KAPUTIĆ« dečije poezije mlade autorice Selene Berić, ocenjena kao zbirka moderne dečije poezije. Imenovanoj će biti uručena diploma sa zlatnom medaljom SSDS. Knjižna zbirka »PRAVOSLAVLJE«, autora Saše Nikolića ocenjena kao zbirka istorijske poučne poezije. Imenovanom će biti uručena diploma sa srbrnom medaljom i zahvalnica SSDS. Knjižna izdaja »IZBORNI SLAGAN« autora Miladina Berića osvojila diplomu sa srbrnom plaketom SSDS i zbirka moderne i poučne poezije »Na ognjištu duše« autora Ljutomira Rundića osvojila diplomu sa zlatnom medaljom SSDS. Dok će za sa višim ocenama izdani roman »Firentinski šal « autorici Vesni Radović biti uručena diploma sa zlatnom plaketom i zahvalnica SSDS. Za pesmu moderne poezije izdvojena je pesma Ogledalo pesnikinje iz članstva USKS na osnovi Pravilnika o priznanjima i nagradama USKS pesnikinji Ani Savić, imenovanoj biće uručena diplomu sa srbrnom plaketom SSDS.
Napomena – navedene nagrade i priznanja biće uručena u velikoj dvorani zgrade Linhartova cesta broj 13 u Ljubljani u naselju Bežigrad kroz veliku kulturno umetničku prezentaciju »8. VESELI DANI SRPSKE DIJASPORE SLOVENIJE« 26.08.2017 godine uz kulturni program koji počinje u 19:00 sati. Mada kulturni defile već kreće u 13:00 sati ispred zgrade Linhartova cesta 13, Ljubljana Bežigrad. Nakon kojeg čeka ručak (roštilj) sve učesnike u dvorištu pravoslavne crkve svetog Ćirila i Metoda u Ljubljani.
Molimo sve navedene pesnike, da potvrde svoj cenjeni dolazak, kako bi im organizovali ručak i doručak, kao i prenoćište u hotelu, neka to potvrde naj kasnije do 30. jula 2017 putem (00386-41369457) e-adrese: [email protected].
Za sve nagrađene pesnike Zlatno pero 2017 hotelski smeštaj (jedno noćenje) i putne troškove (autobuska ili vozna povratna karta) snosiće organizator, a za druge samo troškove hotelskog smeštaja (jedno noćenje).
Iskrene čestitke svim učesnicima, a dodatno naj boljima od naj boljih!
Organizatori SSDS i USKS.
ЈУТРО
(…пред зору кад мјесец купи праменове…)
Понекад тако навратим у њене снове
пред зору кад мјесец купи праменове.
Да у јутру што се спрема да забијели
препозна и оно у ком смо се срели.
Јутро што под кожом чека своје тренутак
кад ће да оживи ко Ђепетов лутак
Јутро што не личи на остала јутра
што нас и сад грије покаткад изнутра.
Знам да се упита кад снови одјезде
с које сам те ноћи долетио звијезде.
И зашто баш сада кад смо на маслачку
што се зове љубав затачкали тачку.
Не бих кад усањам до твојих одаја
да почетак тражим да домаку краја.
Можда само желим да још увијек памтиш
оно јутро од кад сва у мени пламтиш.
И да бар још једном стидљиво ко тада
чујеш ријечи љубве пуне врелог слада.
Сад када смо странци ил’ глумимо странце
ближи смо што жешће играмо незнанце…
Да ли ће се икад наше цесте срести
зна онај ког’ слуте божје благовијести.
Стога желим само кад све одрвени
да и ти у снове јутром дођеш мени.
И да наше сјенке у слаткост отплове
пред зору кад мјесец купи праменове.
Аутор пјесник: Миладин Берић
БИОГРАФИЈА
Миладин Берић (М. Б. Романов) дипл. инг. ел. (Бања Лука, 1962), дипл. инг. ел. (Бања Лука, 1962), у родном граду завршио Гимназију и Електротехнички факултет.
Књиге: “Кораком рањене корњаче” (поезија, 1998), “Свитац у огледалу” (поезија, 2001), “Јутро на Задушнице” (поезија, 2002),”Лаку ноћ пропали студенти” (сатира, 2003),”Ловци на сјенке” (са Ж. Вујићем и Д. Самарџићем – афоризми, 2003), “Четворобој” (са Ж. Вујићем, С. Јанковићем и Г. Кљјићем – сатира, 2004). “Једном у заувијек и даље” (поезија, 2005),”Приче из Педоније” (сатира, 2007),
“Од конца до гајтана” (сатирична поезија, 2008),”На дан Светог Трифуна” (поезија, 2008),”На европском пруту” (афоризми, 2009),„Часовник који враћа вријеме“ (есеји, 2010),„Кад бисер одбаци шкољку“ (лирски медаљони, 2011) “Хага о Србима” (афоризми, 2012).„Звона у вјетру“ (поезија, 2012),„Мусака“ (Електронска књига – сатира, 2013) “Квазимодо извини на грби” (сатирична поезија, 2013),”Ономад је била добар комад” (сатирична поезија, 2014), “Изборни слаган” (афоризми, 2015).
Објављивао у свим важнијим дневним новинама и књижевним часописима на српском говорном подручју. Имао вишегодишње колумне у Гласу Српске и Пресу. Текстови су му играни у позориштима и на РТРС и РТВ Бијељина.Вишеструко награђиван и заступљен у више антологија и зборника.
Најбитније сатиричне награде (само прва мјеста): Златна кацига за афоризам
Награда Наџи Наман Либан.Сатирично перо Бијељина.Прва награда за сатиричну поезију на САТИРА ФЕСТУ.Награда „Раде Брка“ на Златној кациги.Прва Награда „Кочићевим сатиричним пером“.Прва награда часописа Жикишон.Златни афоризам „Клуб умјетничких душа“ Мркоњић Град.
Најбољи сатиричар Српске у избору часописа Носорог.Преко двадесетак награда за лирику и кратку причу.Уредник и један од оснивача сатиричног часописа „Носорог“ Бања Лука који излази од 2000. године.Живи и ради у Бања Луци.
ШТО ЈЕ ПРОШЛО, ВРАТИТИ СЕ НЕЋЕ
Ни дан, ни ноћ, ни година
нису били довољни
да заситимо се једно другога.
Ништа осим младости нисмо имали
земљу смо газили ногама босим,
хватали месец рукама голим.
жеђ смо гасили росом са цвета,
хранили бобицама са дрвета.
Ништа нам није било тешко,
једно за друго зивешмо срећни
кад нисмо заједно ко да нас није.
Време је прошло, минуле страсти,
ми све смо стекли, ал’ љубави нема.
Богат у срцу, богат у новцу,
што да се крије,
то никад исто ни било није.
Некада једно, сада смо странци,
раније љубави везаху нас ланци.
Сада без: " Здраво" пролазимо сетни
старији смо и мање сретни.
Сад све је прошло, ничега нема,
сећања само по глави плове,
питања много: Зашто је тако?
Зар није требало бити боље?
Морити себе једним те истим
нема ни времена, ни смисла нема.
Све што је било забораву предај
у неку нову љубав сад гледај.
О мени не мисли, сећај се само
онога лепог што давно беше
и живи даље, јер назад нема
и ми смо људи, а људи греше.
Аутор песникиња: Јелица Црногорчевић
ЗАБОРАВЉЕНА ПЕСМА О НАМА
Сањала сам песму коју си
написао за мене.
Видела сам у њој своје име.
Видела сам да си ме назвао својом.
Ничега се више не сећам осим
када је написана.
Била је то 1961.година.
Толико сам запамтила.
Питала сам се у сну:
Како је песма написана те године,
када ни ти ни ја нисмо били рођени?
Како си могао написати песму
кад ниси постојао?
Како си ме могао знати
кад нисам ходала земљом,
тад, кад је моја мајка још била дете?
Чијом руком је написана песма
о нама, док смо још били у ко зна
каквом обличу, ако смо уопште и били?
Ниси био рођен, нисам била рођена,
а песма о нама је већ била написана,
у песми опевана наша судбина,
коју сам, у сну, заборавила.
Аутор песникиња: Јелица Црногорчевић
ДА ЛИ ЈЕ ОВАКО ПЕВАЛА И САФО
Дошло је време љубави и
нема више чекања!
Располућена и бачена
од мене давно и далеко
моја друга половина
дочекала ме,
видела и наставила платонски
да ме воли.
О зашто моја друга половино?
Засто моја друга,
давно изгубљена половино?
Зар мислиш да још треба чекати?
Не драги, нема времена!
Сувише времена смо изгубили,
сувише година прокоцкали,
предуго чекали једно друго.
Тражили се вековима, боловали,
патили, чезнули, сањали.
Пробали са другима,
тешили се, доста је!
Узми ме моја половино!
Буди мој део! Будимо целина!
Да будем цела, а не половина.
Аутор песникиња: Јелица Црногорчевић
Рођена је у Сремској Митровици 3.маја 1974.г. Основну школу заврсила је у Вишњицеву, месту у којем је живео и где почива српски гуслар и Вуков певач Филип Висњић. Гимназију је заврсила у Сремској Митровици, а на Филозофском факултету у Новом Саду дипломирала је на одсеку за српску књижевност и језик 1998. г. Живи у Београду и ради као професор српског језика и књижевности у Другој економској школи. Мајка је три гимназијалца: Дуње, Огњена и Сање. Поезију воли и чита одувек, а сада је и живи.
У ТВОМ НАРУЧЈУ
Милујем те нежно преко твоје браде,
и гледам у очи мистичне и сјајне,
дарујем ти оно што се једном даде,
дарујем ти срце и све своје тајне.
С планина се ветар поиграва лишћем,
уз почетак киша и јесени слути,
загрлим те јако и у желји стишћем,
уста нема јесу ал срце не ћути.
Ко гонјена срна кроз полја и шуме,
бежим од ветрова што ми душу ломе,
уплашено срце још једино уме,
да заклон пронађе у наручју твоме.
Остало је снова још у моме бићу,
душа је у мени радосна и млада,
срећу ја не тражим у јелу и пићу,
љубав је једино што ми треба сада.
Загрли ме чврсто и кажи две речи,
пожели да самном заувек останеш,
онај кога волиш тај ти је нај пречи,
једном у животу на камен луд станеш.
Аутор песникиња: Слободанка Слоба Маринковић
Слободанка Слоба Маринковић. Рођена 12.11.1980. године у Лозници.
Завршила среднју економску школу – смер правни техничар. Запослена у Основном суду у Лозници, на радном месту референт – записничар. Мајка двоје деце, Иване и Николе. Волим посао којим се бавим и сматра да је правда за шта треба свако од нас да се бори, а као радник се труди да најсавеснији и најбољи начин обавља свој посао. Поезија је увек повезана са животним догађанјима, прву песму написала још у основној школи. Сматра да поезија оплемењује душу као песника, тако и читалаца. Као песникиња воли да у својим стиховима дотакнем сваки сегмент живота, а наша осећања су веома важна, јер нас она управо чине човеком, а љубав као најбитније осећање се као такво протеже кроз све песме. Добитница је и неколико награда, захвалница, а на конкурсу „Песникова душа“ добитница је повеље и златне медаље УСКС из Љубљане. Члан је и УСКС.
МАЈЦИ
Здраво ми буди најдража моја,
била си и бићеш свјетло у тами…
Сада сам мајка и тек сад’ знам
вјероват’ можеш, једино мами!
Била сам млада и нисам знала,
душа је мајчина од злата пређа.
Дијете посрће, устаје..пада
ал’ ту је мајка да чува леђа.
Била сам вјетар,бунтовник, дрска..
вјечити ловац на туђе грешке..
Опрости мила, кајем се горко
за сваку сузу и ријечи тешке.
Једна је мајка и када грди
сада разум'јем..сад’ ми је јасно.
Сад’ схватам оно “за твоје добро”
надам се само, да није касно.
Опрости мила, ноћи без сна,
тек сад’ те схватам, док чекам сина..
Мајка не спава, док дијете не дође
сада то знам, опрости једина!
Стари без бриге, одрастох и ја..
понекад пружи ми утјехе њедра…
Бићу ти понос, немој да бринеш
буди ми увијек здрава и ведра!
Аутор пјесникиња: Силвана Алексић
У ДРУГОМ ОБЛИКУ
Гледам стазу мјесече,
куда стално ходиш.
Желим да и мене
том путанјом водиш.
Хоћу твојим сјајем,
да украсим путе
И да вратим осмјех,
за све забринуте.
Само горе, среће не нестаје,
А дан као један , трептај траје.
зато хоћу у путанју твоју
Да отјерам болну тугу моју.
Нисам први, нисљам ни једини,
који хоће горе да се вине.
Нису птици залуд крила дали,
она стигне до сваке висине.
А птица бих, ја мјесече био,
безграничну имо би слободу.
Могао би прелетети гору,
и океан прешироку воду.
Гледам стазу мјесече, којом ходиш,
том путанјом морам једном поћи.
Да надвисим јелу оморику,
доћи ћу ти у дриугом облику.
Аутор песник: Илија Тодоровић
РИЈЕЧИ ЗА МАЈКУ
И сада се сјећам твога загрљаја,
Којим си ме гријала од студи
Тај загрљај топли као да нас спаја
Ноћу ме успављује и у зору буди
И те руке твоје уморне од рада,
Што поњаве тешке данима су ткале
Усамљена често сјетим се и сада
Како су ме њежно миловати знале
И на душу ријечи пале су ми ове
Јер најдража теби не могу их рећи
Па ми као шапат на уснама стоје
У постељу меку када кренем лећи
Кад утону у сан, та тјескоба неста
Што не могу мисли са тобом да дијелим
Јер снови су моји, наша драга мјеста
На које се као ластавица селим
Ријечи су моје, као тиха ријека
Што коритом твојим увијек ће тећи
А мисли ми дођу ко замјена нека
За све што желим, а не могу ти рећи
Те ме ријечи тјеше, када душа страда
Када неће ништа за руком да крене
Уз те њежне мисли врати ми се нада
Јер тад ми се чини да си ти крај мене
Аутор песникиња: Славојка Бубић
О ДА ЛИ
О, да ли ми и сада чуваш
дланове своје вреле,
да загрију к´о некад давно
промрзле ми руке бијеле.
О, да ли сам и сад к´о некад,
у оку твоме вила,
и срцу твоме драга
к´о што сам некада била.
Носим те у моме оку
што и сад к´о некад блиста,
године прошле су многе,
а ја сам увијек иста.
Још увијек исто те волим,
дамари бију за те.
Усуд и Бога молим –
да ми те опет врате.
О, да ли ће икада доћи
тих срећних пет минута,
да усним у твоме крилу
уморна с далеког пута.
И тада крај нек´ буде
Сунцу, животу и свему,
нека ми нестане свега
у томе слатком трену.
Аутор пјесникиња: Зорка Чордашевић
ХВОСТАНСКА БОГОРОДИЦЕ
Усних
да те нису расточили камен по камен
Хвостанска Богородице, мала Студенице,
под Мокром планином крај Врела,
усних да си цела, да си се узнела
на Косово, небеско поље Лазарево,
где је његова обезрамењена глава
царском круном крунисана,
поље уписано у Божије тапије,
Арханђели чувају му капије
и свуд` по њему пламте буктиње
видим кроз земну студ и иње
-свети мученици од Лазара до Кошара
светле пред престолом свога цара.
Усних
да си се успела на небеско Косово,
Успењска цркво бела,
нису те расточили, остала си цела.
И потом, у сну,
видех себе на Газиместану, насмејану,
спустих главу на обагрену траву
кости ми се у земљу зарише
крв ми реке источише
божури букнуше из мојих рана
-вратих се земљи
од које сам саздана.
Аутор песникиња: Јелена Кртолица
ГРАЧАНИЦЕ СУЗО ОКА МОГА
Михаило молим ти се сада,
док те вода двије реке плави,
тужно гледам а срце ми јеца,
тебе Свече моја кућа слави…
Јабланице и Сушице реко,
ко је ваше окренуо воде,
да уништи вјековну Светињу,
плачи наглас о мој Србски роде…
Иконе ти по води пливају,
сузе су им поквасиле лица,
а Кандила у муљу и блату,
шта је ово Грачанице мила…
Ја не могу нити имам снаге,
да преболим уништење твоје,
сплавом ћу ти до прозора доћи,
да Крст љубим миле Цркве моје…
Нит Олтара а нити Фресака,
насред воде само Крст ти стоји,
ко уништи вјековну Светињу,
дал ће икад Бога да се бији…
Светиње су да служе народу
да се моле и свијеће пале,
шта је ово данас мили Боже,
па ти тако с одобрењем раде…
Препливаћу сву ту мутну воду,
и доћи ћу ја до Крста твога,
да га љубим и да се опростим.
ГРАЧАНИЦЕ СУЗО ОКА МОГА.
Аутор песме: Милојка Јеловац
СВЕТИ ЈОВАН У МОМ СЈЕЋАЊУ
Јануарска ноћ над селом дријема,
на кући прозор – звијезда свијетла,
то мајка крсну погачу спрема,
у кући нашој, пр'е пјесме пијетла.
Кољиво, тамјан, воштана свијећа,
мирисом знаним пуни се кућа,
а срце ватром, сред хладног дана,
на Крститеља, Светог Јована.
И пет малених, дјечијих глава,
будно је рано, слави се слава,
тата и тетка, та мила лица,
к'о једно, сложно, куцају срца.
Комшије стижу, родбина драга,
за пуним столом молимо Бога
за здравље, срећу, љубав до неба,
човјеку сваком то само треба…
Док душу грију топла сјећања,
дјетињства дане ја будна сањам,
па радост овог Светога дана
ја, данас, ево, дијелим са вама.
Аутор пјесникиња: Слава Станојевић
НИЈЕ ПОШТЕНО
Нисам заборавила
суморно небо између јуче и сутра,
развезану врпцу наде
са слатких осамнаест година,
зиму никад хладнију.
Нисам.
Нисам заборавила
мајчине сузе – рану вјечиту,
и оне моје,
два бистра, планинска језера
на перону судбине.
Мајко-маћехо,
маћехо-мајко,
земљо моја и мојих прадједова,
за душу си ми зашила
мирис тамјана
и пјев кукавице на сухој трешњиној грани,
а хтједох…
хтједох, само,
мирис зреле дуње са креденца
понијети за крај.
Није поштено
И сада…након толико година
грлим те опростом
разливеним по болу у грудима
жељна плеса свитаца,
врлети и дивље руже,
твоје љепоте бескрајне.
Оставих сузе на дну разума,
уздах иза сјећања
а Тебе,
моју,
никад прежаљену
дубоко у срцу носим
кроз све ноћи и сва свитања.
Аутор пјесникиња: Мирјана Лукић
Аутор пјесникиња: Мирјана Лукић
ТАЈНА ЋИЛИБАРСКЕ СОБЕ
Кћери моја црноока,
принцезо моја Грузијска,
сањиви цвете
што се стидљиво отвараш
и шириш танане ручице
којим би свет да загрлиш!
Куда си кренула, детенце моје мило,
Када је још рано,
петлови спавају,
шакали спавају,
брезе и јабланови спавају?
Спава и старац бескућник
крај препуног контејнера,
а своју територију оградио је,
празним флашама Тројка вотке,
које су му једино грејање.
Запамти, детенце моје,
њему сам дала триста рубаља,
зове се Никита,
из Владивостока је,
у глави има неколико зуба,
дугачку сиву браду,
неплаћене дугове
и диплому из рударства!
Пре много година,
жену и децу су му убили
у сибирском гулагу,
а тиме су убили и све у њему,
од тада је његов живот
један огроман бувљак
на коме је све на распродају.
један огроман бувљак
на коме је све на распродају.
Кћери моја црноока,
принцезо моја Грузијска,
русалко нежна
напречац изникла
што си зачарала
младог косца Василија!
Куда си кренула, детенце моје мило,
у сурови свет,
где млади ђаволи царују,
а непослушне људе вежу за дрво
и ожиљке им наносе
по хладноћи која никоме не смета?
Ево, открићу ти тајну ћилибарске собе,
мада осећам неспокој
силазећи клизавом низбрдицом,
неочишћеном од јучерашњег снега!
Твој отац је Грузин
из околине Тбилисија,
тачније са обронака Кавказа,
и као студент био је осуђен
на десет месеци затвора,
јер није волео комунисте.
Умео је да слије литар вотке у суво грло,
а да му се не примети,
и сањао је да му народ
једном подигне статуу у бронзи
у самом центру града.
Кћери моја црноока,
принцезо моја Грузијска,
што би реку да препливаш,
обале њене осмехом да премостиш,
што би све и одмах!
Куда си кренула, детенце моје мило,
када још није свануло,
мрак је и не назире се крај пута,
не видим трага дуги?
Једино видим кишу
заробљену у временској капсули,
и пљусак осећам по голој кожи,
свуда наоколо су вештачка језера
и лепо уређени паркови,
згодне оазе за прогонство
оних који са тугом другују
и сањају мирисне букете лаванде.
Јер твој отац је Грузин,
и он се увек прекрсти када прође крај цркве,
макар и са друге стране улице,
на којој бакице на картонским тезгама
продају семенке на чашу,
и свашта-нешто још,
а девојке из Казахстана нуде своје тело,
улазећи у скупе аутомобиле
тамних стакала,
а ноћу плешу за џепарац,
не слутећи да су погођене фазанке
које су упале у затровани извор
напудерисаних „владара Истока“.
Аутор песникиња: Весна Радовић
