Велике међународне традиционалне културно уметничке презентације »ВЕСЕЛИ ДАНИ« задњих, пар година, изводе се у вези настале корона пандемије, доста другачије. То јесте више дана, део у Љубљани, а део у Републици Српској. Иначе, наставићемо то и у матици Србији. Наведене презентације »ВЕСЕЛИ ДАНИ« посећивало је и више хиљада заинтересованих, било то по дворанама или на отвореном. Сваке године је учествовало и више од 15 различитих друштава и група из Србије, Српске, Македоније, Хрватске и Словеније. Ове године та значајна велика презентација, њен књижевни део изведен је у Љубљани 19.06 и у граду Дервента 20.08.2021. Наступила је између осталих и женска певачка група Културно – уметничког друштва младих »БОСИЉАК« из Дервенте у саставу: Јелена Нединић, Антониа Ковачевић, Сара Николић, Николина Кршић, Милена Ковачевић, Тамара Недић, Милица Мрђа и Наталија Ковачевић.
„СУЗЕ КОЗАРЕ 2021“НАЈБОЉИ ОД НАЈБОЉИХ
На Међународни конкурс за књижевно признање и награду „Сузе Козаре“ пристигло је 50 радова из Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Њемачке, Аустрије, Канаде и Словеније. Тема конкурса била је и ове године, страдање Срба са подручја Козаре. Од пјесника се тражило да се, на што бољи начин, на папир пренесу емоције које су се „родиле“ приликом дотицања теме страдања српског народа на Козари. Тематика пјесама овог конкурса је сама по себи тешка, све пристигле пјесме су пуне емоција, а пјесници су имали слободу да сами наслове своју пјесму. Ријечи покољ, сузе, крв, мучење, клање и њима сличне, као и синтагме: ријека спаса, немилосрдни душманин, недужно дијете итд. избијају у први план многих пјесама. Многе пјесничке слике остављају нас без даха:
„Кроз очи капље срце.
῾мјесто крви дајем ти сузе.“
Такође, и сљедећа пјесничка слика тјера нас да се замислимо над смислом и сврхом свега учињеног:
„Чељад млада и ја, први у колони,
у очима сузе а кораци тешки,
не знајући куда, не знајући коме
корачамо смртно-бесмртни и блиједи.
Жири у саставу проф.Сњежана Миљковић, проф. Милена Грбић и ја, мр Рајка Голић, као редсједник истог, састао се три пута. На првом састанку одабрали смо 9 радова који су ушли у ужи круг, а на сљедећим састанцима смо се усагласили око имена награђених и имена додатно награђених. Сви радови имали су тражено техничко уређење, а награђени радови имају и поетске вриједности, што је на крају и пресудуло у одлуци кога наградити.
Главне награде:
1. „Сузе ῾мјесто крви“, Александар Брашанац (шифра „Јерусалим 888-1“)
2. „Остао сам сам – 1942“, Бранка Благојевић (шифра „Коријен“)
3. „Сунце и жица“, Радован Пиљак (шифра „Растко“)+
Додатне награде:
1. „Завјет“, Ана Арежина (шифра „Љубав“)
2. „Крвава Сава“, Милан Тривунчић (шифра „Плива и Сава“)
3. „Дијани Будисављевић“, Недељка Ђукић Боројевић (шифра „Селена 2“)
Главне награде
1.Александар Брашанац – шифра„Јерусалим 888-1“
Рођен 1974.г. у Пријепољу (Р. Србија), завршио средњу економску школу. Послије завршеног Богословског института (2006) уписује Богословски факултет (одсек практичн исмер) и 2015.г. са десетком, дипломира на истом код др.професора Епископа Порфирија Перића, садашњег Патријaрха српскога.Ожењен, отац петоро дјеце (три кћерке и два сина).Свештиничку службу обављао у Пријепољу, Тивту, Бачкој Паланци а тренутно је четврти парох у новосадској општини Каћ.
СУЗЕ ‘МЈЕСТО КРВИ
У детињству капљаху често
Са одрастањем злоба их узе
Огањ љубави доносе жртву
“мјесто крви дајем ти сузе.
Ријеке спаса појах у душу
Жртва теби у свему први,
Грешан ридам над собом
Дајем ти сузе ‘мјесто крви.
Живот вјечности капља
провидан к’ плот медузе,
у ноћипоју трећи пјетли
‘мјесто крви дајем ти сузе.
У греху као таоци смрти
Зато Исус сотону смрви,
Животом Јагње нам врати
Дајем ти сузе ‘мјесто крви.
Терет греха пече и боли
Туга души радост одузе,
Кроз очи капље срце
‘мјесто крви дајем ти сузе.
Отац из гроба подиже Сина
Подземљом суђаво и црви пустињом
Сешири Оаза Живота
Дајем ти сузе мјесто крви.
Потоци крви завјет вјере,
Ангели перу крваве блузе,
зажизањ,завјечн ујужизањ
‘мјесто крви дајем ти сузе.
Агнец село ми без деобе
Свет деоба брзо се мрви
Гладан тог хлеба живота
Дајем ти сузе мјесто крви.
Оче, сагреших небу и теби
и због тога страх ме обузе
ко некада тво јблудни син,
‘мјесто крви дајем ти сузе.
Склопих очи а срце је будно
у граду што содомски врви,
на олтар лажни дувам и пљујем
сузе су увертира прије крви.
”Коријен”
Бранка Благојевић рођена 1985.године у малом поткозарском селу Горњи Подградци,гдје је завршила основну школу”Младен Стојановић”.По занимању правница и пјесникиња у души. Тренутно је у припреми за објаву њена прва збирка поезије.
OСТАО САМ САМ – 1942
Сједим на пропланку, и замишљам школу,
жеља ми је силна да учим да пишем,
нисам знао слова, ал` волио сам књиге.
Ех, та дивна слова, видио, од брата,
ал` ми нису дали у школу да одем,
тек касније сазнах – због крвавог рата.
Чули су се пуцњи, помислих: олуја.
Потјер`о сам краве убрзаним ходом,
немир ми се јави, нисам знао зашто,
кад сам стиг`о кући, све сам разумио.
Војници с пушкама држали су мајку,
уплашена, плачна, гледала у оца,
питао сам одмах за драгога брата,
војник ме удари, зашутјех, ни словца.
Ја онако ситан, ставише ме грешком,
међ` другаре млађе, одведоше путем,
и не видјех више ни оца ни мајку,
ни јединог брата, мог најбољег друга.
Остаде ми кућа опустјела, празна,
души мојој тешка, несхватљива казна.
Чељад млада и ја, први у колони,
у очима сузе а кораци тешки,
не знајући куда, не знајући коме
корачамо смртно-бесмртни и блиједи.
Стигли смо на мјесто, окружено жицом,
у ред нас сврстали, и косу одсјекли,
стрпали у кавез, ознаке нам дали,
само број на себи и жиг смо носили.
Одлазили друзи, другарице миле,
у групама некуд, нисмо знали куда,
жељели смо и ми ићи, мислили смо
да су одабрани да се врате кући.
Да гледамо жар у огњишту свог дома,
и сањиви мирис Козаре у јутро,
окусимо ручак драге њежне мајке,
посматрамо оца како коље куца.
Спас`ли су ме једног јутра, срећан бејах,
у несрећи овој, никад нигдје горој,
ни сам не знам како, а не знам ни ко је,
знам само да ме у Сиску нахранише.
И знам да сам јео, јео и пио, све
док ме стомак мио није заболио.
Прошли су мјесеци, од најближих мојих
ни трага ни гласа, нигдје никог свога,
сам сам као дух у туђој кући био,
радио сам све што су ми наредили,
бар нисам мислио о судбини злој.
Чујем опет пушке, овај пут су наше,
не мислим наивно да стиже олуја,
партизана ево нас дјецу да спасу,
за пар дана кући ја се вратих с њима.
Огњиште ми празно, до самог темеља,
срушили нам кућу пуну здравља, среће,
наиђе комшија, питам га за своје,
каже ми кроз сузе: Сви су убијени…
А ја, ја од суза падох на кољена,
ја од боли остах закован уз земљу.
Стару шталу коју само не спалише,
тад сам претворио у ново огњиште,
нема прозора, још увијек, али биће,
створићу ја себи живот нови свој.
Ал` заборавити никад нећу мајку,
ни оца, ни брата, мог најбољег друга,
мучење, ни слике, ни звуке, ни боли
коју носим за вијек вијекова у души.
3.Радован Пиљак
– Шифра: ”Растко”
Радован Пиљак рођен 1950.године у Петровом Врелу,општина Гламоч.Члан је УК Републике Српске и до сада је објавио 12 књига:6 књига поезије и 2 књиге афоризама,1 роман,сценариј за филм”Јасеновац творница ужаса”,монографију и родослов”Породица Пиљак у Гламочу”,једну спомен књигу(проза са поезијом)”На вјечној стражи отаџбине”.Пиљак пише и хуморске,приповијетке,краће драмске комаде,скечеве,сатиричну поезију. По занимању је дипломирани инжењер електротехнике;живи и ради у Бањој Луци.
”СУНЦЕ И ЖИЦА”
Миљи Каурин
Слијепој старици,живом свједоку Јасеновца која је 1942.године,
на Петровдан, одведена са 12-ест година са комплетном породицом
од 14 чланова у злогласни логор и ослијепила од злочиначког мучења.
(Према мотивима истоименог филма, аутора Симе Брдара)
У Козарачкој колони ужаса и бола,
дјевојчица од 12 година
у вртлогу ишчашеног дјетињства
у Јасеновцу постаде обичан број.
Около лешеви и полуживи људи
усидрена Лешава заудара,
диме се вреле, крваве пећи,
а она би да игре дјечје започне.
Сва њена породица,
њих четрнаесторо,
у баруштини од крви и меса
гмиже у блату и калу,
сулуде пориве крвника трпи.
Раздвојили су их
на све четири стране,
једни за друге не знају,
а смрт их сваким даном
к'о гладна ајкула ждере,
а они бауљају,
вегетирају с искрицама наде.
Умјесто играчки
њој су нову ”игру”измислили;
крвници је свакодневно
батинама присили
да очицама дјечијим
гледа у врелу лопту Сунца
и жар усијаних пећи;
до очаја жедна,
без иједне ријечи,
гдје врела магма гута
невина људска тијела.
И тако, у вртоглавој игри смрти,
Сунце јој постаде мрак и тама
и испи јој рожњаче дјечије,
и цијели свијет јој смрачи,
а жеђ јој постаде нагон
и порив најјачи
да надживи и њих и себе.
Данас, убога старица у осами,
теретом година натоварена,
слијепа и скрхана,
уз разапету Жицу,
једину стазу живота,
од куће до Свевишњег бунара
премошћује дане кораком наде.
Жица је њен живот, њено Сунце,
тих десетак корака уз Жицу,
то је њен пут до Наде и Слободе,
пут до окрепљења и божије воде,
пут изласка у Свијет чула,
из осаме, међу живе људе,
пут на којем сваки камен зна,
сваки звук разврстава
и сваку травку осјећа.
У њој се склупчала
свих ових заборављених година
сва грозота људске патње
и процвјетала бол милиона,
за њене боли не зна свијет и васиона,
али она не мрзи, не куне
и освету не призива.
Сунце јој постало тама,
а тама постала Сунце!
И тако скрхана старица,
Осамдесетогодишњакиња,
свој усуд ишчашене судбе носи.
Крваве шапе људи-звијери
не срастају у њеној души
и корацима уз Жицу
свој мученички живот премошћава.
Живи леш Јасеновца,
осакаћена и недоклана,
измигољила из злогласних колона смрти
више од пола вијека пркоси тами
и уз Жицу – Сунце,
скривена од људи, у осами,
гријех планете одболијева.
Додатне награде
1.Шифра: ”Љубав”
Ана Арежина рођена 1949.године,просвјетни радник у пензији.Слободно вријеме проводи са књигама и унуцима. Будићи да је рођена и одрасла на Банији,општина Хрв.Костајница, често је носталгија натјера да записујем све што осјети у тренутку.
ЗАВЈЕТ
Као шкољка бисерница заборављена
Бисер – суза запретана
Звијезда залеђена
За вјечност остављена
Чека.
Чека да је пронађу,
Чека да се откине,
Скотрља,
И потече
Низ образ сјећања…
Ко је желио да корито ријеке исуши
И затрави заборавом?
Заскочи нас
Обезличени одјек нечовјека
Располућене свијести
Мржњом храњене
У рухо добронамјерно огрнут
Осмијеха лажног
Срца каменог
Душе празне
А руку жељних ножа!
Крив је!
За све ископане
И у срамни ђердан очи нанизане
За сузе исплакане тешке
И оне теже неисплакане,крив је!
Крив је!
Шуме борови високи
И јелике танке козарачке
То убијене очи дјечије
Реквијем пјевају
Очи налик на поточнице плаве
На зреле трњине црне
Косе боје маслачка
Опомињу…чекају…траже!
Не!
Не траже,
Не могу,
Не смију да заборав ткају.
Разваљено крило вапи и тражи
Чека да га крвник уважи.
…
Свитаће и даље сребрне поткозарске зоре
Козара ће се будити
У руменим плавим јутрима
Млијечна мјесечина купаће села уснула
Смјењиваће се љета и јесени
Снијежне зиме и цвјетна прољећа.
Поткозарје и Козара
У својој љепоти одлучни завјету
Да никада,никоме из ока
Не кане ниједна суза
Пред зидом обезбожене суровости.
2.Шифра: ” Плива и Сава”
Милан Тривунчић,пјесник.Рођен 1962 године у Шипову, Р.Српска гдје и сада живи и ствара. Објавио је четрнаест збирки пјесама.Дјела превођена на руски ,бугарски,мађарски и словеначки језик.Члан је СКОР-а. Добитник је много књижевних награда и повеља.2020 године Еуридикина повеља у Костолцу,Србија, прво мјесто на сусрету писаца на Озрену.
КРВАВА САВА
Пут ка Сави преко неба води,
Она нам, хиљаде мученика роди.
Свака њена кап опомиње, боли,
Изнад ње стално сјаје ореоли.
Док корачамо,сунце нам говори,
Тамо је Сава што тужно жубори,
На њеној обали још крваве врбе,
Гдје зле усташе поклали су Србе.
Сваки њезин талас црвене је боје,
Крвавих крила,ту анђели стоје.
Стати овдје ногом срамота је мене,
Сваки педаљ земље, тужне опомене.
Крвава Сава још мртве проноси,
Сваки се мученик осмјехом поноси.
Испустише душе у црним мукама,
А сваки свој крст носи у рукама.
Тече ријека, пуна суза, јада,
Тужни свједок гдје Србин пострада.
Видјела је она све црне страхоте,
Испод тужних врба муке и голготе.
Ноћас и мјесец као сија јаче,
То сијају сузе и он тужно плаче.
Душе мученика још над Савом стоје,
Чекају да се достојно опоје.
3.Шифра: ”Селена 2”
Недељка Неда Ђукић Боројевић рођена 31.05. 1959. год. у Великој Сочаници, општина Дервента. Објавила је прозну трилогију: ”Ротква са шећером”, ”Вријеме љубави” и ”Медоносна поља”, те ”Родослов рода Ђукић”, у Великој Сочаници. Убрзо је свјетло дана угледао и роман”Тражим те”. Послије прозних дјела, одважила се кренути упоетску шетњу искључиво за душом, чега резултат су до сада објављене три збирке пјесама: ”Два ока душе”, ”Са извора сјећања” и ”У њедрима завичај”. Најновије остварење је роман ”Бог нам је свједок”.
Дијани Будисављевић
Није Теби лако пјесму написати
Са тугом се борим и сузи ми око
А жеља полети и болна се врати
У небеско царство бескрајно високо
С ону страну дуге столују облаци
Успомене живе и буде сјећања
На пољима цвјетним још нијеми знаци
А све душа види док о Теби сања
Твој лик ми у срцу мека рука Твоја
Племенито биће и Господњи пути
Почивај у миру и башти спокоја
Туга када мине истина не ћути
Царује тишина, нечујни гробови
Јасеновац био што не може бити
О херојству твоме пјевају вјетрови
Колико си смогла дјеце избавити
А смрти у очи гледала и Ти си
Тјешећи сироте док несрећа траје
На путу слободе поклекнула ниси
И молећи Бога да им снагу даје
Дјечици си била ослонац и раме
Миловала свако њежно си по коси
И спасила многе од усташке каме
Не знајућ ни сама шта им сутра носи
Животи се гасе трају и почињу
Козара још пјева и Теби се диви
Док умиру они које не спомињу
Дијана у срцу Козарчана живи.
ПЕСМА ГОДИНЕ БАЛКАНА
И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Научни и међународни годишњи конкурс за признање и награду ,,ПЈЕСМА ГОДИНЕ“ БАЛКАНА И ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ 2021од Удружења ЕВРОПСКЕ АКАДЕМИЈЕ СРПСКИХ НАУКА И УМЈЕТНОСТИ из Љубљане.
Награде за добитнике се састоје од: плакета, орфеја, признања али и медаља, значки, диплома, захвалница и повеља УЕАСНУ, ССДС или УСК и то:
1.за постигнуто прво такмичарско место награда је златна плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.
2.за постигнуто друго такмичарско место награда је сребрна плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.
3.за постигнуто треће такмичарско место награда је бронзана плакета или медаља, захвалница и повеља УЕАСНУ.
Ове године у вези субјективних и објективних разлога донација није било, тако да новчаних награда нема.
4.за додатне три(3) награде за најемотивнију, најромантичнију и најоргиналнију љубавну песму, награде ће се састојати од златних значки уз диплому УЕАСНУ.
На међународни конкурс за књижевно признање и награду,,Песма године“ Балкана и ЕУ пријавили су се аутори из 11 држава: Словеније, Србије, Руске федерације, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, Црне Горе, Немачке, Канаде, Шведске, и Аустрије. Ове године на конкурс је стигло 157 пријава, од којих је 38 било непотпуно. Сви пристигли радови, жанровски гледано, су поезија, па су пјесничке слике и пјесникове поруке исказане кроз стихове.
Жири у саставу проф. Сњежана Миљковић, проф. Милена Грбић, предсједник ССДС Игор Митић, генерални секретар СССС Давид Тепић и мр. Рајка Голић, као предсједник истог, састао се 10.јуна. На поменутом састанку изнијели су своја мишљења и приједлоге за награде. Љубав према вољеној особи главна је, а можемо рећи и једина, тема која је подстакла наше кандидате да напишу свој рад. Емоције су углавном тужне, сјетне јер је недостижан онај о коме се машта.
Главне награде:
1. Шифра: „Принц од нежности“
Драгана Деспић је рођена 23. јуна 1997. године у Бањој Луци. Основну школу и гимназију завршила је у Теслићу. Дипломирала је на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци на одсјеку социологија. Тренутно похађа мастер студије на Факултету организационих наука Универзитета у Београду на студијском програму Менаџмент људских ресурса и на Факултету политичких наука Универзитета у Бањој Луци на студијском програму социологија. Објавила је двије збирке поезије „Кораком до стиха; (2017) и „Тишине гласа; (2020).
Ако одем
Ако одем прије рујних зора што ките дан
утабаним путем којим сви ће проћи,
ти спавај, не, не прекидај сан,
јер баш у њега насмијана ћу ти доћи.
Ако одем прије вечерњег пољупца
за одласком мојим заплакаће сви,
и пјесма моја ће да загрца,
али немој молим те плакати ти.
Твоје миле црне очи не смију да плачу,
јер не волим када си тужан
забижељићу оштрицом сличној ко на мачу
да си својој вјечности пјесми остао дужан.
А дуг свој ћеш вратити пољупцем у свијећу
запаљењу у пламену сличноме моме
што је цијелим бићем горио за срећу,
исписаној у сјећању сад у срцу твоме.
Ако одем прије мрака
плакаће птице, тишине и драги људи сви,
а ја, ја те гледам кришом са небеског сокака,
и зато молим те немој ми плакати ти,
само ми махни док одлазим…
2. Шифра: „Марија“
Оливера Синђелић рођена 12. 7. 1973. у Сремској Митровици. Награда,,Силвија Павић,, добијена од књижевног клуба ,,Момчило Настасијевић,, из Г. Милановца 7.11.2019. Прва награда 17. међународних илинданских песничких сусрета 5.8.2018. године у Дервенти. Трећа награда 21.10.2019. поводом првог међународног књижевног конкурса у организацији Удружења књижевника ,,Стојан Живадиновић,,.
Не сећам се више
Не сећам се више очију тих, очију дивних.
Време је прекрило велом заборава прошле дане, као кад на поље у долини у рано јутро падне
са неба вео од облака, магле и слане
па не разазнајем на њему цветове…
Не сећам се више руку тих, руку дивних
и не смем ни да помислим шта је сада са њима,
покрива их трава, милодух, цветови белог крина,
покривају их различци, цврци и свици,
паперјаст дивљи врес са маслчцима…
Не сећам се више осмеха твог, усана дивних
али се сећам речи и боје твога гласа,
жалим као Вотан Албериху због Фреје кад скриви,
зажалим увек кад видим жито кад се заталаса
у сунчаним данима лета.
Сетим те се увек кад прођем крај поља сунцокрета,
сетим те се увек кад видим булке у мору житног класа.
Заборав је покрио сећања, избеледеле су слике,
године пролазе и на хиљаде њих ће проћи
овом дивном долином после мене, кога да кривим?
Помирих се са судбином у свој својој немоћи,
записах у камену своје успомене, нека оне живе
и кад ја престанем да живим.
Дани теку, река времена не престаје да тече,
часови се нижу, као кишне капи капљу минути,
кидају се међу људима споне, бледе сећања, брује ветрови успомена,
облуци на обали реке као сребрни прапорци са санки сребним звоном звече,
прастари чемпрес пред нашом кућом мотри и ћути,
н види и давно прошло време и векове пред нама далеке…
3. Шифра: „Константин 2706“
Милош Марјановић пише поезију од своје петнаесте године. Предсдник Књижевног клуба „Мала птицa” из Београда и почасни члан Фондације “Такец” из Битоља, Македонија.
Објавио збирку поезије “Трагање за истином”, Књижевни клуб “Мала птица”, Београд, 2018. и двокњижје “Девет страна света / Одјецаји” (са Ненадом Ж. Милошевићем), Удружење незвисних писаца Србије, 2020.
Песме су му заступљене у преко двадесет антологија и зборника ( “Шумадијске метафоре”, “Гарави сокак”, “Изворник”, “Београд на води”, “Тројица из Градишта”…) и преведене на ромски, италијански, румунски и грчки језик. Живи и ради у Београду
Једно име за љубав
Чувам за тебе осмех
из времена када сам мислио да је зло само део бајке
које губи на крају.
Чекам да га вратим на лице
чим додирнеш уснама мој десни образ
вратиш искушеника у детињство
и незналицу претвориш у мудраца.
Сакрио сам додире у врхове јагодица
да их не узму погрешне.
Превише је заблуда полагало право на мене
крунило клип уздаха
бацајући ме у кавез кривице
терајући да потонем у глиб стварности.
Сушим цветове липе са крошње детињства
да се пронађемо у капима чаја
и да опијен вилинским моћима
не пожелим ни једну жељу
јер си остварење свих жеља.
Тешко је када нађеш идеалну жену у погрешно време
када је сутра далеко као век
и не можеш бити друго име за љубав
када си прва
када си једина.
Додатне награде:
Милена Дрпа рођена је 1950. године у Горњој Слатини код Шамца. Основну школу завшрила је у Шамцу, гимназију у Градачцу, а студије српскохрватског језика и књижевности на Педагошкој академији у Тузли. Цио радни вијек радила је као наставница српскохрватског, касније српског језика, прво у Доњим Кладарима код Модриче, касније у Модричи.
Објавила је осам књига, а девета је спремна за објављивање. Три књиге је приредила, у зборницима је око седамдесет њених радова, у часописима близу сто, десетак у антологијама. Током бављења писањем обрадовало ју је двадесетак књижевних награда, али јој је драго и осталих шеснаест награда добијених за просвјетни рад. Од свих, ипак издваја једну, која није, али и јесте, и књижевна, пошто је заслужена за учење ђака српском језику и књижевности и за рад са младим књижевним ствараоцима. То је признање Најдражи учитељ, добијено 2003. године у Београду.
Ако одем раније
Не чекам ја откуцаје тог клатна
на сату суда, и не желим их, не.
Моја су поља још од пламсаја златна,
још кришом блуди мјесец, нуди се све.
И још ја надом поткивам своје дане,
чак и кад замуцам над пролазношћу.
Још у мој поглед милион сунца стане
и још ја грлим љубав, милу гошћу.
Ал’ огласи ли звон судбе задњи стисак
и најави ли свијећа лелујање,
прогутаћу ја сузу слану и врисак
к'о да ме још чека жарко свјетло дање.
Да ћеш ти моћи, лагаћу себи, к'о прије,
чуват’ ми путе и отварати капије.
2. Шифра: „Бити посебан“
Јелена Трајковић рођена је 1989. године у Зајечару. Од своје пете године бави се писањем поезије и прозе и добијала је разне награде и признања на локалном и регионалном нивоу. Њен први роман, ,,Бити посебан“, објављен је 2014. године у издању издавачке куће Лагуна. 2020. године је изашлаиз штампе њена друга књига, збирка поезије ,,Ништа лично“, у сарадњи са издавачком кућом ,,Нова поетика“, која садржи 49 песама. Поезија јој је заступљена у многим националним и међународним зборницима и антологијама.
Ружичасти облаци
Као да се свет претворио у шећер,
речи су постале магичне, плес птица…
И живот је добио нови, бољи смер,
срећа је у спознаји великих ситница.
Одjедном су обрисани трагови од соли,
опет цвета биљка што је остала без воде,
и поново воли тај ко уме да преболи,
неке биљке знају како боље да се роде…
Као да се вера уздала у срећу,
пролази све тестове тај ко веру враћа,
судбина понекад нуди злата пуну врећу,
ал’ љубав се смеје, она никад се не плаћа.
Ватромет је обасјао небо изнад града,
немаш шта да понудиш, сем себе да даш…
Још прелети пред одлуком страх од старих нада, ал’ кад једном сретнеш правог – једноставно знаш.
3. Шифра: „Љубав“
Ратко Поповић, рођен је 12 маја 1964 у Шњеготини Средњој, општина Челинац, Република Српска.
Аутор је четири збирке пјесама, “ПРЕТАКАЊЕ ЖИВОТА”, “ПУТОКАЗИ”, “СУНЦЕ У ЗАВИЧАЈУ”, и збирке „Не дамо светиње” . Заступљен је у преко 60 зборника поезије. Више пута је награђиван и похваљиван на разним конкурсима поезије. Члан је Удружења “Српских књижевника Словеније”, и члан је Школског одбора Основне школе “Новак Пивашевић” у Дубрави Старој. Има статус књижевника у Републици Српској.
Данас ће ти усне љубити катрени
О теби ћу данас да напишем риме,
пјесму што ће свима поквасити лице.
У пјесми ти нећу поменути име,
не дам другим’ да дођу до моје краљице!
Данас ће ти усне љубити катрени,
а косе ће мрсити испод њих терцини.
У свиленој хаљини ти ка мени крени,
да ти очи љубим у строгој тишини.
Њежно ћу да скинем цвијет из твоје косе.
И исплетем теби плетенице двије.
И попићу сваку капљу твоје росе,
Као што и пчела мед са цвијета пије.
Ти си мој путоказ и моја си нада,
најслађе си грожђе из мог винограда!
ЗЛАТНО ПЕРО
Посебно обавјештење о Међународном књжевном конкурсу „Златно перо“ Љубљана 2021. године.
Стручни жири књижевног конкурса „Златно перо“ састао се 03. 08. 2021. године први пут, те од 45 важећих пријава (уз 20 неважећих) изабро пјесме које улазе у ужи круг такмичења. Пријаве су пристигле из 9 држава: Словеније, Србије, Републике Српске-БиХ, Хрватске, Македоније, Црне Горе, Њемачке, Француске и Аустрије.
Напомињемо да је значајан број неважећих пријава био јер су пјесници писали радове чија тема није одговарала теми конкурса. Стручни жири био је у саставу:
проф. Силвана Алексић, проф. Милена Грбић и мр Рајка Голић, као предсједник жирија.
Жири је у ужи круг издвојио сљедеће пјесме:
• „Мирис ружа“ (шифра „Сава“)
• „Руже“ (шифра „Бити посебан“)
• „Три руже“ (шифра „Борис Волков“)
• „Бјелуша“ (шифра „Олимп“)
• „Дама са ружама“ (шифра „Орфеј са плиме“)
• „ Руже“ (шифра „Срећни дани“).
Жирију није било лако да одабере баш ове пјесме у ужи круг, јер је било доста квалитетних радова и одлучивале су нијансе. Вриједне награде и проглашење побједника биће уприличено у Дервенти на Свечаној академији, која ће бити организована 20. 08. 2021. године. Поредак награђених пјесама, главне и додатне награде, одредиће присутна публика на Свечаној академији. Академија ће бити презентација умјетничких достигнућа и свих награда.
Искрене честитке. Срећно, живјели.
Организатори ССДС, УЕАСНУ И УСКС
мр Рајка Голић
У организацији Савез српске дијаспоре Словеније,Удружење српских књижевника Словеније,Европске академије српских наука и уметности, и Српски књижевни клуб Вихор Дервента уприличенa je манифестација под називом”Свечана академија”уз наступ најбољи од најбољих награђених пјесника, кроз традиционалне међународне конкурсе које су спровели током ове године, а то су: конкурс под називом” Сузе Козаре”,конкурс ”Песма године Балкана и Европске уније” и конкурс под називом ”Златно перо Љубљана 2021.
У име организатора присутне је поздравио председник Саша Гајић и председник Ненад Симић.
На бини су се смјењивали учесници конкурса, заслужни за рад Академије као и пјевачка група КУД Младост Босиљак из Дервенте.
Ријеч је узело свештенство а нешто потом и начелник града Дервента, господин Симић.
Као што и приличи домаћину града, начелник господин Милорад Симић, поздравио је присутне госте и пожелио добру сарадњу са дијаспором и у наредном периоду.
