Opomena
Koža ti blista…
K‘o knjiga raspovijena
od hiljadu strana.
Jasna i čista
i od vremena neokrznuta…
Ona je tvoja prednost
i mana…
K'o slika realista.
Na svakoj strani
uzdasi i sreće,
i mirisi koji tebe grade.
U njoj utkan osmeh
što na mene sleće
i godine koje bore sade.
Koža je tvoja okean
bez broda,
sa nje čitam ti dušu…
Ona mi kaže bistro i jasno:
“Gledaj me, gledaj,
dok ne bude kasno!”
Zemaljski dan
Nema više tvoje drage,
sad ne blista.
Nestali su crni vali,
njena hitrost, meko lice…
Mislila sam nekad davno
biće ista.
Na oči mi pade
kopren od starice.
Nepoznato lice gledam
pa se čudim…
Dal’ je ovo život proš'o?
Tako, kao san?
Ja ne stigoh dušo moja
ni da te poljubim,
a mraku se bliži ovaj odsanjani dan.
Nema nigde tvoga dragog, kaže sebi,
a on uvek kao da je samo tu…
Kad bi došao ti ga više
ni poznala ne bi.
Sklopi oči i predaj se zadnjem snu.
Razgovor ruža
U bokalu venu divne ruže
pokidane od neuke ruke
jedna drugoj latima govore:
“pa mogle smo živeti i duže.”
Da li imaš snage sestro žuta
da mi kažeš kolika je bašta
moje nane što me zalivala
i od tuđih ruku sakrivala?
Dal’ još imaš u latima dara
i lepotu što svakog očara
i mirisa u tvom nežnom biću
opojnoga k‘o u nekom piću?
Dal’ ti srce u grudima bije
narandžasta sestro nedođije?
Čini mi se moje staje sada…
Dal’ sa suzom
il’ s’ osmehom blagim
opraštaš se od našeg jada?
Mila sestro,
ne procvetah ni ja…
Nanine su ruke sada san,
njena bašta osmeh
i kapija i korak joj
kao svetli blagdan.
Nemoj suzu da puštaš na kraju
iz duše će da ti uzme dah,
nasmeši se baš kao u maju…
nek’ ti sunce migom otme strah.
Ta ljubav
Ona na svom prestolu visokom
odozgo gleda na dane bez nje
i s’ osmehom livadom širokom
pod okrilje svoje zove sve.
Optočena vrelim zlatnim sjajem,
ojačana čašću i vedrinom
okićena snažnim zagrljajem
ulepšana verom i istinom…
Usred ruže od vetrova bdi,
sred vulkana veseli se s’ njim
Povetarcu šapuće k'o bratu
da na ledu može da uzri
i okopni s zrakom jutarnjim.
Obula je sto ružinih lati,
ogrnula sunčevu lepotu,
osmeh ima k'o milion cvati
i meša sa svakom po životu.
Kad je prava ne gasne već gori
kao usne od najjačeg pića,
a u svojoj blistavoj odori
nosi srce s’ dahom leptirića.
Vuk samotnjak
Te tvoje oči,
bljeskom safira
muziku šire
u ovom raju
pa letnji dan
u ritmu gejzira
ne da ni noći
da dođe kraju.
I dan i noć
k'o usred pira
neće da stanu,
ni da proteku…
Ti lakim dodirom
svog šešira
bacaš sve misli
da oteku.
Dok šetaš mirno
i Lahor te dira,
ne misliš ništa,
ne čuješ huk.
Ritmom te prati
zvuk sa klavira
i stih iz pesme
“Stepski vuk”.
Vesna Milošević rođena je 31.07.1969 god. u Požarevcu. Završila je studije turizma, ekonomije i prava. U Beču je magistrirala ekonomiju a u Beogradu pravo. Nakon završenih studija ekonomije radila je kratko u oblasti turizma a potom je godinama bila posvećena ekonomskom i bankarskom pravu. Od 2007 uspešno se bavi zaštitom potrošača i radi kao pravni savetnik u Saveznoj radničkoj komori u Beču.
