Pripremio odgovorni urednik : prof. Milenko Vakanjac
Između 20. i 21.12.2013.godine, zabeležili smo broj od milion posetilaca na našoj internetnoj stranici. Da smo precizni, od našeg osnivanja, pa do kraja 2013.godine, zabeležili smo milion ljudi koje, na takav ili drugi način interesuje: o čemu pišemo i razmišljamo na internetnim stranicama Saveza srpske dijaspore Slovenije. Kada sam kao urednik, prilikom našeg prvog internetnog javljanja bio prilično skeptičan; kako čemo biti prihvaćeni, sada ne više kao neko ”lokalno glasilo” (kada bi bila reč recimo o štampanom mediju!), koje ”izveštava” o Srbima u Sloveniji, nego sada kao ”globalno komuniciranje” sa svim Srbima, i naravno svima onima koji razumeju srpski jezik, bilo gde se oni nalazili. Naime, moja skepsa bila je plod činjenice, kako se na internetu/svetskoj internetnoj mreži/vebu ili kako već to nazvali, nalazi gotovo bezbroj nama sličnih srpskih internetnih stranica, sa sličnim ili barem približno sličnim ambicijama, privući pažnju svih onih kojima nije svejedno, šta se dešava ili šta će (još) da se desi srpskom narodu, u više nego očitom, svetskom previranju. Sudeći prema broju posetilaca naše internetne stranice, možemo sebi priuštiti i malu neskromnost, smatramo da smo u tom našem pokušaju i uspeli.
Takođe sam, u prvom internetnom javljanju, izneo i tezu: zašto se uopšte javljamo, kada, barem na ”prvi pogled izgleda” da Srbima u Sloveniji, ništa ”ne nedostaje” (kako je jednom prilikom našu situaciju ”video”, još kada je bio ministar spoljnih poslova Srbije, gospodin Vuk Drašković). Mi, u Savezu srpske dijaspore Slovenije, smatramo da trebaju, svi pripadnici srpskih političkih elita u našoj matici (ipak odluke donose političari!), kao i svi ostali, konačno shvatiti, kako se u našem konkretnom slučaju, Srbima u Sloveniji, ne radi o izolovanoj šačici ljudi, nego o jednoj više milijonskoj masi ljudi, Srba: i u Republici Srpskoj, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori, i u Makedoniji, i u Albaniji, i u Rumuniji, i u Mađarskoj. Mi sebe, doživljavamo, prevashodno kao sastavni deo, spomenute milijonske mase naših sunarodnika čija je sudbina potpuno neizvesna, i permanentno izložena sve izrazitijoj asimilaciji i najelementarnijem kršenju, skoro svih ljudskih prava! Možda Republika Srpska, u tom kontekstu čini izuzetak, međutim njena ugroženost zbog toga nije ništa manja. 
Jedan istorijski osvrt i odgovor kao i razmišljanje, o Srbima u Sloveniji, i svemu šta im se dešavalo i još im se dešava, ne može da nas ostavi ravnodušnim, kao i da nam se ne postavi pitanje: što nas je ustvari dovelo u situaciju u kojoj se nalazimo? Verovatno se mnogi neće složiti sa mnom ali naša je današnja sudbina i situacija, kao i kod mase naših sunarodnika u spomenutim zemljama okruženja Srbije, direktna je posledica pokušaja realizacije ideje ”jugoslovenstva” i ” bratstva i jedinstva” (naravno da to ”jugoslovenstvo” ne važi za Mađarsku, Rumuniju ili Albaniju, nego za države nekadašnje Jugoslavije).
Mi, Srbi u Sloveniji, nismo toliko žrtve raspada nekadašnje zajedničke države, to je ustvari bio završni čin bankrotstva ideje ”jugoslovenstva” u njenom državnom obliku, nego smo mnogo veće žrtve same ideje ”jugoslovenstva”. ”Jugoslovenstva”, koje je pod plaštem jedne nerealizovane utopije, htelo zatreti sve šta iole potseća na: srpski nacionalni identitet, srpski jezik, srpsku kulturu ili srpsku tradiciju. Interesantno je da se u nekadašnjoj zajedničkoj državi svaki, i najmanji, stidljivi pokušaj, spominjanja srpskog identiteta, i ovde u Sloveniji, tumačio iključivo kao isticanje ”velikosrpskog nacionalizma”. Mada, istim ”borcima” protiv ”velikosrpskog nacionalizma”, nikako nije smetalo da su, i danas im ne smeta, u svakoj prilici putem lamentacija nad ”ugroženošću” slovenačkog jezika i kulture, sasvim neskriveno isticali svoj, rodoljubivi, slovenački nacionalizam. Nije nikakvo čudo, kako su iz spomenutog ”jugoslovenskog laboratorija” kao primarni istorijski cilj, sem slovenačkog i hrvatskog, proizašli još i crnogorski i bošnjački. Mi ne bežimo od činjenice da točak istorije, što se tiče nastanka, bilo novih nacija ili jezika ili jednog i drugog, na području nekadašnje zajedničke države, ne treba nikako vraćati unazad. Pogotovo, taj istorijski točak, više ne treba smeštati u neke ”novojugoslavenske forme” ili možda ono, šta će budućim članstvom, pogotovo Srbije, doneti članstvo u EU. Recimo tome jednostavno, zabluda. Srpsko nacionalno pitanje, unatoč svemu, i nekadašnjem ”jugoslavenstvu” i današnjem ”evropejstvu”, ne može se rešavati bez Srba i vođenja računa, o njihovim nacionalnim interesima.
A srpsko nacionalno pitanje, ostaje nerešeno!
Koliko je srpska politička elita u našoj matici sposobna shvatiti takav odnos snaga ostaje veliko pitanje, međutim ako je budućnost ”formule” rešavanja srpskog nacionalnog pitanja obuhvaćena ”vukovarskim referendumom o upotrebi ćirilice” (za tren oka skupljeno je 600 hiljada potpisa), ”formula” kojoj i evropski birokrate u Briselu ne nalaze mane, i smatraju ”vukovarski referendum”, hrvatskim ”unutrašnjim pitanjem”. Verovatno su i slovenačko ”brisanje” iz centralnog registra stanovništva, početkom 90’ prošlog veka, mada Slovenija tada još nije bila članica EU, smatrali ”unutrašnjim pitanjem” Slovenije, da bi kasnije Evropski sud za čovekova prava u Štrasburgu, posle velikog protivljenja slovenačkih političara, ispostavio da se radilo o……”nedopustivom kršenju čovekovih prava” ( treba čitati, statističkom genocidu!). Samo kao ”zanimljivost” treba spomenuti, kako su i Evropski sud i slovenačka vlast ”zaboravili” ukazati da su ”izbrisani” i ljudi sasvim konkretne nacionalnosti, a zaboravila je to i srpska politička elita u našoj matici. Večinu tkzv.”izbrisanih” u Republici Sloveniji, ne čine vanzemaljci neodređene nacionalne pripadnosti, nego Srbi. Kako se Vlasi nebi dosetili, nikada se nezna, Republika Slovenije ustvari je proterala početkom 90’ prošlog veka ”izbrisane”, a ne Srbe. A to je velika obmana koja služi i domaćoj, slovenačkoj i evropskoj javnosti kao ”dokaz” da se radilo o slovenačkom ”unutrašnjem pitanju”. Kao recimo onom udesu vanzemaljaca, u SAD-u, konkretno u mestašcu Rouzvel (Rosewell) u Nju Meksiku (New Mexico) 1947.godine. I za američku armiju, i za američku nauku vezanu uz američku armiju, nikakvog ”validnog dokaza” ili očevidaca nije bilo u Rouzvelu, te 1947.godine. Ljudi su kao nešto ”videli” ali njihovi su iskazi bili ”proturečni i smušeni”. Dokaze je blagovremeno, još 1947.godine, pokupila američka vojska i ”ubedila” javnost, kako se radilo o meteorološkim probnim balonima koje su videli sluđeni farmeri u Nju Meksiku.
U Americi, gledali smo to na televiziji, stvoren je Rouzvel UFO fenomen ili incident. Nešto slično, ”sličan fenomen”, stvorili su, još pre raspada nekadašnje zajedničke države, a pogotovo posle toga, izveštači srpskih medija (pre 90'godina jugoslavenskih medija) iz Slovenije. Sve šta smo videli i doživljavali, Srbi u Sloveniji, bilo je u dlaku slično, onim nesrećnim farmerima iz Nju Meksika. Jedino, umesto meteoroloških balona, mi smo sluđeni od ”velikosrpskog nacionalizma” videli ono, što u Sloveniji, nikako nisu uspeli ”primetiti” srpski medijski izveštači. I tako je stvoren taj, samo ”medijski fenomen” koji se još uvek uspešno neguje, održava i nosi, pogotovo u našoj matici, kada je reč o Srbima u Sloveniji. ”Realnost”, srpskih medija i srpske političke elite, kada su u pitanju, Srbi iz okruženja, nikako da se uklopi u realnost koju svakodnevno žive, ti isti Srbi, što dovodi do mnogih tragičnih zabluda i nesporazuma. Na svu silu još se istrajno neguje fenomen ”jugoslovenstva”, kao nečeg, što je daleko iznad, partikularnih nacionalnih identiteta, čak i više od toga, pomoću tog ”jugoslavenskog rivajvela” (revival) pokušava nas se ubediti, kako i eventuelna EU budućnost Srbije, neće biti ništa drugo, nego ”jugoslovenstvo na evropski način”. Šta je i smešno i iza čega nema nikakve, čak ni hipotetičke, realnosti.
Nas, u Savezu srpske dijaspore Slovenije, ako smo iskreni muka je naterala da smo pokrenuli našu internetnu stranicu. Nismo videli drugi izlaz. Poznata je činjenica, kako Srbi u Sloveniji nemamo status nacionalne manjine, za razliku od recimo ”velikog broja” Slovenaca (oko 5 hiljada duša) koji u Srbiji imaju priznati status nacionalne manjine. Što je Republika Srbija uradila, i za sve ostale, brojne nacionalne manjine, bez ikakvih potresa ili ”referenduma”. Čak i više od toga, Srbiji je oduzet njen teritorij, i to bez ”referenduma”, da bi neka manjina dobila mogućnost proglašenja svoje države. Naravno, mi Srbi u Sloveniji, ne tražimo u Sloveniji nikakav zasebni ili svoj teritorij, međutim smatramo da imamo apsolutno pravo, ali ne u okviru nikakve supstituirane ideje ”jugoslovenstva”, na status nacionalne manjine. Status kakav imaju Nemci u Južnom Tirolu ili status kojeg već imaju; i Katalonci, i Škotlanđani ili recimo Flamanci. Šta će biti sa njihovim statusom ubuduće neznamo ali znamo da mi više ne želimo prihvatati, kao ”činjenicu” naše nestajanje, samo zbog toga da bi neke druge nacije mogle opstati. I srpsko je pravo na nacionalni opstanak, identitet i sve ostalo, savršeno isto, kao što su i druga nacionalna prava. Nema, barem koliko je nama poznato, sem u nekoj ideologiji koje se odriče današnja Evropa, nacija višeg i nižeg ranga, nacija sa više prava od drugih i slično.
Zbog svega spomenutog i internetna stranica Saveza srpske dijaspore Slovenije. Svima koji su nas pratili, razumeli i bili uz nas, u tim godinama, hvala na podršci. Hvala, i svima onima koji su nas pratili, bilo u Sloveniji, bilo u našoj matici, kao legendarni Luka Laban iz Kovačevićevog Profesionalca. Mada još nismo sakupili (baš) sve ”predmete” koje su na svojim pustolovnim političkim zaokretima, izgubile današnja slovenačka i srpska politička elita. Ali, trudimo se!
*Besedu, iz naslova ovog teksta, ipak ne treba razumeti kao sočinjenja Luke Labana, o svemu onome, što je govorilo Teodor Teja Kraj na svojim predavanjima. Naša je ambicija sličnija onom glasovitom odgovoru Imanuela Kanta iz 1784. godine na pitanje, Was ist Aufklaerung?
