Nije mnogo bitno da na predsedničkoj inauguraciji, novog predsednika Srbije. gospodina Tomislava Nikolića neće biti prisutni; ni efendija Bakir, ni gospon Ivo, ni gospod Danilo, mnogo je bitnije pitanje: zašto uskraćuju svoju ”dragocenu” i nadasve ”značajnu prisutnost” na jednoj ceremonijalnoj priredbi koju upriličuje država Srbija?
Da se razumemo, ne određuju državne ceremonije, suštinu odnosa među pojedinim zemljama.
Srećom ili ne, suština se ogleda, u drugim, mnogo konkretnijim i realnim sferama državnog života. Kada bi međudržavne odnose određivali svečani ručkovi, večere ili molitveni doručci, svi bi mi bili, i veseli, i srećni, i razdragani.
Kakva idila bi zavladala svetom, vođe protokola koji brinu, i o prvomi zadnjem redu pozvanih gostiju ili plutonima/salvama koji će biti ispaljeni tim i takvim svečanimprilikama, bili bi mnogo više cenjeni od mudrih političkih glava. Ali to je privid, iluzija! I kada smo već kod Srbije, pred očima mi je slika jednog od najvisprenijih i najedukovanijih srpskih aristokrata, pogađate da se radi o Njegovoj Ekselenciji Knezu Pavlu (Karađorđeviću). Slika koja mi je pred očima jeste, poseta Kneza Pavla Nemačkoj, pred sam početak Drugog svetskog rata.
Kurtuazna poseta, kao što ih je bilo mnogo sličnih koje su prodefilovale tadašnjim Berlinom. Adolf Hitler iskoristio je tu priliku da bi odlično uvežbanom vojnom paradom, nisam siguran da li je na scenografiji istih, radila legendarna filmska rediteljka Leni Riefentstal, ali da je vojnom paradom visokim političkim gostima uterivan strah u kosti, u to nema nikakve sumnje. Strah se ubrzo pretvorio u skoro celoj Evropi, u jednu užasnu moru. Ako je suditi prema kratkim, dokumentarnim filmskim insertima, potomak Karađorđevića i ruske plemićke porodice Demidov, nije pokazivao ni: strah, ni divljenje, ni neke emocije. Njegovo lice pretvoreno je u masku koju je izuzetno, da ne kažem zaista aristokratskim manirom nosio, celo vreme posete Berlinu. Verovatno bi o tim trenucima da su još u životu, mogli dati svoje literarno svedočenje i Ivo Andrić i Miloš Crnjanski, a nebi bilo na odmet mada ne toliko literarno koliko faktografsko svedočenje, jednog Slovenca, Vladimira Vauhnika. Ali da se vratimo današnjici. Gospodin Nikolić izabrani je predsednik Republike Srbije. To su uradili srpski birači, svojom slobodnom voljom i njihovu odluku treba poštovati, slagali se mi ili ne, sa političkim i ostalim stavovima gospodina Nikolića.
Zbog toga treba upitati efendiju Bakira, gospona Ivu i gospoda Danila ponešto iz njihove literarne istorije, povijesti ili zgodovine. Ne znam jedino, kako se na turskom kaže istorija. valjda tarih ili tako nešto. Pada mi napamet Karađorđe, (Milovana Vitezovića) posle smaknuća Vožda, i audiencije Miloševe (Miloš Obrenović) kod beogradskog paše. Ulogu Miloša Obrenovića, po mom skromnom mišljenju, maestralno je odigrao Aleksandar Berček. Rečenica koju je izrekao Miloš (Aleksandar Berček) glasi: ”Ne seiri se pašo, nije ti vakat!”. Ako umesto paša, stavimo u spomenutu rečenicu, ime Bakir, dobivamo suštinu današnjeg Bakirovog odbijanja dolaska na inauguraciju gospodina Nikolića.
Gospon Ivo, u mnogo je delikatnijoj poziciji, teško bi mogao odabrati između velikana hrvatske literature, nešto prikladno, što bi ilustrovalo njegovo odbijanje poziva srpskog predsednika. Nisu za nešto slično dobri ni: M.Krleža, ni A.G. Matoš, ni T.Ujević, ni R.Marinković, ni mnogi drugi.
Nekako gospon Ivu, najviše nalazim u delima Tituša Brezovačkog (Matijaš Grabancijaš dijak) ili Slavka Kolara (Svoga tela gospodar).
Time, da me ”argumentacija” gospon Ive, ne dolaženja na inauguraciju, ipak više potseća, na delo Slavka Kolara. Gospod Danilo, takođe je težak slučaj, i kako mu naći literarnu paralelu, njegovog ”upečatljivog” odbijanja dolaska na inauguraciju gospodina Nikolića. Svi slovenački pisci većinom su više manje ”upotrebljivi” u nacionalnim projektima današnjih, slovenačkih, političkih vođa. To je dosta neinteresantno, čak i dosadno, i ponekad potseća, kao da su svi slovenački pisci izašli iz jednog, te istog, literarnog šinjela. Što naravno nije tačno ali ih današnja slovenačka stvarnost tera u takve tragikomične 
manire. Posle dužeg razmišljanja došao sam do zaključka da bi rezonu odbijanja gospoda Danila, najviše odgovarao slovenački pisac, satiričar, Tone Partljič (Moj otac socijalistički kulak). Ne toliko zbog same sadržine Partljičevog dela, koliko zbog načina na koji reaguje na ”dnevnu politiku”, odmah izza Drugog svetskog rata, otac porodice Malek. Glava porodice Malek zna da pre 1948, pre Resolucije Informbiroa, treba uvek i u svakoj prilici govoriti:”Stalin, Stalin, Stalin….”. Gospod Danilo zna, ako danas Evropa (šta je to!) zahteva da treba stalno podvlačiti I govoriti: ”Srbi su nacionalisti, Srbi su nacionalisti, Srbi su nacionalisti….”, onda to ima prođu. I nije gospod Danilo lud da ide u goste, grlom u jagode, jednom nacionalisti, i ktome još, srpskom nacionalisti.
Šalu na stranu. Proći će i inauguracija gospodina Nikolića. Opet će sve biti, više manje, kako je i bilo. Naravno neće ni efendiji, ni gosponu, ni gospodu, budu li još uvek predsednici, biti baš svejedno, ako veliki Volodja zavrne slavine gasa ili nafte ili već nečeg od čega zavise. Bilo, kako bilo, imam samo jednu želju u vezi inauguracije gospodina Tomislava Nikolića. Kada na inauguraciji bude na redu čašćenje gostiju, ne kažem prijatelja, prijatelja Srbija i nema. Neka se gostima iznese na: astal, sto, sofru, stol ili mizo, sve ono, našto su navikli, sem jedne stvari-rakije.
Srpska rakija je svetinja koja se ne nudi budzašto i svakome. Zna to dobro gospodin predsednik, i neka se toga drži!
M.V.
Ljubljana: 10.06.2012
