Episkop vršački Teodor smjeran hristojavnik, apostolski je isijavao ljubav, uščuvao evanđeljsko slovo u sr(b)skom narodu, stravljenom, bezočnošću Sinan-paše, koji postade jedan od najvećih progonika svega sr(b)skog.
Srbi u Banatu ne mogavši više izdržati sve represalije i gonjenja podižu ustanak, za „Krst časni“, protiv Osmanlija, braneći svoja prava na postojanje, što su pravoslavni, svetosavski, hrabro se suprotstavljajući bestijanluku tlačitelja.
Ustanici su poslušali riječi episkopa Teodora da na zastavama nose lik Svetog Save (našeg učiteljnika i temeljnika, krstiteljnika u vjeri i mudrosti postojanika.
Zasmetaše im uspjesi ustanika, a silni Sinan-paša odluči da naš simvol i kazivanje da smo savnici, rasavi iz našeg bića, da mu se i upokojenu merački nasveti, da ga vatrom spali i ispepeli na Vračaru.
Ostao je bol u narodu, nevjerica, ali je kiptila želja da se jeste, istraje, ma koliko bilo zvjerovskih bića.
Ustanak je ugušen u krvi, a ono malo preostalih Srbalja ratnika utočište nađe u gradu Temišvaru, skloniše se od izgiba. Među njima je bio i episkop Teodor.
Lukavstom kivnosti Sinan-paša je gledao da ga na sne načine dokuči,, obećavajući mu da mu se ništa neće desiti.
A desiće se užasna kazna, ono što samo najmračnija ludost može da izmisli, u ljeto 1594. godine.
A desiće se, ova legenda najistinitija ( a koliko ih je samo bilo u sr(b)skom satiranju, a ta bolest srbosofske gladnice još nije prestala, izmišljajući i utanačujući još opakije metode razračunavanja i uništavanja.
Doveden prevarno, ukršen snagom vjere sa kojom je bio stopljen i utopljen sa oniim što je jedno i cijelo, episkop Teodor, iskusio je najveće moguće muke iživljavanja.
Kajišali su mu kožu, parali ga, rastezali kožu na mehove, u krvave faše raskoživali, do kosti, ali nije prestajao časni episkop da se kazuje da je Srbin , kao što smo se i kad je najteže i najbezizlaznije bilo svi mi kazivali. I progledivali i kroz njegovu zenicu.Nije jauknuo ovaj nepokolebljivac,što je na lojavom kocu izdahnuo, dok su siktali oko njega i smijali mu se u opjanjenosti svojom mržnjom.
Izdahnuo je u plaštu svjetlosti životodavca onog vječnujućeg.
Još jedna strašna stranica sr(b)ske istorije podvigovanja, gdje u svakom vijeku kao guba, brutalno se pojave nečovještvom, novi sinanpašinovići, ustašići, i naše domaće rasrbice, ostavljajući pogane činove i tragove ostrašćenih ludilnika i pakosnika, a sve što miriše sr(b)ski oburdavali u progoniju.
„Slava tebi Teodore
Nek vidi smrt
Kako stoički proždireš strah
Mirnoćom i prezirom,
Raduj se neprepadljivi,
Raduj se Sveti
I moli za nas raskomadane.
Raduj se rizničare naših suza
Hristom si ih obiserio.
STANA ARNAUT- SESTRINICA ZAKLANA
( rođena1909. u Metkovićima mučki umorena 5. avgusta 1941.u Prebilovcima)
Strašna je to priča oduvijek.O mržnji koja nikada ne spava i koja bi sve srbsko splamćela i u zaborav potisnula.Radeći časno svoj posao i učeći dječicu slovima i brojkama, ova nadasve izuzetna učiteljica osjetila je škljocaj kama ustaških, natopljenih krvlju što se dimi nesretnih Prebilovčana, koji su izgubili glave u krvavom mrziteljskom piru i orgijanju umobolnika koji nijesu poštedjeli ništa srbsko.
I koja je to samo bila bolest suludna da se sve srbsko u jamišta utopi, surva, u komadima, razdrobljenim člancima, prosutim drobovima i dotučenim lobanjama, da se dublje baci, da ne bi iz provališta i strovališta gledale monstrume dobre oči, među kojima je vidnik najdivniji i najplemenitiji bile Stanine oči.
Te oči pitome, blage, oči dobre, kroz koje gledamo sve naše obestrvljene, obezglavnjene, izaklate sestre i sestrice, majke i majčice, roditeljke, bile su bodene pred kućom učenja u ludumu ludih i ustašoidnih, ustašo grdnih strašila, neviđenim mučenjem.
Stana Arnaut, bačena je u Ždrakanovića bašču, tamo gdje su voćke natopljene nevinom krvlju, još cvjetana učiteljica, dobrodušica, u crnom nebaštanju srbskih podsjetnika i grobništa, čemernih, jadovnih, prebilokostnih, u pištućim šiburcima, gdje je svaka propadanica srbska bila uzglavje crnom kobi ušuškama od pristiglih odmazda, jer samo mržnje ne stare i nož uvijek isto pjeva pod grlom svesrbskim.
Arnaut Stana napatnica.
Arnaut Stana neradosnica.
Arnaut Stana naša zjenica, ugasnica.
Stana ustanjena Hristoimeno.
Stana stamenštak ljubavi prema svojim đacima.
Stana stameno trpljenje.
Stana ka neizrecivom uspenje.
Stana vojvodica neprolaznog učenja.
Stano mučenice što čekaš nove đake.
Stano što ustaješ na zvuk nebeskih zvona.
I gledaš naše srbske daljine i tamnine.
Svijetli.Svijetli. Svijetli.
PREBILOVCI- PREBIKOSTI
Ovdje je bilo samo noćiju
Dugih noževa, vađenih očiju.
Ovdje nema ništa do kostiju
Nikada ne bijaše dobrih gostiju.
I ono malo što ostade vrata
Proklano bijaše u oba rata.
Ovo je najkrvavije srpsko slovce
Zove se selo Prebilovce.
Tu je smrt bila najčešća
Da nemamo kome plakati saučešća.
Da nikad nema dobrodana
Zaklana osta Arnaut Stana.
I žute se još koščice
Gdje je pčelinjak bio dječice.
Jednom ubijeni vazda ubijani
Prebilovci , na vječnoj sahrani.
SVETI VUKAŠIN IZ KLEPACA
U ludačkoj mašini jasenovačkoj, koja se oštrila i okrvljavala ljudskim , srpskim glavama, u vrištućem gradu nažuljenom od kostiju i rascopanih lobanja, gdje je krv nabubrila pa smrt stalno niče, svojom mirnoćom u ime svih ubijenih i nepreastano ubijanih izdvaja se lik Vukašina iz Klepaca.
Čekajući u nizu kandidata za smrt (jer tamo ničeg nema do kostiju, čemera i muke) , on kao žrtva smbolizuje sve žrtve od kada je smrt prvi put zakosila život, od kada se nasladila, i udeseostručila u svom pjanstvu i podmuklom piru.
Gledajući kako ispadaju oči, kako malj i srbosjeci kaišaju nevina tijela staraca, djece i žena (samo što su Srblji) u tom amfitetru ludaka i ubica , Vukašin iz Klepaca , pokazuje mirnoću u koju strah nije navratio, nije ustrecao i nadstvarno prezirući smrt, on je usmrđuje. I pobjeđuje dželata, koljača sa umacupanim rukama i pokoricom krvi na čelu, koji se takmiči u klanju kao da kolje stoku, sladeći se vriskom i krkljanjem nedužnih i nemoćnih.Zaslužni koljač Žile Friganović , ustaša i nečovjek u toj koloni smrti(koja se neprestano punila novim žrtvama samo ako je bilo srpsko ime, da ne pretekne ni srpsko uvo) naišao je na Vukašina iz Klepaca. Časna starina gledao ga je u lice, pronicljivo prodiruće u njegove zjene , u brutalnog ubice, bez straha, bez uznemirenosti, bez vapaja za milost.
I te oči njegove, Vukašinove jesu oči koje nas gledaju i sa mirnoćom odlaze na onaj svijet, naseljavajući se u Hristoljublju koje nevine prigrljava.
Te riječi Vukašinove jesu vrhunac stoičke hrabrosti i mudrosti, prezir i za sve buduće dželatanje i dželatanja, svih fašizoidnih sistema gdje se bezumlje proglašava ideologijom a usmrćivanje kao higijena. „Samo ti dijete radi svoj posao.“Te riječi sijeku gore nego dugi noževi, biju jače u potiljak od teških bata, stežu okrutnije od usirenih lanaca u bukagija. U toj fabrici smrti, u tom najvećem imeniku srpske smrti i propatnje, u tom prokletom Jasenovcu, gdje se umjesto jasena upinjala Smrt i Mržnja , a nestajali naraštaji, familije, jedinici i jedinice, u zaumu da se utre sve što je pravoslavno, srpsko.
„Samo ti dijete radi svoj posao.“
Koliko uzvisivanja u sebi u tom trenu.I ma koliko ga razljućena zvijer zasijecala, i ma koliko njegovo tijelo masakrirala i pretvarala u lubinu za dranje, do Vukašinove duše, onog unutrašnjeg nadgornjavanja, nadmuidrivanja i nadjunačenja, krvnik nije mogao stići, poražen svojom destrukcijom, svojom ludačkim nagonom za ubijanjem. „Samo ti dijete radi svoj posao.“ Zaduženi ubijač Žile, dok Vukašinu raskida i zubima zadnje žile, samo da ne gleda u te oči, da ih izvadi, da ih zgazi, ali riječi kao bubanj razlažu mu se utrobom , marširaju u glavi i udaraju jako, da neima lijeka, zameračuju gled, šamute i bodu svaki damar.
„Samo ti dijete radi svoj posao“ odzvanja u kristalnoj noći krvavih orgija, i dok još potonji damar Vukašinov se koprca, nepobjedan, iskidan a on opet niče, pulsirajući čudom trpljenja, snagom neviđenom, da iz nataloženog srpskog mučenija izraste u novog Vujadina, u novog sveca, hristovog bogoljubnika, čije ime svijetli . Da im kaže da ne znaju što čine, da su preplavljeni bijesom brutalne egzekucije prema svemu što je drugo, drugačije, svemu što nosi srpski predznak.
I te riječi jesu pokuda ludosti, pometenja umom, da Žile ubica, u toj kladionici smrti, u tim opalionicama srpskog tijela, nikada više ne pronađe mir, već da ostane ukletnik i prokletnik, satanin vazal , da nigdje se ne skloni Vukašinovim dobrim očima, da vazda mu odjekuju one riječi:
„Samo ti dijete radi svoj posao.“
Vukašinov čin je neponovljiv, to nije samo vrhunac preziranja smrti , nego istinska filosofija, koja se opire rasturu i razaranju, u odbrani čovjeka, u poniženju smrti i njenom nadsmrćivanju, da i ona , tako sva pogana, umre u vlastitoj mrzionici i pakosti.
Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve 1998. godine, Vukašin je, kao ispovednik, unet u Imenoslov Srpske pravoslavne crkve.
„Raduj se zato Vukašine, Božiji posine.
Raduj se starino, pobijedio si tmine,
Raduj se Vukašine, starino časna iz Klepaca
Gdje neće dugo kosa se klepati, i bez sina i bez oca.
Raduj se svjetlonosni, Vukašine ponosni
Zavjekuj gdje su puti jedino uznosni.
Mr Slobodan M. Čurović Apis
(Iz knjige “Mučenice i mučenici srbski”)
Само велики истрпиоци живују, трају, и мртви, упокојени, али живе.Вјеровидци и истински народници, заувијек остају процвјет и квасање једног народа, његов пркос и непосустајање.
Епископ вршачки Теодор смјеран христојавник, апостолски је исијавао љубав, ушчувао еванђељско слово у ср(б)ском народу, стрављеном, безочношћу Синан-паше, који постаде један од највећих прогоника свега ср(б)ског.
Срби у Банату не могавши више издржати све репресалије и гоњења подижу устанак, за „Крст часни“, против Османлија, бранећи своја права на постојање, што су православни, светосавски, храбро се супротстављајући бестијанлуку тлачитеља.
Устаници су послушали ријечи епископа Теодора да на заставама носе лик Светог Саве (нашег учитељника и темељника, крститељника у вјери и мудрости постојаника.
Засметаше им успјеси устаника, а силни Синан-паша одлучи да наш символ и казивање да смо савници, расави из нашег бића, да му се и упокојену мерачки насвети, да га ватром спали и испепели на Врачару.
Остао је бол у народу, невјерица, али је киптила жеља да се јесте, истраје, ма колико било звјеровских бића.
Устанак је угушен у крви, а оно мало преосталих Србаља ратника уточиште нађе у граду Темишвару, склонише се од изгиба. Међу њима је био и епископ Теодор.
Лукавстом кивности Синан-паша је гледао да га на сне начине докучи,, обећавајући му да му се ништа неће десити.
А десиће се ужасна казна, оно што само најмрачнија лудост може да измисли, у љето 1594. године.
А десиће се, ова легенда најистинитија ( а колико их је само било у ср(б)ском сатирању, а та болест србософске гладнице још није престала, измишљајући и утаначујући још опакије методе разрачунавања и уништавања.
Доведен преварно, укршен снагом вјере са којом је био стопљен и утопљен са ониим што је једно и цијело, епископ Теодор, искусио је највеће могуће муке иживљавања.
Кајишали су му кожу, парали га, растезали кожу на мехове, у крваве фаше раскоживали, до кости, али није престајао часни епископ да се казује да је Србин , као што смо се и кад је најтеже и најбезизлазније било сви ми казивали. И прогледивали и кроз његову зеницу.Није јаукнуо овај непоколебљивац,што је на лојавом коцу издахнуо, док су сиктали око њега и смијали му се у опјањености својом мржњом.
Издахнуо је у плашту свјетлости животодавца оног вјечнујућег.
Још једна страшна страница ср(б)ске историје подвиговања, гдје у сваком вијеку као губа, брутално се појаве нечовјештвом, нови синанпашиновићи, усташићи, и наше домаће расрбице, остављајући погане чинове и трагове острашћених лудилника и пакосника, а све што мирише ср(б)ски обурдавали у прогонију.
„Слава теби Теодоре
Нек види смрт
Како стоички прождиреш страх
Мирноћом и презиром,
Радуј се непрепадљиви,
Радуј се Свети
И моли за нас раскомадане.
Радуј се ризничаре наших суза
Христом си их обисерио.
СТАНА АРНАУТ- СЕСТРИНИЦА ЗАКЛАНА
( рођена1909. у Метковићима мучки уморена 5. августа 1941.у Пребиловцима)
Страшна је то прича одувијек.О мржњи која никада не спава и која би све србско спламћела и у заборав потиснула.Радећи часно свој посао и учећи дјечицу словима и бројкама, ова надасве изузетна учитељица осјетила је шкљоцај кама усташких, натопљених крвљу што се дими несретних Пребиловчана, који су изгубили главе у крвавом мрзитељском пиру и оргијању умоболника који нијесу поштедјели ништа србско.
И која је то само била болест сулудна да се све србско у јамишта утопи, сурва, у комадима, раздробљеним чланцима, просутим дробовима и дотученим лобањама, да се дубље баци, да не би из провалишта и стровалишта гледале монструме добре очи, међу којима је видник најдивнији и најплеменитији биле Станине очи.
Те очи питоме, благе, очи добре, кроз које гледамо све наше обестрвљене, обезглавњене, изаклате сестре и сестрице, мајке и мајчице, родитељке, биле су бодене пред кућом учења у лудуму лудих и усташоидних, усташо грдних страшила, невиђеним мучењем.
Стана Арнаут, бачена је у Ждракановића башчу, тамо гдје су воћке натопљене невином крвљу, још цвјетана учитељица, добродушица, у црном небаштању србских подсјетника и гробништа, чемерних, јадовних, пребилокостних, у пиштућим шибурцима, гдје је свака пропаданица србска била узглавје црном коби ушушкама од пристиглих одмазда, јер само мржње не старе и нож увијек исто пјева под грлом свесрбским.
Арнаут Стана напатница.
Арнаут Стана нерадосница.
Арнаут Стана наша зјеница, угасница.
Стана устањена Христоимено.
Стана стаменштак љубави према својим ђацима.
Стана стамено трпљење.
Стана ка неизрецивом успење.
Стана војводица непролазног учења.
Стано мученице што чекаш нове ђаке.
Стано што устајеш на звук небеских звона.
И гледаш наше србске даљине и тамнине.
Свијетли.Свијетли. Свијетли.
ПРЕБИЛОВЦИ- ПРЕБИКОСТИ
Овдје је било само ноћију
Дугих ножева, вађених очију.
Овдје нема ништа до костију
Никада не бијаше добрих гостију.
И оно мало што остаде врата
Проклано бијаше у оба рата.
Ово је најкрвавије српско словце
Зове се село Пребиловце.
Ту је смрт била најчешћа
Да немамо коме плакати саучешћа.
Да никад нема добродана
Заклана оста Арнаут Стана.
И жуте се још кошчице
Гдје је пчелињак био дјечице.
Једном убијени вазда убијани
Пребиловци , на вјечној сахрани.
СВЕТИ ВУКАШИН ИЗ КЛЕПАЦА
У лудачкој машини јасеновачкој, која се оштрила и окрвљавала људским , српским главама, у вриштућем граду нажуљеном од костију и расцопаних лобања, гдје је крв набубрила па смрт стално ниче, својом мирноћом у име свих убијених и непреастано убијаних издваја се лик Вукашина из Клепаца.
Чекајући у низу кандидата за смрт (јер тамо ничег нема до костију, чемера и муке) , он као жртва смболизује све жртве од када је смрт први пут закосила живот, од када се насладила, и удесеостручила у свом пјанству и подмуклом пиру.
Гледајући како испадају очи, како маљ и србосјеци каишају невина тијела стараца, дјеце и жена (само што су Србљи) у том амфитетру лудака и убица , Вукашин из Клепаца , показује мирноћу у коју страх није навратио, није устрецао и надстварно презирући смрт, он је усмрђује. И побјеђује џелата, кољача са умацупаним рукама и покорицом крви на челу, који се такмичи у клању као да коље стоку, сладећи се вриском и кркљањем недужних и немоћних.Заслужни кољач Жиле Фригановић , усташа и нечовјек у тој колони смрти(која се непрестано пунила новим жртвама само ако је било српско име, да не претекне ни српско уво) наишао је на Вукашина из Клепаца. Часна старина гледао га је у лице, проницљиво продируће у његове зјене , у бруталног убице, без страха, без узнемирености, без вапаја за милост.
И те очи његове, Вукашинове јесу очи које нас гледају и са мирноћом одлазе на онај свијет, насељавајући се у Христољубљу које невине пригрљава.
Те ријечи Вукашинове јесу врхунац стоичке храбрости и мудрости, презир и за све будуће џелатање и џелатања, свих фашизоидних система гдје се безумље проглашава идеологијом а усмрћивање као хигијена. „Само ти дијете ради свој посао.“Те ријечи сијеку горе него дуги ножеви, бију јаче у потиљак од тешких бата, стежу окрутније од усирених ланаца у букагија. У тој фабрици смрти, у том највећем именику српске смрти и пропатње, у том проклетом Јасеновцу, гдје се умјесто јасена упињала Смрт и Мржња , а нестајали нараштаји, фамилије, јединици и јединице, у зауму да се утре све што је православно, српско.
„Само ти дијете ради свој посао.“
Колико узвисивања у себи у том трену.И ма колико га разљућена звијер засијецала, и ма колико његово тијело масакрирала и претварала у лубину за драње, до Вукашинове душе, оног унутрашњег надгорњавања, надмуидривања и надјуначења, крвник није могао стићи, поражен својом деструкцијом, својом лудачким нагоном за убијањем. „Само ти дијете ради свој посао.“ Задужени убијач Жиле, док Вукашину раскида и зубима задње жиле, само да не гледа у те очи, да их извади, да их згази, али ријечи као бубањ разлажу му се утробом , марширају у глави и ударају јако, да неима лијека, замерачују глед, шамуте и боду сваки дамар.
„Само ти дијете ради свој посао“ одзвања у кристалној ноћи крвавих оргија, и док још потоњи дамар Вукашинов се копрца, непобједан, искидан а он опет ниче, пулсирајући чудом трпљења, снагом невиђеном, да из наталоженог српског мученија израсте у новог Вујадина, у новог свеца, христовог богољубника, чије име свијетли . Да им каже да не знају што чине, да су преплављени бијесом бруталне егзекуције према свему што је друго, другачије, свему што носи српски предзнак.
И те ријечи јесу покуда лудости, пометења умом, да Жиле убица, у тој кладионици смрти, у тим опалионицама српског тијела, никада више не пронађе мир, већ да остане уклетник и проклетник, сатанин вазал , да нигдје се не склони Вукашиновим добрим очима, да вазда му одјекују оне ријечи:
„Само ти дијете ради свој посао.“
Вукашинов чин је непоновљив, то није само врхунац презирања смрти , него истинска философија, која се опире растуру и разарању, у одбрани човјека, у понижењу смрти и њеном надсмрћивању, да и она , тако сва погана, умре у властитој мрзионици и пакости.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин је, као исповедник, унет у Именослов Српске православне цркве.
„Радуј се зато Вукашине, Божији посине.
Радуј се старино, побиједио си тмине,
Радуј се Вукашине, старино часна из Клепаца
Гдје неће дуго коса се клепати, и без сина и без оца.
Радуј се свјетлоносни, Вукашине поносни
Завјекуј гдје су пути једино узносни.
Мр Слободан М. Чуровић Апис
(Из књиге “Мученице и мученици србски”)
