Pripremio: dr. sci. Saša Gajić
Još je Žak Delor, sa dobrim razlogom, Evropsku Uniju nazvao „neidentifikovanim političkim objektom“[1]. Od vremena njihovog početka pa do danas, evrointegracione procese krase brojne protivurečnosti ne samo u političkom, već i u pravno-instutucionalnom domenu. Efikasno rešavanje ograničenih političkih ciljeva od generacija političara iziskivalo je korišćenje inovativnih sredstava te mimoilaženje ranije postojećih, konvencionalnih rešenja koje je nudio „vestfalski“ međudržavni život. Pravno-institucionalne posledice, i one željene željene i one neželjene, bile su jednako specifične kao i usaglašena politička rešenja. Zato za razumevanje prirode EU smatramo značajnijim „inovativno političko odlučivanje“ u datom istorijskom kontekstu, nego tumačenja koja u prvi plan ističu strukture formiranih institucija i željenih, proklamovanih vrednosti gde se jedno objašnjava drugim.
Preteče EU su, van svake sumnje, nastale kao međunarodne mirovne organizacije nakon Drugog svetskog rata. One su, potom, kroz funkcionalno, parcijalno udruživanje (prvo ekonomski, a potom i kulturno-politički) težile da dovedu do približavanja evropskih država i naroda u cilju prevazilaženje tadašnje blokovske podele na starom kontitentu, ali i klasične, moderne „politike moći“ što je ove podele i posledične sukobe proizvele. Kako je ovaj „inventivni proces udruživanja“ evoluirao u suočavanju sa čitavim nizom unutrašnjih i spoljnih dešavanja i izazova, tako su evoluirale i (prvo evropske zajednice, pa EEZ, EZ) EU i njene države-članice u nešto prilično teško odredivo u kategorijama moderne pravne i političke teorije.
Zbog svega toga je i kompleksna priroda same Unije, njenih organa i načina njihovog funkcionisanja, kao i odnosa sa njenim državama-članicama, tumačena je sa mnoštva različitih stanovišta. Jedno važeće mišljenje je kako je EU „entitet sui generis“ sa „karakteristikama bez presedana“[2] što poseduje posebne kohezione osobine po pitanju obavezivanja država i njenih članica uopšte; odnosno, kako je, pošto sličnih primera u bližoj i daljoj istoriji nema, pravno i političko definisanje EU neizvodivo. Prema drugom stanovištu, EU nije klasična „vestfalska“ državna tvorevina sa federativnim uređenjem, već provizorijum sa pojedinim federalnim elementima[3] u koje spadaju: normirani postupak funkcionisanja njenih institucija, regulisano budžetsko trošenje, delovanje organa EU na pravna i fizička lica na celom njenom prostoru, postojanje vrhovne sudske instance u Uniji…. Treće viđenje gleda u EU kao prostor specifične integracije (po mišljenju Franka Peča) što iz pravca atipične konfederacije presta u fuzionisanu federalnu državu[4]. „Ona nije neki „tehnički sklop država“ projektovan na neko određeno vreme i samo sa nekim zajedničkim obeležjima „tehničke“ i periferene prirode. Ona je jedinstveni prostor diferencirane integracije koji se sve više približava oznaci: fuzionisana federalna država.“[5] Četvrto mišljenje zastupa stav kako je EU „hibridna tvorevina“ na pola puta između međunarodne organizacije i federalne države u kojoj se prepliću sfere međunarodnog i unutrašnjeg prava.[6] Peto, pak, mišljenje stavlja akcenat kako je EU sistem konkordacija na više nivoa i interakcionih odnosa.[7] „Ovo stanovište Evropsku Uniju vidi kao sistem sa više nivoa i naglašava poseban karakter (njenih) integracionih odnosa. U okviru ove političko-sistemske koncepcije tipični su procesi pregovaranja, pri čemu akteri vode računa o pravilu konkordacije, oni nastoje da ostvare kompromisna rešenja i konsenzus i da pri tome produkuju rešenja u paketima koji su tako tipični za Evropsku Uniju.“[8] Takođe, tu su i viđenja koja Evropsku Uniju pokušavaju objasniti unutar osnovne dihotomije modernih država, onih federalnih i konfederalnih, ističući neadekvatnost poređenja EU sa međunarodnim organizacijama i njihovih internacionalnih režima i u funkcionalnom i u ciljnom smislu[9], kao i ona koja stanovišta „integralistički“ posmatraju proces razvoja EU u politički sistem i to između političkog sistema odlučivanja i razmera područja, posmatranog u prizmi datog stanja i ostvarenja željenih ciljeva.[10]
Postoje, međutim stanovišta koja smatraju kako su sva moderna „državocentrična“ neadekvatna, pošto je EU sve drugo, samo ne država: ona nema efektivni monopol na sredstva prinude niti vrhovni, centralni autoritet. Teritorija joj je ne samo neodređena, već i unutar nje postoje političke, pravno-administrativne, ekonomske i kulturno-jezičke raznolikosti u veoma širokom rasponu. Zbog svega toga, EU se posve specifično i „nedržavoliko“ ponašaju i u međunarodnim, spoljno-političkim odnosima. Prvi teoretičar koji je, krajem 20. veka, prozreo da je „državoliko“ određenje EU (u rasponu između modernih državno-pravnih pojmova „kondominijuma“, „konzorcijuma“, „konfederacije“ i i dualizma „unitarne države/federacije“) postalo neodgovarajuće i odbio da ih dalje upotrebljava u cilju afirmacije „evro-politeje“ kao pojma što reafirmiše svojevrnu antičku, „nemodernu“ prirodu Unije, bio je Filip Šmiter. Potom su, u cilju svesnog izbegavanja ograničenja modernih pravno-političkih teorija, njega sledili brojni drugi istraživači. Pojedini među njima su, čak, pozajmljivali pojmove i simboličke pristupe iz geometrije i fizike kako bi opisale EU kroz korišćenje slika – koncentričnih krugova, geometrijskih figura itd. I pored svega, inercija u tumačenjima i dalje se potvrđuje u dominatnom stručnom diskursu gde se i dalje često potenciraju objašnjenja u okvirima pojmovno-kategorijalnog aparata moderne „državocentričnosti“. On, ma koliko neadekvatan, i dalje ostavlja privid da je uz njegovu pomoć i dalje moguće obuhvatno razumevanje prostornih i funkcionalnih datosti u političkom i pravno-instutcionalnom smislu, koje nisu apstrakne, već sa jasno odredivim socio-ekonomsim i kulturnim dimenzijama.
„Novosrednjovekovni“ model objašnjenja EU
Pokušaj primene teorije Hedlija Bula o mogućnosti evolucije međunarodne zajednice u pravcu „novog srednjovekovlja“(koja je formulisana još 1977. godine, mada je Bul njeno ostvarenje tada smatrao „malo verovatnim“)[11] odveo je Jana Zjelonku ka formulaciji alternativnog „novosrednjovekovnog“ modela objašnjenja prirode sadašnje EU[12]. Ka konstruisanju ovog teorijskog modela, Zjelonku je podstakla i svest o realnim procesima evolucije „vestfalskog“, „državolikog“ poretka te posledična neadekvatnost svih teorija koje u ovim smislu pokušavaju objasniti EU na početku 21. veka, ali još više – čitav niz sličnosti između funkcionisanja različitih nivoa vlasti feudalnog, zapadnoevropskog srednjovekovlja, i savremene EU: podeljenosti i razlivenosti vlasti na srednjovekovnom Zapadu što je „protkalo“ ceo sistem preklapajućim i nepotpunim nadležnostima i obavezama, izmešanih obrazaca takmičarskih mreža i klijenata, gde je java vlast bila podeljena i privatizovana.
Opisujući odnose vazala i sizerena kao kompleksne i konfuzne, mnogostruke asimetrične saveze kao pravila, jurizdikcije nad feudalnim posedima kao pluralne i preklapajuće, u nedostatku zakonodavnog monopola, sa sve brojnim autonomijama gradova, naselja i esnafa te razmimoilaženjima između funkcionalnih granica vlasti i nejasnih, difuznih geografskih granica[13] – Zjelonka „predvestfalski“ srednjovekovni poredak uzima kao sredstvo za određenje onog „postvestfalskog“. Takav „postvestfalski“ politički entitet više nije moguće obrađivati teorijama o državi, već teorijama o imperijama kao oblicima vrhovne političke vlasti koje stvaraju difuzne hijerarhijske poretke različitog stepena dovršenosti, samo-apsorpcije i univerzalizma što nastaju u prostoru između imperijalnog centra i periifernog haosa.[14] Koristeći savremena teorijska znanja o imperijama (više ona Aleksandra Motila, manje Herfrida Minklera)[15] Zjelonka oštro razlikuje „vestfalske imperije“ (Britanije, Rusije, SAD), u zadnja dva veka nastale iz centralizovanih „vestfalskih država“ kroz vojna osvajanja, teritorijalnu aneksiju i međunarodnu ekonomsku eksploataciju, od nemodernih, „nevestfalskih“ imperija oformljenih bilo pre, bilo posle modernih država. „EU nije centralizovana „vestfalska“ država, ona spada više u grupu civilnih nego vojnih sila i nudi ekonomsku pomoć svojim periferijama ređe nego što pokušava da ih ekspolatiše. Ipak, kada pogledamo na neprestalno proširenje granica EU i na „agresivan“ izvoz EU pravila ka svojim susedima mi ne možemo nego da zaključimo da EU postaje neka vrsta imperije.“[16] On potom upoređuje pomenute dve vrste imperija, zaključujući kako su one „vestfalske“ vezane za koncentraciju moći, hijerarhiju, suverenitet i jasno označen identitet, a potonje, „postvestfalske“ određene preklapanjem autoriteta, podeljenim suverenitetom, diversifikovanim institucionalnim aranžmanima i mnogostrukim identitetima. Prva se tiče fiksiranih i relativno tvrdih spoljnih granica, dok drugu odlikuju meke granične zone koje prolaze kroz stalna preoblikovanja. Prva svoju moć gradi na vojnom jačanju i obuzdavanju, na vojnoj i političkoj kontroli što ne preza od pretnji i podmićivanja, a potonja na ekonomsko-biroktatskim vidovima kontrole i izvozu prava i modela vladavine. Odnosi koji krase „vestfalske“ imperije imaju visoki nivo univerzalizma, potčinjenost ili potpuno suzbijenu suverenost perifernih vlasti te stalnu asimetriju moći ustrojenu kao hijerarhiju. „Postvestfalske“ imperije, nasuprot tome, odlikuje nizak nivo univerzalizma, umanjenost suvereniteta na periferiji kroz njegovo preneseno učešće u centru pošto periferija postupno dobija pristup donošenju odluka u centralnom metropolisu.[17] Zjelonka je, van svake sumnje, uslovnosti postavljene dihotomije koja zahteva veću iznijansiranost u proučavanju svih detalja ova dva modela, ali ih smatra metodološki veoma pogodnim sredstvima u teorijskom smislu, bez obzira na aproksimativna odstupanja pojedinih kontretnih činjenica. Upravo na ovoj dihotomiji Zjelonka gradi svoju fundamentalnu „novosrednjovekovnu“ postavku koja je, takođe, „građena“ na sličnim dihotomijama što protivstavljaju modele „vestfalske superdržave“ i „novosrednjovekovne“ imperije kako bi opisao evolutivna ishodišta savremene Evropske Unije. Zamišljeni model „vestfalske“, moderne evropske superdržave, prema tome, krasile bi tvrde i fiksirane spoljne granice, visoka socioekonomska homogenost; pan-evropski kulturni identitet; podudaranje pravnih, administrativnih, ekonomskih i vojnih režima; jasna hijerarhijska struktura sa jednim centralnim autoritetom; oštrom i važnom razlikom između članica i ne-članica EU; centralno regulisana redistribucija unutar zatvorenog evropskog sistema; jedan tip građanstva; jedinstvena evropska vojna i politička sila; uspostavljena puna suverenost…. Evropska „novosrednjovekovna“ imperija znači sve suprotno: meke granične zone koje se pomeraju, opstajanje socio-ekonomskih razlika bez konzistentih obrazaca; koegzitiranje mnoštva kulturnih obrazaca; razdruženost autoritativnih alokacija, funkcionalnih kompetencija i teritorijalnih konstituencija; intepretetacije različitih tipova političkih jedinica i lojalnosti; razlika između evropskog centra i periferija ostaje krucijalna, ali zamagljena; redistibucija je zasnovana na različitim tipovima solidarnosti između raznovrsnih transnacionalnih mreža; diversifikovani tipovi građanstva sa različitim grupama prava i obaveza; mnoštvo raznovrsnih preklapajućih vojnih i policijskih institucija; podeljenog suvereniteta između različitih funkcionalnih i teritorijalnih linija….
Zjelonka je, pri svemu tome, popuno svestan kontroverznosti „novosrednjovekovnog“ modela, kao i teškoća da se on opravda u odnosu na (u stvarnosti i teoriji) široko prisutan i prihvaćen „vestfalski“ model (pogotovo što „novosrednjevekovlje“ implicira „srednjovekovno“ odsustvo demokratije i razvijene tržišne ekonomije, te tako budi negativne ideološke reakcije). Ipak, on smatra da „novosrednjovekovlje“ nije sinonim za anarhiju i haos, već za pluralizam kao preduslov modernosti, u smislu „da su samo visoko diversifikovana i pluralna društva koja deluju u kompleksnoj mreži institucionalnih aranžmana sposobna da uspeju u uslovima modernog takmičenja.“[18] Baš iz tih razloga Zjelonka koristi sintagmu „novosrednjovekovna imperija“ jer ona najbolje označava da način na koji EU organizuje vladavinu i projektuje svoju moć nije jedinstven i istorijski nepoznat, već da je imao svoje preteče u ranijim fazama evopske istorije, mada u sasvim drugačijem socio-političkom kontekstu. Direktne presilikane analogije između različitih istorijskih razdovlja Zjelonka smatra nepodesnim, pa postavljene modelske karakteristike više smatra za analitički „benčmark“[19] proučavanje savremene EU i pravaca njenih glavnih tekućih procesa.
Uzroci i posledice „neomedievalizacije“ EU
Uzroke „neomedievalizaciji“ u nastanku, razvoju i načinima funkcionisanja EU Zjelonka ne uočava toliko u „inovativnom odlučivanju“ političkih elita radi usaglašavanja prihvatljivih i održivih rešenja ograničenih interesima i istorijskim kontekstom raznovrsnog kontinentalnog nasleđa, već upravo u tom nasleđu: u zbiru različitosti „vestfalskih“ država (njihovih ekonomija, društva, političkog života i institucija) i nasleđa međusobnih odnosa, etno-psiholoških, jezičkih i versko-kulturnih razlika. Glavne razloge „neomedievalizacije“ i, istovremeno, izazove upućene ovakvoj EU, on stoga vidi upravo u ogromnom povećanju raznovrsnosti koju je doneo talas uvećanja u periodu 2004-2007 godine, odnosno u uticaju „velikog uvećanja“ na ceo sistem EU. Prateći posledice uvećanja različitosti u tri sfere – u ekonomskom, političkom i „prekograničnom upravljanju“ (zbiru spoljne politike i politike daljeg proširenja) Zjelonka uočava brojne saveremene „novosrednjovekovne“ detalje. U „politici moći“ i svrsi proširenja – uočava benigni „novosrednjovekovni“ imperijalizam na delu[20]; u diverzizetu institucija (nacionalnog i supranacionalnog nivoa), u demokratiji i političkoj kulturi – prave prilike za „novosrednjovekovne“ adaptacije preklapajućih lojalnosti i umnoženih autoriteta; u ekonomskom upravljanju – u povećanoj liberalizaciji i devoluciji što stimuliše efikasnost, u institucionalnoj diferencijaciji kroz delegiranje, devoluciju i decentralizovanom eksperimentisanju vidove kompetitivnosti, u poslovanju sa susedima ekstenziju ekonomije, gde su odnosi decentralizovani sa namerom da omoguće promet dobara i rada – „novosrednjovekovne“ odgovore na nove uslove privređivanja[21]; u prekograničnom upravljanju – mekim graničnim zonama koje se pomeraju, u mnoštvu preklapajućih vojnih i političkih institucija, u ciljevima prekogranične politike koji vode difuziji unutrašnjih konflikata i pacifikaciji spoljnog okruženja, u normativno vrednosnoj dominaciji – imperijalnu „novosrednjovekovnu politiku novih limesa[22]. U sferi političkog upravljanja – gde se delovi nacionalnog suvereniteta prenosi na supranacionalni nivo, od tela sačinjenih od predstavnika država, do onih ekspertskih ili kvaziparlamentarnih, preko brojnih agencija i tela koje niču sa nadležnostima zakonodavnog, izvršnog, sudskog pa čak i informacionog, posredničkog ili nadzornog tipa[23] – upravo svim onim institucijama kojima se može zameriti „demokratski deficit“, tj. nepostojanje uticaja na njihov sastav, rad i kontrolu od strane demokratske većine kroz postojeće, moderne oblike prisutne u višestranačkim predstavničkim sistemima nacionalnih „vestfalskih“ država, on vidi oblike „novosrednjovekovnog“ policentričnog političkog sistema koji traži nove oblike legitimiteta (tkz. „legitimiteta novosrednjovekovne Evrope“), pošto su oni klasični, demokratski očigledno neadekvatni[24].
Opisujući ove novosrednjovekovne tendencije EU, Zjelonka se zalaže za njihovo dalje unapređenje u postojećem supranacionalnom sistemu ne samo kao najpodesnijem u postojećim prilikama, već ih smatra srećno prikladnim zahtevima globalnog nadmetanja. Štaviše, Zjelonke ide i dalje od toga: smatra da je supranacionalno upravljanje prostor gde se sreću „novosrednjovekovna“ i postmoderna paradigma, pa čak i da konvergiraju.[25]
Zjelonka, svakako, optimistički gleda i idealizuje samo poželjne strane „neomedievalizacije“ EU, a previđa njihovo naličje bliže „neofeudalnim“ određenjima, potpuno previđajući silinu „fragmeracionih“ procesa u uslovima povećane globalne međuzavisnosti. No, on samo čini što i ogroman većina drugih eksperata za EU: brojni zagovornici nastanka EU sui generis kao mirovnog, a zatim i vredosnog poretka, već decenijama posmatraju difuzno razvijanje ove supranacionalne tvorevine potpuno samostalno od procesa globalizacije, tvrdeći kako mu evrointegracije vremenski prethode i da se u odnosu na njega, posledično, samo reaktivno pozicioniraju i prilagođavaju i time – pospešuju dalje evrointegracije. Drugi, koji smatraju da su gobalizacijski procesi mnogo dugotrajniji od njihovog savremenog izraza, uz priznanje specifičnosti nastanka EU, zastupaju stanoviše da je tok evrointegracija tek deo širih vidova svetsko-istorijskog povezivanja, to jest da su evrointegracije upravo jedan od izraza širih globalizacijskih procesa. Povećanje međuzavisnosti i transformacija međunarodnih subjekata kao srž globalnih promena koincidira sa nastankom EU na specifičan i poriturečan način – pošto EU predstavljaju njihov istovremeni izraz (i u konstruktivnom i u destruktivnom izrazu što ih nosi „fragmegracija“), ali i svojevrsnu reakciju na njih.
Globalizacijska „fragmefracija“ u svom fluidnom, pa i haotičnom izrazu, u slučaju EU dovela je do razvoja guste i, istovremeno, komplikovane mreže svih mogućih povezanosti država, na potpuno specifičan i zbilja „nevestfalski“, nemoderan način. Transformacija suvereniteta kao ključni izraz pravno-političkog preoblikovanja, mada daleko odmakla, u slučaju EU je, kao reaktivno odgovor na globalne izazove, dala i nove odgovore. Kroz stvaranje osobenog modela udruživanja koji ne bi trebao da poništava nacionalne države, već kroz složeno kombinovanje nacionalnog, međudržavnog i supranacionalnog, EU je dobrim delom težila očuvanju i reafirmaciji postojećih različitosti nasuprot često negativnom, destruktivnim i nivelišućim aspektima globalne „fragmegracije“. Ipak, njen uticaj je bio neizbežan – sa jedne strane, pojačana je međuzavisnost unutar EU, ali su ostale duboke i trajne posledice na države, društva i narode na njenom postoru u vidu uticaja na postojeće oblike socijalnog poretka, poslovanja, kulture i bezbedosti, na rad i solidarnost, pa i na demokratiju i njene instutucionalne izraze. Pojačale su se postojeće protivurečnosti i razmere brojnih nedostataka: u obrazovnom procesu, u istraživačkim delatnosti, u inovacijama i produktivnosti, u smanjenju dometa tržišta rada i funkcionisanju cele ekonomije. Jaz između bogatih i siromašnih je porastao; barijere za ulazak na tržište rada su povećane. Stepen ulaganja u nove tehnologije i razvojne projekte zarad očuvanja konkurentnosti izdvajao se na štetu socijalne pravde; povećana je potreba za bazičnim resursima kojima su deficitarne praktično sve države članice i EU kao celina.
Pokušaji odgovora na protivurečnosti globalne „fragmegracije“ lavirali su između napora u pravcu supranacionalne centralizacije uz forsiranje „državolikih“ rešenja i uvođenja proverenih, „vestfalskih“ intutucionalnih modela na nivou Unije sa jedne , i policentričnog, „novosrednjovekovnog“ umrežavanja opravdavanog ponajviše kontroverznom supsidijarnošću, sa druge strane. U operacionalnom izrazu, ovi napori su bili usmereni na zaokruživanje unutrašnjeg sveevropskog tržišta (uključujuću usluge, telekomunikacije, energetiku i finansijske usluge) i podsticanju preduzetništva (pre svega malih i srednjih preduzeća); poboljšavanje zakonodavnih uslova poslovanja na evropskom nivou; otvaranja tržišta udaljenih zemalja i zemalja u razvoju za evropske proizvođače poštujući principe pravičnog poslovanja; smanjenju nezaposlenosti i prilagođavanju penzijske, socijalne i zdravstvene politike postojećim promenama; uvođenjem inovacija i formiranju dugoročne i koherentne ekonomske politike, jačanju obrazovanja i veština, obnovi društvenog dijaloga i jačanju saradnje između njenih država-članica…
„Neofeudalno“ lice EU
Evropska Unija, onakva kako ju je opisivao Šmiter na samom početku veka, sa elementarnim nedostatcima (nepostojanje jasno definisanog neosporivog autoriteta, centralizovane hijerarhije javne birokratije, sfere kompetencija gde se donose opšteobavezujuće odluke, fiksirane i sukcesivne teritorije, isključivog priznanja međunarodnog subjektiviteta u međunarodnom životu uz mogućnost zaključenja međunarodnih ugovora, sveobuhvatnog identiteta i simboličke vidiljivosti za svoje građane/podanike, uspostavljenog monopola nad legitimnim sredstvima prinude, jedinstvene sposobnosti za primenu svojih odluka nad pojedincima i grupama, ekskuluzivni kapacitet za kontrolisanje protoka dobara, usluga, kapital i ljudi unutar svojih granica)[26] u svojim „novosrednjovekovnim” izrazima ima i mnogo toga „novofeudalnog“, i to uglavnom sa one druge, nimalo svetle i obećavajuće strane. Jer, mada Šmiter dodaje da takva EU, i pored svega pobrojanog, “ima sposobnosti da donosi odluke, rešava sukobe, proizvodi javna dobra, koordiniše privatna ponašanja, reguliše tržište, sprovodi izbore, odgovara na interesne pritiske, ubire prihode, aliocira troškove, pa čak i objavljuje i vodi rat“[27] – problem se javlja što EU, suočena sa daljim izazovima spoljne i unutrašnje „fragmegracije“, to čini sve manje uspešno; odnosno, postojeća, često iznuđena „neofeudalna“ rešenja sa svojim poklapanjima i policentričnošću – sve više se pokazuju neadekvatnim ne samo da se ceo politički sistem dalje razvija (bilo uvom, bilo nekom drugom pravcu), već i da on, takav kakakv jeste, uopšte i opstane. Drugu strana „neofeudalne“ dimenzije EU ne čini samo „demokratski deficit“ – u vidu nemogućnosti participacije, mogućnosti kontrole i transparentnosti u odlučivanju te sprovođenju donetih odluka od strane građana, gledani oni bilo kao „evropski demos“ bilo kao zbir „nacionalnih demosa“- čije se glavne odlike i dalje vide u uvećanju kompetencija izvršne vlasti (uz nedostatak nacionalne parlamentarne kontrole; slabosti (i pored izvesnog porasta značaja, nakon Lisabonskog sporazuma) Evropskog parlamenta; nepostojanja opštih izbora; udaljenosti instucija Unije od građana, i usvajanja politika koju ne podržava većina građana u većini članica(tkz. „proklizavanje politika“[28]. „Demdef“ bi, štaviše, bio „neomedievalistička“ odlika sistema EU, kada bi on mogao da sebi pribavi druge vidove legitimiteta, ili barem, da svojom efikasnošću nadomesti nedostatak legitimnosti; da pribavi „ekspertsku“, elitističku utilitarnu legitimnost svojim rezultatima uz obrazloženje da na ovom stupnju. Međutim, upravo željena efikasnost izostaje, uz prateću nekoordinaciju njenih glavnih institucija i tela izostanak preko potrebne, unutrašnje međuinstitucionalne kontrole. Evropska Komisija, i, posebno, Evopski sud pravde su postale toliko autonomne instuticije, bez ozbiljnije kontrole i participacije bilo koga (Komisiju tek delimično kontroliše Savet), da u njihovom samouvereno i često otvorenom suprostavljanju interesima država-članica te drugih tela unije, možemo videti momente „novofeudalnog“ samovlašća.
Razorne izraze „fragmefracije“ unutar neosrednjovekovnog/neofeudalnog modela integracija posebno je obznanila kriz evrozone, tj. kriza monetarne unije, koja je samo ledeni breg opšte sistemske krize Evropske Unije. Integrativna strana „fragmeracije“ je, upravo kroz model mnogostrukog povezivanja, težila prioritetnim ciljevima izgradnje zajedničkog tržišta (sa komunitarnim upravljanjem), izgradnji zajedničke spoljne i bezbednosne politike (sa međuvladinim modelom odlučivanja i delovanja) i stvaranja moenarne unije sa mešovitom sistemom upravljanja i vođenja ekonomskih politika. Složenost funkcionisanja – tj. instutucionalna kriza EU postoji na sva tri nivoa u kojima se javlja dvojnost komunitarnog (nadnacionalnog) i međuvladinog principa upravljanja, gde komunitarna preovlađuje kod jedne grupe institucija (Komisija, Evropski parlament, Evropska centralna banka) a mećuvladina kod drugih (Evropski savet i Savet ministara. Kod prvih je ustaljeno odlučivanje po većinskom, a kod drugih po principu konsenzusa. Složenost prilika i samih instutucija i tokom, a naročito nakon povećane diversifikacije usled „velikog proširenja“ u čijem su centru stajali pre svega geopolitički, a znatno manje ekonomski i vrednosno institucionalni razlozi, dodatno su zakomplikovali ceo institucionalni poredak i iza njega, političku ravnotežu koja je počivala na konsenzusu.
“Novosrednjovekovna/novofeudalna“ EU je dalje evrointegracije sprovodila forsiranjem većinskog odlučivanja u svojim instucijama a potiskivanjem konsenzualnog odlučivanja uzz stalno povećanje javne politike (nadležnosti) koje spadaju u komunitarni, nadnacionalni domen. Premda je normativno-pravna strana EU u smislu izgradnje hijerarhije pravnih akta za sve subjekte dosledno izgrađena, forsiranje većinskog odlučivanja u svojim težnjama ka federalističkom modelu, nasuprot tome, odvela je ka političkom grupisanju i preglasavanju, to jest u interesnu „koalicionu igru“ među državama-članicama. Ovo je najuočljivije u telima koje su izrazito međuvladinog karaktera, a koje su do nedavno funkcionisale po principu konsezusa. Sada se tamo veoma često simulira konzenzus kroz pružanje ustupaka od strane većine ka manjini po drugim pitanjima kako većina ne bi bila prinuđena da ih formalno preglasava. Sve to, samo prikriva postojanje političke polarizacije koja odslikava međusobne sve dublje razlike, pa i protivurečnosti.
Narasle protivurečnosti ogledaju se u sve većoj i sve češćoj neuspešnosti funkcionisanja postojećeg instuticonalnog modela te njegovih dosadašnjnih glavnih ostvarenja. „Danas je svima jasno da treći element tog modela, upravljanje evrozonom, mora u potpunosti da se menja. Mnogima je jasno da i drugi element modela, spoljna politika i bezbednost, jednostavno ne odgovara zamisli političke unije. I najzad, još uvek samo mali broj posmatrača i još manji broj učesnika primećuju da je povratnom spregom ugrožena i najveća tekovina EU; slobodno tržište.“[29] Odnosno, kroz monetarnu krizu koja se odražava na slobodu kretanja i investiranja na zajedničkom tržištu, otvara se duboki jaz unutar samog modela evrointegracije i njegovih kompleksnih, preklapajućih „novosrednjovekovnih“ obeležja.
Napomene:
[1] Prema Mc Cormic Niel, Questioning Sovereignity, Oxford University Press, Oxford, 1999.
[2] Jenson Jane, Saint-Martin Denis, Is the European Union still sui generis? Signals from the White Paper on European Governance, European Union Studies Association (EUSA), 2003, Nashville, 2003.
[3] Berholtz Peter, Institutional Aspects of European Integration, Mc Millan Publishing Group, London, 1993.
[4] Pfech Frank, Die Europiache Union: Geschite, Institutionen Processe, Munich, 1997.
[5] Despotović Ljubiša, Stepanov Radivoj, Identitet Evropske Unije – pravno-političke i kulturološke karakteristike, Kultura polisa, godina 1, broj 1, Udruženje za političke nauke, Novi Sad, 2004, str. 27
[6] Račić Obrad, O nadzoru nad primenom prava Evropske Unije, Pravni život br.12, knjiga XLV, Beograd, 1997
[7] Beutler Berg, Ronald Bieber, Jorn Popkorn, Jochen Streil, Die Europaiche Union, Baden Baden, 1993
[8] Despotović Ljubiša, Stepanov Radivoj, Identitet Evropske Unije – pravno-političke i kulturološke karakteristike, Kultura polisa, godina 1, broj 1, Udruženje za političke nauke, 2004, Novi Sad, str. 28
[9] Wortebuch Staat und Politik, Dieter nahlen, Bonn, 1995, str.142-145.
[10] Isto, str. 145-146.
[11] Bull Headley, The Anarchical Society, A Study of Order in World Politics, London, 1999, str. 255.
[12] Zielonka Jan, Europe as Empire – The Nature of Enlarged EU, Oxford University Press, Oxford, 2006
[13] Za referente izvore o feudalnom srednjovekovlju u zapadnoj Evropi Zjelonka, pre svih, uzima radove: Norman Davis, Europe: A History, Oxford University Press, Oxford, 1996; Ullman Walter, Principles of Government and Politics in the Middle Ages, Methuen, London, 1966; Georges Duby, La Societe aux XII et XIII siecles dans la region maconnaise, Collin, Paris, 1953, a za komparaciju sa modernom epohom dela Ruđija,
[14] Weaver Ole, „Imperial Metaphors: Emerging European Analogies to Pre-National State Imperial Systems“, u Geopolitics in Post Wall Europe: Security, Teritory, Identity (ed. Ola Tulander, Pavel Baev, Victoria Einagel), Sage, London, 1997, str. 65.
[15] Motyl Alexander, Imperial Ends: The Decay, Collapse and Revival Empires, Columbia University Press, New York, 2001; Minkler Herfrid, Imperije – logika vladanja svetom, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
[16] Zielonka Jan, Europe as Empire – The Nature of Enlarged EU, Oxford University Press, Oxford, 2006, str. 13.
[17] Isto, str. 14-15.
[18] Isto, str. 18.
[19] Benchmark (u slobodnom prevodu – merenje mogućnosti računara) predstavlja rezultat rada programa ili grupe programa u cilju prikupljanja relevantih informacija o kvalitetu i mogućnostima hardvera ili (nekog drugog) softvera koji se testira.
[20] Isto, str. 54-55.
[21] Isto, str. 93.
[22] Isto, str. 144.
[23] Isto, str. 128.
[24] Isto, str. 182.
[25] Isto, str. 165
[26] Schmitter Phillp, How to Democratize the EU… and Why Bother?, Rowman and Littlefield Publisher Inc., New York and London, 2001, str. 16 -17
[27] Isto, str. 17. Takođe citirano i kod Đurković Miša, EU i problem demokratije, Zbornik Srbija i Evropa (ur. Lakićević Dragan), IES; Beograd, 2007, str. 42
[28] Prema Đurković Miša, EU i problem demokratije, Zbornik Srbija i Evropa (ur. Lakićević Dragan), IES; Beograd, 2007, str. 46
[29] Samardžić Slobodan, „EU između krize i dezintegracije“, Pravo i društvo br. 1, Službeni glasnik, 2012, str. 11.
LITERATURA:
– Berholtz Peter, Institutional Aspects of European Integration, Mc Millan Publishing Group, London, 1993
– Beutler Berg, Ronald Bieber, Jorn Popkorn, Jochen Streil, Die Europaiche Union, Baden Baden, 1993
– Bull Headley, The Anarchical Society, A Study of Order in World Politics, London, 1999
– Despotović Ljubiša, Stepanov Radivoj, Identitet Evropske Unije – pravno-političke i kulturološke karakteristike, Kultura polisa, godina 1, broj 1, Udruženje za političke nauke, Novi Sad, 2004
– Duby Georges, La Societe aux XII et XIII siecles dans la region maconnaise, Collin, Paris, 1953
– Đurković Miša, EU i problem demokratije, Zbornik Srbija i Evropa (ur. Lakićević Dragan), IES; Beograd, 2007
– Zielonka Jan, Europe as Empire – The Nature of Enlarged EU, Oxford University Press, Oxford, 2006
– Jenson Jane, Saint-Martin Denis, Is the European Union still sui generis? Signals from the White Paper on European Governance, European Union Studies Association (EUSA), 2003, Nashville, 2003
– Mc Cormic Niel, Questioning Sovereignity, Oxford University Press, Oxford, 1999
– Minkler Herfrid, Imperije – logika vladanja svetom, Službeni glasnik, Beograd, 2009
– Motyl Alexander, Imperial Ends: The Decay, Collapse and Revival Empires, Columbia University Press, New York, 2001
– Norman Davis, Europe: A History, Oxford University Press, Oxford, 1996
– Pfech Frank, Die Europiache Union: Geschite, Institutionen Processe, Munich, 1997
– Račić Obrad, O nadzoru nad primenom prava Evropske Unije, Pravni život br.12, knjiga XLV, Beograd, 1997
– Schmitter Phillp, How to Democratize the EU… and Why Bother?, Rowman and Littlefield Publisher Inc., New York and London, 2001
– Ullman Walter, Principles of Government and Politics in the Middle Ages, Methuen, London, 1966
– Weaver Ole, „Imperial Metaphors: Emerging European Analogies to Pre-National State Imperial Systems“, u Geopolitics in Post Wall Europe: Security, Teritory, Identity (ed. Ola Tulander, Pavel Baev, Victoria Einagel), Sage, London, 1997.
