Pripremila dopisnica: Zorica Dragović
Još jedna, svetska a naša, kalendarska godina klizi u prošlost. Odlazi, mi još ne osećamo da je počela, a ona se već završava. Dugi niz godina u svaku novu godinu ulazimo kao hrčak u točak, i krećemo se u krugu, bez početka i kraja.
Ono što vidim kada se okrenem ka januaru je, poput čuvarkuće disala sam u svom domu sa mislima nanizanim u kuglice brojanice sa Krstom na ledjima, i svi listovi dana na kalendaru mog života bili su moje molitve na koje mi nisu mogli staviti PDV, u poštansko sanduče ubaciti računske opomene.
Dve nedelje nas dele do susreta male sa velikom kazaljkom, otvaranjem šampanjca koji odavno za mnoge mehuriće nema, vatrometom nad gradovima kom se i zvezde sa neba smeju i pitaju šta posrnuli čovek na zemlji još slavi a da nije zavio u crno.
I u ovoj godini, neko je postigao više a neko je morao i ono malo da izbriše. Nisu hteli da brišu, ali od predaka gen primili ,,sila Boga ne moli,,. Na kolenima pred sobom i Bogom, obrisaše ponosno zavaranu nemoć u sebi.
Šta je ova godina bila za jednu Senku, vrata njene duše, i na njima venac ispleten njenim uzdasima?
Čitaoče, zastani malo sa čitanjem, sačekaj Senku da te svojim pisanjem sustigne.
Senka je bila jugoslovensko dete. Pile iz inkubatora neonskog svetla na livadi njene svete Srbije. Volela je Tita, pa tatu, ali petokraku nikako. Krakatom ,,bukvaru,, i tati Krstom je prkosila i tako se od petokrake branila. Nije razumela razlog, ali je osećala strah od pogleda na nju i verujući svojoj baki, pred petokrakom ponavljala ,,pu pu pu, daleko ti bila kuća,,.
Ljutio se otac nevernik na Senku i nesvesno molitvu govorio Onom u kog nije verovao, kog se radi petokrake odrekao ,,Bože, zašto si mene kaznio ovim ludim detetom?,, Senka hitra sa krilima svoje slobode, koja su bila jača od svih strahova koje je u sebi nosila, jer ,,robovlasnike,, oko sebe nije razumela, u kratkim trzajima bi se popela na krov kuće, sela na odžak znajući da otac gore ne sme, i odatle smelo dovikivla bez brige šta će biti kada sa krova sidje ,,Zašto Boga zoveš kad je petokraka za tebe sila nad silama?,,
I na odžaku i na zemlji, Senka je i dalje volela Tita, tatu, ali nikako petokraku. Nesvesno, kroz život se saplitala zbog Tita i petokrake. Krst nije napuštala. Otac je redovno kontrolisao da li na lančiću nosi krstić, ali je Senka bila mudrija. Kada ga je prvi put našao na njenom lančiću, pokidao je lančić i krstić bacio u septičku jamu, a Senki na obrazu ostavio vaspitni dlan. Vojnički je to iznela i dok joj je obraz bridio, setila se tintave olovke. Njome je sebi na stomaku Krst pravila.
Pioniri su imali pravo Titu da pišu, tako se i ona odlučila da mu piše. Volela ga je mnogo, i kao dete mislila da su i njega petokrakom zaslepili, pa mu je nekoliko stranica ispisala da mu pomogne da nauči da Bog postoji. Zalepljeno pismo je stavila ispod jastuka kada s jutrom krene u školu da ga ponese i ubaci u poštansko sanduče. Jutro je došlo, dečija pospanost je bila jača od misli o pismu ispod jastuka i bez njega je otišla u školu. 
Vratila se kući i pitala se zašto u domu vlada opsadno stanje. Pogledala je ka majci, pa ocu. Duboko je poznavala značenje crta na njihovom licu. ,,Prebrojala,, je očeve crte lica i…setila se zaboravljenog pisma.
,,Sedi ručaj, posle ćeš stati pred mene, imamo ti i ja o mnogo čemu da pričamo,, rekao joj je otac.
Nije joj više bilo do jela, prkosna da bi od straha bila jača, da bi pred nemoći bila moćnija, izvadila je kajiš iz svojih pantalonica, pružila ga ocu i rekla ,,Znam, pročitao si moje pismo Titu. Neću da ručam, i nemoj me hraniti kao što hraniš svinje pred klanje, već me gladnu uči da je petokraka svetla sila, ali ti ja tajo ni posle batina neću proći pored nje a da ne kažem ,,pu pu pu, daleko ti kuća bila,,.
Videla je zbunjenost u očevim očima, osilila se iako ju je strah gušio i rekla ,,Ako me budeš istukao, napisaću Titu novo pismo,,.
Kaiš je jačinom obmotao njene noge. Zagrizla je usnu od bola i prkosa da je suze i jauk ne izdaju. Usledio je još jedan vreli zagrljaj kaiša i njenih dečijih nogu. Onda je sve prestala da oseća i počela iz glasa da peva ,,Na Kordunu grob do groba, traži majka sina svoga…,,.
Otac je stao, bio je crven u licu od ljutnje i novog šoka. Protresao ju je za ramena i viknuo ,,Ućuti, da li si ti dete pri sebi?,,
Sklonila je pramen kose sa lica, zabacila pletenicu sa ramena na ledja i rekla ,,Tvoja majka mi je pričala kada je decu sahranjivala umrlu od tuberkoloze, u tom ratu, kod njihovih grobova se molila Bogu i pevala ovu pesmu. I ja sada pevam tu našu pesmu i tako sam jača od tvoje petokrake i kaiša u tvojoj ruci…,,Na Kordunu grob do groba, traži majka sina svoga…,,.
Bacio je otac kaiš iz ruku i izleteo iz kuhinje. Do mraka ga nije bilo. Majka je Senku kaznila da u tom danu ostane bez hrane. Zavukla se Senka u svoj ugao na tavanu, izvadila skriveni, pohabani, Sanovnik Majci Božijoj, dobijen od bake i tiho plakala. Plakala je zbog tate i pisma koje nije poslala Titu…plakala zbog petokrake zbog koje dobija batine i oca koji ne može da razume da ni ona sama ne razume zašto je se boji, a bojala se.
Prolazila je Senka kroz školske godine i stigla u jednoj od njih do časa istorije. Na stranici lekcije bila je slika Tita, Austro-Ugarski vojnik. Senkin svet se srušio. Kao da joj je čopor vukova razvukao dušu od srca. Svesna nesvest lomila je njenu djačku glavu ,,Ko je smeo ovo Titu da uradi…Austro-Ugarski vojnik…sila koja je ubijala Srbe?,,.
Skočila je iz klupe i rečima koje su se saplitale u njenim ustima, nastavniku uzviknula ,,Ko je smeo da stavi ovu sliku i da kaže da je Tito bio Austro-Ugarski vojnik?,,
Nastavnik je prekorio Senku i potvrdio da je to Tito.
Senka je ponovo iskočila iz svoje klupe, kao i bol što iskače iz duše ,,Ako je bio Austro-Ugarski vojnik, onda je ubijao Srbe, ako nas je ubijao, zašto nam je predsednik?,,…
…posle rečenog nad Senkom se nadvio mrak. Dve godine je trajao taj mrak nad njom. Bila je obeleženi djak u školi, kao što su se obeležavala vrata doma gde je vladala zarazna bolest.
Do svog umora otaj je Senku kažnjavao, samo da kaže da se zabunila.
Do umora su Senku podvrgavali vaspitnim razgovorima kod psihologa, testovima koje je morala da rešava…tražili su u svim tim šiframa Senkinu poremećnost u karakteru…odgovarala je Senka ljubazno, rešavala testove, i na kraju uvek završavala ,,Nisam se zabunila, samo vas molim da mi objasnite ako je Tito bio Austro-Ugarski vojni, da li je ubijao Srbe? Ako nas je ubijao zašto nam je danas predsednik?,,…
…Senka je u tim godinama, zatrpana testovima, osudama, izolacijom, titovskom obmanom, patriotski odrasla. Živela je kroz reči iz Jevandjelja ,,Ćesaru ćesarevo, a Božije Bogu,,.
Gradila je svoj životni put. Poštovala državni moral i moralom ljude. Iznjedrila je decu i ,,složila opeku,, na krovu doma, ali…Božije, pravdu za Srbiju, nije napuštala, čak više, više se borila i zalagala.
Prva je skinula Titovu sliku iz kancelarije u kojoj je radila i na to mesto stavila delo Uroša Predića ,,Seobe,,. Kaša koju je zbog toga morala pojesti, bila je vrela.
Odbila je da da Zajam za Srbiju i smelo rekla da je to narodna pljačka. Kolektiv se distancirao od nje. Uz činovnička, fildžanska ispijanja kafe, šuškalo se da je Senka neprijatelj države. Ulazila je poslom u njihove kancelarije, ignorisala njihovu anemiju prema njoj i veselo ih pozdravljala ,,Smrt fašizmu, sloboda narodu,,. Nisu se osvrtali, nisu ni razumeli da im time poručuje da je njihova osuda nje ,,fašizam,, a ona borac za narodnu slobodu od jarma Zajma za Srbiju. Više je nisu videli kao zdravo tkivo njihovog ,,patriotskog,, legla.
Došao je dan kada je ravničarski grad bio uzdrman narodnom revolucijom. Bastilja je pala pred fišecima jogurta. Senka je bila u prvim redovima, ispred lica koridora čuvara državnog poretka. Pronašla je svog školskog druga u tom nizu koridora i prijatelja ocu njene dece. Dugo je sa njima razgovarala, gurana narodom našla bi se na njihovim štitovima ali nije prestajala da priča. Druga da podseća na dane detinjstva, prijatelja oca svoje dece na hrabru istoriju krša iz kog potiče. Kada je mislila da je sve uzalud, zavapila je iz duše gorštaku čuvaru ,,Aman ti mleko predaka, popustite redove, pustite narod da učini svoje, ovde se danas brani Kosovo, oni mučenici kojima prošle nedelje sa ovog mesta nije data struja da ozvučenom mukom iskažu svoju istinu,,.
Raskorak se napravio, Senku je čuvar gorštak, brzinom povukao ispod štita. Senka se provukla kroz njegove noge, ruka druga ju je brzinom podigla i trčeći sa njom odvukao je daleko od mesta gde je nastupio stampedo naroda prema vratima Bastilje.
Već narednih dan, na poslu se čulo gde je Senka te subote, te revolucionarne subote, bila. Birokratski kolektiv ju je osudio. Ismejali su njenu ličnost, obrazovanje…
Otišla je Senka dalje, savila se pred oltarom svoje svetinje da joj služi i, nije dugo služila. Zatečena onim što je videla da se u ,,ime,, Boga čini, kao pupoljak pokidan zašiljenim noktima, istečenog nektara iz nevine duše, spoznala je da Srbiju uništavaju njena deca, oni koji vladaju i paragrafima i rečima Jevandjelja.
Krenula je Senka put svoje seobe i što je dalje išla, dublje su je sahranjivali. Umirala je, vaskrsavala, i uvek joj Bog i Srbija bili na usnama.
Poput Kunta Kinte, nije se dala pokoriti, porobiti, ućutkati. I, kao grom kada u stablo udari, a grane mu grmljavinom ne upozori, tako je i Senka u jednom trenu sagorela pred rečenicom ,,Kad slonovi prolaze, kerovi samo laju,,. Uzela je pepeo svog bića u svoje ruke, premeštala ga iz dlana u dlan, kao i Majka Jugovića ruku svog Damjana…ali pepelu svom je samo mogla reći ,,Za ideale ginu budale,,.
Obukla se u odelo budale i zatvorila u ugao svoje duše. Kao i dvorske lude, što su umno vladara upozoravale kroz svoj ,,budalast,, kikot, šta je istina a šta kob, i Senka je znala da se za istinu borila, da je istinu svedočila, da je zbog istine stradala.
U svom uglu, Senka je dočekala godinu koju za dve nedelje ispraćamo sklopljenim kazaljkama i šampanjcem bez mehurića, vatrometom, podsmešljivim prskalicama nad ucveljenom zemljom Srbijom.
Čitaoče, polako pruduži svoje čitanje, sustigla te Senka svojim pisanjem. Svoje napisano Senka poklanja časnim Srbima Srpske Dijaspore Slovenije. Toliko im duguje. Odužiti može samo svojim napisanim redovima istine o njima i njoj.
U jednoj tihoj, jecajućoj noći, bez glasa u tišini koja je neumorno ćutala oko Senke i ugla gde je njena glava starila spuštena na njenim savijenim kolenima, poželela je Senka da uputi pismo srpskoj braći u Sloveniji…otpisana, otpisenima da se obrati, poslednjim pozdravom iz svog ugla da se oglasi…dok se patina na nema usta i presušele oči ne uhvati, da još jednom ka srpskoj braći pogled uputi…
…kroz pismo je Senka pogledala svoju srpsku braću u Sloveniji. Zašto?, Bog zna, Senka se ne meša u Božije puteve…
…kao da je sve od sebe odužila, pismo je braći u Sloveniju uputila i utonula u san bez sna, u praznu masu koja je uvek iznova stajala izmedju novog jutra i nove noći…
Probudila se Senka, otvorila poštu po rutini, borbi da i u uglu svoje duše nepokorena živi…
Senku je čakalo pismo od srpske braće iz Slovenije…i, nije to bilo obično pismo, bilo je to pismo pisano srpskom rukom, srpskom dušom, srpskom verom…dahom predaka i časnog Krsta, onog kog je ona od ,,kolevke,, branila, pred kamenicama stajala, u ugao duše ušla odlučna da će i u toj tmini Krst do groba nositi…
Godina koja ističe, prva je vaskrsla godina za Senku u njenoj životnoj borbi…braća, Srbi, otpisani iz Slovenije, toplim raširenim rukama krenuli su senci Senke u susret, svojim koracima vratili joj veru da Srbija bez Srba nije ostala…otpisani otpisanoj uramili sliku njene seobe, okućnicu joj dali i ,,rekli,, ustani, koračaj, Srbija živi…
Na izmaku godine koja će za dve nedelje u prošlost kliznuti, Senka se zahvaljuje srpskoj braći u Sloveniji što postoje, što se bore, što su zrak sunca u svakom njenom novom jutru…što žive po Božijim rečima da svaku ovčicu stadu vrate.
Oprostite Senki na dugom pismu i na mnogaja ljeta vaša odlučnost, ljudskost, uz vas bila. Otpisani ostanite kao ISTINA pred nepismenim.
Oprostite budalastoj Senki što ne haje za mejkapom, ogledalom, djerdanima, staklenim cipelicama, već ume samo kao hajduk da iskače na drumove i preseca put neistine…što dug prema pretcima mora do kraja da iznese.
Moja otpisana braćo, smelo zakoračite u Novu Godinu.
Čuju ,,gluvi,, vaš glas, ali ih strah od sopstvenog sluha. Kao i lopov što se ne prestravi pred domaćinom, već mre pred svojim lopovskim šumom.
***
,,…Čućeš u borbe strašnoj lomljavi: ,,Otadžbina je ovo Srbina!,, (Odlomak iz pesme ,,Отаџбина,, Djure Jakšića).
