SUNČEV IZLAZAK
SA ISTOKA SVAKOG DANA,
DOLAZI NAM SVETLOST RANA.
UZ KOJU SE SUNCE RODI,
ZADNJU TAMU ONO VODI.
VEĆ UZ OSVIT SVEŽE ZORE,
UZ SNOVE SE MNOGI BORE.
JEL SPAVANJA NEMA VIŠE,
ČISTIJI SE ZRAK UDIŠE.
SVE ZAŽIVI RADOSNIJE,
JEL I SUNCE JAČE SIJE.
ŽIVOTINJE A I LJUDI,
UZ PRIRODU SVE SE BUDI.
VIŠINSKOGA PLAVOG SVODA,
DOĐE DNEVNA LEPŠA SLIKA.
KAO DA OBLACIMA,
KRIJE LJUBAV POVELIKA.
ISTOK NOSI ČARI SVOJE,
SVAKO JUTRO NOVE BROJE.
DAN JE IPAK ZA VESELJE,
DA NAS ŽIVO SUNCE GREJE.
Pesnik: Saša Gajić
RODNA GRUDA
NIGDE NEMA TIH LEPOTA, KOJE IMA RODNA GRUDA,
PROŠAO SAM MNOGE ZEMLJE, IŠAO SAM SVETOM SVUDA.
RODNA GRUDA PUNA SNOVA,
PONOS MOJIH PRADEDOVA.
UZ BOGASTVA TRADICIJA,
GDE PONOSNO SUNCE SIJA.
GDE SE SLAVE KRSNE SLAVE,
DOSTOJANSTVA VERE PRAVE.
BILO KUDA JA DA KRENEM, U SRCU JE RODNA GRUDA,
GDE ME ČEKA TO VESELJE, I UZ NJEGA LJUBAV LUDA.
OVU PESMU JA POKLANJAM, VERNICIMA SRPSKE VERE,
SVUD PO SVETU ŠTO IH IMA, A I ZEMLJE SRPSKE CELE.
Pesnik: Saša Gajić
UVENULA RUŽA
IZ PUPOLJAKA CVETNE ZORE, BELA RUŽA NA SVET DOĐE,
TEK DEČIJIH PET GODINA, OD ROĐENJA NJENOG PROĐE.
DALEKO JE ONA BILA OD DEČIJE BEZBRIŽNOSTI,
TE ZAŠTITE RODITELJSKE OD LJUBAVI I NEŽNOSTI.
TAKO JEDNOG TUŽNOG DANA, UZROK BLIŽNJIH S DOSTA MANA,
PRESTALI SU NJENI SNOVI, DEČJE IGRE FUŽINAMA.
TEK PROCVETALA RUŽA BELA, MOLILA JE OCA SVOGA,
DA JE PUSTI U ŽIVOTU BIĆE SREĆNA I VESELA.
BISERNE JE ONA SUZE LILA, K'O PROLETNA CVETNA ZORA,
BESPOMOĆNU PREKRI TAMA, SA VISINSKOG SOLITERA NA AUTU JE TUĐEM BILA.
ISTINITA TUŽNA SLIKA UZ BOLOVE BELE RUŽE,
UVELA JE KROZ PAR DANA JER ŽIVOTA NE BI DUŽE.
SA DEVETOG SPRATA BAČENA JE DOLE,
USPOMENE BELE RUŽE, JOŠ U SRCU BOLE.
NEK’ JE LAKA ZEMLJA UVENULOJ RUŽI,
MOLIMO SE DRAGOM BOGU, DA JOJ RAJSKU BAŠTU PRUŽI.
DA CVET BUDE TAMO U VEČNOM MIRU,
KADA NIJE BIO U MAJČINOM KRILU.
MOŽDA BELU RUŽU, VEĆ ANĐELI NOSE,
VISINAMA PLAVOG SVODA DEVOJČICE BOSE.
Ljubljanske Fužine 30.03.2011 – istiniti događaj
Pesnik: Saša Gajić
RAZGOVOR
NAVIRU GLASOVI PREDAKA,
UŠI SU PUNE POZNATIH RIJEČI.
NAŠA JE RODBINSKA BEZA JAKA,
ONA U NAŠIMA SRCIMA JEČI.
SMJENJUJU SE LIKOVI ZNANI,
IZVIRU KAO SVITAC IZ TAME.
U NAŠA SU PAMĆENJA UREZANI,
ONI NAS KA SEBI MAME.
U PODSVIJESTI SE RAĐA SJETA
ČUDOTVORNA, ISTINITA,
ONOGA I OVOGA SVIJETA.
BOJA GOVORA VJETROM ZNANA
KROZ VRIJEME PROMIČE.
SVIH OVIH PROŠLIH DANA,
TO NISU SAMO RIJEČI NEGO PRIČE.
RAZGOVOR SE VODI U ČET'RI OKA.
Pesnik: Danilo Karapetrović
NENALAZNIK
HODAM NEVIDLJIVIM STAZAMA,
SVE UZANI PUTELJCI.
NEBO ME POKLOPILO
TAMNOM KAPOM BEZ ZVIJEZDA.
NEKUD SAM POŠAO,
AL NE ZNAM NI PUT NI PRAVAC.
NEŠTO SAM HTIO,
AL NE ZNAM ŠTA.
TRAŽIM SVOJE
IZGUBLJENE DANE,
JER DIO MENE OSTAO JE
U NJIMA.
SJEĆANJA ME VEŽU
NEVIDLJIVIM NITIMA,
UPUĆEN SAM
NA SEBE.
AKO NEŠTO
NIJE IZGUBLJENO,
NE MOŽE SE NI NAĆI.
Pesnik: Danilo Karapetrović
BEŠE
BEŠE JEDNO DRVO
I NA NJEMU TREŠNJIN CVET.
BEŠE I JEDNA DEVOJKA,
SLOBODNA KAO PTICE LET.
BEŠE TU I MLADIĆ ZGODAN,
SAMO POSLU I DEVOJKAMA ODAN.
BEŠE TO LJUBAV PRAVA.
ONA, ŠTO DUŠE I SRCA RAZARA.
BEŠE PROLEĆE RANO, KADA ODE ON
I OSTAVI JE U BOLU I SAMOĆI.
BEŠE PROLEĆE RANO,
NAJLEPŠE OD BOGA DANO.
ON REČE DA VIŠE NIKADA, NI SLUČAJNO NEĆE DOĆI..
PROLAZILI SU DANI, PROLAZILE NOĆI.
BEŠE JEDNOM ČAROBNA DEVOJKA, KOJU SADA, POKRIVA LIVADSKO CVEĆE,
JER KAKO NA SAMRTI REČE, U ŽIVOTU NIJE IMALA SREĆE.
A DA, BEŠE TU I STARAC, KOJI POBRA SVO LIVADSKO CVEĆE
I STAVI KRAJ SRCA SVOG, ZNAJUĆI DA TU NIKADA UVENUTI NEĆE.
Pesnikinja: Milica Vulović
SELO MOJE
SELO MOJE, ZAVIČAJU MIO,
SANJAM KUĆU GDE SAM SE RODIO.
SANJAM SVOJU FAMILIJU CELU,
DOBRE LJUDE U RODNOME SELU.
RODNA POLJA I PLAVE ŠLJIVIKE,
BUJNE ŠUME I GOLE ĆUVIKE.
MNOGO PUTA JA SE MLAĐAN SETIM,
SELO MOJE TEBI DA POLETIM.
JA SE SPREMAM ZA DALEKE PUTE,
SELO MOJE DA TI LJUBIM SKUTE.
POLETEĆU KAO SOKO, RAŠIRENIH KRILA,
ŠIRI RUKE, MAJKO MOJA MILA.
PRELETET ĆU JA PLAVU DALJINU,
MILA MAJKO, OBRADUJ SE SINU.
SELO MOJE, DRAGA USPOMENO,
DOLAZIM TI U JUTRO RUMENO.
JA PRIPADAM SAMO TEBI, DRAGO MOJE SELO,
SRCE MOJE SAD JE OPET, SREĆNO I VESELO.
DA PRIPADAM SAMO TEBI, MENI NIJE ŽAO,
ZA SVE BLAGO OVOG SVETA, NIKADA TE NE BIH DAO.
Pesnik: Rade Ilić
OTVORI OČI
OTVORI OČI.
RUKE BI MOJE DODIRNUTI HTJELE,
ZLATNE SVITCE U TVOJOJ KOSI.
OTVORI OČI.
NA TVOJIM TREPAVICAMA ŠAPAT ZORE.
ČUJEM TI SRCE.
KROZ SAN TI DIŠE.
S PLIMOM TREPERI BUDJENJE.
NADOLAZI.
OTVORI OČI.
RAZPALILE SE VATRE.
ZOROM NJEŽNOM.
SVITCI UGASILI BAKLE.
RUKE MOJE DODIRNUŠE ROSNO ČELO.
OTVORI OČI.
Pesnik: Dragutin Šmitran
JUČE
JUČE SAM GLEDAO NJEŽNE VALOVE.
TIHO BRZACI SKRIVAJU TAJNE.
PLAVE DUBINE.
OČI IZ MOG SNA.
KOGA LI STE UTOPILE,
DA VAS GRLE SAMO DVIJE OBALE.
JUČE SAM GLEDAO VRBAKE.
POKOŠENE SJENE.
DALJINOM ODZVANJAJU KORACI.
ZELENOPLAVO NA MOJOJ CESTI.
TIHO ŠAPUTANJE.
MIR U DUŠI.
U MOM OKU,
JUČE JE BIO LIJEP DAN.
Pesnik: Dragutin Šmitran
Poštovani, objavljujemo tri pesme našeg mladog prijatelja
i pesnika Momčila Popadića, koji je umro veoma mlad.
Njegove pesme i neizbrisiva slika večno će živeti u našim srcima. USKS
JA SAM KAO PISMO U BOCI
JA SAM KAO PISMO U BOCI
KO ZNA ŠTA NOSIM DA LI NOSIM
MOŽDA PRAZNA BOCA
MOŽDA PORUKA U BLAGU
JA SAM KAO PISMO U BOCI
JA SAM KAO MAČAK U VREĆI
ZABRANJUJEM TI DA MI VERUJEŠ
BUDI UZ MENE ALI ČUVAJ SE
JA SAM KAO MAČAK U VREĆI
JA SAM KAO NEŠTO IZZA UGLA
MRAK VEROVATNO OSVETLJEN IZLOG
NEPRIMEĆENI PRODAVAČ SREĆAKA
PREVEJANI DŽEPAROŠ PIJANICA
JA SAM KAO NEŠTO IZA UGLA
Pesnik: Momčilo Popadić
FRESKA
U CRKVI NA BRIJEGU VOŠTANICA TINJA
PRED IKONOM STAROM BOLEŽLJIVA SVECA,
NA KLEČALU VLAŽNOM MONAHINJA JECA
I ZIMSKO JE VRIJEME, TIHO VRIJEME TINJA.
U ZLATNOM KONDIRU UMIRE OD TUGE
POŽUTJELO CVIJEĆE ZA VREMENOM SUNCA,
PRED DJEVICOM BLIJEDOM ARHANĐEO BUNCA
O LJUBAVI VEZUĆ MONOLOGE DUGE.
A SNIJEG PADA NEŽNO ZASIPLJUĆI PUTE,
ZAVIJAJU NEGDJE SUMANUTE ZVIJERI,
PRED NALETOM VJETRA SKLAPAJU SE DVERI,
U LEDENOJ NOĆI MRKI SVECI ŠUTE.
Pesnik: Momčilo Popadić
BLAGOSLOV
U ČELO PRIBIŠE KLETVU
NA ODLASKU JEDNE ZORE
KAO ČAVAO U LETVU
I ZALUPIŠE PROZORE.
A OVO PRELJEPO BLATO
HITRO NAM PROGUTA TIJELA
BOL I POKLONJENO ZLATO
I SRCA STARINSKA BIJELA.
OSTAO NAM JE PUT DUGI
I NEKE ŽALOSTNE SITNICE
TO SU OPLJAČKANI DRUGI
TO SU IZJELE MITNICE.
NA KRAJU GOLI I BLAŽENI
BEZ OČAJANJA I BIJESA
HRSKALI SMO HLJEB RAŽENI
PJEVAJUĆI U DNU LIJESA.
OVDJE NAS CRVI BLAGUJU
DOK NOĆNE SLUŠAMO MISE,
MRTVI NAM SE ULAGUJU
I OČI IZ DUPLJA VISE.
I, NAJZAD, SVE JE TIHO.
Pesnik: Momčilo Popadić
NJENA DUGA CRNA KOSA,
CRNIJA JE OD GRANITA.
MEKA BAJNA KAO SVILA,
RASULA SE PO PLEĆIMA.
KADA BLAGI VETRIĆ PIRNE,
NJENE KOSE TAD DODIRNE.
ZALEPRŠA MEKA SVILA,
ČINI MI SE LEBDI VILA.
NJENE OČI, DVA KESTENA VRELA,
UKRAŠENE ČAROBNIM VJENCIMA.
DUGIH CRNIH TREPAVICA,
I SVILENIH OBRVICA.
KOGA GLEDA I KOGA POGLEDA..?
RASTOPIO BI SE DA JE SANTA LEDA.
KAD GOVORI I KAD ZBORI,
TAD BISERI ZATREPERE.
USNE JOJ SE U LIK STVORE,
NABUBRENE, NAVLAŽENE.
A IZ USTA MED SE TOČI,
OD PČELINJEG; MNOGO SLAĐI, MNOGO SOČNI.
NIZ ULICU KADA KRENE, KORAKOM GAZELE,
NJENO VITKO TELO KAO VIOLINA.
OTKRIVA SVU ČAR I LEPOTU ŽENE,
TU VELIKU RASKOŠ PRELEPIH OBLINA.
EH DA MI JE BAR TRENUTAK JEDAN,
DA PRILEGNEM PORED NJENOG TELA.
DA DODIRNEM NJENE GRUDI VRELE,
SJEDE BI MI KOSE POCRNJELE.
