БИОГРАФИЈА
Рајка Милишић је рођена 12.03.1997. године у Бањалуци, Република Српска, БиХ.
Пише поезију и прозу. Објављивана је у антологијама, књижевним часописима и
порталима. Добитник је многих књижевних награда у, и спада у најнаграђиваније
младе књижевнике у региону. Иза себе има објављену књигу прича „Ако сутра не
постоји, јави ми да знам“.
На Богојављенску ноћ
Сњегови полако скривају све:
стазе, тренутке и срца наша.
Хладноћа ми постаје друг, посве.
Праштамо све, ја и вина чаша.
Заборављаш само ту једну ствар,
бијега нема, откуцава сат.
Љубав је ријетка, она је дар.
Времена нема, нити за инат.
Зима полако окове стеже,
оба ока бих продала за грош.
Незнам штаме још затебе веже,
сем, можда тога, да волим те још.
На Богојављенску ноћ од свега,
проклето желим једино тебе.
Незнајући зашто, ни због чега,
непознајем живот, нити себе.
Аутор песме Рајка Милишић
Тамно доба. Срце оковано ледом.
Пјесму сад пишем ову крвавом кредом.
Губи се, некуд трчи, посљедња нада
док бијела паучина с неба пада.
Празни градови, сиви, улице пусте
руком склањам с ока пахуље густе.
Вид се мути. Дали ја то видим тебе?
То се вртим, око срца, око себе.
У љубави сви смо смијешни и грешни.
Волимо тајно. Кораци нам погрешни.
Заједно се страда, скоро, сем кад боли
тад, увијек, само једно зна да воли.
Хладно ми је. Дали је и теби хладно?
ова љубав још је као псето гладно.
У самом дну себе храним твоју птицу
са запада шаљем задњу разгледницу.
Аутор песме Рајка Милишић
ШТА БИХ ЈА БЕЗ ТЕБЕ
У мору свакодневних, досадних слика
не казви јер канџом срце ми гребе
ко за сидро, ухватим се твога лика;
кажи ми, шта бих, шта бих ја без тебе.
А киша, киша лије. Соба без сунца.
Све ријечи у мени се свађају.
Стигли смо, најзад и до тога врхунца –
очи нам се ватром саме гађају.
Пуста, простана мора. Велики вали.
Откад те имам, више познам себе.
Толико смо много једном другом дали.
Кажи ми, шта бих, шта бих ја без тебе.
Дала бих ти сад крви и много више;
у глави ми шарене змајеве пушташ.
Непостоји гумица којом се брише
та љубав, када дишем како слушаш.
Аутор песме Рајка Милишић
Тамара Славић рођена у Косовској Митровици 16.08.1998, још као мала имала је велику љубав према књизи и стваралаштву. Завршила је средњу Економску школу у Лесковцу, и апсолвент је високе школе за образовање васпитача у Кикинди, бавила се чувањем деце, има јасан циљ пред собом а то је да изда прву своју књигу која ће бити огледало њене унутрашњости.
Са тобом
Ти ми требаш увек, као цвеће росу.
Само тебе желим, у своме поносу.
Богаство си моје, уз мисли и жеље.
Наша љубав чини, срећу и весеље.
Осећајност душе моје, и срца што ломе.
Твоје крило требам стално, у животу своме.
Све уз нежне руке, што ми косу мрсе.
Док ми груди испод блузе, набујало прсе.
Усне влажне кад се крећу, по дужини мога тела.
Уз дрхтаје осећања, препустим се тада цела.
Тад осетим све лепоте што делимо скупа.
Док нам срце у грудима, ужурбано лупа.
Тренуци нас уживања терају до краја.
Слатки умор што се створи, блистамо од сјаја.
Полако се сусрет спрема, долазиће лепи снови.
Нек се плету међу нама, загрљаји наши нови.
Са тобом ћу увек бити, нек нас увек срећа спаја.
Ја сам твоја, ти мој буди, уз верност до раја.
Аутор песме Тамара Славић
Кад запламти љубав
Предивне жеље и нежност, вежу нас на даљину.
Ти осећајни разговори, попут сунца знају да сину.
Наша најлепша маштања, путевима раја.
Остаје нам успомена, од цветнога маја.
Цветало је по пољима, тад најлепше цвеће.
Као прави лек за душу, у љубави среће.
Тај посебни сусрет, жеље миловања.
Постала је наша јава, и не да се сања.
Мир спаваће собе и мирис страсне љубави.
Коса је миловала лица и једина жеља у глави.
Спојили смо се ужитком, једно уз друго.
Као из страха да нам се, не деси лоше чудо.
Преплетали су се прсти у стиску наших загрљаја.
Срца су куцала као једно, далеко од дивног раја.
Сочне усне привлациле су се магнетно.
Најслађе од свега, као поље цветно.
Речи нису биле потребне, додири су говорили више.
Осећајна струјања пролазила су нашим телима.
Тишина у соби убрзаног дисања, дивних тренутака.
Пламтели су осећаји нежности, уз срца здрава и јака.
Јутро нам је пожелела зора, светлост новог дана.
Волимо се ми и даље, памти соба његовог стана.
Аутор песме Тамара Славић
Николина Марковић, 18 година, из Горње Трнаве код Тополе (Србија). 4. година средње школе “Краљ Петар И” (Гимназија, друштвено језички смер). Циљ и жеља су ми да издам своју прву збирку песама, инспирацију проналазим у вери и данашњем животу. Вера за мене представља све.
СРАМОТА
Није срамота њиве копати,
нит’ је срамота шљиве брати.
Није срамота чувати овце,
искрено вам пишем свако словце.
Није срамота купити грање,
радом је стекнуто сво то имање.
Није срамота живети на селу,
искрено вам пишем ову песму целу.
И кад ти од рада са чела зној лије,
ти запамти то срамота није.
Није срамота поштено радити,
својом муком породицу градити.
Срамота је ширити лажи,
и одбити неког, ко искрену помоћ тражи.
Срамота је украсти и преварити,
и прљавог образа увек бити.
На непоштено касније малер бије,
све што је честито знај срамота није.
Сачувај достојанство, образ и доброту,
и никад нећеш доживети срамоту.
Аутор песме Николина Марковић
ЗАМИСЛИ
Замисли да сви се воле,
замисли да сви Господу се моле,
замисли нико никоме зло не жели,
замисли свако доброту дели.
Замисли како млађи старијег поштује,
замисли ријалити програми не постоје,
замисли да свако за срамоту зна,
замисли свако своју грешку призна.
Замисли Цркве недељом пуне,
замисли да нико никога не куне,
замисли само љубав се шири,
замисли људима из очију поштење вири.
Замисли да људи не псују Бога,
замисли свако цени брата свога,
замисли да не постоје преваре и лажи,
замисли да нико од врачара помоћ не тражи.
Само замисли, знам да није лако,
у овом свету неће бити тако,
ал’ верујем да постоји неки други свет,
сви ћемо добити карту за тај лет.
Аутор песме Николина Марковић
Биографија:
Невена Милосављевић, рођена 13. 04. 1990. године, одрасла у Лешку на Космету, живи у Звечану. Завршила је студије српске књижевности, ради као новинар на ТВ Данкос плус у Косовској Митровици, где има своју ауторску емисију ,,Пергамент” и запошљена је као наставник српског језика у Гиманзији у Косовској Митровици. Пише поезију, прозу, есеје, критичке осврте. Добитник је 25. међународних награда за поезију, као и два посебна признања Орден кнеза Николе Васојевића за очување епске традиције и њена збирка песама ,,Источник” награђена је признањем ,,Књига године” у издавачкој кући АСоглас. Сарађивала је као лектор, рецензент и уредник на преко 65 издања. Њена поезија и минијатуре превођене су на руски, мађарски, енглески, француски и немачки језик. Објављивала је поезију и приказе у многим часописима широм Србије и региона. Невена је мајка двоје деце.
Молитва мајци
Не иди, мати, није то лађа за твоје снове,
сломиће их река, брвна су многа
од њиних чунова
хумке по стенама насуканих кљунова,
и та је земља ледна, далека.
А знам шта сањаш, и где се будиш,
поља на те с пролећа чекају, потоци
брезолики, хајдучке траве,
ти носиш купине кроз различке плаве
и душа ти на рузмарин мирише.
Не слушај, мати, лукаве виле,
оне су само наизглед миле,
а вуку ти срце у вечну таму.
Кушај водице, под јастуком пчела те
едемеска од њих скрива,
нека ти уморно око заспива,
чува те, чува, молитва моја.
А сутра кад кроз чекиње сине сунчев зрак,
Погледај кроз окна малињак,
тамо су зове, букве и смреке,
још би руке твоје да наберу клеке,
и пуне да низ стазе пројезде тад,
пре заласка да грле унучад,
јер месецу никада ниси веровала.
Не плачи, мати, што живот је глад,
не бира је ли човек млад,
јесу ли његове жеље старе,
не познаје часовнике и календаре.
Знаш да смо пена, песак и прах,
да су нам овде тешке и кости,
али не знаш шта ми је зорно сад,
грехе ми к теби само опрости!
Мало је за утеху пар речи и загрљај,
Молим те, мати, не иди сада, није још крај!
Мојој мајци – Аутор песме Невена Милосављевић
Агапе
Љубави,
гледај кроз мене
и не слушај ме.
Путеви и раскршћа, Гордијев су чвор…
Куда се сливају магистрале,
куда идемо везаних очију?
Где су нам циљ и исходиште?
Љубави, ти си Орион мог зимског неба,
ја више не ходим земљом
и нисам роб времена,
за мене су часовничари изумрле занатлије.
Не бојим се Зевсових паса,
мени и Грифон пред ноге долази.
Љубави,
нисам презрео ту реч,
иако ми је с њом већ похабана песма,
иако ми нагриза стихове као бесни пацов,
самоусудом отрован.
Слушао сам о лепоти гетсиманске руже,
али је нисам спознао.
Ваљда више волим да сањарим, него да гледам.
Тако сам и тебе одсањарио,
па си исувише стварна, недодирна.
Агапе,
знамо се већ дуго,
али ти ниси обавештена.
Негде су се сусрети измаштали,
а ти си спавала немирним сном.
И можда је време да се откријемо пред собом,
не бежећи од наготе и огледала.
Волим те такву, сву обојену,
стопљену с дугом на прозору мог сна,
гледаш негде у бездање
и не чујеш бунцање овог лудака.
Агапе,
већ звучиш пунотом мог презира.
Презирем што су векови умирали без нас!
Презирем сутоне и сумраке!
Све оно што тоне и мрачи,
не остављајући времена за дах!
Презирем немоћ језика
да именујем твоје постојање,
које се у мојој вечности осипа!
Агапе,
један ме пут теби водио,
на њему Светлоноша ‒ Бог,
који те приказа мени,
као Константину Часни крст,
па отад ходам к теби, уназад…
Још само у Бога и Голготу верујем!
Све су варке овог света као четири јахача,
све су страсти овог света зло семе,
а наша срца плодно тле за које им се клица хвата.
Љубави…
Уђи у песму,
нека ми већ потрошена реч похаба срце!
Аутор песме Невена Милосављевић
Најскупља српска реч
“На почетку беше реч”
Плодоносна као
Натопљене оранице,
Разграната као жилице
Срасле уз кречњак,
На гробовима фосила,
Ту где су јуриле воде,
Цепале стене
И рађале кањоне,
И бујао нови живот
На сунчаним обронцима
И беше Реч мач од ког
Се најљуће страда,
Да завади и влада,
Да каже провиђење
И за дукате се прода
Реч, Реч, Реч и Реч…
Тежа од товара
Који је савио леђа,
И лакша од сузе,
Глади и страдања
Реч…”да није ње,
На чему бисмо стајали?”
Преко ког би се камена
Гледали и тукли?
За шта би уранили зором
И гинули? Позвали на двобој
Несретника, што је баци
С рамена право пред ноге
Срдитом витезу, да му се
Под оклоп откотрља
И разјари срце
А Реч је и благост,
На рођењу дар, ономе ко
Скрушено је прими,
Њоме да теши убоге,
Да проповеда веру,
И мири завађене,
Кроткошћу понесе крст,
И венац земаљски
С презиром одбаци
Због Речи, коју ће и
После смрти мироточити
Реч је и име, Светло име,
Светом водицом проказано,
Крштењем поклоњено -Растко.
Реч је и име, Богом даровано,
Стрижењем испојано -Сава.
Реч је ореол фрескописни,
Тамо где обитава Реч -Свети,
Крунисана Речју Глава.
А та је Глава Свети Сава,
Најскупља Реч Српска.
Аутор песме Невена Милосављевић
Биографија
Моје име је Татјана Клинцов, рођена сам 13, октобра 2003. године у Градишци.
Похађала сам основну школу ”Данило Борковић” у родном граду.
Тренутно похађам IVразред Средње стручне и техничке школе у Градишци ( смјер – економски техничар). У ЈУ ”Културни центар” у Градишци већ 4 године сам редовни члан ”Школе креативнох писања” (литерарна радионица за младе, тј. за све основце и средњошколце са подручја града Градишка). Поезију пишем од IVразреда основне школе.
Радови су ми искључиво заступљени у зборницима ”Градишко прољеће – први кораци” у свим издањима. ”Градишко прољеће” је манифестација која се одржава једном годишње, почевши од 2018. године када је и настала. Добитница сам бројних награда, диплома, признања и захвалница на многим литерарним конкурсима како из Републике Српске, тако и из Србије.
Од свих награда посебно бих издвојила прву награду коју сам освојила у основној школи.
Тачније, за пјесму под називом ”Читалићи” која и је музички обрађена и отпјевана од стране школског хора, била је награђена са цијелим пројектом који се одржава сваке године у Бањалуци, а смотра носи истоимени назив ”Читалићи”.
Што се тиче саме литературе, омиљена књига ми је ”Самац у браку” – Мир-Јам, а што се тиче поезије омиљени пјесници су ми Лаза Костић и Бранко Миљковић.
Слободно вријеме највише проводим са друштвом и читам.
СВРХА ЖИВОТА
Од рођења па све до смрти,
на овој вјечитој животној црти
док се све у исти недоглед врти,
ти мораш за једну тајну чути!
У животу или добијаш или губиш,
ти си борац, а живот је битка, немој да се љутиш.
Свијет је пун парадокса, а људи мутне ћуди,
зато послушај кад кажу: ”Добар човјек буди!”
Цијени праве вриједности, покушај свију да волиш,
ти си тај који не смијеш свему да одолиш!
Покушај сачувати своје ”ја” иако то није лако,
и сваки сљедећи корак ти направи полако.
И када буде страха и када буде плача,
нека осмјех увијек сваку тугу надјача.
И када си уморан од свега, жељама никад не реци збогом
већ храбро напријед, Бог је с тобом.
Не дозволи да ти ико осмјех са лица украде,
не дај да те тјеше лажне утјехе и наде.
Ни у каквом погледу не дај да те ико руши,
вјера у Бога нек’ ти увијек станује у души!
Окрени леђа од ружних мисли и снова,
‘клони се од људи поквареног кова.
И када те пљују и када те руже,
у инат дај им осмјех да видимо ко ће дуже!
Јер остати нормалан у свијету пуном идиота,
је заиста једна велика дивота.
Ко не схвата ово стварно је гре'ота,
јер ”бити човјек” је у ствари сврха живота!
Аутор песме Татјана Клинцов
Моје име је Срђан Пуцар. Рођен сам 13.09.1993. године у Бањој Луци. Основну и средњу школу (Гимназију) завршио сам у Градишци. Дипломирао сам 21.12.2020. године на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци на катедри за српски језик и књижевност темом „Поларитет као основни филозофски и књижевни принцип романа „Прољећа Ивана Галеба“ Владана Деснице. Тренутно сам на постдипломским студијама на Филолошком Факултету у Бањој Луци. У прољеће 2018. године објавио сам своју збирку поезије и прозе под називом „Калдрмом мисли“.
Туђина
Саплеле се неба гране, увиле у класје жита
пошао је чудан дјечак, -докле иде земља?- пита.
Сакупио успомене, увио у јулску зору
и кренуо путем снова, да искуси дна слободу.
Иза њега оста само мајка, сестра, отац стари,
Спаковао живот млади у подеране торбе старе
у њих стаде долар неки, драга слика и поглед снени,
Претурио успомене у коферу својих ствари.
Треперило је задње збогом на перону утјехе
и миловао лице мајке које дуго видјет’ неће.
Сестри рече само срећно, зајеца му млада брада,
испрати га преко моста набујала ријека Сава.
Челично се стегло срце, слила се у груди суза,
громови му душу ломе, ал’ марамица оста сува.
Издржало тијело много, сломише се млади прсти,
одломи се јецај душе, како тамо да се крсти?
Проломи се уздах болни, засузише смеђе очи,
пође путем својих снова, али боли, али пече.
Нема руке да се пружи, док километри сјеку оштро,
нема мајке да му каже – узми једи, немој гладан.
Нема сестриних петица и тројки, нема оца да му каже –
код нас имаш док смо живи.
Сабраше се успомене пред очима као живе,
али срце стегну опет, радује се новој зими.
У тој зими к’о да живи нада иста, сусрет нови.
Себи завјет одлазећи даде, вратићу се док су живи.
Прође љето и јесен рана, закуца на кућна врата,
Она иста глава млада.
У тој ноћи суза пуној затрепери љубав нова,
под кућним се кровом опет запјевала срећа чиста.
Од те пјесме препаде се и улична ноћна соба,
Огријала љубав чиста, кућу наде, кућу снова.
Аутор песме Срђан Пуцар
Завичај
Опрости дједе, што су ми ноћас,
газиле стопе туђе земље
и што су ми јуче плакале очи,
за туђим неким умрлим дједом.
Праштај ми дједе што свијећу палим
на страним гробним умрлим мјестом,
овдје гдје не знам ко су ми преци
и пишем нам име најмањим словом.
Реци ми дједе, било ми просто,
кад срце хоће из туђих груди
да викне гласно : туђи сам ето,
док тражим тјеху под другим небом.
Зар опрост дједе није мој спас,
твојих сам руку видио траг,
негдје у сну, крај душе само,
тихо трепери твој незнани глас.
Опрости ми дједе, што не знам гдје си
од тијела душу предао сну,
што свијећу палим у туђој цркви
а наше гледам пропали стуб.
Није нам дједе молитва залуд,
није нам дједе залуд сав труд.
Свијећа што гори, теби се пали,
на свакоме мјесту, гдје крене нам суз.
Твоје је дједе свако нам поље,
куд крене твојих годова стаз.
Твоје су дједе узреле трешње,
твоје су дједе корпе плетене.
Туђе смо воде попили сви,
туђе смо звијезде научили све,
али нас дједе вуче ка теби,
отети завичај и кућни нам праг.
У срцу ми дједе, тешко и теже.
наше су дједе продали све.
Нашим се сада душмани диче,
а тебе дједе нема крај нас.
Дједа ми оста заувијек жао
Што оста тамо да заувијек дише.
Под нашом земљом, под нашом врбом,
само ми тебе дједе, док дишем жао.
Аутор песме Срђан Пуцар
Bijeli san
Sanjala sam san davno biješe
O vjenčanici bijeloj, udaji i sinu svom.
San se činio tako stvarnim.
Voljela sam izabranika svog.
Kažu mi sanjati bijelo nije dobro.
Kažem im lažu to je izabranik moj.
Ali naiđe kuga, bolest i umor.
Nestade izabranik moj.
Umre sa njim i san bijeli.
O vjenčanici bijeloj, udaji i sinu svom.
Čikić Radomariola.
Rođena 22.12.1991.god u Drvaru.
Završila ekologiju na UPS u u Banja Luci.
Izdala tri knjige do sad.
Roman ” Anamarjel i zbirke priča Njujorški kafić i Mladićeva ljubav”.
Živi u Gradišci i bavi se pisanjem.
Biografija
Zovem se Nikolina Keserović. Rođena sam 31.05.2006. u Banjaluci. Učenica sam prvog razreda Srednje stručne i tehničke škole Gradiška, smjer medicinski tehničar. Od malih nogu gajim ljubav prema čitanju i pisanju. Poeziju sam počela da pišem u osnovnoj školi i do sada imam mnoge vrijedne nagrade, prva mjesta. Za mene papir i olovka su moji najbolji prijatelji, a poezija nešto više od rimovanja susjednih stihova u strofi. Mislim da mnogo pišemo, a jako malo živimo poeziju. Poezija je način života i baš kao i život, najljepša je kada nismo svjesni da pišemo odnosno živimo.
Život
Šta je život nego šaka uspomena
rasutih po trnovitom putu?
Liste tuđih imena
napisanih na hartiji pamćenja,
ivica obojenih, sad već u blijedožutu.
Šta je život nego voz što se čeka
da donese neke stvari, čudne stvari izdaleka?
Baš me briga šta drugi kažu
obojiću život u snove, njihove boje!
Naićićeš u životu na suze ili osmijeh blag
na pogled oštar ili zagrljaj neizmjerno drag.
Ali zapamti da ti biraš:
da li ćeš stvarati od zore veče
ili ćeš pustiti život sam da ti teče.
Autor pesme Nikolina Keserović
Čuvar u mračnom svijetu
I koliko će ostati tih,
nedokučivih i skrivenih riječi
da opišem tebe i tvoj lik?
U rasponu tvojih ruku je moj dom,
cijeli svemir stane u zagrljaju tvom.
Još uvijek imaš osmijeh čisti.
Pa šta ako godine lete?
Meni si uvijek isti.
Mnogo bih riječi uputila tebi,
a kako i ne bi?
Mnogo njih nestane
i na čas pjesma prestane.
Reći ću samo da si moja duga u tmurnim danima
i kad se izgubim na svjetlu
s tobom se vraćam u letu.
Moj si čuvar u mračnom svijetu.
Autor pesme Nikolina Keserović
Spavaj zoro
Spavaj zoro, ne budi me,
ne daj suncu da izađe, nek uspori.
Pusti me da ukradem još sna od noći,
da sanjam ognjište i majčine ruke.
Čujem kako šapatom mi govori:
,,Ne brini, sve će ovo proći.”
Te riječi i sad odzvanjaju mi glavom
dok hodam iza majčinog kaputa.
Plašim se, vidim krv pored puta!
Upitam: ,,Gdje to idemo, šta nas čeka tamo?”
Majka kaže: ,,U san, gdje ljubav vlada samo.”
Tu u san, gdje mladost spava
tu, gdje je tuga dublja nego Sava
gdje smrt na prstima hoda, kradom
i vjetar ne duva podzemnim gradom.
Tu, gdje je kročila pogana noga.
Našom je krvlju očistila zemlju
i livade cvjetne pretvorila u prah.
Ovde je tišina najglasniji vrisak.
Ovdje, rode, gdje osjećaš jezu i strah,
ovde se znalo samo za Božiji spas.
Samo onaj bez duše ovdje suzu nije pustio,
ko se ne boji Boga i njegove pravde.
,,Oprosti im Bože, ne znaju šta rade!”
I mi ćemo oprostiti, al’ zaboraviti nikad,
a da li će oni sebi oprostiti ikad?
Kad bi samo Sava govoriti znala,
to naše crveno more, sve bi ispričala,
kakve je sudbine vidjela bolne i proklete.
Ja im ne dam istoriju o vremenima davnim
niti istinu o našim precima slavnim.
Autor pesme Nikolina Keserović
Biografija:
Nikola Ćećez Nikola Ćećez rođen je 26.08.1994. godine u Doboju gdje je završio Osnovnu i Medicinsku školu. Diplomirao je na Odsjeku zdravstvenih studija Medicinskog fakulteta u Tuzli. Po zanimanju je diplomirani fizioterapeut. Tokom studentskih dana bio je volonterski angažovan. Od svojih volonterskih aktivnosti izdvaja učešće na „Tuzla Film Festivalu“ i „EXIT Festivalu“ u Novom Sadu. Na završnoj godini studija proveo je 4 mjeseca u Viskonsin Delsu (SAD) u okviru programa „Work and Travel USA“. Posjeduje dvije godine radnog iskustva u struci. Trenutno je zaposlen u privatnoj ambulanti za fizikalnu terapiju „Manuthera“ u Duizburgu. Govori dva strana jezika, Engleski i Njemački
PROPUŠTENA ROMANSA
Svaka nova prilika staru kopira.
Jedna na drugu podsjeća kao da se sušna duša ponavlja.
Kada kažu da nema povratka,
Osmjehivana rusalko od početka ni makao nisam.
Kud‘ da se vratim kada nesmotren patim?
Na dnu mladosti kao u rijeci vilogorki se davim.
Dođu ljubavni noviteti.
Jave se kao reklama na plaketi,
Puni sjaja i obećanja, kažu: „Ovo je nova šansa.“
Samo se smješkam, znam da sam iskusno neiskusan
I da će postati još jedna propuštena romansa.
Ostao sam bez tebe, bez nje i bez sebe,
Bez one, tamo što je otišla,
Bez ove ovdje, koja prkosi blizinom,
Bez svake nade koja je spaljena kao benzinom.
Nestajem, tonući do dna venem,
Dok svaka prilika teče kroz vene
I koja je stvorila sve suprotno za šta se duša borila.
Sledeća dolazi za svako novo poglavlje života.
Brojim ih i već je na pragu stota.
Ali ću čekati i sto prvu
Da napravim od prilika buket kao sto jednu ružu.
Taj će biti „Cvijeće zla“, na tren miriše ali vene.
Ni svijeće uspjeti neće
Da sahrane tugu koja teče kroz vene.
Vjerujem da sve dobro tek dolazi.
Kada se javi ta posljednja šansa,
Prepoznaću ljubav u njoj.
Ona neće ostati propuštena romansa.
Biće to ljubav lijepa, koja je čekala vedre dane.
A ti dani će doći, trajaće i noći!
Nije svaka prilika kao „šest konja“ slijepa.
Dugo čekana ljubavi, buduća „labudova pjesmo“
Zbog velike boli misliš da ću dušu da ti slomim.
Ali trajaćemo baš u tome što jesmo,
Beznadežni junak ove pjesme će samo tebe da voli.
AMBULANTA ZA ZALJUBLJENE
Kada se jedna obična situacija stvori,
Da pred hladnokrvnim opčinjavajuće biće stoji,
Odlučna nepokolebljivost pretvori se u emocije izlomljene.
Pacijent je redovan u ambulanti za zaljubljene.
Najčešće se to dešava u pogrešne trenutke,
Čak ni vrijeme ne radi za zatreskane lutke!
Po hitnom pozivu zvoni telefon ambulante za od ljubavi pospane,
Ali uzalud, ona radi samo u dane neradne.
Sve se alternativno liječi
Alkoholom u ambulanti bol da spriječi.
Ali taj narodni lijek od kojeg je još više razuzdan,
Niti mu je dug vijek, niti je baš pouzdan.
Provodi dane izgubljene
Komiran u ambulanti za zaljubljene
I leži na podu u šok stanju.
Sledeći neradni dan pojaviće se u gradu u još težem emotivnom izdanju.
Ništa ljubavne doktorice nisu pomogle.
Kada je zaluđen tobom, šta su drugo i mogle?!
Opčaranost ne liječe doktrine drugih ljekara,
Stanje izliječiti može samo ona što ga stvara.
Ovaj put ni ti za ljubav ne sarađuješ,
Ali za takvo protivdjelo ni ne iznenađuješ.
Stvaraće u tebi sve veće želje namamljene,
Direktno te poslati u ambulantu za zaljubljene.
I podvaliti serum protiv otpora direktno u vene,
Uzrokovati sve veće želje omamljene.
POEZIJ
Stihove čarne nebo poje
Stihove darne nebo čuje
I sa ocrnjene duše moje
Skida tminu koja je truje
Riječ umije da liječi
Osjećanja rane vida
Sablaznost poezija može da spriječi
Sastavlja što zloslutna sila kida
Stihovi koji nedaju zaspati
Oko mašte spretno se uvijaju
Stihotvorstvo od tebe se ne želim rastati
Materijali tvog kroja duši smrznutoj prijaju
Kada sa radosti Sunce ode
Od zaborava sve kada presuši
Ti ćeš pjesmo biti izvor vode
I nećeš dati da se ljubav prehladi u duši
Biografija:
Lazar Novković je rođen 11.9.1996. u Sremskoj Mitrovici. Pre nego što je naučio da čita i piše, počeo je da slaže rime, tako da je njegove prve pesme zapisala mama.
Prvu književnu nagradu dobio je za pesmu “Jastuče”, kada je imao samo 6 godina.
Do sada više puta je pohvaljivan i nagrađivan za svoju poeziju, kao i za autorske besede.
Član je Recitatorskog studija “Kaliopa”, koji deluje u sklopu Centra za kulturu “Sirmiumart” iz Sremske Mitrovice.
ČAS MORALA
Nisam ja, gospodo, ovde
da bih vam držao časove morala,
sav moj život sazdan je
od patnje, bola i skandala,
pa na to i ne bih imao pravo,
ali, ipak, povrh svega toga,
pred vama stojim pravo
sa uzdignutom glavom.
Nije tajna da se tu negde,
na raskršću mog života,
sa svim ovim bolom i mržnja spaja
i stvara nepodnošljiv krik,
da ljudi me pitaju, jel’ ovo đavo sam?
Ja poznao bih mu lik.
Nije on, gospodo, drugačiji mnogo od vas,
on između pakla i raja čeka pravi čas
da preuzme vlast.
Bojim se da polako anđeli padaju
u ovom bezvlašću i siromaštvu.
Ljudi veru za večeru gube,
uzalud se trude
da pored Bogorodice svete,
dok u ruci drži dete
pravoslavno se prekrste.
Ovde su vernici, gospodo,
deo najugroženije vrste.
Polako, gospodo, gubimo ovaj rat.
Prkos, strah, inat,
primoravaju nas, gospodo,
da sa nečastivim pravimo pakt.
Zar iskušenja ovozemaljska vredna su toga?
Ja, gospodo, ne prisajem na to,
jer, ne treba se bojati ni nečastivog, ni ljudi,
sve dok smo sigurni da iznad nas, ipak,
IMA BOGA.
DEDINIH 16 GODINA
Pradeda moj Simeon dva sina imao.
Apostolska imena im dao,
moj ded Luka i njegov brat Marko,
a ni jednog nisam upoznao.
Ja sad ne znam kako je moguće
deda stricom da nazovem Marka.
Kakav deda od 16 godina?
To je dete, kukala mu majka.
I kukala majka, baba Simka,
nad dva sina, žicom opasana.
Vratio se Luka, Bogu slava,
ali Marko pod kamenim cvetom
snom pravednim još i danas spava.
Dal je znao starog Vukašina,
da li su ga klali il streljali,
dal je negde tamo sreo Daru,
jel sanjao u zbegu Kozaru?
Deda Luka, pričala mi mama,
pobegao od mučnih sećanja.
Bešenovo pružilo mu ruku,
Razumelo i tugu i muku.
Molitvi je posvetio život
I čekao Manastir da vrati,
Da u njemu Bogu se pomoli
Za svog brata i narod što pati.
Oreoli mučenika svetle
Sve odavde do kamenog cveta.
Bešenovo, kroz crvena slovca
Zove Daru Vukašina, Marka,
Da se pamte ova deca sveta,
Da se čuje sve do Jasenovca.
ДОК ЈЕ МЕНИ МОГ ДРАГАНА
Сећам се дана кад је отац мој
пуштао на старом касеташу
Ђолетове песме:
„Е мој плави“ и „Док је нама нас“
и превртао у руци чашу…
Мота ми се по глави,
Србији је био веран као пас,
а болео га Вуковар, па ми причао
како је запуцао брат на брата.
Ало, бре, људи, ја имам кума Хрвата.
Туга ме нека хвата,
док понављам те речи.
Натерали они велики
нас мале да пуцамо једни на друге,
на браћу и кумове,
јер нису имали храбрости
да прелете друмове и препливају океане,
па то обаве сами.
Па је дошла деведесет и девета,
окуражила се, осмелила псета,
гађали нас чиме су стигли,
бомбама, уранијумом и блатом.
А ми њих пркосом, поносом инатом.
Убили су нам само страх.
„Све могу да им опростим,
само не то што ме завадише са братом.“
У тишини, преврћем ове речи,
причам немо са татом.
И сад разумем оно:
док је нама нас…
Нек си ти мени жив и здрав,
мој Драгане, макар и пио и плакао
и говорио: ма Вуковар је био пакао…
Такви као ти и сину твом
и отаџбини су спас.
Док је мени мога тате.
Док је нама нас.
НЕБЕСКА ЛИТИЈА
У тамници, иза тешког зида,
ја се Светом Василију молим,
свим болнима ране да извида
и заштити оне које волим.
Палили су све светиње наше,
Бешеново и Косово свето,
запаљених и даље се плаше.
Отето је од Бога проклето.
Светиње су мене одржале,
у молитви нашао сам срећу,
многе душе у очај би пале,
да литије из срца не крећу.
Све од Фрушке, па до Црне Горе,
небом језде чудесне литије,
с демонима анђели се боре,
на челу им Свети Василије.
И моје је срце с њима тамо,
ни решетке више ме не плаше,
да светиње никоме не дамо,
јер оне су снага вере наше.
Аутор песме Лазар Новковић
Biografija:
Kada naiđete na paradoks, to je kao da stesu sreli mene. Ja sam Ivana Jovanović, autor zbirke poezije Hronike. Diplomirani sam žurnalist a I moj put odavno vod ipisana reč, konstantne beleške I traganje za istinom. Rubrika na sajtu Insp.rs pod nazivom Hronikejedne Ivane je nešto što postoji duže vremena onlajn nebu I tako se rodila želja da se tim pesmama nađe papirni dom. Pisanje omogućava da postanemo bilo ko. Žrtva smo, krivac smo, dželat smo. Odjednom nismo jednina, već množina I stvaramo poglavlje čuda. Ako zamislite million cvetova koji neprekidno otvaraju latice, našli ste moju inspiraciju.
Godine i godine
Ćutanja
U kome vekujem tvoje ime
Stoje između tebe i mene.
Godine i godine
Leleka
Odzvanjanja crkvenih zvona
Pesama šumskih vila
Bajalica starih žena,
Godine i godine
Zapomaganja na gorama
Dopuštanja moru da besni oko stena do smiraja
Ljubljenja zemlje koja očevima daje sposobnost plođenja, a majkama malo krvi i mleka,
Godine i godine
Lova
Noževa u grlima životinja
Metaka ispod mekanih dlaka i krzna
Zlih misli,
Godine i godine
Praznih krčaga
Suša pustinja
Usana željnih okrepljenja
Misli osuđenika minut pred smrt,
Godine i godine
Bolesne mi zime, jeseni, leta i proleća
Uzaludnog odlaženja i vraćanja
Suvoće grla, a vode u plućima
Davljenja do zaborava.
Godine i godine:
To ni psovka ne može opisati,
To je jauk drveća pod sečivom
To je prizor koji pretvara u stub soli
To je kost
To je mizerna kob
To je ožiljak sećanja
To je um Kaina
To je kiselina koja mudrosti u glavi izjeda
To je nepodnošljivost postojanja bez drugoga,
To je arija što najavljuje tragičnu junakovu pogibiju,
To je sve što se
Poriče,
Poriče
A čiji se trag bolom nazire.
Godine i godine
Ćutanja
U kome vekujem tvoje ime
Stoje između tebe i mene;
I nema pobeđenih, a ni pobednika,
Od toga sam preklana i krv mi se sidri u očima.
Moje drskosti i tananosti
Moje napetosti dovedene do apsurda
Opne mojih smokvi koje pucaju pred naletom severca
Čine da se sve moje
Ni noću ne ispušta iz ruke.
Došla sam sa visina gde ptica nije poletela i sa planina gde noga nije kročila,
Držim se i u najnežnijim rukama i u najrobustnijim šakama,
Sreću me u kulturi koju nacija ne prlja,
Vole me kada dosegnu najviši stupanj cinizma
I
Odlažu krhkost duše
Kako bi stupili u lavirint ukrštenih saznanja
Zbog smelosti koju zahteva.
Kao oktobarsko popodne
Smirena, fina i opojna,
Kao žena ljupka i podla,
U meni čudovište počiva
Satkano od prepredenosti i srčanosti,
Od želje i pustolova
Što se otkriva
Kušaocima i hrabrima,
Onima što su sa varljivim jedrima otplovili usred nemirnog mora,
Gipkim umovima koje zagonetka opija
I
Vetru što huji preko ljutih rana.
Moje realnosti lišene idealizma
Moje nepripadnosti
Moje oslobođenosti
Čine da iz svega mog izvode zaključke i shvatanja, a da ne dožive iznenađenja.
Od kože nežne rumeni
Ispod koje trepere sećanja
Traže još dodira
Za početak dana,
Dok sam srećna ispod sunca kao morska životinja,
Poriču me samo
Ćorsokaklije
Sramotitelji
Osvetoljupci
Koji ne razumeju da se moje dubine i vragolanstvo drže za ruke,
Da samo potresam i obaram kao nadahnuće snažnih epoha,
Da neoklevajuće sinem kao munja u mislima
I
Nikome nije dato da me bira,
Samo se prepoznam po finom drhtaju i utrnuću sve do stopala
Tamo gde se ne protivreče bol i mrklina.
Moje obesti,
Strasti,
Naslade
Ne znaju šta je dubina, visina, čak ni istina;
Za tu sam besmrtnost morala da umrem više puta
I
Nastajem kao “uprkos”,
Jer sam presudna
Svima.
Hiljade mrtvih ljubavnika
Grobove u mom srcu ima
I
Kiša povremeno na njihovu zemlju pada,
A novi dolaze
Ljube mi skute i haljine
Kao da sam Božica lično
Kao da ću im večni život dati
Kao da će drugačije proći,
A ne znaju
Da trava već niče kroz njihove oči ljubavničke,
Ne znaju da će se ruke njihove na ovom telu sasušiti,
Ne znaju da ništa neću osetiti,
A opet
Predaće se vedro
I
Senka će ih moja opiti
Bolje od bilo kakvih vina mladih.
Hiljade je ratnika krvavo izginulo na usnama mojim i čuo im se porobljeni krik,
A ipak
Nailaze novi
Misleći da među dlanovima može da se drži gromka munja,
Misleći da se može zatresti planina i podići more,
Misleći da se može obnažiti na prsima mojim ljubav,
Misleći da mogu oprati ruke posle mog poharanog imetka,
A ne znaju
Kako će izgubiti glave u ovoj magli zbrkanog haosa
Kako me neće zavesti vično,
Jer ljudi su od poretka, reda i stvari;
Moja golotinja se skriva pred tim.
Hiljade je hodočasnika ka mojoj svesti na polovini puta odustalo
I
Hiljade sam namernika u pamćenju jastukom ugušila,
A opet
Dolaze novi
Filozofi, istoričari i laskavci
Kao da ću im svetlost pokazati
Kao da ću im čelo celivati
Kao da će ih moja ruka voditi,
A ne znaju –
U meni je tuga umrla, a na krštenje radosti nikada nisu došli,
Zato moja reč može dušu da im uništi
Zato im dah moj telo pali,
Jer
Najzrelija sam voćka u vrtu
Centralna sam misao Vaseljene
I
Ne znaju
Da nisam sa naumom rođena
Sa predoumišljajem začeta,
Ne znaju da će i oni
Jesti, piti, spavati, živeti i umreti
U meni,
Biće obeleženi, označeni, razvrstani
Biće utihnuli
Kada sa njima završim,
Jer
Hiljade i hiljade
Nisu shvatili
Da sam
Bezumnik
I
Da ležem samo sa bogovima što znaju da su izgubljeni još u kolevci,
Kada su ih Raj i Pakao dotakli,
U stvari.
Autor pesme Ivana Jovanović
