Анђелко Заблаћански рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост.
Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019), Ноћи вучјег зова (2020), Перо, метафоре, тинта – изабране песме (2021); збирку афоризама Палацање (2006); збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019); књигу прозе, афоризама и сатиричне поезије Иза линије (2020).
На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.
На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равноправно прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).
Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски, мађарски и бугарски. Афоризми су му преведени на македонски и објављени у Бисери балканског афоризма (2010).
Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа за књижевност Суштина поетике.
Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глушцима.
ПЕСМЕ ЖИВОТОМ ПИСАНЕ
УСАМЉЕНЕ ДУШЕ
О, да ли постоји негде сакривена
У беспућу неком – од света далека
Бродоломно слична душа усамљена
Или свако биће сáмо очај чека
И да ли се туге некад (негде) сретну
Док самоћи трен је бескрајан кô море
Или не препознаш патњу истоветну
Одевену само у туђе одоре
И зашто прост осмех мора да се снатри
Јер ретко кад слети на усне очаја
Те као опсена трепери у ватри
Запаљене маште – наде и смираја
Зато у свом болу не знаш јаде туђе
А можда је твоја мука ипак мања
И сујета свака опако оруђе
Кад живот изгуби потребу да сања
(Из збирке Игра сенки)
ЖИВОТ
Не миришу више ни липа, ни багрем,
Или моја чула лагано се гасе;
Ех, кад бих могао да се сетим барем
Пре него што сасвим заборавим за се.
Још једном да стрчим низ мокре сокаке
И удишем мирис покисле прашине,
Да ослушнем само те мале кораке
Пре него што душу заробе тишине.
Пре него што росу сузом не назовем,
И са чела скинем капи хладне, мртве,
Хтео бих у снове снове да дозовем
И да схватим живот који иште жртве.
А липе цветају, багрем већ је свео,
Нигде дашка ветра да мирис донесе;
У одаје маште стао живот цео
Још трeнуци судњи само да се десе.
(Из збирке Птица на прозору)
КАД СМИРАЈ
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.
Кад сутон ме узме – певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји –
И роса кад срце престане да куша.
Кад сутон ме узме – а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
(Из збирке Сан напукле јаве)
ЧУЛНОСТ
Слушај како поноћ бије у мојим недрима
Док од страха да одлазиш блед сам као јесен
Чуј у мени лађа тоне с напетим једрима
А хтео сам да свуд пловим сновима занесен
Гледајкако плаче месец у мојим очима
Онај исти што с нама је у бестиду сјао
Види – гори пут ми твоја још на длановима
А већ сасвим у очај сам безимени пао
Загорчале мајске трешње на мојим уснама
А још јуче на њима си тражила нирвану
Окуси сад ту даљину што стоји у нама
Речи што се не изусте у празном дивану
Удахни ме као мирис кише у прашини
Кад се нога успомена само блату враћа
И све има воњ трулежи у нашој тишини
А некад смо мирисали попут медног саћа
Додирни ме само слутњом да негде постојим
Безумношћу нашом вођен и са жељом јаком
Пипни око себе само још свуд с тобом стојим
Као зрак и тамна мрља у дубоком мраку
Све осети само чулом које жена има
Да ли вреди да за мене ветар тугом бојиш
Или сунце да ми нудиш када стегне зима
И преда мном увек чулна у осмеху стојиш
(Из збирке Раскршћа несанице)
ТИШИНА ВРЕМЕНА
Ништа ме не боли сем очију њених
Мисли су ми празне само срце куца
Хладно од пљускова суза залеђених
У заборављеним изгревцима сунца
Ништа ме не боли сем ноћи у дану
У поглед ми стао зид камени цео
И осећам дах њен на уморном длану
Док између нас је сав од ћутње вео
Ништа ме не боли сем умор времена
Обешене о врат казаљке што ћуте
У трагу усана нада затурена
И додири што их обзорја још слуте
Ништа ме не боли сем јутра далеког
Глувог од цвркута птица с грана туђих
И рамена мога само за њу меког
Ништа ме не боли сем снова најлуђих
(Из збирке Пијано праскозорје)
