Pripremio prof. Milenko Vakanjac
Spomenutu, ”sudbonosnu” rečenicu, ponovo je izložio na videlo, niko drugi do ”legendarni”, nekadašnji slovenački političar, a sada evropski poslanik i posebni izvestilac EU za Srbiju, gospodin Jelko Kacin. Još samo da kažemo, na što je ciljao, u dubini svoje opservacije, gospodin Kacin.
Elem, ovog puta Srbi su, stvarno ”preterali”, ponovnom zabranom tkz. Parade ponosa koja je trebala da se održi u Beogradu. Navodno, Srbi su tom ”zabranom” sami sebi dali autogol, pošto se Evropska unija, strogo pridržava poštovanja i zaštite svih vrsta manjine, posebno manjina homoseksuala i lezbejki, i nikako neće trpeti da, tamo neki Srbi, sebi uzimaju za pravo, i nedaju diskriminisanim manjinama, kao što su homoseksualci i lezbejke, da ”zbog visokog sigurnosnog rizika” izvode svoj svakogodišnji performans.
Znači, srpski ulazak u EU, odlaže se na neodređeno vreme kako zbog ne-priznanja Kosova, tako i kršenja prava manjinskih grupa, lica istopolne orijentacije. Javno ”zgražavanje” gospodina Kacina, ima naravno i neke druge dimenzije, o kojima bi tom prilikom trebalo progovoriti, mada smo na našoj internetnoj stranici, u tekstu Madamina, il catalogo e questo, kog smo prošlog meseca objavili, pokušali objasiti neke od postupaka gospodina Kacina, i kako bi država Srbija trebala reagovati na njegove verbalne ispade i uvredljive istupe. Naravno smeštajući te njegove gafove, tamo gde im je i mesto, a to svakako nije ono mesto, gde želi biti, ako to stvarno želi, današnja Evropa. Gospodin Kacin, svakako nije ”reprezentativni uzorak” evropskog načina tretiranja otvorenih pitanja, nego je više manje, dosta tipičan profil političara kog je iznedrila ekonomska i politička tranzicija koja se desila na prostorima nekadašnje zajedničke države. Taj je profil političara ustvari hibridna mešavina, takvih i drugačijih ideologija, stavova, izjava ili vrednovanja, koja imaju tu dragocenu osobinu da su- apsolutno prilagodljiva na svako političko godišnje doba i na sve političke klimatske promene koje su nas zatekle, u spomenutoj tranziciji. I taj se politički hibrid, ponosno predstavlja, bilo u Evropskom parlamentu, bilo u Srbiji, kao izdanak liberalne-demokratije. Ali vratimo se još malo na zabranu Parade ponosa u Srbiji. Prema mišljenju gospodina Kacina, Evropa se zgražava, a Srbi, će time da dobiju, šta su tražili. A očito su ”tražili” kažnjavanje koje će jim uslediti posle zabrane Parade ponosa. Mada, istini za volju, Parada nije jednostavno zabranjena, zbog homoseksualaca, nego je zabrana usledila, upravo zbog velikog ”bezbednosnog rizika”, što je sasvim korektno i pragmatično izložio, predsednik vlade Srbije i ministar unutrašnjih poslova mgospodin Dačić. U svakoj, demokratskoj zemlji, oko određenih društvenih i ostalih pitanja, formiraju se različiti stavovi i sporenja, koje je dosta teško, iz raznoraznih kulturnih i civilizacijskih iskustava, dovesti u saglasnost. Takvu saglasnost nebi trebalo ni očekivati. Međutim, funkcija, u ovom slučaju ministra unutrašnjih poslova i brige za bezbednost, verovatno nalažu da se takvi konflikti pokušavaju izbeći ili svesti na najmanju moguću meru. U konkretnom slučaju, održavanja Parade ponosa, znaći jednog javnog demonstriranja pripadnosti određenoj polnoj praksi i načinu života, konkretno za oponente ili ljude koji ne prihvataju homoseksualnu polnu praksu, i prema njoj nisu isuviše ili nikako tolerantni, to je vređanje i izazov. U mnogim, mada ne baš u svim, evropskim zemljama, prag tolerancije prema homoseksualnoj praksi, dosta je visok i ne izaziva više nikakvih ili skoro nikakve reakcije javnosti. Čak su i pojedini političari i ostale javne ličnosti, jednog i drugog pola prihvatili, spomenuti visoki prag tolerancije, i mada stidljivo, postepeno se, i otvoreno izjašnjavaju, kao homoseksualci ili lezbejke.
Ne isuviše vremena unazad, takva priznanja koštala bi ih stigmatizacije i njihove su karijere, skoro po pravilu, posle njihovog otkrića, bile su upropaštavane. Znaći nije Evropa, preko noči, postala tolerantna, nego je to bio dosta dug proces, kao što je uostalom slučaj sa svim odnosima, prema takozvanim marginalnim društvenim grupama. No, uzmimo samo ponašanje Slovenije, odnosno njene tadašnje vladajuće političke nomenklature, početkom 90’ godina prošlog veka, kada se u Sloveniji desio slučaj dosta ozloglašenog brisanja ljudi iz centralnog registra stanovništva Slovenije i pretvaranja istih u apatride.. I nije broj izbrisanih, bio ni mali, još manje beznačajan. Na odnos prema toj marginalizovanoj grupi ljudi stavio je tačku ove godine Evropski sud za čovekova prava, i naložio Sloveniji da isplati obeštećenja i omogući izbrisanim da regulišu svoj status. Možda je gospodin Kacin ”zaboravan” pa ga treba potsetiti, kada bi u slučaju izbrisanih, početkom 90’ prošlog veka, u Sloveniji, bio tako prićljiv, arogantan i beskrupulozan, kao što je u slučaju Srbije i Parade ponosa, možda se Sloveniji nebi desila osuda Evropskog suda za čovekova prava, na koju se Slovenije ne može više ni žaliti. Da se zna, gospodin Kacin bio je u vreme izbrisanih značajan političar slovenačke političke nomenklature ali je verovatno iz sasvim iz ”pricipijelnih razloga”, ćutao. Takođe gospodina Kacina uopšte ne smeta da je, recimo brojna srpska etnička zajednica u Sloveniji, potpuno marginalizovana, i bez osnovnih prava koja joj pripadaju, kao mnogim drugim, evropskim manjinama. Da bi čovek političar, mogao zagovarati, koliko toliko konsistentne političke stavove, potrebno mu je da se njegov politički integritet, ne urušava baš na svakoj prepreci i tako često, kao što se to dešava i dešavalo gospodinu Kacinu. Inače iz političke biografije gospodina Kacina, poznate su slovenačkoj javnosti i mnogi drugi ”nestašluci” kojih nije bilo ni tako malo. Uzmimo samo incident koji mu se desio u slovenačkoj skupštini kada je, u ”žaru političkog neslaganja” fizički nasrnuo na svog poslaničkog kolegu Iva Hvalicu. Ili recimo iz perioda kada je obavljao značajnu funkciju ministra odbrane, i kada su zajedno sa tadašnjim predsednikom Kučanom, vršili značajne nabavke oružja u Izraelu. Ili kada je, vračajući se sa jedne ”drugarske večere” izazvao na autoputu Kranj-Ljubljana, teško prometnu nezgodu, u kojoj je ugrozio svoj život ali i život ljudi u autobusu na kog je naleteo. Zanimljivo je da se policijski zapisnik tog slučaja, ”ministeriozno zagubio”, kada se predmet našao na sudu. Iz perioda, kada je bio ministar odbrane desilo rušenje nekadašnje kasarne JNA u Ljubljani (kasarna Ljube Šercera), danas je na tom mestu velelepno stanbeno naselje. Novinari Mladine, isčačkali su da se deo ograde koja se nalazila ispred spomenute kasarne, nekom neverovatnom ”slučajnošću” našao kao ograda ispred privatne kuće gospodina Kacina u blizini Kranja. Mladina je dosta dugo taj slučaj sa ”ogradom”, ”eksploatisala” u svojoj humorističkoj rubrici, Rolanje… Ipak, posle svega spomenutog, evropske institucije koje šalju gospodina Kacina na ”osmatranje” situacije u Srbiji, možda bi sebi načinile veću uslugu time, kada bi gospodina Kacina ”prekomandovale” na neko drugo, manje osetljivo geografsko područje gde bi se njegovi ”saveti i preporuke”, manje sukobljavale sa njegovim ”bogatim” političkim i ličnim iskustvom. Ili je možda gospodin Kacin, takođe prećutni pripadnik neke od marginalizovanih evropskih manjina ali ta manjinska sorta, dosta se često javljala u evropskoj istoriji. Međutim, osobenostima te ”manjine”, više su se bavili satiričari kao što su bili: Molijer, Gogolj, Čapek ili Branislav Nušić, mnogo manje, oni koji su sebe smatraki ozbiljnim političarima.
