SAMO TVOJA
Kroz autobusko staklo
smenjuju se šume, livade,
putevi što u prazno vode.
Ja idem ka tebi,zamišljena
u glavni grad, Beograd.
Srce jako lupa u grudima
to ni sad ne prestaje.
Zadnji susret, tugu nagoveštava
ćutim i upijam svaku ti crtu lica.
Govoriš da sam nezrela, sanjalica
nisam s tobom nasmejana.
Koliko sam te samo volela
ali kako to naglas reći,
tvoje smeđe oči na meni
bile su mi dovoljne
i meki glas kada me zoveš.
Govorio si da daljina ubija,
moju prema tebi, vidim nikada
i suze su nam padale,
tvoja odluka nije se menjala
bilo je u tim očima kajanja
i ljubavi , samo premalo.
I ponovo bih došla na tvoj poziv
samo da bih te još jednom poljubila.
Autor pesnikinja: Biljana Vicentijević
НЕ МОГУ ТЕ ЗАБОРАВИТ НИКАД
Не могу те заборавит никад, јер најлепше ти си мени дала.
Мислила си да је љубав вечна, да ли си се срећо покајала.
Да л си нашла себи бољу срећу, да љубавну историју пишеш.
Да л си тужна,када њега љубиш, а на мене мислиш и уздишеш.
Ја те нећу заборавит никад, твоје усне,док су ме љубиле.
Док си моје тело миловала, због љубави што су некад биле.
Реф.
Мислим на те и дању и ноћу. У кревету тебе сањам мила.
Да л си некад, и ти мене снила?
Аутор песник: Раде Пантелић
NE MOGU TE ZABORAVIT NIKAD
Ne mogu te zaboravit nikad, jer najlepše ti si meni dala.
Mislila si da je ljubav večna, da li si se srećo pokajala.
Da l si našla sebi bolju sreću, da ljubavnu istoriju pišeš.
Da l si tužna,kada njega ljubiš, a na mene misliš i uzdišeš.
Ja te neću zaboravit nikad, tvoje usne,dok su me ljubile.
Dok si moje telo milovala, zbog ljubavi što su nekad bile.
Ref.
Mislim na te i danju i noću. U krevetu tebe sanjam mila.
Da l si nekad, i ti mene snila?
Autor pesnik: Rade Pantelić
БАШ КАО У СКРИЊИ
Мени је важно, можда неком није.
Од туђих погледа, да се жеља крије.
Када у самоћи, листам своје снове.
И кад срећан мислим, да ме љубав зове.
Баш као у скрињи, чувам своје тајне.
Јер морају под кључем, сакривене бити.
Топлота се чека, од раног пролећа.
Кад ће тај будући, цветак напупити.
У чекању зрака, пролећнога сунца.
У чекању цвета, што ће процветати.
У раскоши топлих, ових цветних боја.
Коме ли ће своје, нежне руке дати.
Чекаћу свој ветар, да цвет помилује.
Ко шерени лептир, на њега да слетим.
Усхићено крашћу, дуги топле боје.
Чекаћу ту радост, што ће ми донети.
Када наше жеље, диван цвет омами.
Покрене сва чула, лепоте пролећа.
Родиће се љубав, беле руже боје.
Што ће бити украс, наше баште цвећа.
Мирисаће тада,васиона цела.
Мирисаће пролеће, од цветног бехара.
Процветаће тада, све тајне из скриње.
Да би могла нова,љубав да се ствара.
Аутор песник: Раде Пантелић
ЛИПА
Шта то стара липа снива, на плочнику улице неке.
Шта то сања ових дана, снове своје прошлости далеке.
Некада је радост била, уз осмех се могло рећи.
Сада неки размишљају, како исту ваља сећи.
Сада неки размишљају, како исту ваља сећи.
Туга липу обузима, кора јој је потамнила.
Кад је чула да је секу, сузама се пожалила.
Четрдест својих лета, цветала сам у пролеће.
Мирисала тим мирисом, као добро право цвеће.
Колико је само људи, у мом крилу нашло хлада.
Зашто нема оних људи, да ме воле ко некада.
Од мог стабла биће само, два три трупца дрвне масе.
У ватри ћу сагорети, ил иструлит, једно зна се..
Аутор песник: Раде Пантелић
КРОЗ ПАКЛЕНЕ РАЈСКЕ БАШТЕ
Свака птица своме јату
Свака змија своме сплету
Све у своме вечном сату
И земаљском колоплету
Чисто срце чисто тражи
Нечист нечисто куражи
Скот са скотом чопор чини
Да одоли у долини
Лажљив језик хуле вежу
У плитку и празну мрежу
Празне главе тегле маште
Кроз паклене рајске баште
Све у свему смути проспи
Пепелом земаљским поспи
Ил ошини по прашини
Па у празном празно скини.
Аутор песник Марковиоћ Рајица
KROZ PAKLENE RAJSKE BAŠTE
Svaka ptica svome jatu
Svaka zmija svome spletu
Sve u svome večnom satu
I zemaljskom kolopletu
Čisto srce čisto traži
Nečist nečisto kuraži
Skot sa skotom čopor čini
Da odoli u dolini
Lažljiv jezik hule vežu
U plitku i praznu mrežu
Prazne glave tegle mašte
Kroz paklene rajske bašte
Sve u svemu smuti prospi
Pepelom zemaljskim pospi
Il ošini po prašini
Pa u praznom prazno skini.
Autor pesnik Markovioć Rajica
СРЕЋА И ТУГА
Кад ме туга потражи
срећа мора да се одважи,
да опере те трагове црне
да засјају нежно попут срне.
Кад ме туга опколи
срећа мора да јој одоли,
због овог живота вредног
немам више осим једног.
Кад ме туга напада
срећа не сме да се распада,
мора редове да стисне
под тугом не сме да кисне.
Кад срећа победи
туга мора да избледи,
јер живот се наставља
на чврсте темеље поставља.
Аутор песник: Горан Ђука Ђукановић
SREĆA I TUGA
Kad me tuga potraži
sreća mora da se odvaži,
da opere te tragove crne
da zasjaju nežno poput srne.
Kad me tuga opkoli
sreća mora da joj odoli,
zbog ovog života vrednog
nemam više osim jednog.
Kad me tuga napada
sreća ne sme da se raspada,
mora redove da stisne
pod tugom ne sme da kisne.
Kad sreća pobedi
tuga mora da izbledi,
jer život se nastavlja
na čvrste temelje postavlja.
Autor pesnik: Горан Ђука Ђукановић
Путовао сам
Путовао сам босоног по глибу
сремском,по глибу мом.
Гледам звезде умешене
у блату на
ногама мојим…
осећам мирис фуруна од
черпића твог.
Застајкујем
да видим топот уморних вранаца
што из атара таљиге са бундевама носе,
путујем по прашини
што ми се лепи
на ознојане ноге…
кроз гакање гусака
на сокаку ,
виолинска гудала
од јечна и жита
милују ми стопала детињства.
Ширим руке од клипова кукуруза…
отварам срце амбару да уђе…
равницоооо
мирису шарени мој…
Путујем и ослушкујем мирис диња,
заносна стрњишта моја …
ево иду моје босе ноге ка вама…
уплићу се слике к'о бичеви свињарски
милих торова мојих.
Аутор песник: Мика Влацивић Владисављевић
Putovao sam
Putovao sam bosonog po glibu
sremskom,po glibu mom.
Gledam zvezde umešene
u blatu na
nogama mojim…
osećam miris furuna od
čerpića tvog.
Zastajkujem
da vidim topot umornih vranaca
što iz atara taljige sa bundevama nose,
putujem po prašini
što mi se lepi
na oznojane noge…
kroz gakanje gusaka
na sokaku ,
violinska gudala
od ječna i žita
miluju mi stopala detinjstva.
Širim ruke od klipova kukuruza…
otvaram srce ambaru da uđe…
ravnicoooo
mirisu šareni moj…
Putujem i osluškujem miris dinja,
zanosna strnjišta moja …
evo idu moje bose noge ka vama…
upliću se slike k'o bičevi svinjarski
milih torova mojih.
Autor pesnik: Mika Vlacivić Vladisavljević
ОЧЕ БЛАГОСЛОВИ
Кад се с трона сурва ђаволова курва
Засијаће лица Христових девица
Кад се достојанство палом мужу врати
У човека лице тад ће засијати.
Кад с командног моста Бог блудницу сруши
Одлакнуће тада свакој живој души
Коњима ће многим улар да се скине
Кад у своје руке дохвате дизгине.
Света Петко Србска Христова девице
Вргни у прашину ђавоље блуднице
Оче благослови курве што ме гоне
Да се бесне смире од мене уклоне.
Аутор песник Марковиоћ Рајица
OČE BLAGOSLOVI
Kad se s trona surva đavolova kurva
Zasijaće lica Hristovih devica
Kad se dostojanstvo palom mužu vrati
U čoveka lice tad će zasijati.
Kad s komandnog mosta Bog bludnicu sruši
Odlaknuće tada svakoj živoj duši
Konjima će mnogim ular da se skine
Kad u svoje ruke dohvate dizgine.
Sveta Petko Srbska Hristova device
Vrgni u prašinu đavolje bludnice
Oče blagoslovi kurve što me gone
Da se besne smire od mene uklone.
Autor pesnik Markovioć Rajica
OTVORI TAJ PROZOR
Otvori taj prozor da ti zvezde kroče
U tu sobu tamnu robovanja umnog
Da u noć otrče sablasne inoče
Što ti porod daše roda nerazumnog.
Ti neverni stvore na kvar zaudaraš
A boce s parfemom lakomo satireš
Talant zatrpavaš umesto da stvaraš
Sebičnošću sebe lakoćom potireš.
Potrveni duše pod prag saterani
Da plamenom crnim usijavaš oči
U lukavom bratsvu legiona vranih,
Kroz prozor otvoren iz sebe iskoči,
Pa okusi pehar slobodarskog nektra
Sa vrela života praiskoni mlade
I s dugom se stopi, budi deo spektra
Palete nebeske i rajske naslade.
Autor pesnik: Marković Raica
OTVORI TAJ PROZOR
Otvori taj prozor da ti zvezde kroče
U tu sobu tamnu robovanja umnog
Da u noć otrče sablasne inoče
Što ti porod daše roda nerazumnog.
Ti neverni stvore na kvar zaudaraš
A boce s parfemom lakomo satireš
Talant zatrpavaš umesto da stvaraš
Sebičnošću sebe lakoćom potireš.
Potrveni duše pod prag saterani
Da plamenom crnim usijavaš oči
U lukavom bratsvu legiona vranih,
Kroz prozor otvoren iz sebe iskoči,
Pa okusi pehar slobodarskog nektra
Sa vrela života praiskoni mlade
I s dugom se stopi, budi deo spektra
Palete nebeske i rajske naslade.
Autor pesnik: Marković Raica
NESAZDANI SIĐE
Otpadak čoveka otpalog od Boga
Što imenom gordim sebe ljudi zvaše
Sa oca na sina od roga do roga
Svojom zemnom varkom svojski upravljaše.
Neoprezno skliznuv čovek prvosazdan
Kome žena reče da je slatka krađa
Osudi se Bogom da umire vazdan
I ciklično s mrenjem da se opet rađa
Kad smrt carstvo sklopi nad silom rađanja
U državu smrti vaseljenu sveza
Da poništi navek porod pokoljenja
Bog prozbori Sinu nema odgađanja.
Nesazdani siđe da lozu posadi
Iz krvi mu niklu, i hleb iz svog zrna
Da grehove ljudske pred Ocem izgladi
I da ga ne primi ova zemlja crna.
Autor pesnik: Marković Raica
NESAZDANI SIĐE
Otpadak čoveka otpalog od Boga
Što imenom gordim sebe ljudi zvaše
Sa oca na sina od roga do roga
Svojom zemnom varkom svojski upravljaše.
Neoprezno skliznuv čovek prvosazdan
Kome žena reče da je slatka krađa
Osudi se Bogom da umire vazdan
I ciklično s mrenjem da se opet rađa
Kad smrt carstvo sklopi nad silom rađanja
U državu smrti vaseljenu sveza
Da poništi navek porod pokoljenja
Bog prozbori Sinu nema odgađanja.
Nesazdani siđe da lozu posadi
Iz krvi mu niklu, i hleb iz svog zrna
Da grehove ljudske pred Ocem izgladi
I da ga ne primi ova zemlja crna.
Autor pesnik: Marković Raica
Свилене јабуке
Пупољци опојног мириса
окупани зрелим капима росе
милују праскозорје,
шире мирис из корена прагреха.
Слива им се у крило нектар лепљиви
обгрливши страсне жиле.
Храни сласт плод,
свила га загрлила мекоћом
у долини спокојних слика.
У души ктрикну жеља
да свилом милује трен.
Стопише се радост и бол
у милину уздаха љубавног ,
и узе усрећено срце
потоке безшумне
прекривене смоквиним листом.
Свилени угриз у грлули застао,
али због казне
не престадоше пропињања
страствених сенки
у плесовима изнемоглости дамара.
Не ћуте звуци харфе
у тоновима пијане виолине,
подрхтавају сећања јучерашњих нада,
јер данашњи свилени укуси јабуке
сутра су у загрижају беле руже вечности.
Упутана рана пролећа сласних ноћи
љубиће мирисе
дахом бесмртности
што на зреле дуње мирише.
Аутор песник: Мика Влацивић Владисављевић
Svilene jabuke
Pupoljci opojnog mirisa
okupani zrelim kapima rose
miluju praskozorje,
šire miris iz korena pragreha.
Sliva im se u krilo nektar lepljivi
obgrlivši strasne žile.
Hrani slast plod,
svila ga zagrlila mekoćom
u dolini spokojnih slika.
U duši ktriknu želja
da svilom miluje tren.
Stopiše se radost i bol
u milinu uzdaha ljubavnog ,
i uze usrećeno srce
potoke bezšumne
prekrivene smokvinim listom.
Svileni ugriz u grluli zastao,
ali zbog kazne
ne prestadoše propinjanja
strastvenih senki
u plesovima iznemoglosti damara.
Ne ćute zvuci harfe
u tonovima pijane violine,
podrhtavaju sećanja jučerašnjih nada,
jer današnji svileni ukusi jabuke
sutra su u zagrižaju bele ruže večnosti.
Uputana rana proleća slasnih noći
ljubiće mirise
dahom besmrtnosti
što na zrele dunje miriše.
Autor pesnik: Mika Vlacivić Vladisavljević
НАПИШИ ЈЕДНУ ЉУБАВНУ
Напиши једну љубавну
Рече ми једном девојка једна
Ко роса на листу која беше чедна
А данас је кажу неком другом жена
Срећнијем или несрећнијем од мене
И шта је срећа а шта сан и пена
Кад је тако мало од среће до пене
Сем јединог Бога ко то може знати.
И ево са самог дна
Ове досадне пролећене кише
Којом небо по овој гњетавој земљи пати
Присећам се и по сећању пишем,
Присећања навиру, преплављују
Ко ова киша кишну канализацију
Поређење не баш срећно упосталом као и живот што је
А опет, пролеће је ко сад било кад срели смо се нас двоје.
Тад није лила досадна киша,
Не,
Тад нам сунце у у крв насу зраке своје
С трнцима расутим по очињем виду
Сретосмо се тако без хтења нас двоје
У првој жељи и последњем стиду
Као голубица и голуб на силосу крцатом зрелог жита
Она беше неухватљива, и једра а тако танковита
Па се сабирах, како да почнем, шта да је питам
Кад питање ме њено несабраног срете
И покоси ме, сасвим стручно до колена
Из њеног ми се лица смејуљило дете
А обратила ми се за брање већ дозрела жена.
Тако је то почело у једно пролеће осунчано
За којим протрча сасвим врело лето
Док пишем кроз прозор видим није тучано
Небо к'о малопре, нит тугом распето
Чујем киша грозом престаде да лије
Већ јато врабаца на барицу жури
Шта у јесен беше прећутаћу ето
У светињу тајне да се она скрије
До следеће неке кишне крвопије
Свршетак ћу песме предати цензури.
Аутор песник: Марковић Рајица
NAPIŠI JEDNU LJUBAVNU
Napiši jednu ljubavnu
Reče mi jednom devojka jedna
Ko rosa na listu koja beše čedna
A danas je kažu nekom drugom žena
Srećnijem ili nesrećnijem od mene
I šta je sreća a šta san i pena
Kad je tako malo od sreće do pene
Sem jedinog Boga ko to može znati.
I evo sa samog dna
Ove dosadne prolećene kiše
Kojom nebo po ovoj gnjetavoj zemlji pati
Prisećam se i po sećanju pišem,
Prisećanja naviru, preplavljuju
Ko ova kiša kišnu kanalizaciju
Poređenje ne baš srećno upostalom kao i život što je
A opet, proleće je ko sad bilo kad sreli smo se nas dvoje.
Tad nije lila dosadna kiša,
Ne,
Tad nam sunce u u krv nasu zrake svoje
S trncima rasutim po očinjem vidu
Sretosmo se tako bez htenja nas dvoje
U prvoj želji i poslednjem stidu
Kao golubica i golub na silosu krcatom zrelog žita
Ona beše neuhvatljiva, i jedra a tako tankovita
Pa se sabirah, kako da počnem, šta da je pitam
Kad pitanje me njeno nesabranog srete
I pokosi me, sasvim stručno do kolena
Iz njenog mi se lica smejuljilo dete
A obratila mi se za branje već dozrela žena.
Tako je to počelo u jedno proleće osunčano
Za kojim protrča sasvim vrelo leto
Dok pišem kroz prozor vidim nije tučano
Nebo k'o malopre, nit tugom raspeto
Čujem kiša grozom prestade da lije
Već jato vrabaca na baricu žuri
Šta u jesen beše prećutaću eto
U svetinju tajne da se ona skrije
Do sledeće neke kišne krvopije
Svršetak ću pesme predati cenzuri.
Autor pesnik: Marković Rajica
ПОНОСАН САМ
ПОНОСАН САМ ЈА НА ПРЕДКЕ И КОРЕНЕ СВОГ ПОТОМСТВА,
ЈЕЛ ДОСТОЈНОСТ ЗА НАЦИЈУ ЖИВИ СНАМА И УЗ ТРОЈСТВА.
СА ВИШИНСКОГ ПЛАВОГ СВОДА ДОСТА СУНЦЕ ЈАСНО СИЈА,
ПРАВОСЛАВНА ВЕРА НАША УВЕК НАМ ЈЕ НАЈМИЛИЈА.
РАЗУМЕМО МИ И ДРУГЕ, СВУДА ДОБРИХ ЉУДИ ИМА,
ТРАДИЦИЈЕ ОД ПРЕДАКА ОСТАЈУ НАМ У СРЦИМА.
НЕКА ПРАВДА СВЕТОМ ВЛАДА,
У СРЦИМА МИР И ЉУБАВ, ДА ЗА ДЕЦУ БУДЕ НАДА.
ПОНОСАН САМ СА ИСТИНОМ УЗ КОРЕНЕ СВОГА РОДА,
ДРАГОЦЕНА КРВ ЈЕ СВИМА, НЕЋЕ НИКАД БИТИ ВОДА.
ПОНОСАН САМ ОТАЏБИНО ВИТЕЗОВА СЛАВНА СЛИКО,
КОСМЕТ ЖИВИ УВЕК СНАМА, СРПСКО СРЦЕ ПРЕВЕЛИКО.
ПОНОСАН САМ ЈА НА ТЕБЕ И СВЕ ТВОЈЕ ВЕЛИКАНЕ,
ПРЕЛЕПА СИ ДО ВИСИНА УЗ ОБЛАКЕ СВОЈЕ ПЛАВЕ.
ПОНОСАН САМ НА ЈЕЗЕРА И ПЛАНИНЕ ШТО ИХ СТЕЖУ,
КАО БИСЕР ЧИСТЕ РЕКЕ И ПОЉАНЕ ШТО ИХ ВЕЖУ.
ПОНОСАН САМ НА РАДНИКЕ, ВРЕДНЕ РУКЕ ИСПОД СВОДА,
ДА БЕЗБРИЖНО ДЕЦА ЖИВЕ, ЦЕЛОГ НАШЕГ СРПСКОГ РОДА.
УСКС аутор песник – Саша Гајић
PONOSAN SAM
PONOSAN SAM JA NA PREDKE I KORENE SVOG POTOMSTVA,
JEL DOSTOJNOST ZA NACIJU ŽIVI SNAMA I UZ TROJSTVA.
SA VIŠINSKOG PLAVOG SVODA DOSTA SUNCE JASNO SIJA,
PRAVOSLAVNA VERA NAŠA UVEK NAM JE NAJMILIJA.
RAZUMEMO MI I DRUGE, SVUDA DOBRIH LJUDI IMA,
TRADICIJE OD PREDAKA OSTAJU NAM U SRCIMA.
NEKA PRAVDA SVETOM VLADA,
U SRCIMA MIR I LJUBAV, DA ZA DECU BUDE NADA.
PONOSAN SAM SA ISTINOM UZ KORENE SVOGA RODA,
DRAGOCENA KRV JE SVIMA, NEĆE NIKAD BITI VODA.
PONOSAN SAM OTADŽBINO VITEZOVA SLAVNA SLIKO,
KOSMET ŽIVI UVEK SNAMA, SRPSKO SRCE PREVELIKO.
PONOSAN SAM JA NA TEBE I SVE TVOJE VELIKANE,
PRELEPA SI DO VISINA UZ OBLAKE SVOJE PLAVE.
PONOSAN SAM NA JEZERA I PLANINE ŠTO IH STEŽU,
KAO BISER ČISTE REKE I POLJANE ŠTO IH VEŽU.
PONOSAN SAM NA RADNIKE, VREDNE RUKE ISPOD SVODA,
DA BEZBRIŽNO DECA ŽIVE, CELOG NAŠEG SRPSKOG RODA.
USKS autor pesnik – Saša Gajić
Ojačaj
Ojačaj svoj duh i telo
Zar tebi ništa nije sveto?
Previše gordosti i sujetnosti
grešnih misli,
od strasnih želja?
Ojačaj duh budi čovek,
da ti prijatelj:
bude zadovoljan,
očisti dušu od raznih misli i zla,
nemoj biti negativan..
Svoj duh možeš očistiti:
verom u Boga i postom,
ponesi se u dobrom i zlu…
Duša ima dva krila,
kojima leti na nebu:
post, molitva, tvrde crkvene oči!!!
Autor pesnikinja:Biljana Gajić Bebić
ОЈ КОСОВО
Ој Косово Србско судилиште
Душеспасно, ти Царско бојиште
Где се цена крви крвљу плаћа
И Србље се Христу Цару враћа.
Ој Косово Васкрсно Распеће
Крсте, с ког се у Небо полеће
Где Реч Божија кривом уму суди
И савест се из сна мртвог буди.
Ој Косово Србска риданице
Покајнице, Небеска станице
Сунце Правде сред тебе се спусти
Да се Србље огњевима крсти.
Ој Косово у себе враћање
Богу Бож'је у крви плаћање
Векови ти лучу распирују
За Небеса Србље регрутују.
Ој Косово колевко Јуначка
Подвижнице, вековна, Светачка
Блажена си радост мученика
Сунцем Правде умивеног лика.
Ој Косово Србском крвљу Свето
Од Србаља никад не отето
Слава и Част на Теби се стиче
Србин и Христ на Косову личе.
Autor pesnika: Marković Rajica
МИРИШЕ ЉУБАВ
Јутос небо дугом исијава
Љубав са њега боје разлива
Видело ме синоћ с тобом
Па сад не зна куд са собом
Сунце јутрос поиграва на роси
К'о моја рука у твојој коси
Топлоту шаље на земљу хладну
И храни је, љубави гладну
Дан одише љубављу, као цвет
И данас волим цео свет
Срце више за тобом не уздише
Моја си, љубав се смеши и мирише.
Аутор песник: Горан Ђука Ђукановић
MIRIŠE LJUBAV
Jutos nebo dugom isijava
Ljubav sa njega boje razliva
Videlo me sinoć s tobom
Pa sad ne zna kud sa sobom
Sunce jutros poigrava na rosi
K'o moja ruka u tvojoj kosi
Toplotu šalje na zemlju hladnu
I hrani je, ljubavi gladnu
Dan odiše ljubavlju, kao cvet
I danas volim ceo svet
Srce više za tobom ne uzdiše
Moja si, ljubav se smeši i miriše.
Autor pesnik: Goran Đukas Đukanović
ПРАВОСЛАВЉЕ И СЛОБОДА
ПРАВОСЛАВНА ЗЕМЉА ЈАКА,
СЛАВНИХ ЉУДИ И ПРЕДАКА.
ВИТЕЗОВА СТОЈЕ СЛИКЕ,
СПОМЕН ПЛОЧЕ ЗА ВЕЛИКЕ.
ДОСТОЈНИ СУ СВАКОГ СЛАВЉА,
ПОНОС СРПСКОГ ПРАВОСЛАВЉА.
ИМЕНА СЛАВНА ВЕЧНО НАМ ЖИВЕ,
ПОНОС МЛАДИМА, НАШЕ ОТАЏБИНЕ.
ИМЕНА ТАКВЕ ЧЕЛИЧНЕ БРАЋЕ,
НОВЕ ЈУНАКЕ У БОРБИ ДАЋЕ.
ВИТЕЗОВИ НЕБЕСКОГТ ЦАРСКОГА РАЈА,
СПОМЕНИЦИ ЛИКОВА НОВОГА СЈАЈА.
ДОК КИШЕ ЛИЈУ, СНЕГОВИ ВИЈУ,
У СВАКОМ СРЦУ СРПСКОМ СЕ КРИЈУ.
ЈУНАЦИ НАШЕГА СРПСКОГА РОДА,
ДОСТОЈАНСТВО ВЕРЕ ИСПОД ПЛАВОГ СВОДА.
УСК аутор песник: Саша Гајић
PRAVOSLAVLJE I SLOBODA
PRAVOSLAVNA ZEMLJA JAKA,
SLAVNIH LJUDI I PREDAKA.
VITEZOVA STOJE SLIKE,
SPOMEN PLOČE ZA VELIKE.
DOSTOJNI SU SVAKOG SLAVLJA,
PONOS SRPSKOG PRAVOSLAVLJA.
IMENA SLAVNA VEČNO NAM ŽIVE,
PONOS MLADIMA, NAŠE OTADŽBINE.
IMENA TAKVE ČELIČNE BRAĆE,
NOVE JUNAKE U BORBI DAĆE.
VITEZOVI NEBESKOGT CARSKOGA RAJA,
SPOMENICI LIKOVA NOVOGA SJAJA.
DOK KIŠE LIJU, SNEGOVI VIJU,
U SVAKOM SRCU SRPSKOM SE KRIJU.
JUNACI NAŠEGA SRPSKOGA RODA,
DOSTOJANSTVO VERE ISPOD PLAVOG SVODA.
USK autor pesnik: Saša Gajić
PREHLADA
JA PREHLAĐEN MALO, DOKTORICI DOĐE,
DA DOBIJEM LEKOVE, DA PREHLADA PROĐE.
TA DOKTORKA MLADA, A ZGODNE JE GRAĐE,
SUKNJICA JOJ DOSTA KRATKA, ŠTALI MENE SNAĐE.
SKIDNI SE DO PASA, DA PREGLEDAM PLUĆA,
PIPKALA ME NEŽNO, NJENA RUKA VRUĆA.
DOK MI DRUGOM RUKOM, STAVLJA SLUŠALICU,
TE POMIČE LEVO DESNO, UZ OSMEH NA LICU.
SAD DUBOKO DIŠI, REKLA MI JE ONA,
ZVONKE SU JOJ REČI, ZVONILE K᾽O ZVONA.
PREGLEDA ME TAKO, MOŽEŠ SE OBUĆI,
MALO VIŠE ČAJA, MORAŠ PITI KUĆI.
TAD POSPRAVI SLUŠALICE, U DŽEP PORED BELIH GRUDI,
ČIJI MIRIS OD PARFEMA, UGODNO ME ČUDI.
OBUKOH SE TAKO, KOD DOKTORKE MLADE,
A ONA MI NASMEŠENA, JEDAN RECEPT DADE.
USKS – autor pesnik Saša Gajić
PREHLADA
JA PREHLAĐEN MALO, DOKTORICI DOĐE,
DA DOBIJEM LEKOVE, DA PREHLADA PROĐE.
TA DOKTORKA MLADA, A ZGODNE JE GRAĐE,
SUKNJICA JOJ DOSTA KRATKA, ŠTALI MENE SNAĐE.
SKIDNI SE DO PASA, DA PREGLEDAM PLUĆA,
PIPKALA ME NEŽNO, NJENA RUKA VRUĆA.
DOK MI DRUGOM RUKOM, STAVLJA SLUŠALICU,
TE POMIČE LEVO DESNO, UZ OSMEH NA LICU.
SAD DUBOKO DIŠI, REKLA MI JE ONA,
ZVONKE SU JOJ REČI, ZVONILE K᾽O ZVONA.
PREGLEDA ME TAKO, MOŽEŠ SE OBUĆI,
MALO VIŠE ČAJA, MORAŠ PITI KUĆI.
TAD POSPRAVI SLUŠALICE, U DŽEP PORED BELIH GRUDI,
ČIJI MIRIS OD PARFEMA, UGODNO ME ČUDI.
OBUKOH SE TAKO, KOD DOKTORKE MLADE,
A ONA MI NASMEŠENA, JEDAN RECEPT DADE.
USKS – autor pesnik Saša Gajić
