Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић
Kазивати ријечи о војводи Марку Миљанову, значи свједочити његовим дјелом и животом. И сусретати се опет и непрестано у Христу, који је се родио као нада да освијетли свијет, који се родио као најчистија мисао. На Сретење 1901. год. у загрљај Богу, изморен и непобијеђен земним варакањима , војвода Куча, бритка сабља српства , Марко Миљанов , исписао је свој пут и отписао аманет свеколиком Српству .
Од тог дана мало смо у роду имали истинских сретења, више пресретања, прекретања, прелетања, преметања нашег историјског и духовног бића. И данас, усуда ли, у народу лако заборавном, прекрајају се се и газе најумнији биљези, и слијепим путоказима хита се у велико ништа европске мимикрије.
Тај најдубљи коријен нашег постојања у Богу и људима, то зрцало бистроте и моралног сијева је Марко Миљанов, најчасније странице историје.
Давно је Цицерон рекао:
„Људи без историје остају заробљеници свијести сличне свијести дјетета, које не зна одакле долази , нити куда ће отићи .Упознати своју прошлост значи одрасти.“
Марко није дошао из нигдине, већ из камена, надантичког медунског Партенона. најдубљег симбола постојаности. Загазио је из чврстине, без зачудности, не на голу ледину духовног спознања, већ питан народоносним и племенским Законом, памтљивим, али неписаним. Крочио је на оплодотворени каменштак, што је још крволиптио, у крви свијетла у којој су се огледали и стасавали људи и хероји а нељуди исписивали и тонули у заборав.
У име части , у име образа, у име заклињања на вјечно живо Христолико призивање, оних прије Марка, што су свој живот „ваљатно„ живјели:
„тако се ми кунемо на свето Јеванђелије да нећемо штедити пролити нашу крв за чашни крст Христов …“ како пише владици Саву војвода Илија Дрекаловић 1755. год.
Из тог архетипског обрасца, из тог колективног бодрења изникао је Марко, калио се као човјек а остварио, као чојствени писац, јединствен, народоносан и светоносан.
Три су темељна принципа дјела и живота Марка Миљанова Поповића;
1.Чојствено јунаштво (очовјечено трајање и витешко истрајавање )
2.Божаствено озакоњење
(„Хајде с Богом не вјеруј никога
Осим себе и Бога једнога.“)
3.Добровидност(да појединац своју животворност и умност приноси на национални жртвеник вођен и упућен традиционалним врлинама, гдје се спаја лично и колективно-људскост ријечи и дјела).
Марков пут није био пут од слова , већ ка слову ,освајање слова, од неписаног кодекса ка печатаној мудрости, као што се осваја слава, као што се гине, као што се пјева.
Читав Марков пут ка словољубљу, само је Очовјечено јунаштво, овјерено једним традиционалним вјерољубљем, на темељу етоског чина, етоског одрастања, етоског дисања, зборовања, и етоског умирања. У народу што је Марка избедрио, као што је Марко опримјерио своје памћење и обожано писање.
Има Марко један стих у „Посланици сердару Јолу Пилетићу„ у којем вели:
„сила чојству топуз иза врата
Чојство сили по пепелу шеће.„
Зар то не говори о Марковом витешком поимању човјековања, зар његови узорници, немају непојмљиву осјећајност свебожијег. У свему , у дјелању, и кад се смрћу потврђује снага вјере. јуначници, али ољуђени, светотачки потомци носиоци су тог чојственог јунаштва, али и јеванђељског који је дубоко усађен у њима.
Светоноше наше увијек су морале духовно се узвисивати у себи, покоравати гордољубивост, да би проумили и заимали оно непролазно богослашће „све зарад драгоценог бисера Христа.“ Једине путање испуњене смислом, пуноћом, без које је све овоземно пораз гордовитости и плаховитости.
Једна од тих осматрачница је и медунска стражарница. Ни пчеластијег имена, ни војниковитије тврдине. Марко је смотрио себе да би осмотрио друге, у служењу Српству , без хвале , говорећи о другима , стишао се у вјечновидо, а то је пут којим се најтеже стиже, „јер он заслужује и славу и љубав“(Бернард Шварц)
Јунаци Примјера су побједници на бојном пољу, али и на вјетрометини ријечи. Каткада су антички хероји блиједи, осветни, кивни у поређењу са Марковим.
Ахил није стишао срџбу иако је убио Хектора, његов чин ( ругање мртвом противнику ) није морални но бесловесни, нељудски, тако да побијеђени сјајношлеми Хектор постаје побједник кроз погибију, јер из моралности брани себе , али и свој образ, своју нејач.
Зауставити јед, побиједити понос у трену , обуздати љутњу то је кодекс Примјера, образац срастања дјелања и казивања, књига писана народом, књига витештва. Том идеалу све је потчињено, појединац своје снаге не ставља изнад колектива, већ дослужује херојско – патријархалном коду и заслужује своје мјесто, у поштовању других , саплеменика, опет прожет боголиком философијом, непристрасном мјером, којом човјек може и бити човјек.
Марково дјело је народоносно, али дубоко библијско, просијано свјетилницима једног времена, чији подвиг добија атрибуте универзалности, постројеног камена, ратниковања и бдјења племенског, даноноћног опстајања пред злопогледом крвника, тих неспављивих вребаоница и опасних искушења што хоће да омеђавају вјечну ријеч божију.
Марко је окликтао ту објаву о најбољима, најодличнијима, моралницима својеврсног епоса, јер је у ријечима и осванак и починак, и нишан и мета и стизање и узмицање, и одбрана и пораз, а богме памћење и заборављање.
Прича хоће часне, такви су Маркови јунаци, који су на биљегу однијели „ мале побједе, тек које божански дишу и миришу. И тим побједама се уписали у незаборавнике народног памћења, јер су и јеванђељски, али и чојски живјели, а све да би мушки умирали, јер ,,несита сила чојства не заслужује.“ Оно мрачно поганско у катакомбама душе човјекове непрестано пријети да се посрне, или како Миљанов каже: „ђавоља сила нагони да човјек заборави на себе . „ да човјек нечовјеком постане.
То је други постулат Марковог човјековања , зборовања, војводовања, који би се могао назвати Озакоњење божаственим.
Не понизити непријатеља, не вријеђати ( мртва га не газити ) само га побиједити на мегдану, или на пољу паметарства и јуначности, то је кодекс поштовања и самопоштовања, то је тај божаствени озакоњени принцип. Он се носи ,као част и нечаст, као уљуђење и одљуђење , као памтљивост и недостојност , као 
скромност и као фалство, као зор и као стидник.То је тај горионик ког свладавају само најбољи, као људи најбољи, Богу најмилији.
Само горљиви а неизгорљиви могу стећи и изнијети тај Крст чија цијена није славотраштво, славогоњење него упамћеништво.
Прекорност сујетству а истрајност у подвизима, која није задата категорија, него начин васпитања, одрастања, јесте изгледник примјерима, њихов образ, тренутна погибија, која се преобраћа у дивну жертву, слатку, богоугодну, промислену и испуњену именом Светог Јована. Зато је Миљанов исписао својеврсно јеванђеље народа или јеванђеље по српском народу, по нашем светосавском упису у књигу живих, божијих народа. Подарио нам је јеванђеље а објавио најљудскију књигу, свих нас, од почетка до краја изграђену на принципу моралности .Зар ти задобиоци вјечног вијенца, горског ореола нијесу испунили истинску мисију, да би поразили тамнике других.
Миљанов вели у Посланици сердару Јолу Пилетићу:
»Да из мрака води пут свјетлила
све што за мрак није одређено,
Ал не силом љуцком но Божијом«. Тек у промисли Божијој смисао је трајања, обесмрћивања, или:
»Хајде с Богом не вјеруј никога
осим себе и Бога једнога«.
јер онај који погази та света начела, само је губитник
»Љуцка сила Богу је немила
много ли је сила прогутала«.
То је најупечатљивији доказ боголиког истрајавања и непрестаног потврђивања .
„Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца нашег који је на небесима „ /Мат. 5, 16 /, или како би светосимеонска, светог Петра Цетињског и световасилијевска дјеца рекла, “да ништа човјек са земље не понесе до скрштене руке бијеле и праведна своја дјела .“ Само се тако то озакоњено божанско, у дјелу Марка Миљанова испуњава и осмишљава наше крте и сјенковите животоке .
Најчешћа Маркова молитва јесте она упућена Светом Јовану , крститељу и иштитељу Христа. То потврђивање Јованословљем, је обедемило његове примјере, јер божји човјек је човјек свих људи, и побратим Божији, без обзира на вјеру, ако је снаге вјере, а Марково дјело је Снажник вјере, чудесни крепосник и катарктични мелемник, живих и мртвих јунака, чија је позорница мајчин благослов и небесни опоменик, сестрин зор. Ријеч којом се везујемо, заклињемо, наздрављамо, али и рашчовјечујемо У непрестаном такмичењу, агон, стална људска и херојска драма, узбуркалих, животних, виталних емоција, најузвишенијег и најплеменитијег кова .
Ако је још вјеровитог народа / а овај наш је тако често био скривовит, ал декретима богме силовит, у Богу ровит, у богојогунству силовит.
Трећи Марков ивичник, својеврсни човјечник његовог дјела и градацијски врх људског јесте ОДБРАНА ДОБРА ИЛИ ДОБРОЉУБЉЕ. То је најузвишенија врлина, обавеза, кодекс живљења, оно по чему се човјек зове човјеком, једна спартанска строгоћа задобијена васпитањем и огледањем кроз галерију непоткупљивих јунака, које народ „с поштовањем спомењује, а издајнике ружи, као да је јуче било
Обедемљени добром, доброчинством , предачким аманетом што се таложио и стасавао у народу, чија је збирна заклетва била Косово, Маркови јунаци се узвисују у себи, праштајући и надмудрујући силе злости, не атакујући, но стрпљењем побјеђивати. И надјуначити и надмудрити, посветити свеопштем добру, које је важније од личног доказивања.
Спознати добро, расклонити се од зла, то је оно племенско, неписано, али срцем и поштовањем прошлости утиснуто, као велика обавеза. Као међаш два свијета доброчињења и злочињења, којим се одваја пораз од подвига, од племенитог чина, којим се брани учовјечење од посрнућа.
»Добра мисо честито говори.«
а да прави човјек чојство не издаје. И погинути а не бити издајник, то је врлиште , исходиште човјеково. Ићи у смрт, не остати срамотник, не носити жиг издајништва, то је та часна историја, ван које је све нигдина, сумрак, и цивилизацијски, и естетски бесмисао.
Читаво дјело Марка Миљанова је једна Људска посланица, писана, а неисписана, јер док год будемо слушали то »Јеванђеље по Марку«, док год будемо живјели, поштовали друге, али и себе, ми смо у људима, у подвигу и поносу. Ми смо људи.
Зар она највећа истина и најдубља философска потка, благопочовшег патријарха Павла: »Будимо људи«, није нашла најистинитије испуњење у Марковом животопису.
„Здраво срце само себе заслуге измирује и себе спасења наоди противу зла.“ Безброј је примјера таквог доброхода и добромисленог сретања и борења, чак и кад грчило проструји, невеселом сликом свакодневице, чаркања и зађевица, сталних српских несретница и невидјелица, јер:
„Прави Србин Срба не издаје
Ни на мито лажаво пристаје.“
Ако брани јуначко поштење, што је захтјевније, још теже каљење пред Богом и људима јер какав је Србин „кад не боли Срба српско јао“.
Марко ће често одати признање и друговјерницима, цијенећи њихова доброчинства њихов чојственик и њихово поштовање непријатеља и по томе је Марко готово надстварна витешка громада , непоновљива, гласоноша истинитог, тврде, поштене ријечи, али и„ божје вјере тврде.“
Али је наслутио, гледајући својим очима, „ласно ли је Срба преварити „ с тим што данас Срби мерачки издају Србе, постајући добровољни даваоци информација, и лаки пристаоци на мито, да, богме, постанемо и нестаоци, премало да смо вјерни потомци, марковски прегалачки.
Марко увијек вага добро, као начело спасења душе, којом се и бранимо и задобијамо истовремено ,како сам вели:
„Да сачувам достојанство човјека .“ јер :
„поштење је благослов вишњега.“
У причи „Божина Стојанов Безјовац „ види се та морална чистота и висота духа , којој стреме најодличнији.
„Великодушност јунаштву приличе! Божина се не свети, већ
„ Лазу живот поклони, а себе част принесе, с којом посвједочи своје чојство и јунаштво да му свако рече: “Добро учиње, помога му Бог !“
Зато и примјери остају вјечно живо и искричаво свједочење, „побожне мирноће „ мирног тријумфа, или побједоносаца на биљегу, гдје се презире смрт, и отписују низине, зарад оног врха, којем је Марко ходио, вишезначношћу свог бића.
Кроз тријаду, очовјеченог херојства, озакоњеног божаственог и одбраном доброљубља, Марко Миљанов исклесао је на Медуну најумнији јеванђељски етос и епос, колективни молитвеник, незаборавник многима, негдањим и тадашњим ајдуцима и дивотницима, јер је „тако испунио ону дужност која се од мене као Србина тражила. Оно људи нијесу који плаћају телале , да трубе о њиховој слави.“ А Марко је како каже Геземан:“Био и остао најбољи.“
Он се није улагивао слави , она је припадала Марку
који нам је оставио Јеванђеље, кроз причу и пјесму, оставио нам је благотворну посланицу, обесмрћеног поноса и патоса, да би се срели и у очи погледали .
На Сретење , 2013.
„Несита сила чојства не заслужује.“
(Марко Миљанов у писму Нову Спасојеву Поповићу, из књиге Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела , ЦАНУ, Титоград 1990, стр. 324 )
~~~~~
„Ђавоља сила нагони да чојек заборави на себе .
(Марко Миљанов , Одабране стране, Графички завод, Титоград, стр.43)
~~~~~
„Зубја истине свијетли многоме на гробу.“
(Марко Миљанов, Одабране стране ,Графички завод, Титоград, 1960, стр.1 )
~~~~~
„Ми можемо нашу личну увреду праштат и заборављат , али увреду српског народа нећу заборављати …“
(Марко Миљанов Поповић , Одабране стране , Графички завод, Титоград 1960, стр.92)
~~~~~
„Узапти језик, не чини да се кајеш …“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела , ЦАНУ ,Титоград 1990 ,стр.63)
~~~~~
„Највиши говор и мукње бјеу ни ране српске од Косова.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, Цану, Титоград, 1990, стр.328 )
~~~~~
„Свијет ови обмана је сама,
Превара је овладала људма …“
(Марко Миљанов Поповић , Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод , Цетиње 1995 , стр .3 )
~~~~~
„Јер сматрам за дужност бранит правога.“
(Марко Миљанов Поповић, Одабране стране, Графички завод, Титоград 1960, стр.35)
„За истину не жали мријети.“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.4 )
~~~~~
„Туђе право поштуј – своје брани .“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње, 1995, стр.4 )
~~~~~
„А човјека кога ишта може
Савладати до часа смртнога,
Боље да се ни рађао није…“
(Марко Миљанов Поповић , Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995 , стр.8)
~~~~~
„ Ох да могу дознати цареви
Привремени да су на свијету!“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.11 )
~~~~~
„Не умријет, но славно погинут.“
(Марко Миљанов Поповић , Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.16)
~~~~~
„Ми зли Срби никад ни довијек
Заједнички радили нијесмо.“
( исто , стр. 17 )
~~~~~
„Прави јунак вјеран је јунаку,
Прави човјек чојство не издаје.“
(исто , стр. 19)
„Сила чојству топуз иза врата,
Чојство сили по пепелу шеће.“
(исто , стр. 21 )
~~~~~
„Србин Српство јевтино продаје:“
(исто , стр.26)
~~~~~
„С ким је правда и Бог му помаже .“
(исто , стр. 27)
~~~~~
„Нас Србе развукују и куси и репати .
“( Марко Миљанов у писму Лазару Сочици, из књиге „Марко Миљанов Поповић „Сабрана дјела, ЦАНУ, Титоград, 1990, стр,315 )
~~~~~
„Да имамо прегнућа и слоге свакоме бисмо одољели.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела , Цану, Титоград , стр.320 )
~~~~~
„Очајање за људе није.“
(Марко Миљанов у писму Лазару Сочици ,Сабрана дјела , II књига , ЦАНУ , Титоград, 1990 , стр.320)
~~~~~
„Ко није задовољан код сиромашнога на љеб и со и добру вољу , неће бит задовољан ни код богатога чоека на печенога овна и најбољега вина.“
(Мач и перо, књига прва, сабрао Бане Ивановић, Књижевни клуб „Марко Миљанов“, Подгорица, ?, стр.76 )
~~~~~
„Јер дату ријеч не смијеш погазит, е част би своју погазио .!
(Марко Миљанов Поповић , Одабране стране, Графички завод, Титоград 1960, стр. 23 )
„Гусле су понос и знамење свију Срба, оне су наше чојство, јунаштво и слобода.“
(Мач и перо, књига прва, сабрао Бане Ивановић, Књижевни клуб „Марко Миљанов“, Подгорица, ? , стр.92)
~~~~~
„Најгрча туга најслађе весеље може донијети .“
(Марко Миљанов, Одабране стране, Графички завод, Титоград, стр.53 )
~~~~~
„Да истину вазда помагате
Да се лажом нигда не служите.“
(Марко Миљанов Поповић , Одабране стране, Графички завод, Титоград 1990, стр. 60)
~~~~~
„Сам је чоек жалосно створење.“
(Марко Миљанов, Одабране стране, Графички завод, Титоград, стр.60 )
~~~~~
„Не треба плачући мријет.“
(Марко Миљанов, Одабране стране, Графички завод, Титоград, стр.65 )
~~~~~
„Зло срце свакоме чини да га поштење издаје.“
(Марко Миљанов, Одабране стране, Графички завод, Титоград, стр. 78 )
~~~~~
„здраво срце само себе заслуге измирује, и себе спасења наоди противу зла.“
( „Живот и обичаји Арбанаса“, из књиге „Марко Миљанов Поповић „ , Сабрана дјела, ЦАНУ ,Титоград, 1990, стр, 209.)
~~~~~
„Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала.“
(Марко Миљанов у писму Нову Спасојеву Поповићу, Сабрана дјела , II књига, Титоград 1990, стр. 324 )
~~~~~
„…за мене је најстрашнији светац , који мре за општу и за божју правду, а то ми се чини грехота и штета да се заборави.“
(Марко Миљанов, Одабране стране , Графички завод,Титоград 1960 ,стр.2 )
~~~~~
„Не занеси се за велике побједе, које с просутом крвљу земље и градове обарају, но се занеси и за мале побједе , тек које божански дишу и миришу.“
(Марко Миљанов, Сабрана дјела, Графички завод, Титоград, 1967, стр. 41 )
~~~~~
„Доброчинство је боже благо , које ни душу и срце весели.“
(Марко Миљанов, Примјери чојства и јунаштва, Студио 104, Београд, 2000, стр.16)
~~~~~ „Доброчинство је наш бесплатни учитељ, који нас у сваки трен ока помаже и на добро зове.“
(Марко Миљанов , Сабрана дјела, Графички завод, Титоград, 1967, стр. 39 )
~~~~~
„Ох, слободо, безгрешна царице!“
(Марко Миљанов у писму Пеку Павловићу,Сабрана дјела,II књига,ЦАНУ, Титоград 1990 ,стр.355 )
~~~~~
„Заборави Србин општо своје
Те не пази оно што је дужан.“
(Марко Миљанов у писму Пеку Павловићу, ЦАНУ ,Сабрана дјела, II књига, Титоград, 1990 , стр.339)
~~~~~
„ Хајде с Богом не вјеруј никога,
Осим себе и Бога једнога.“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу , Обод ,Цетиње 1995, стр.3)
~~~~~
„Другу своме вазда буди вјеран
За истину не жали мријети.“
(исто, стр.4)
~~~~~
„Куд гођ мисли окрену, свуђ се на српску жалост сретају.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, Цану, Титоград, стр, 32
~~~~~
„Сам је чојек жалосно створење
Самштина је грдна узетиња.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, Цану, Титоград 1990, стр.351 )
~~~~~
„О згрози се сјенко Обилића
На све подле што Српством тргују.“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, „Обод“ ,Цетиње, 1995, стр.30)
~~~~~~
„Живот дават, а част не пуштават.“
(Марко Миљанов у писму Пеку Павловићу, ЦАНУ Сабрана дјела, II књига, Титоград 1990, стр. 353 )
~~~~~
„ Жалосна је и сила и круна
Која саму себе не познаје.“
(Марко Миљанов Поповић ,Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.20)
~~~~~
„Јер за добро чоек вазда жели лијепо причат али га чут.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела , II књига ,ЦАНУ, Титоград, 1990, стр,37 )
„А ми смо Срби залуд једно тијело
Но нажалост нијесмо једна душа.“
(Марко Миљанов у писму Лазару Сочици, Сабрана дјела, ЦАНУ, II књига, Титоград 1990, стр.320 )
~~~~~
„Да не клонем у грким часима,
Да сачувам достојанство чојка.“
(Марко Миљанов Поповић , Посланица сердару Јолу Пилетићу , Обод , Цетиње 1995, стр.4)
~~~~~
„Ласно ли је дочекат јунака,
Да стотину долети јунака.“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.19-20)
~~~~~
„Радит о добру , а не стрецат од зла.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, ЦАНУ, Титоград, 1990, стр.334 )
~~~~~
„Да је среће нема те границе
Што Србина од Срба дијели.“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.31 )
~~~~~
„Сва зла наша из лаже и себичности извиру, мене се чини.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, ЦАНУ,Титоград, 1990, стр.296 )
~~~~~
„Залуду се у силу уздати
Поштење ће за примјер остати…“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, ЦАНУ, Титоград 1990, стр.348-349)
„Што је чојек под кључе слабости.“
(исто, стр.349 )
~~~~~
„О поштење, божји благослову .“
(Марко Миљанов у писму Пеку Павловићу … стр. 354 )
~~~~~
„Ским је правда и Бог му помаже.“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995,стр. 27)
~~~~~
„Ђе је сила разлог закопан је …“
(Марко Миљанов Поповић, Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995, стр.20)
~~~~~
Љуцка сила Богу је немила.“
(исто , стр.2о )
~~~~~
„Од добра чињет нико се кајат неће.“
~~~~~
„Који се у истину не узда, нека обрће.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела , ЦАНУ,Титоград, 1990, стр.333)
~~~~~
„Заборави Србин општо своје
Те не пази оно што је дужан.
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, ЦАНУ,Титоград 1990 , стр.339)
„Добра миса честито говори.“
(Марко Миљанов , Посланица сердару Јолу Пилетићу, Обод, Цетиње 1995 ,стр.16)
~~~~~
„Природа приближаје осјећаје срца и душе к брацкој љубави.“
(Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, Цану, Титоград, 1990, стр.167 )
~~~~~
„ Ласно је увреду кратку на брата заборавит , но је мука и рана срца човјекова цијелога брата изгубит и заборавит.“
( „Живот и обичаји Арбанаса „ , из књиге „Марко Миљанов Поповић, Сабрана дјела, ЦАНУ, Титоград, 1990, стр. 167)
„Природа се не мјења као мисли слабог човјека.“
(исто , стр. 167 )
~~~~~
„Свето је у муке живјет и за то мријет.“
(исто, стр.169)
~~~~~
„Што не вриједи, о томе нетребује дугљат.“
(исто, стр.173.)
~~~~~
„Ради вјерно и истинито.“
(исто, стр. 216.)
~~~~~
„Бог је снама и божија правда.“
(исто, стр. 313, из писма Марка Миљанова Ивану Леки )
„Слаби чојек свачам је положан.“
(Марко Миљанов, Сабрана дјела , ЦАНУ, II књига, Титоград, 1990, стр.351)
~~~~~
„Ах издајо , да те Бог убије,
Докле но ћеш трајат међу Србе.“
(Марко Миљанов ,Одговор у стиховима књазу Николи ,Сабрана дјела ,II књига, ЦАНУ, Титоград 1990 , стр.315 )
~~~~~
„Знаш да оно нијесу људи који… само за себе и који желе све себе.“
(Марко Миљанов у писму Лазару Сочици, исто , стр.321.)
~~~~~
„Не треба Србу они који кажу ја па ја и опе ја, па тек долазиш ти…“
(исто, стр. 321 )
~~~~~
„Кад Бог хоће да дође врху главе узме му памет…“
(исто , стр.321 )
~~~~~
„Радња треба а не ријечи…“
(исто , стр. 321.)
