Napisao Nikola Janić, veliki publicista, prijatelj, počasni član i cenjen čovek srpske dijaspore, kome je srpska nacija poštenje i dostojanstvo preče od svega drugoga.
Otvoreno pismo iz dijaspore
Jesi li čovek Borise, ili samo predsednik?
“Trebinje, Trebinje, kad me vidiš …..” neki kažu “poljubi me” a neki opet nešto drugo, mnogo žešće. Tako i danas kad krenete put Kosova i Metohije, možete slobodno reći “Jarinje, Jarinje, kad me vidiš j… me”. Jer, umalo naj..asmo zbog Jarinja, ni krivi ni dužni, ali opet, i uvek, svima ružni.
Zbog te krivice i duga, o kom niko u Švedskoj nije želeo da prozbori koju, javio se gospodin Nikola Janić svojim otvorenim pismom. Jer, i njemu je došlo preko glave, da ne kažemo opet, po srpski, nešto drugo.
Zbog neprospavanih noći, zbog dece koja će se jednog dana možda zastideti svojih roditelja, zbog neveselnika na barikadama kod Jarinja i Brnjaka, zbog istine o Srbiji i Srbima, zbog budućnosti roda i sopstvenog poroda, najzad je odlučio da progovori. Ono što je napisao, i što će pisati u nastavcima otvorenog pisma, samo je još jedna istina koju smo godinama prećutkivali. A Nikola Janić ima dokaze za svaku napisanu reč i “optužbu”. Možda će se neki ljudi zbog ovog pisma zacrveneti, ukoliko imaju obraza, naravno. Možda i neće, ako im je obraz đon, ali to nije toliko bitno, koliko je bitno da istina najzad bude rečena.
Poštovani pred…… Srbije… i ostali!
Mađari uvek na strani Srbije,
zato nisu glasali za rezoluciju ?
Od dva sata po podne 30-og jula 2011., pa do kasno u noć, ili do početka novog dana 31. jula, gledao sam vanredno zasedanje Skupštine Republike Srbije. Odlučio sam da počnem ovo otvoreno pismo bez kraja, kad sam u ogledalu video umorno lice čoveka koji je 11 sati sedeo ispred televizora i gledao (ne)dijalog, dramu, komediju… ono što je prenosio RTS, a bolje da nisam. Slušao sam delegate koji su nebrojano puta tvrdili da je situacija na Kosovu i Metohiji toliko ozbiljna, da bi bilo neozbiljno ponavljati da je za to kriv, isključivo, režim od pre deset godina. Odmah posle te konstatacije tvrdili su, takođe, da vlast u Srbiji od tada pa do danas nije kriva ni za šta. Dakle, za sve loše u Srbiji i sa demokratskom Srbijom poslednju deceniju, krivac je bivši nedemokratski režim Slobodana Miloševića. Takvi, godinama reprizirani govori, su bili dosadni i zamorni a na momente i komični. Posebno neki Ostojić i njegovi pajtaši iz LDP-a (bez Čedice) koji su opominjali da nije ni vreme ni mesto za političku propagandu i partijska agitovanja, a onda su… govorili. Poznati poslanik u Skupštini koji, kako kaže, godinama brine za interes celovite Srbije, Albanac Riza Halimi, upoznao nas je odgovorno sa aktuelnom situacijom na Kosovu i Metohiji. To je učinio tvrdnjom da svako selo na Kosovu ima fakultet na jezicima manjina od kada je na vlasti Hašim Tači. Taj gospodin Halimi nije glasao za rezoluciju o mirnom rešenju krize na Kosmetu. Ali ne zato što dijalog i mirno rešenje nije odgovaralo Tačiju, nego zato što je čovek možda mislio da se u Skupštini Srbije glasa o rezoluciji za “Neotvaranje fakulteta u svakom selu u okolini Bujanovca, na albanskom jeziku”.
Iz razmišljanja o takvim mogućnostima vratio me u stvarnost tip koji me je zakrvavljenih očiju gledao iz ogledala, kao da nije ni on, kao što ni ja nisam, prethodnu noć spavao. Više od jedanaest sati smo slušali i gledali ono što je gledalo pola Srbije, pola srpske dijaspore i svi Srbi sa Kosova. Ali, nikako nisam razumeo zašto je ljut na mene? Pa nisam ja došao iz Bujanovca, ili iz Subotice, da bih glasao protiv predloga te rezolucije. Balint Pastor je, ne ja, tog dana rekao u Skupštini, da je Liga vojvođanskih Mađara uvek za interes Srbije, pa iz tog razloga neće glasati ni za ni protiv ove rezolucije o Kosovu. Oni, Mađari iz Vojvodine, reče Pastor, nikada nisu glasali za rezolucije koje se odnose na Kosovo, sem jedne. Trebalo je na njega da je ljut. Ne zato što je uvek lepo očešljan Balint Pastor, jedini među poslanicima, izrazio žaljenje što je to zasedanje Skupštine javno i 5-6 puta ponovio da bi bilo bolje da je iza zatvorenih vrata. Ovako, kad je javno, reče Pastor, poslanici ne mogu da saznaju kakve planove ima Vlada Republike Srbije u slučaju pogoršanja situacije na Kosmetu. A svi su poslanici, njih oko 200, odani samo Srbiji i ne postoji mogućnost da ti planovi procure do Tačija i njegovih specijalaca. Ne treba se ljutiti na Pastora ni što se partija Mađara i ovog puta uzdržala od glasanja. Ali treba mu zameriti što nas smatra budalama, kada tvrdi da je to zbog interesa Srbije, ne Tačija, što neće da podrže mirno rešenje nastale situacije. Možada neko, ne kažem da je to Balint, računa na eventualnost da će Mađarima sutra, za deset, petnest ili dvadeset godina, biti dragocen glas svakoga ko će da glasa za Vojvodinu bez Srbije…
Dugo smo se ja u ogledalu, i ja ispred ogledala, gledali ćuteći. Čekao sam da jedan od nas spusti pogled, a umesto toga onaj prvi (znači ja u ogledalu) kaže meni ispred ogledala: “Veliko si ti đubre, Nikola! Djubre si što dugo ćutiš o đubradima! Zašto ne progovoriš istinu o dešavanjima među dijasporom, o političarima, o (ne)odnosu matice i rasejanja i o medijima i u dijaspori i u matici? O “cenjenim i poštovanim”, koji su poštovanja “zaslužili”, tako što su lični ego zadovoljavali prećutkivanjem istine i širenjem laži? Što su pred javnost Srbije godinama iznosili “šarene laže”, koje su doprinele da hiljade ljudi ostanu proterani, poniženi, gladni…! Imaš dokaze, koje si godinama skupljao i memorisao, i čuvaš ih kod prijatelja u više gradova i u Švedskoj, i u Srbiji, sa kojima si odavno mogao da dokažeš šta je dobro za naš narod a šta sramno za te, “naše” ljude. Zar ti Nikola…???”
“Prestani!” viknuo sam ispred ogledala. “Zar ne shvataš da se dosta od toga dešavalo pre mnogo vremena…?”
“A sada se kao ne dešava?” pita ovaj što je likom ostao u ogledalu, a glasom se na momente uvlačio u neki akustični ugao u mojoj glavi.
“Dešava se, nažalost. Ali, veći deo tih gadosti se dešavalo u vreme građanskog rata, kada su mnogi ubijani, silovani, prebijani i proterivani sa svojih ognjišta… Zašto bi se neko dete danas stidelo svog prezimena ili svog roditelja, koji možda više nije onakav kakav je bio kada se dete rodilo? Ljudi se pokaju… Znam da ih ima koji su ostali ista…”
I tog trenutka sam odlučio. Imena onih koji su priznali šta su radili godinama i koji nisu mogli da podnesu fizički, psihički ili ekonomski pritisak… ne moram da objavljujem. U tim okumentima, koja ću objaviti i dokazati istinitost mojih pisanja, precrtaću njihova imena. A ime onog ko danas dobija platu za posao koji (ne)radi, a trebalo bi da je od koristi svima, i ko zbog lične privilegije i koristi šteti onima kojima je šteta i nepravda odavno učinjena, njegovo ime ću objaviti. Da li si zadovoljan tom odlukom?”
Tišina. Nikola iz ogledala nije odgovorio. I nikada neće odgovoriti na pitanje da li mora Srbima da se iznese istina o “Srbima”. Da, mora sve da se napiše. Mnogo je toga o čemu više ne sme da se ćuti. Treba ponoviti i ranije rečeno i napisano. Svi smo mi “narod”, a narod čine i zli i ljubomorni, zavidni i osvetoljubivi. Među nama su i bolesni i gladni, ali i oni koji imaju u izobilju a vide i čuju samo ono što njima odgovara. Narod su i onakvi ministri, vlasnici i direktori medija, pa i neki urednici koji se ponašaju kao bogovi, vlastodršci i robovlasnici. Takvi u demokratskim državama ne bi trebalo da postoje, a još manje, kad već postoje, da budu poštovani. Narod čine i oni koji su pristali, ili nekome obećali da će odraditi prljav posao, da će izmišljati i lagati o drugima, a svesni su da se time nanosi šteta narodu kome, nažalost, pripadaju. Prvenstveno onima kojima je reč utehe, ili tanjir toplog jela, svakodnevna neophodnost. Zbog njih počinjem da piše ovo, koliko je meni poznato, najduže otvoreno pismo…
Kažu da i miris i smrad počinje od glave, a Vi ste glava Srbije. Kao što je Tijanić glava RTS-a, ali i krajnje odgovoran za neodgovoran rad redakcije Satelitskog programa, a Srđan Srećković je glava njegovog ministarstva. Pismo sam hteo da naslovim na Vas, a Tijanića i Srećkovića pominjem jer su obojica godinama slepi za gadosti koje su videli, i gluvi za nedopušteno što se činilo. Gospodin Tijanić je za više slučajeva indirektan krivac, a Srećković je najčešće inicijator i saučesnik. U sledećem nastavku ću početi od devete rupe na svirali, srpske dijaspore. Kao autor ovog pisma i čovek koji četiri i po decenije pripada rasejanju, napisaću prvo neophodnu istinu o sebi, da ne bi rekli da je prvo trebalo da “počistim pred svojim vratima”.
I već sada mogu da priznam da nisam anđeo, ali da i takav kakav sam, uvek sam bio i ostao čovek sa nedostacima i manama, koji nije nepogrešiv. Ali nikome nisam nikada ništa ni oteo ni ukrao. Nisam falsifikator, jer nikada nisam ništa falsifikovao. Drugim rečima nisam mnogo toga što drugi, oni koji se koriste taktikom “drž'te lopova”, jesu. U nastavcima ovog pisma ću objaviti pisma, mejlove, dokumente… transkripte razgovora u kojima sam učestvovao i detalje o pomenutim osobama, ali i druge čija imena nisam pominjao. Neka svako ko može, ako može, iznese neki dokaz da ono što budem napisao nije tačno. A moći će “malo morgen”. Možda je neumesno da se ovo pismo objavljuje u nastavcima na portalu www.koreni.net čiji sam vlasnik. Ali, u drugim medijima retko možemo da pročitamo istinu o vama tamo i nama ovamo, a krajnje je vreme da se suočimo i sa time. Koreni, neskromno rečeno, nisu neke zidne novine, nego portal koji ima na hiljade više čitalaca od nekih srpskih novina i Internet portala i u Srbiji, i u rasejanju. Čitaoci Korena su oni kojima je dosta manipulacija i laži, što je nepobitna stvarnost i svakidašnjica kod jednog dela važnijih medija u Srbiji.
Gospodine predsedniče,
Poštovani predsedniče, Srbine
Priča se da ste Vi u Srbiji sve i svašta. Da mračite, izvinte, svlačite i oblačite, ili kako bi narod čiji ste predsednik rekao, Vi ste i Bog i Batina, sa velikim B. Ne verujem u to, ali crv sumnje se uvukao u mene i na granici sam da ipak poverujem, da je i to moguće u demokratskoj Srbiji, 2011 godine.
Slušajući Vaš intervju, koji ste povodom dešavanja na Kosovu, dali za B92 u petak 29. jula, osetio sam potrebu da vratim i sećanje i film nekoliko godina unazad, što bi mi pomoglo da raščlanim šta je istina. KO ste Vi, sem što ste po Ustavu Republike Srbije njen predsednik, za šta primte platu i još sve i svašta od države? Slušajući Vas shvatio sam da ste Vi hrabar čovek, ali moram da Vas upitam nekoliko sitnica, koje su mi ostale nerazjašnjene. Onako ljudski, predsedniče, bez uvijanja i traženja reči koje nisu u svakodnevnoj upotrebi među nama, običnim smrtnicima i državljanima Srbije. Ja jesam, a i Vi ste, bez obzira što zli jezici govore suprotno, takođe, i smrtnik, i državljanin Republike Srbije. Pa, da počnem sa pitanjima:
Kako se usuđujete da sednete pred kameru televizije B92 i govorite suprotno onome što je B92 već konstatovao i objavio pre nego što se plamen rasplamsao (slikovito rečeno) na zapaljenom administrativnom prelazu Jarinje? Na toj televiziji su odmah objavili, i na njihovom portalu takođe, da su Jarinje zapalili “srpski ekstremisti”. A Vi se usuđujete da kažete kako “nije isključeno da su paljenje Jarinja organizovali neki albanski kriminalni krugovi iz Prištine, potpomognuti sličnim krugovima (i šiptarskim i srpskim) sa severa Kosova”. Ej, bre, čoveče, ko tebi daje pravo da izvališ tako nešto i poljuljaš verodostojnost B92, kod onih malobrojnih koji im još veruju u sve šta govore o Kosovu ili o Srebrenici? Ti si izgleda, zaista, neki Bog… izvinite predsedniče, nesvesno sam prešao na pertu, što na srpskom znači na “ti”. A svesno sam tog dana, i nekoliko dana posle tog dana, bio iznerviran. Vi možda niste ni gledali te vesti, niti ste posetili sajt B92, pa niste ni znali da je javnost već obaveštena da su za probleme na Kosovu, isključivo, dežurni krivci srpski nacionalisti, “Srpski ekstremisti”!
Nije to razlog da predsednik Srbije provodi neprospavane noći, kao što ih provode Srbi na barikadama na severu Kosova i Metohije. Srbiji to ni u džep ni iz džepa, jer zapadni mediji o dešavanjima, tih dana na Kosovu, nisu skoro ni informisali svoju javnost. Bar ne u Švedskoj, zemlji koja je, među prvima, priznala Kosovo kao nezavisnu državu. U ovoj zemlji političari vode računa o svojim potencijalnim biračima, i važno im je da niko ne počne ponovo da dovodi u pitanje ni švedsku ishitrenu odluku o priznavanju, ni da li je i koliko je Kosovo danas zaista “multietničko i demokratsko društvo”!?
A opet, teško ćete mi poverovati kada pišem da o dešavanjima na Kosovu, što je dve nedelje najvažnija tema i udarna vest na televizijama i naslovnim stranicama štampanih novina i Internet portala u matici, od 25. jula pa do danas, švedski mediji nisu pisali na adekvatan način. Tačnije, dešavanja u tom delu Srbije, prošla su nezapaženo.
Zato prilažem PDF fajl sa spiskom od preko 200 najvažnijih vesti u svetu, od 25. do 31. jula, kako ih je vrednovao najuticajniji švedski dnevni list “Dagens Nyheter”. Sličan odnos prema tom problemu imaju televizija i drugi mediji. “Dagens Nyheter” je dva puta pomenuo Kosovo. U članku od deset redova, u kome piše da je Jarinje zapaljeno, navode se Tačijevi stavovi i odluke, a u dva reda Vaša izjava da “Osuđujete srpske siledžije…”. U drugom tekstu, takođe pišu, uglavnom, o pravu Kosova na red u svojoj državi…
DN vesti iz sveta 25-31 juli 2011
I na kraju, gospodine Tadiću, ovo otvoreno pismo uistinu ne pišem Vama, jer mi je jasno da Vi nemate vremena ni da “otvorite” takva pisma. Pišem ih za javnost, i u Srbiji, i u srpskom rasejanju. Naslovljeno je na Vas zbog potrebe da svi oni koji ga čitaju, i koji će nastaviti da čitaju sledeće nastavke ovog otvorenog pisma, shvate da su sve istine i konstruktivne kritike, od interesa Srbiji a ne nama, ljudima, koji hoćemo i možemo da ih kažemo. Ja sigurno nisam jedini.
________________________________________
Iduće nedelje: “Možda svaki deseti, a sigurno svaki stoti Srbin…”
Datum objave: 11.08.2011
