Priznajem da sam naslov, ovog mog teksta, pozajmio od filmskog reditelja Želimira Žilnika i njegovog istoimenog filma. Možda bi se u neku ruku mogao i sam sadržaj spomenutog filma primeniti na sve ono, čime će se baviti, ovaj tekst. Posle raspada nekadašnje zajedničke države, kao i političkog sistema, karakterističnog za bivšu državu, večina novih nacionalnih »elita« od Triglava do Đevđelije, odlučila je i to sa izuzetno visokim stepenom »konsenza« da želi barem dvoje: nacionalnu državu i povratak kapitalizmu kao »najprirodnijem društvenom sistemu«, primerenom našem stepenu razvoja i ambicijama ulaska u Evropsku uniju.
Sve je to, barem u »teoretskim pokušajima« pripadnika naših nacionalnih elita, izgledalo dosta »zakonomerno« i »logično«, bez nekog dubljeg promišljanja: kakve će sve potrese izazvati naš povratak, u tu, takozvanu » novu/staru školu kapitalizma«. Dobro, politički sistem koji je bio karakterističan za našu nekadašnju zajedničku državu, sistem radničkog samoupravljanja, bio je jednoglasno proglašen za nemoguć »utopijski projekat« (pogotovo od strane protagonista neoliberalne ekonomske teorije) koji navodno nije imao, u konkurenciji sa kapitalističkim sistemom, neke velike (istorijske) šanse. Spasonosno rešenje pronađeno je u raznoraznim oblicima privatizacije/tranzicije/pretvorbe. Formulacija suštine same privatizacije zavisi takođe, od novostvorenih jezičkih postulata i mogućnosti, naroda i narodnosti svojevremene zajedničke države. I nije svejedno, ako u tom sveopštem pohodu u novu/staru školu kapitalizma, Srbi koriste termin »tranzicija«, a Hrvati »pretvorba«. Srpski termin ipak je nešto »neutralniji« od hrvatskog, koji je sasvim jasan. Jedan sistem je prevaziđen i treba ga pretvoriti u nešto drugo. Znači, nekadašnju društvenu svojinu bilo je potrebno (nužno) promeniti u privatnu svojinu, kako bi se obezbedilo funkcionisanje, nove/stare škole kapitalizma. Unutar kapitalističkog sistema verovatno i nije potrebno posebno isticati; značaj kapitala, i privatne svojine, profita, kao i pravnog okvira u kome je privatna svojina podignuta na pijedestal nedodirljive (ideološke) kategorije, ne manje (ideološki) zaštićene, od svojevremene »društvene svojine«.
Verovatno se pitate, poštovani čitaoci naše internetne stranice, čemu toliki uvod? Odgovor treba tražiti u kontekstu ekonomske krize koja danas potresa, staru (globalnu), kao i novu /staru nacionalnu školu kapitalizma. U interpretaciji protagonista neoliberalnog modela kapitalizma koji su nas skoro »ubedili«, kako su teoretski stavovi austrijsko-američkog ekonomiste Fridriha Augusta fon Hajeka (Friedricha Augusta von Hayeka 1899-1992) ustvari
pravi okvir ili temelj: našeg današnjeg razumevanja kapitalizma. Pogotovo to važi za kapitalna Hajekova dela kao što su: Economics and Knowledge (Ekonomije i znanje) (1937) ili The road to Serfdom (Put u feudalizam) (1944) ili The Use of Knowledge in Society (Upotreba znanja u društvu) (1945). Hajekov teoretski imperativ ide svakako u pravcu, kako kapitalizmu, unatoč svim našim iskustvima sa bezobzirnošću prvobitne akumulacije kapitala, monopolima, krahom kapitalizma i slomom u 30 godinama prošlog veka, kao i najnovijim iskustvom iz 21.veka (slom nekretninskog balona i banaka u SAD), ustvari i nisu potrebni neki radikalni zahvati ili nedaj Bože njegovo ukidanje, nego treba vlasnike kapitala ubediti u to da nije jedino merilo njihovog delovanja stvaranje profita, nego i poštovanje znanja, kao i određenih društvenih normi ponašanja. Bio bi to neke vrste »prosvećeni kapitalizam«, ili nešto nalik na »socijalizam sa ljudskim likom«.
Kapitalizam, stvoren u državama nekadašnje Jugoslavije, ako ga posmatramo sa mnogo tolerancije, ni izbliza nije nalik na Hajekovu »upotrebu znanja u društvu«, nego je mnogo bliži klasičnim opisima teoretičara marksizma, sa svim recidivima, koji potsećaju na »položaj engleske ili bilo koje evropske radničke klase« početkom 19.veka. I bila bi samoobmana prve vrste, kada bi se nasedalo frazama političkih elita koje danas upravljaju teritorijem nekadašnje Jugoslavije, kada govore o tim pitanjima.
Uzmimo samo kao primer Sloveniju, i sve ono šo se danas dešava u slovenačkoj privredi, pogotovo u građevinarstvu koje većinski zapošljava upravo radnike iz bivših jugoslovenskih republika. Ovih su dana, slovenački mediji puni opisa tragedije koja je zadesila građevinske radnike firme Prenova iz Kočevja koji su kao jedino sredstvo da bi ostvarili svoja prava (platu za svoj rad!), stupili u štrajk glađu. Indikativna je bila i njihova poruka koju su ispisali na transparentu kog su istakli. Poruka je bila, i kratka, i jasna, i uopšte ne zahteva neku posebnu ili možda »teoretsku elaboraciju«. Poruka glasi: »Gladni smo!«. Kako i nebi bili kada ih njihov gazda ne plaća, ili možda plaća tek povremeno. Radnici su iz protesta stigli i u Ljubljanu, kod resornog ministra Ivana Svetlika i jednu su noć proveli u prostorijama ministarstva, nebi li naterali ministra i ostale da nađu neko rešenje za njihovu, i više nego dramatičnu situaciju. Firma Prenova je dapače manje građevinsko preduzeće, ali šta onda reči za jednog od slovenačkih građevinskih velikana Vegrad iz Velenja koji je prisutan, pogotovo u slovenačkoj prestonici Ljubljani, u večini građevinskih projekata koji se (još) kako tako, grade. Pored niskih i neredovnih plata u Vegradu su »problematizovali« i druge, normalne oblike, raznih plaćanja. Recimo neisplatu godišnjih regresa i slično. Kako izgledaju stanbene prilike građevinskih radnika, u Kočevju, Ljubljani i na drugim mestima, mogli smo da vidimo u mnogim televizijskim emisijama. Jadno, ćemerno i nedostojno elementarnog ljudskog dostojanstva. Recimo i to da su radnici Prenove uglavnom iz Srbije (Vojvodina), a da su radnici Vegrada uglavnom iz BiH.
Treba se tom prilikom pozabaviti i radom onih institucija i organizacija u čijoj se »nadležnosti« nalaze unesrećeni radnici. Pre svega su tu: slovenačko Ministarstvo rada, pa zatim razne inspekcije rada, takođe nikako ne treba zaobići sindikat, pa nevladine organizacije i na kraju, što ne progovoriti i o radu slovenačkog Ombudsmana dr. Zdenke Čebašek Travnik. Sve su se spomenute državne institucije, nevladine organizacije, kao i Ombudsman, ipak na jedvite jade, pokrenuli i »primetili da se nešto dešava«, ali ne možemo se oteti utisku da se to desilo tek, kada su radnici zaseli prostorije u Ministarstvu rada, i kada je morala na zahtev Ministarstva, »reagovati« i policija. Istini za volju, Ombudsman i nevladine organizacije, celo su vreme mudro ćutali. Imaju ljudi »pametnijeg posla«. Nije se proslavio ni sindikat građevinskih radnika koji se »javio za reč« tek kada su mediji već uveliko izveštavali o dešavanjima u slovenačkom građevinarstvu. Kako se ponašao i proveo sindikat u prošlogodišnjem radničkom revoltu u slovenačkom privrednom paradnom preduzeću, Gorenju iz Velenja, mogli smo takođe da vidimo »uživo«. Radnici su burom negodovanja i zvižducima, ispratili najviše pretstavnike sindikata, a nešto kasnije se ispostavila i više nego »uzorna saradnja sindikata i uprave Gorenja«.
Na upravo završenom Biznis forumu u »Srpskom Davosu« (Kopaonik) učesnici su se složili oko toga »da će smanjenje siromaštva u Srbiji prvenstveno zavisiti od ekonomske politike!«.
Što sigurno nije konstatacija koju bi smeli olako shvatiti, a još manje, ne verovati Ministru za rad i socijalnu politiku u vladi Mirka Cvetkovića, Rasimu Ljajiću, koji se pozvao na Republički zavod za statistiku Srbije i njegovo upozorenje kako je u Srbiji u 2009. godini, bilo nešto manje od 700 hiljada, odnosno 9,2 posto ljudi koji žive ispod granice siromaštva i imaju primanja manja od 8.360 dinara mesečno.
Ako je verovati statistici i zvaničnicima, srpska, a i ostala sirotinja, izlaz iz nezavidne situacije, u kojoj se nalazi, tražiće i u mogućnosti nalaženja posla u zemljama okruženja. Pogotovo, ako se zna da u Sloveniji koja sa skoro 100 hiljada zvanično registrovanih nezaposlenih, još uvek kuburi sa nedostatkom radnika u pojedinim sektorima. I nije u pitanju samo građevinarstvo, nego je prisutan i deficit recimo, u zdravstvu (medicinsko osoblje i lekari). Očito je, kako slovenačka privreda, unatoč ekonomskoj krizi i porastu domaće nezaposlenosti, mora voditi računa i o tome, kako izaći na kraj sa deficitom radne snage na područjima gde se proizvodnja nesme i ne može zaustavljati, ako se ne želi drastično usporiti sam privredni tok. Takav se slučaj desio u fabrici automobila Revoz u Novom mestu. Najpre drastično otpuštanje radnika, onda kad je proizvodnja (ipak) krenula, u fabrici su ponovo tražili radnike.
Vrlo verovatno, to bi, u kriznim ekonomskim vremenima, mogla da bude jedna od značajnih tema, susreta političara država koji će se 20. ovog meseca održati na Brdu kod Kranja. I da se i tom prilikom ne zaboravi, što pogotovo srpski mediji redovito čine, izbegavajući pominjanje tog pitanja. Zamak Brdo, koji je pre dve godine bio mesto susreta političkog vrha Evroposke unije, a i drugih državničkih susreta pre toga, posle Drugog svetskog rata, oduzet je knezu Pavlu Karađorđeviću. Mada je slovenačka država, u procesu denacionalizacije, vratila mnogim njihovu svojinu, u slučaju svojine pripadnika kraljevske porodice Karađorđević, pravi se pravni presedan. Očito, u interpretaciji slovenačkih političara i pravnih teoretičara, svojina kraljevske porodice Karađorđević, u slovenačkoj državi, ne može da bude predmet-vraćanja.
