PRAVOSLAVKA
JA SAM MALA PRAVOSLAVKA,
OD PONOSA JA SAM JAKA.
JA JOŠ MALO LETA BROJIM,
ISPRED SVOJIH PRADEDOVA, JA DOSTOJNO UVEK STOJIM.
UČILI ME RODITELJI, TRADICIJI VERE NAŠE,
DA DOSTOJNO MI ČUVAMO, ŠTO NAM PRECI SRPSKI DAŠE.
MI I DRUGE RAZUMEMO, SVUDA DOBRIH LJUDI IMA,
SVE NAS JEDNO SUNCE GREJE, POTREBNO JE ZNATI SVIMA.
SVAKO SVOJE NEKA VOLI, DA MU MIRNO SRCE BIJE,
JER NACIJU PRED DRUGIMA, NEPOŠTENI SAMO KRIJE.
JEZIKOM SE SVOJIM SLUŽI,
A I DRUGIM POMOĆ PRUŽI.
NEKA ŽIVE DOBRI LJUDI I VERNICI CELOG SVETA,
DA IH SREĆA, ZDRAVLJE SLUŽI, SVAKOG DANA, SVAKOG LETA.
Autor pesnik: Saša Gajić
SREĆAN VASKRS
UZ MOLITVU I BLAGOSLOV, OSVANULA DIVNA ZORA,
PREKO POLJA I DOLINA, PONOS SLAVNIH PRADEDOVA.
SUNCE SIJA, REKA BLISTA, NEK’ NAM DUŠA BUDE ČISTA,
PRAVDA SVUDA, DA PREVLADA U IMENU SLAVNOG HRISTA.
OSVANUO USKRS DIVNI, LEPOTE SU SVE DO RAJA,
PRED CRKVOM SE KOLO IGRA, DOK I DECA NOSE JAJA.
SVUD’ SE ČUJE PESMA NAŠA, TRADICIJA ZAVIČAJA,
NEKA ŽIVI PRAVOSLAVLJE, OBIČAJI DIVNOG KRAJA.
MI ŽELIMO SVIMA VAMA, UZ VESELJE NEKO VEĆE,
DOBRO ZDRAVLJE, DA VAS PRATI I KROZ ŽIVOT PUNO SREĆE.
DOSTA MALIH NEK’ SE RODI, ŽIVI POZDRAV JOŠ U MODI.
HRISTOS VASKRSE, VAISTINU VASKRSE,
BOŽE DRAGI, KLANJAM TI SE!
Autor pesnik: Saša Gajić
NOĆAS SU ME U SNU POHODILI PRECI
Kao što to biva, ko i svakoj djeci
noćas su me u snu pohodili preci
na jastuku glava,duša u beznađu
kako su tu samo mogli da me nađu
nisam ja jedini koji liči na nji
za glavu sam viši,samo za smrt manji
pobratima gavrana ljubimo ko slavu
jedinog što ne bi da nam skine glavu
noćas su me u snu pohodili preci
oštri kao sablje,vreli kao meci
skrušenoga oka,skupljenije vjeđa
doletješe otud,s preoranih međa
sa strahom u oku,orošena čela,
s rukom na balčaku,krvavog odjela.
i na sebe ljuti što su u nemoći,
što nisu ni blizo,da mogu pomoći,
nemoguće,koliko podsjećaju na me,
kao da i nisu stanovnici tame.
toliko su bliski ,toliko ih ima,
pa mi prosto milo,što sam s njima.
kao dijete zbunjen,jedva se snalazim,
samo iz sna ovog,neću da izlazim.
Autor pesnik: Milan.M.Vranjković.
STARA VODENICA
U DOLINI VODENICA STOJI,
MNOGO LETA, ONA STVARNO BROJI.
NEDAVNO JE PRENOVLJENA, OBLIK JOJ JE NOVI,
NEKAD DAVNO TU SU MLELI, STARI PRADEDOVI.
ZA TU DIVNU VODENICU, BRINU LJUDI SELA,
DA PONOSNO JOŠ POSTOJI, ISPRAVNA I CELA.
ČISTI POTOK TU PROTIČE, IZ KORITA VODA PADA,
UZ JAČINU KOLO KREĆE, UZ ODJEKE SVOGA RADA .
PODJEDNAKO KOLO KREĆE, MOČI GA U VODI,
DOSTA BRAŠNA UVEK BUDE, KAD KUKURUZ RODI.
NO, IPAK SE TU PONEKAD, SASTAJU I MLADI,
DA SAMELJU SITNO BRAŠNO, ČEKAJU U NADI.
DOK SE KOLO KAMENITO, TAKO BUČNO ČUJE,
PAROVI SE MLADIH LJUBE I MAŠTA SE KUJE.
Autor pesnik: Saša Gajić
DEČAK JE ROĐEN
ROĐEN JE DEČAK JEDAN
S PRVOM JUTARNJOM ROSOM.
MRŠAV. MALI. NEIZGLEDAN.
S PLAVIM OČIMA I CRNOM KOSOM.
BORILO SE BIĆE MALO
S PRVIM ŽIVOTNIM MUKAMA.
A ONDA SLATKO ZASPALO
NA MAJČINIM RUKAMA.
PONOSNA JE MAJKA MLADA
DOK MALIŠA SANAK SNIVA.
U SRCU JOJ GORI NADA
A U DUŠI ŽELJA ŽIVA.
DA PORASTE DEČAK MALI
DA MU BUDE SVE PO VOLJI.
DA POSTANE ČOVEK PRAVI
OD BOLJEGA UVEK BOLJI.
Autor pesnik: Rade Ilić
ŠARENI SE CVEĆE
NA PROPLANKU RODNE KUĆE ŠARENI SE CVEĆE,
DOK OKOLO VETRIĆ DUVA, A MIRIS SE KREĆE.
UMRLI SU RODITELJI VEĆ GODINA IMA,
TAJ PROPLANAK ZNAČAJAN JE U TOM KRAJU SVIMA.
OD PADANJA PRVOG SNEGA TU SE DECA ČUJU,
SANKAJU SE I SKIJAJU RADOSNI PUTUJU.
VEĆ PO LJETI TU PONOVO RADOSNO DOLAZE,
DA JAGODE SLATKE BERU, OBILAZE STAZE.
KAD MIRISOM CVETNE LIPE PROPLANAK MIRIŠE,
ZALJUBLJENI TU DOLAZE VEČERIMA VIŠE.
NEŽNOST, MIRIS, OKOLINA ČAROBNOG PROPLANKA,
TU ĆE ŽIVET USPOMENA VEKOVIMA JAKA.
Autor pesnik: Saša Gajić
PROLJETNI SAN
NIZ PROZORE, KIŠE ZASPALE.
USTALE ZORE PROLJETNE.
MIRIS RASCVJETALIH VOĆNJAKA
OPIJA SE DO BESVJESTI.
NA BISERNA POLJA,
SUNCE OSMJEH PROSU.
VJETRIĆ KRADE OSMIJEH DJEVOJAKA.
RAZMRŠENE KOSE.
DJEVOJKE USTALE DA PREVRĆU DANE
IZ KRUTOG OKOVA NEMIRNE NOĆI.
MIRIŠU POLJA.
RAZPUPALI CVJETOVI.
MIRIŠE MLADOST PO RADOSTI.
OKO SUZNO ZAISKRILO.
PLAVO.
SRCE MALO,
PROLJEĆU SE RADOVALO.
Autor pesnik: Drago Šmitran
U NEDELJU
POŠAO SAM U NEDELJU DA SE MOLIM BOGU,
AL DO CRKVE NISAM STIGO SLOMIO SAM NOGU.
KLIZAV TEREN I ULICA, PRATILA ME CICA,
OKLIZNUH SE PA SAM PAO CRVENOGA LICA.
CELI ŽIVOT SAMO RADIM I TAKO SE MUČIM,
DAL SAM GREŠAN ILI NISAM, JOŠ UVEK SE UČIM.
TAKO NEŠTO JA RAZMIŠLJAM PA I HITNA STIŽE,
DA ME VOZI NA KLINIKU, DOSKAKUTAH BLIŽE.
DOK BOLOVI UZDUŽ NOGE SVE VIŠE ME STEŽU,
SLIKAŠE JE, NAMESTIŠE I GIPSOM JE VEŽU.
JEDINO SE SETIH REĆI, OPROSTI MI BOŽE,
KAD SE NOGA TAKO SLOMI, HODAT SE NEMOŽE.
CELOG PUTA DO KLINIKE PRATILA ME CICA,
JEDINO JE ONA BILA NASMEJANA LICA.
PONOVO ĆU JA U CRKVU, KAD ME PROĐE NOGA,
MOLIĆU SE JA ZA ZDRAVLJE, SPOMENUĆU BOGA.
Autor pesnik: Saša Gajić
