Biografija: Lazar Novković je rođen 11.9.1996. u Sremskoj Mitrovici. Pre nego što je naučio da čita i piše, počeo je da slaže rime, tako da je njegove prve pesme zapisala mama.
Prvu književnu nagradu dobio je za pesmu “Jastuče”, kada je imao samo 6 godina.
Do sada više puta je pohvaljivan i nagrađivan za svoju poeziju, kao i za autorske besede.
Član je Recitatorskog studija “Kaliopa”, koji deluje u sklopu Centra za kulturu “Sirmiumart” iz Sremske Mitrovice.
Pobednik je više festivala besedništva i dobitnik mnogobrojnih nagrada u oblasti recitovanja.
Pesme i besede su mu objavljivane u mnogim časopisima i zbornicima.
U zbirci pesama svoje majke, Jovanke Perge “Prkos ravnice” gostovao je sa svojom poezijom.
Jedan je od koautora zajedničke zbirke pesama “U susret zori”
U pripremi mu je samostalna zbirka poezije “Zatvorski bluz” i proze “Ja sam besedio”
Član je Udruženja balkanskih umetnika, Međunarodnog kulturnog udruženja “Mesopotamija”, a član Saveza književnika u otadžbini i rasejanju postao je sa 17 godina.
Živi u Sremskoj Mitrovici.
У тамници, иза тешког зида,
ја се Светом Василију молим,
свим болнима ране да извида
и заштити оне које волим.
Палили су све светиње наше,
Бешеново и Косово свето,
запаљених и даље се плаше.
Отето је од Бога проклето.
Светиње су мене одржале,
у молитви нашао сам срећу,
многе душе у очај би пале,
да литије из срца не крећу.
Све од Фрушке, па до Црне Горе,
небом језде чудесне литије,
с демонима анђели се боре,
на челу им Свети Василије.
И моје је срце с њима тамо,
ни решетке више ме не плаше,
да светиње никоме не дамо,
јер оне су снага вере наше.
ČAS MORALA
Nisam ja, gospodo, ovde
da bih vam držao časove morala,
sav moj život sazdan je
od patnje, bola i skandala,
pa na to i ne bih imao pravo,
ali, ipak, povrh svega toga,
pred vama stojim pravo
sa uzdignutom glavom.
Nije tajna da se tu negde,
na raskršću mog života,
sa svim ovim bolom i mržnja spaja
i stvara nepodnošljiv krik,
da ljudi me pitaju, jel’ ovo đavo sam?
Ja poznao bih mu lik.
Nije on, gospodo, drugačiji mnogo od vas,
on između pakla i raja čeka pravi čas
da preuzme vlast.
Bojim se da polako anđeli padaju
u ovom bezvlašću i siromaštvu.
Ljudi veru za večeru gube,
uzalud se trude
da pored Bogorodice svete,
dok u ruci drži dete
pravoslavno se prekrste.
Ovde su vernici, gospodo,
deo najugroženije vrste.
Polako, gospodo, gubimo ovaj rat.
Prkos, strah, inat,
primoravaju nas, gospodo,
da sa nečastivim pravimo pakt.
Zar iskušenja ovozemaljska vredna su toga?
Ja, gospodo, ne prisajem na to,
jer, ne treba se bojati ni nečastivog, ni ljudi,
sve dok smo sigurni da iznad nas, ipak,
IMA BOGA.
MOJA ZEMLJA
Moja je zemlja mnogo ratova,
i mnogo bitaka preživela davno…
Pamtimo svi i Kolubaru i Cer
i Kosovo slavno..
Slavimo i pobede i poraze.
Slavimo principe i ponose,
a mrtve zaboravljamo.
Zaboravljamo uplakane očeve i majke,
što izgubiše sina jedinca…
Pričaju nam bajke:
Sutra biće bolje.
A ja se opet molim,
za malo dobre volje:
Samo rata da ne bude.
Ja Srbiju volim,
i u njoj volim ljude,
Sa kojima ću hleb i vodu
sutra da podelim…
Ja samo želim,
da bez marama crnih
osvanu nova jutra..
Molim se za svoju Srbiju,
za hleb i vodu,
za juče,danas i SUTRA…
DEDINIH 16 GODINA
Pradeda moj Simeon dva sina imao.
Apostolska imena im dao,
moj ded Luka i njegov brat Marko,
a ni jednog nisam upoznao.
Ja sad ne znam kako je moguće
deda stricom da nazovem Marka.
Kakav deda od 16 godina?
To je dete, kukala mu majka.
I kukala majka, baba Simka,
nad dva sina, žicom opasana.
Vratio se Luka, Bogu slava,
ali Marko pod kamenim cvetom
snom pravednim još i danas spava.
Dal je znao starog Vukašina,
da li su ga klali il streljali,
dal je negde tamo sreo Daru,
jel sanjao u zbegu Kozaru?
Deda Luka, pričala mi mama,
pobegao od mučnih sećanja.
Bešenovo pružilo mu ruku,
Razumelo i tugu i muku.
Molitvi je posvetio život
I čekao Manastir da vrati,
Da u njemu Bogu se pomoli
Za svog brata i narod što pati.
Oreoli mučenika svetle
Sve odavde do kamenog cveta.
Bešenovo, kroz crvena slovca
Zove Daru Vukašina, Marka,
Da se pamte ova deca sveta,
Da se čuje sve do Jasenovca.
ДОК ЈЕ МЕНИ МОГ ДРАГАНА
Сећам се дана кад је отац мој
пуштао на старом касеташу
Ђолетове песме:
„Е мој плави“ и „Док је нама нас“
и превртао у руци чашу…
Мота ми се по глави,
Србији је био веран као пас,
а болео га Вуковар, па ми причао
како је запуцао брат на брата.
Ало, бре, људи, ја имам кума Хрвата.
Туга ме нека хвата,
док понављам те речи.
Натерали они велики
нас мале да пуцамо једни на друге,
на браћу и кумове,
јер нису имали храбрости
да прелете друмове и препливају океане,
па то обаве сами.
Па је дошла деведесет и девета,
окуражила се, осмелила псета,
гађали нас чиме су стигли,
бомбама, уранијумом и блатом.
А ми њих пркосом, поносом инатом.
Убили су нам само страх.
„Све могу да им опростим,
само не то што ме завадише са братом.“
У тишини, преврћем ове речи,
причам немо са татом.
И сад разумем оно:
док је нама нас…
Нек си ти мени жив и здрав,
мој Драгане, макар и пио и плакао
и говорио: ма Вуковар је био пакао…
Такви као ти и сину твом
и отаџбини су спас.
Док је мени мога тате.
Док је нама нас.
