Olivera Lazarević je bila najmlađe dete srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice. Lazar i Milica su imali šestoro dece: Maru, Jelenu, Draganu, Teodoru, Stefana, Oliveru i Vuka. Olivera Lazarević je po majčinoj strain potomak Nemanjića jer je čukundeda kneginje Milice bio Vukan Nemanjić, najstariji sin Stefana Nemanje i rođeni brat svetog Save. Olivera je, kao i ostala srpska plemićka deca bila izuzetno obrazovana.
Govorila je latinski i grčki, učila je hrišćansku teologiju i filozofiju, što je bilo neizostavno. Ženska deca su, nasuprot mračnom srednjem veku zapada, uvek morala biti upućena i učena pravilima tajne diplomatije. U raznim istorijskim izvorima ona se kasnije spominje kao veoma vaspitana, smerna, pametna, obrazovana, energična i jaka žena. Sve je ovo proisteklo iz strogog vaspitanja i dobrog obrazovanja, što joj se kasnije, kao i celoj Srbiji za koju se žrtvovala, isplatilo.
Tragedija Kosova
Nakon Kosovske bitke, koja je bila 28. juna 1389. godine situacija u tadašnjoj Srbiji je bila haotična. Sam Kosovski boj je bio haotičan i najveći poraz i najveća pobeda srpskog naroda. Sultan Murat, koji je predvodio vojsku, bio je ubijen od strane Miloša Obilića. Predvodnik srpske vojske, knez Lazar, otac Olivere Lazarević je još uvek bio živ i u boju.
Po tadašnjim pravilima ratovanja, kada predvodnik vojske pogine, računa se da je boj izgubljen. Spletom okolnosti, knez Lazar, po predanju, pada sa konja i biva zarobljen od strane turske vojske. Oni ga dovode kod Bajazita, koji je prethodno ubio svog starijeg brata da bi on nasledio presto, odlučuje da pogubi kneza Lazara. Bajazit je u ovoj priči centar interesovanja jer je upravo on, ubica Oliverinog oca, za nepunu godinu dana postao muž kneginjice Olivere Lazarević, kasnije sultanije Olivere.
Udaja Olivere Lazarević za Bajazita
Godine 1390. Olivera je, uz dogovor sa majkom i crkvenim savetom, data u sultanov harem. Srbijom je, nakon pogibije kneza Lazara, a u ime maloletnog sina Stefana, vladala kneginja Milica. Srbija je postala vazalna država, a to je značilo pomoć turskoj u vojnim pohodima, određene poreze i raznorazna dodvoravanja, a jedno od njih je bilo upravo i žrtvovanje Olivere koja je poslata u Bajazitov harem. Da u vojnu službu ne bi išao njen mlađi brat, Olivera je odlučila prihvatiti Bajazitov zahtev da mu postane žena. Ova odluka je doneta na Državnom saboru, još krajem 1389. godine, a do odlaska u harem od tada je ostalo još samo par meseci.
Odlazak u harem
Olivera Lazarević je u sultanov harem i tadašnju prestonicu Drenpolje (današnje Jedrene) odvedena uz pratnju svoja dva brata: Stefana i Vuka. Po predanju, čitav put, kojim je povorka išla, od Kruševca do Jedrena, srpski narod je posipao laticama ruža, dok ga je Olivera posipala suzama. Zbog ovog predanja, o Oliveri Lazarević je napravljen i dokumentarno-igrani film baš pod nazivom Put ružama posut.
Život u haremu
Olivera Lazarević je po svojim istorijskim izvorima, postala najomiljenija sultanova žena. Čim je došla, postala je jedna o 4 kadune (tako se zove sultanova zakonita žena, koja mu nije rodila decu, ona koja rodi dete zove se baš-kaduna; Olivera Lazarević sultanu nije podarila dete i bila je kaduna). Njena starija sestra ju je zvala Despina, u hatemu je ona postala Despina Hatun.
Život u haremu je bio surov. Za šesnaestogodišnju pravoslavnu devojku, to je sigurno bilo veoma stresno. Mada njena hrišćanska spremnost na žrtvu, uz njenu prirodnu nasleđenu duhovna snaga u kombinaciji sa izuzetnim vaspitanjem izvanrednim obrazovanjem, omogućila joj je, ne samo povoljan život u haremu već i mnoge privilegije, kao i onu što je bilo najvažnije, a to je mogućnost da pomogne svojoj zemlji. Olivera je imala veliki uticaj na sultana Bajazita, što pojedini turski kritičari veoma kritikuju nazivajući je Srpkinjom devojkom ili Ćaurkom devojkom koja u svakim političkim govorima sultanu »šapće u uvo«. Mnogo je pomagala Srbiju, sve što je bilo moguće uraditi u korist zemlje, ona je i uradila. O njenoj duhovnoj snazi ali i moći nad sultanom svedoči i to da nije ostavljala pravoslavlje, i ne samo to, kao sultanija pravoslavne vere, ona je imala ličnog sveštenika. 1402 godine je zajedno sa Bajazitom bila u zarobljeništvu mongolskog kana Tamerlana. Turska je ušla u sukob s Mongolima i nakon bitke kod Angore, u kojoj je kao vazal učestvivao i Oliverin brat Stefan, sa svojim jakim oklopnicima, koji su po raznim istorijskim izvorima i hroničarima tadašnjeg doba, bili jedini koji su se u toj celoj turskoj vojsci mogli meriti s Mongolima. Turci su bitku izgubili, kan Tamerlan je pustio sve srpske vojnike na čelu sa Stefanom da se vrate u Srbiju. Stefan Lazarević je 1403. Godine oslobodio Oliveru iz zarobljeništva, tada je već bio despot, a zahvaljujući svom poslanstvu, uspeo je da od Tamerlana zamoli oslobođenje svoje sestre, sultanije Olivere Lazarević – Bajazit je umro u mongolskom zarobljeništvu.
Žrtvovana princeza ponovo u Srbiji
Olivera Lazarević se vratila u Srbiju 1403. Godine, nakon 12 godina provedenih u haremu i skoro godinu dana u mongolskom zarobljeništvu, i živela je sa svojim bratom despotom Stefanom Lazarevićem kojem je pomagala da vlada Srbijom sve do njegove smrti. Često je putovala, najčešće kod svoje rođšene starije sestre Jelene Balšić – Kosače u Dubrovnik, Zetu i Hercegovinu. U Dubrovniku su Oliveru mnogo voleli i poštovali, nazivajući je Domina Despina (dodavajući i časna gospođa od krvi Svetloga Despota i od njegovoga Dvora). Olivera se nije udavala, a nije imala ni potomaka. Umrla je posle 1444. Godine jer je posle te godine više ni u kakvim dokumentima nema njenog imena a ni danas ne znamo gde joj je grob.. Mesto njene sahrane može samo da se nagađa.
Ono što znamo i zauvek će se znati jeste Oliverina nesebična žrtva, neizmerne snage, velika hrišćanska ljubav i strpljivost, sve za jedan cilj – za život njene Srbije. U narodu je oduvek poštovana i cenjena, simbol je bogougodne žrtve, donete slobodnom voljom, simbol je ljubavi i poštovanja prema svom rodu.
Uprkos tome što su mnogi članovi njene porodice proglašeni za svete, Olivera Lazarević nije kononizovana.
