Биографија
Јелена Вујановић рођена је у Новом Граду у Републици Српској 25. маја 1993. године, где је завршила основну и два разреда средње школе. Због бављења спортом долази у Београд и ту, са малим прекидима, остаје до данас. По звању је мастер политиколог, а тренутно пише докторат на Факултету политичких наука у Београду и аутор је неколико научних радова из области политичког маркетинга.
Поезију пише од кад зна за себе а њене песме објављене су у бројним зборницима (зборници: “Косово и Метохија је душа Србије“, „Тријумф песме и вина“, „Завичајни уранак“, „Сјећање на љубав“, зборник „Фестивала лепе речи Тител“, „Све док је твога благог ока 2021“ итд).
У марту 2021. године штампана је њена прва збирка поезије са називом „Ма није ми ништа“, у издању Бранковог кола из Сремских Карловаца, а већ у августу за ову књигу бива награђена наградом „Стражилово“.
Како сама каже, поезија је за њу уточиште и бунт против свеопште релативизације осећања и вредности.
НЕРОЂЕНОЈ
Не плашим се смрти јер је нема.
Од бесмисла страх ми леди памет.
Када једном у вјечност задријемам.
шта остаће теби у аманет?
Теби кћери санку нерођени
да л ћу једном рећи све што желим?
Шта остаће сем тај мермер ледни
кад земаљско около раздијелим?
Боље душа но скупи ђердани
Боље пјесма но дукати златни.
И да све то у огњу сад плане,
Љубав за мном нека ти остане.
То кад имаш имаш све остало.
А без тога свега ти је мало.
Кад ми буде сједа глава пала,
само љубав нек ти је остала.
Па све ово смисла је имало
смјешна збиља што се живот звало.
КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ
Да нема те ријечи како би стајали
у блату и буђи интереса туђих?
За шта би се држали, како опстајали
дигнуте главе небеса гледајући?
Суза ту што ћутке пада ти са лица
док стежућ бројаницу гледаш Грачаницу,
то је тај коријен што к'о феникс птица
из сваког пепела рађа нову клицу.
Не за парче земље, већ за неба парче
и главу дајемо, ријеч не продајемо.
На пазару гдје се људске душе арче,
они ће да нуде, ми да истрајемо.
МА НИЈЕ МИ НИШТА
Само ми се осећа земља
под босим табанима.
И слуша ми се нечији смех
под звездама.
Само ми се плеше на ветру
у ритму додира.
И слуша ми се песма
неких шапата.
Мало ми се под прстима
туђе лице осећа.
И треперење других,
на мојим уснама
Ал не стварно,
стварно ми није ништа.
ПОСТОЈАТИ = ВОЉЕТИ
Стара сам да прескачем туђе зидове
и враћам се кући крвавих кољена
да пјесак и со исперем из рана.
И стишћући зубе на тупе болове
ноншалантно тврдим „ништа ми није“.
А зидове сте дигли толико високо,
не види се има ли трешања иза.
Вриједи ли прескочити, прићи изблиза,
или је то све само лијепо на око,
стабилан зид што празнину крије?
Код мене нема ни ограде ни зида.
Немам се (вала) на шта ни ослонити.
Изволите овде се од кише склонити.
Отворено стално, да чујем шта вас кида.
Па ко и сви наставите путем својим.
И да се бодљикавом жицом оградим
прва бих на њу срце окрзнула
и галамила „ма шта си се дрзнула
да ме ометаш док опет радим
једно те исто и модрице бројим“.
Зидове прескачем, пада се не бојим.
Само кад волим ја знам да постојим.
