Миланка- Бојовић- Досковић
Рођена сам у подножју Копаоника у Лепосавићу, где сам завршила и средњу школу: хемијско технолошки техничар. Од ране младости бавила сам се писањем и добивала бројне награде. Уписала факултет, нажалост нисам га завршила. Удала се, добила двоје деце. Најбоље године уткала сам у ,,Галенику”. Када ми је син настрадао, утеху сам пронашла у писању.
Члан сам удружења писаца ,,Поета”, и друштва,, Раде и пријатељи.”
Остварила сам се у писању прозе. Изашао је I , II ,III, део романа,, Ход по леду” у припреми је и IV део- роман,, Пут у неизвесност ”
У поезији – збирка песама,, Под прозором белог бора”, ,, Кључ душе моје” ,,,У снове долазиш”, у припреми је још једна збирка песама.
Добитница сам мноштво признања и диплома: Моје песме су заступљене у многим зборницима.
Нема те више
Нема те, да те пољупцем пробудим,
руке згрејем, промрзле хладне.
Нема те, већ сву ноћ киша лије,
звуци се чују, неке сетне мелодије.
Нема те, покрај мене да те свијем,
да те пригрлим, да ми уснијеш,
да одсањаш безбрижне снове,
у наручју моме, нема те више.
Нема те да ноћу чујем, твој шапат,
како ми у сну тепаш – мило моје.
Само сребрним нитима изаткани,
облаци небом плове, и ништа више.
Нема те више, већ је цвеће увело,
покуњило се тужно, латице опадају.
Нема сунца, иза облака се скрило,
само кише више не… недостају.
Нема те више, само измаглица се диже,
кад киша престане хладна да лије.
Све нестаде, исклизну ми из руку,
нема те више, да ми срце згрејеш.
Јесен с дуњама жутим
Свиленим нитима извезох
злаћану јесен с дугиним бојама,
жутим дуњама, мирисом босиљка,
и ставих га на сталак да уживам.
Жуто лишће под корацима шушти,
успут испева ми љубавну поему,
како сам први пут – око твоје срела,
баш испод кестена у злаћану јесен.
Руку под руку, шетасмо кроз шуму,
око нас лептири, слећу шарени
на руци један слете, умилно ме погледа,
к'о да ми дошапну – баш ти завидим.
Волех страствено, те јесење ноћи,
док су жуте дуње висиле на грани,
удисали мирис, опијали се од љубави,
док је месец небом беличаст сијао.
Варљиво време, јесење надође,
данима с кишним које ромињају.
Дуње са грана, труле опадоше,
кораци на стази твоји утихнуше.
Однесе те јесен, нечујно у ноћи
трагове киша, спра са стаза,
остаде јесен хладна – срце залеђено,
осташе успомене и киша хладна.
Зашто те нема
Зашто те нема, а зора већ руди,
где ли ноћи блудне проводиш?
Да ли те она к'о и ја воли
реци ми – зашто ћутиш?
Ја те заволех од свега више,
немиру мој, због тебе уздишем.
Извезох ти име свиленим нитима
смотах га у клупко да те имам.
Испевах песме, слих их у риме
ту остаде урезано твоје име.
Ти си мој бол, чежња, мора,
која ме слама у ноћима.
Зар постоји нешто лепше,
од очију твојих, модро-плавих.
Од твојих руку кад нежно грле,
од умилних речи кад кажеш – волим те.
Ти си моје пролеће у мају,
ти си мој плави Сафиру.
Ти си моја нада, мој спас,
зашто те нема, не чујем ти глас.
Ноћ туге
У маленом граду — име му не знадох,
у биртију свратих, умор ме савлада.
Музика ме дочека старих Цигана,
јед, свој ћу угасити – уз музику сада.
Оборих главу, тешка к'о олово,
остављен сам, од свих заборављен,
срце неће издржати, свиснут ће од бола,
прекрасна плесачица стаде поред стола.
Погледа ме нежно, руком ми показа,
на стаклени бокал, вино розе боје,
наточих чашу, подигох, наздравих
да у њој утопим – све јаде моје.
Неко се усуди, те наручи песму,
зајецаше струне на старој гитари,
поспани гости, главу подигоше
речи песме сваког од њих додирнуше.
Поново к'о жилетом, да их дотакоше
ране незалечене – поново се отворише.
Помеша се вино с песмом, уздисајем,
жице на гитари – јаче зацвилеше.
Полетеше чаше, вино се проли,
по столњаку белом, остадоше флеке.
Уморан, припит од јада љубавних,
тетурајући се довукох – до биртије нове.
Стани животе!
Стани животе, успори мало,
зашто ме пожурујеш више.
Желим, да ми још једног пролећа
липа под прозором замирише.
Да ми јутарња роса умије лице
лептирић шарени на руци слети.
Да цврчци запоје у трави,
песму о тајној љубави.
Застани време, врати ме уназад,
да ми се младост на трен врати.
Да осетим опет радост живота,
да ме додирну чари младости.
Стани животе макар на трен,
да осетим сласт трешања зрелих,
присетим се дана оних лепих
испод трешње, кад смо се срели.
Станите године, што журите више
к'о крила од птица да добисте,
младост брзо поред мене прође,
