Pripremio: prof. Milenko Vakanjac
Na dosta opor način, dva su teksta, ovih dana, pobudila moju pažnju, a oba se odnose na pretstojeće srpske izbore, raspisane za Đurđevdan ove godine. Prvi je tekst srpskog književnika mlađe generacije, gospodinaVladimira Arsenijevića (dobitnika NIN-ove nagrade za roman U potpalublju-1994) u zagrebačkom Jutarnjem listu podnaslovom Većina Srba najradije bi da pobijedi–nitko. Drugi je tekst gospodina Miroslava N. Jovanovića, objavljen u Novoj srpskoj političkoj misli, a naslov teksta glasi: Da li je ”deportacija” u mrzovoljnu EUnagrada ili kazna za Srbiju?
Ostavio bi po strani moguću primedbu, kako zagrebački Jutarnji list, i nije najsretnije izabran medij, u kome bi se saopštavali stavovi koji se odnose na srpske izbore i implikacije povezane sa takvom odlukom, ali to je u svakom slučaju lična odluka gospodina Arsenijevića.
Mnogo je bitnije nešto drugo, a to je svakako: kako gospodin Arsenijević procenjuje stanje u srpskim medijima kao i mogućnost da njegov, recimo to otvoreno, kritičan tekst, ugleda svetlost dana u nekom od srpskih medija? Vrlo konkretno, o tome govori i gospodinVučićević, u dva teksta objavljena u beogradskom Presu (Ubediti Srbe da ne veruju svojim očima i Aferim predsedniče). Gospodin Vučičević u jednom od spomenutih tekstova doslovce kaže: ”..poražavajućoj činjenici da su mediji u Srbiji danas kontrolisaniji nego ikada u poslednjih dvadeset godina… i Kada se pogleda dnevna štampa u Srbiji, pogotovo od doba posle donošenja ‘Dinkićevog zakona’ o informisanju (2009), skoro sve novine donose skoro iste vesti, kao da su uređivane iz jednog uređivačkog odbora. Nema ih, ili su retki članci koji kritikuju EU, predsednika države ili premijera ( u stvari premijer nema ni zašta da se kritikuje).” A bilo je i drugih primera, recimo nekadašnje urednice Politike gospođe Ljiljane Smajlović, danas predsednice UNS, kao i mnogih drugih članova redakcije Politike kojisu preko noći ” isčezli” iz medijske sfere.
Toliko o medijskoj slobodi u Srbiji i mogućem objašnjenju: zašto je u Srbiji vrlo verovatno teško ili nemoguće objaviti kritičan tekst o odnosima između Srbije i EU.
Možda je slučajnost, ali teško je izbeći paralelu koja se baš i ne javlja često da književnik (g.Arsenijević) i redoviti član Matice srpske (g.Jovanović), imaju o nekom pitanju barem donekle podudarne stavove. Mada su oba teksta, u samom pristupu i analizi stanja, u kome se nalazi Srbija, dosta različita.
Ali da se pokušamo vratiti Đurđevdanskim izborima i njihovim implikacijama na srpske političke , ekonomske i ostale sfere života. Na samom početku postavlja se pitanje: kakve se promene mogu očekivati od Đurđevdanskih izbora 2012? Pitanje, kao i odgovor, na prvi pogled izgledaju dosta jednostavni. Promene će zavisiti od političke /stranačke opcije kojoj će građani Srbije na pretsojećim izborima dati svoje poverenje. Dobro, to je fraza koja se prosto udomaćila u krugovima političkih analitičara, kada izbegavaju dati konkretan odgovor na neprijatnu prognozu: ko bi mogao odneti pobedu na nekim određenim izborima. Zašto je odgovor o mogućim promenama u srpskom političkom životu, posle održanih Đurđevdanskih izbora, samo na prvi pogled jednostavan? Iz prostog razloga, pošto izborni ishod ne zavisi toliko, i u toj meri, od političkih stranaka koje budu odmerile snage na izborima, nego i od mnogih drugih faktora koji direktno ne budu učestvovali u srpskoj izbornoj trci. Recimo da je jedan od tihznačajnijihfaktora i sticanje kandidature za početakzvaničnih pregovora o pristupanju EU. Sasvim je izvesno, kako je dodeljena kandidatura Srbiji, bila tempirana upravo pre raspisivanje Đurđevdanskih izbora, i to sa jasnom i nedvosmislenom porukom kojoj bi se srpskoj političkoj stranci, na pretstojećim izborima, trebali privoleti srpski birači.
Pogotovo to važi u poslednje vreme, kada su od strane Demokratske stranke gospodina Tadića, postavljena dva ”aksiomatska pravila”, tako sadašnje, kako i svake buduće srpske politike. Ta je politika sadržana u dva slogana: Evropa nema alternativu i Kosovo i Evropa. Nebih želeo ceo kompleks srpsko-evropskih odnosa spustiti na razinu spomenuta dva slogana, sa vrlo jasnim apodiktičnim stavom: kako određeno političko stanovište, uopšte nema alternativu. Radi se naime, o jednom prilično autoritarnom načinu razmišljanja, ako i kada (već) neko ili nešto, u političkom životu, nema alternativu. Na taj su način, tako srpsko biračko telo/javnost, kako i političke stranke svedeni na percepciju, koja nema veze sa demokratskom političkom praksom, proklamovane pogotovo unutar same EU. Što je dosta tugaljivo saznanje do kog se dolazi, upravo pred izbore, o kojima je reč.
Već je spomenut tekst gospodina Jovanovića-Da li je ”deportacija” u mrzovoljnu EU nagrada ilikazna za Srbiju….. u kome su na analitski način date skoro sve komponente: od političkih, ekonomskih, teritorijalnih i ostalih, odnosa između Srbije i EU, kao i mogućih konsekvencija do kojih dolazimo, kada uzmemo u obzir zbir spomenutih komponenti. Moram da priznam da je je taj ”skor” apsolutno negativan za Srbiju, i to u skoro svim pogledima. Ne radi se uopšte o bilo kakvim ideološkim pitanjima koja bi razdvajala Srbiju i EU, nego su to pre svega sasvim pragmatička pitanja, koja, ako ne budu razmatrana vana podiktičkih premisa: Evropa nema alternativu i Kosovo i EU, ne obećavaju povoljan ishod.
Smatram da nije potrebno ponovo potezati pitanje raspoloženja većine članica EU, prema novim proširenjima članstva EU, pogotovo posle bolnog grčkog dužničkog iskustva, kao i svetske ekonomske krize koja je zahvatila i EU.Teško je naime, poverovati da bi EU, u kojoj su dosta uznapredovale dezintegracione tendencije, a već se duže vremena govori o takozvanoj EU ” dve brzine”, što je ustvari eufemizam za buduće podele EU i to: na čvrsto jezgro ekonomski jakih država predvođenih Nemačkom, i evropsku ”periferiju” kojoj se predlaže, i pre lazaksaeura na domaće valute. Znači, velika je iluzija da će EU pretstavljati, u bilo kom smislu ”spas”, za loše vođene privrede, potencijalnih država kandidata za ulazak u EU. Period u kome su se iz evropskih fondova (bilo pristupnihili nekih drugih) finansirale/pomagale zemlje periferije EU (Italija, Grčka, Španija ili Portugal) definitivno je prošlo. U EU zahvaćenoj posledicama svetske ekonomske krize, nema mnogo razumevanja, sem formalnog naravno, za uglavnom prezadužene zemlje periferije EU. Zbog toga je teško verovati da bi Srbija bila upravo suprotan primer, opšteg odnosa razvijenog dela EU, prema periferiji ili evropskom Jugu. Uostalom, treba pogledati u kakvoj se situaciji nalaze susedne zemlje Srbije, a koje su već ušle u EU. Rumunija, Bugarska, Mađarska ali i skorašnja (od iduće godina!) Hrvatska, sve kubure sa prezaduženošću ili se nalaze na samomrubu bankrota (Mađarska). Zaista je teško govoriti o tome, zašto bi Srbija u svome spomenutom pretstavljala izuzetak. U takvom ponašanju EU izuzetno je teško pronaći nešto šta bi mogli proglasiti kao značajnu podršku srpskoj ekonomskoj orientaciji ili politici, i svemu vezanom uz nju. Zbog toga nema nikakve dileme; kakva će biti buduća pregovaračka pozicija (kada do nje uopšte dođe!) Srbije napram EU.
U tom kontekstu nije beznačajno i definisanje Srbije kao države, sa njenim granicama i položajem na tako zvanom Zapadnom Balkanu. EU bez mnogo uvijanja želi od Srbije stvoriti minornu i nemoćnu državicu koja bi u svakom pogledu, zavisila od takve političke orientacije koja se stvara i koja se bude stvarala unutar geostrateške orientacije EU. Nema u svemu tome ni najmanje naznake o ”liderstvu Srbije u regionu”ili sličnim nebulozama. Srbija se sistematski pokušava svesti na beznačajnu državnu tvorevinu koja će uz loše vođenje njenih političkih elita i po mogućnosti sa velikim privrednim teškoćama, u potpunosti zavisiti od dobre volje EU. Međutim to je jedno istorijsko pitanje koje se vekovno provlači kroz odnos Srbije i Evrope, odnosno onih država Evrope koje su u ”rešavanju” tog pitanja, naj zainteresovanije. Ispuštanje ili potcenjivanje tog pitanja, u nekim budućim pregovorima sa EU, bila bi sudbonosna greška. Najbolja ilustracija takvog stanja jeste forsiranje ”neodloživih” pregovora Beograda i Prištine sa jasnom tendencijom na čijoj se strani nalazi EU.
Ako pokušamo danas razmotriti pitanje: kakve sve promene mogu nastupiti posle završenih Đurđevdanskih izbora, onda je odgovor samo jedan. Bilo koja, značajna politička stranka u Srbiji, koja će odneti pobedu na pretstojećim izborima, ništa značajno neće promeniti u dosadašnjem toku političkog i ekonomskog života. Ili je u to veoma teško poverovati.
Rešenje, svakako nisu izbori, sa tom predrasudom treba već jednom rasčistiti. Takođe nema dileme o tome; može li i treba Srbija kao država preokrenuti negativni politički a pogotovo privredni trend u kome se nalazi. Smatramo da takav preokret Srbija (ali ne Preokret gospodina Čedomira Jovanovića!) mora učiniti, i to što pre. Problem su predstavnici političkih elita koncentrisani u srpskim političkim strankama. Pošto između srpskih političkih stranaka više ne postoje neke ”značajne ideološke razlike”, izuzeci su marginalne političke stranke, pa se razlike svode na čuveni Lacanov ”narcisizam malih razlika”. Većina srpskih političara, jednostavnonije dorasla, istorijskom trenutku u kome se Srbija danas nalazi. Zašto se to desilo već je drugo pitanje, koje bi iziskivalo jednu dublju i svestranu analizu. Ako je za utehu, situacija nije mnogo bolja, skoro ni u jednoj od nekadašnjih jugoslavenskih republika. Zbog toga se moramo saglasiti sa konstatacijom gospodina Arsenijevića iz teksta Većina Srba najradije bi da pobijedi nitko: ”Srbija je ove 2012.godine, pred nove parlamentarne izbore, jedno dezorijentisano društvo kojim vlada arogantna, iznenađujuće autoritarna i sama sebi posvećena politička mafija, a reči ”političar”, ”poslovni tajkun” i ”medijski magnat” danas i ovde su praktično postale sinonimi.”
Ljubljana, datum objave: 28.3.2012
Korišteni izvori:
Da li je ”deportacija” u mrzovoljnu EU nagrada ilikazna za Srbiju? Miroslav N. Jovanović-Nova Srpska PolitičkaMisao-1.3.2012.
Aferim, predsedniče! Dragan J. Vučičević-Press-18.6.2011.
Ubediti Srbe da ne veruju svojim očima-Dragan J.Vučičević-Press-13.11.2010
Većina Srba najradije bi da pobijedi-nitko-Vladimir Arsenijević- Jutarnji list- 18.3.2012
