Dnevne novine, odavno novinarske polovine, ne zastajkuju da svojim naslovima i tekstovima ,,osramote,, mladog dečaka koji je vršio nuždu na Trgu republike, pa još piše u jednom novinarskom tekstu ,,…kad je tačno ispred Konja na Trgu republike svukao pantalone…,,.
Istina, ,,primitivna,, nužda uvek ružna. Ja, poluprimitivna, ne mogu da razlučim, da li je spomenik na Trgu republike podignut Konju (kako je napisano ,,…ispred Konja na Trgu…,, i konj napisan velikim slovom) ili Knezu Mihailu? I, lokatori ,,pravde i morala,, koga tu vide kao konja u postavljenoj sklupturi na Trgu republike, uspomenu na slovesno i beslovesno biće?, Kneza i(li) njegovog konja? U svom poluprimitivizmu, uvek sam mislila da se spomenici podižu na groblju, spomen ploče na grobnicama, a da su na trgovima sklupture ili biste. A eto, novinari obaveštavaju o neprimernoj dečačkoj nuždi ispred spomenika Kneza Mihaila, pa dalje u tekstu, izbace Kneza a napišu ,,…ispred Konja na Trgu…,,. I da li će sada novinar platiti kaznu, ili primiti opomenu, što je dvosmislenim rečima pravio permutaciju u opisu spomenika, pa je u naslovu spomenik Kneza a u tekstu spomenik Konja?
Dečak mirno obavlja svoju fiziološku potrebu, koja kada primora ne pita da li si na Trgu ili ne, i baš na tom Trgu svedoči da je dostojan narodne izreke ,,U muci se vide junaci,,. I baš pred tim zgranutim prolaznicima, fotosnimateljima, dečak svedoči da je dorastao svojim junaštvom da se muci suprotstavi. Bez straha muku baca dalje od (iz) sebe.
Ti revnosni, a zgranuti, prolaznici, novinari, koji su se posvetili ovako VAŽNOJ problematici debelog crava jednog dečaka, ne žele da iz njihove zgranutosti izadje podignuta pesnica, udruženo podignuta, protiv nasilja nad decom. Da li njihova zgranutost postavlja sebi pitanje, koliko zlostavljane dece, u muci straha, dok trpi nasilje, po nekoliko puta ispusti i malu i veliku nuždu iz sebe? Ili ih se to ne tiče jer se ta fiziološka nužda obavlja iza zatvorenih vrata a ne na Trgu kod ,,konja,,? Istina, donet je Zakon protiv fiziološke potrebe na javnom mestu, odredjene I kazne, verujem da će uskoro doći na red da se mesto sitnine godina zbog nasilja nad decom, odredi doživotna robija, i tako ta majušna bića sačuvaju strašnog nasilja u kojem iz njih ne izlazi samo mala I velika nužda, već I krici I vapaji, a malena bića, tvorci Zakona o dečijoj zaštiti, ne stižu da vide od izmeta koji je izašao iz mnoštva bezakonja nad Srbijom, kao što ni čovek u šumi, od mnoštva drveća šumu ne vidi.
Donet je Zakon o kažnjavanju zbog nužde na javnom mestu, i to u rasponu novčane kazne od 2.500 din. do 5.000 dinara. U svom poluprimitivizmu, bez želje da se tačnim podatcima upustim u taj Zakon protiv nužde kad pritisne, predpostavljam da je kazna od 2.500 din. za malu nuždu i kazna od 5.000 din. za veliku nuždu. Ali, da li je to pravedna procena kazne u ovako besprekorno, pravdom ,,ispunjenoj,, Srbiji? Možda neko kraće vrši malu i veliku nuždu, a neko duže?
Zar nije pravednije, da se u ovako ,,pravednoj,, državi, odredi služba, i ujedno mogućnost nove službe gde će se zapošljavati stranačke pristalice, lojalni aminovanju, da se meri dužina mokrenja i dužina tereta debelog creva, pa sprem litraže i gramaže da se odredi i novčani iznos kaze?
Jer ako je karatna (zlatarska) vrednost političara koji osmišljenim zakonima brinu o Srbiji i njenim gradjanima, dopustila da broj drogirane dece godinama raste po svim trgovima, lepih srpskih gradova, onda tom istom brižnom vrednosti moraju i da izmere fiziološki teret pre nego izreknu visinu novčane kazne. Bar moj poluprimitivizam smatra da srpski političari, poput Pilata, donetim zakonima, propisima, treba ,,časno,, da operu ruke pred istinom da je od nekog (ipak) potekla ta srpska nekultura.
A, koliko znam, narod je samo glasačka raja, i više od toga se ne pita, pa kako se ne pitaju tako ne odlučuju ni o stepenu kulture i nekulture, koja od raspada Jugoslavije nekulturno hara Srbijom. I ono malo što znam, da li sam bunikom opijena umislila, ili sam zaistinu videla, da se naši političari ,,lepom,, retorikom časte u skupštinskim klupama, ispred TV kamera, da raširenih krila, ogromnom brzinom voze sa sedišta svojih udobnih (konja) limuzina i ni jedno pero sa svojih krila ne izgube kada neko drugi gubi život pod točkovima njihovih (konja) limuzina. Još i to znam, da naši vrsni političari ,,moralom,, biraju sredstva kako će što ,,humanije,, jedni drugima skinuti glavu da bi jači došao na vlast. Idem koracima dalje po svom sećanju i zastajem pred TV emisijama koje je politička elita, od raspada Jugoslavije, pružila ,,edukativno,, svom narodu kroz, Pink, Grand, ,,umetnički,, šund, zatim rijaliti šovove (što bi rekao, ,,edukativni,, lik, Ekrem Jevrić), velikog brata (ne umem ovo da pišem velikim slovom), Farmu, Trenutak istine (moralna (najmorbidnija) emisija), Preljubnike (TV Pink, horor kulture (primitivizma))…tražim oproštaj što nemam snage u poluprimitivizmu svog uma, da navedem sve kulturne bahanalije političke elite po partijima i jaslenim slavljima (iz kase srpskog budžeta).
U svom poliprimitivizmu se pitam, ko je smeo od Episkopa Porfirija da ,,sakrije,, istinu (jer taj zavetnik Bogu je predsednik Saveta RRA) kakve crtane filmove gledaju deca na skoro svim TV kanalima za decu. Filmovi (crtani) sa likovima nakaza, demona u obliku nakaznih ,,junaka,, i sve u edukaciji da si junak samo ako ubiješ, bližnjeg mačem probodeš. Mesto mekih glasova i tople muzike, iz Diznijevih crtanih filmova, ovi demokratiji deteta, pruženi crtani filmovi, ispunjeni su samo zastrašujućom muzikom i još strašnijim kricima komuniciranja filmsih ,,junaka,,.
Mom poluprimitivizmu nije jasno, kako danas da promenim sebe i da prihvatim, da ne bih bila Zakonom opečena, da danas nije (više) prirodno voleti suprotan pol i biti zapanjen pred javnom ljubavi istopolnih parova, kada me gen predaka i vaspitanje oca, pa i Tvorca svih nas, učilo da mi za ljubav pripada suprotan pol. Kada su mi nad glavama dece padale granate 19 ,,ljubljenih,, zemalja, u liku milosrdnog ,,andjela,, (ni ovo ne umem napisati velikim slovom), ni jedan kordon policije nije mi čuvao decu, a danas čuvaju ,,decu,, istopolne ljubavi. I pitam se u svom poluprimitivizmu, da li se neko od zapanjenih na prizor dečaka koji vrši nuždu kod ,,konja,, na Trgu, zapitao, da li je taj dečak učinio nuždu u pelene u trenutku detonacije koja je svojim zvukom razorila njegov miran san i dečije nepojimanje kulture (zla)? I ako jeste, ko će platiti tu novčanu kaznu, zbog te iznudjene nužde (fiziološko-srahovne)?
Idem dalje u svom poluprimitivizmu pa mi nije jasno, zašto ljudi ,,bezveze,, učine suicid jer su nekada proterani sa ognjišta, jer im je nekada negde u tom poprištu ludila balkanskog naroda, ubijeno dete, presečena žila kucalica, odsečena mogućnost potomstva. Padaju u očaj jer su ostali bez matičnog broja u sada zasebnim republikama (pardon državama), nekada zajedničke nam države, žele pre u smrt nego da sramno žive pred istinom otetog im prava na zaposlenje, dostojanstven život (srpskog domaćina), a ne vide da politička država o njima brine i ne dopušta da se debelo crevo istovari ni na jednom trgu, ni pred jednim ,,konjem,, i ne dopuštaju da debelo crevo pravi odstupnicu pred stolicom (velikom nuždom), kao što ni oni, naši mili i brižni političari, hrabro i odlučno, ne prave odstupnicu pred svojom stolicom (kabinetskom foteljom).
Svom poluprimitivizmu bih sada udarila šamar, zašto sam danima bila nemoćna u postelji pred martovskim prizorom, kada su se tako ,,nežno,, (s)kidali krstovi, oltari, ikone, palile ,,primitivne,, gradjevine jednog srpskog postojanja (SVETINJE) i pitala se gde je naša vlast da to spreči, da zaštiti kolevku (Kosovo) srpskog rodjenja, a sada postidjena pred tim pitanjem stojim i ,,molim,, tu srpsku vlast da mi ,,oprosti,, što sam sumnjala u njihovo junaštvo, jer oni ustaše protiv primitivizma najvećeg stepena i zakonom pripretili debelom crevu, fiziološkoj potrebi koja ne pita za mesto i vreme. I pred tim zakonom protiv ,,izmeta,, najnižeg stepena ljudske radnje, više ne treba da se pitam ko je pozajmio (oteo) od Srba državu i kosovsku kolevku. I kako sme jedan dečak da kaki ispod ,,konja,, na Trgu republike, kada deca iz srpskih, kosovskih enklava to ne čine ni u svojim toaletima? I evo, u mom poluprimitivizmu novo pitanje, zašto ta deca iz kosovskih enklava ne prazne svoje debelo crevo ni u svojim toaletima? Nije valjda da hranu nemaju da unesu u svoja usta i da ona prirodom tela ode gde treba, i izadje što telu ne treba? Ili, možda je globalnim napretkom (globalizacijom čovečanstva) postignuto da deca iz kosovskih enklava više nemaju ni jednu nuždu, pa ni fiziološku…sve nužno im odavno pozajmljeno (oteto)?
Moram izaći iz pisanja, završiti ga, pobeći od svog poluprimitivizma, jer nikako ne mogu spoznati logikom o pravdi (koju svako slovesno biće u sebi nosi, ako želi da vidi to što nosi), kako se mogla odrediti novčana kazna od 2.500 din. do 5.000 din. kada ni u jednom članu zabrane ne stoji da su odredjeni veštaci, čiji je zadatak da izvrše veštačenje debelog creva, znači zavire u tu ,,sramotu,, da bi utvrdili (po pravdi) da li je to debelo crevo na analnom otvoru popustilo zbog nužde (koja sama uzima zakon u ruke kada muka pritisne) ili je to učinilo da bi osramotilo (ne)osramoćenu Srbiju, i umanjilo veličinu ,,konja,, pred kojim se jedan dečak oslobodio nužde.
E moja Srbijo, ko to kaže, ko to laže, da su u tebi bezakonja mala, učinjena od vlastele, ,,ukrasa,, tvog ,,postojanja,, pred kojim tvoj narod unezvereno ne zna gde mu je zadnjca, a gde glava, pa im izdanak smelo pokazuje guzu na Trgu Republike pod ,,spomenikom,, Konja i tom malom zadnjicom ,,kaže,,…,,Tata, ne boj se pred mukom, u muci se vide junaci…pokaki se tata na svakom Trgu ako potreba svoje traži, jer su ti ga preci omogućili. Ti imaš pravo to da učiniš, ostao si veran precima. Zato si raja, a ne vlastela,,…
Da su deca uzela stvar u svoje ruke, i nama, našem kukavičluku se vraćaju kao bumerang, pokazuje i smirena radnja dečaka pred očima zgranutih ,,pravednika,, staratelja budućnosti te iste dece, pa i ovog dečaka kome se preti zbog ,,primitivizma,, kaznom od 2.500 din. do 5.000 dinara, i da niko nije napisao, da kaznu treba da ,,plate,, roditelji, ne dečak, jer dete još nema svoju ličnu kartu, onu što ponosno na sebi nosi bezimeni kip sa zgrade Vlade Republike Srbije u Nemanjinoj ulici.
I da, moram da pitam, šta ću, takav mi poluprimitivizam, zašto je taj kip bezimen? Da li su krivi zidari koji su se ,,umorni,, vratili u svoje lože i zaboravili kipu ime da daju, po srpskom običaju kuma da nadju, ili zgradu i kip nisu stvorili srpski zidari, žuljevitim dlanovima, pa nisu imali pravo da ga nazovu Luka? I ako se ne zove Luka, da se možda ne zove Lucifer?, da možda nije učinjena nepravda tom kipu, pa bezimen stoji na srpskim ličnim kartama i ne zna ko mu je tata?, i ko će za tu veliku nuždu (da ne kažem po srpskom, sr.nju) platiti novčanu (moralno, patriotsko-otadžbinsku, predačku) kaznu?
E moja Srbijo, ko to kaže, ko to laže, da u tebi nisu rešeni svi problemi, pa i donet Zakon protiv ljudske nužde (fiziološke muke)?, ali veruj, ljubljena Srbijo, tu te niko ne laže, još nije donet zakon protiv sr.nja onih koji te ka Titaniku zaranjaju.
A ti dete, smeli dečače, što se ,,konja,, ne plašiš, pa belu guzu od prolaznika ne skrivaš, svojoj majci živi na dugo ljeta i ponos. Možda tvoja nužda, probudi patriotsku nuždu u omamljenoj (grkim snom zaspaloj) srpskoj raji.?
Z.D
