Biografija
Zovem se Biljana Minić. Da bih ispunila želju roditeljima i postala „gospođa s fiksnim radnim vremenom“, studirala računovodstvo i finansije u Novom Sadu. I – nisam postala gospođa već obična devojka koju reči jure i traže da budu zapisane.
Objavila sam zbirku poezije „Srećan sam ko malo dete“.
Uskoro iz štampe izlazi moj prvi roman pod nazivom „Mislila sam da je svet jabuka“.
Dobila sam nagradu na međunarodnom književnom konkursu Antonio Mario Romanello za pesmu „Nemoj da se bojiš“.
Nagradu na konkursu Slobodna tema 2020. za pesmu „Ne možeš prevariti ljude“.
Objavljivala sam pesme u zbirkama poezije „Mladi dolaze“ (Udruženje književnika Srbije), „Umno“ (Književna zajednica Jugoslavije), „Ulaznica“ (Gradska biblioteka Zrenjanin), „Ravnicom raspevano“ (Kulturni centar Zrenjanin).
Neke pesme su prevedene na bengalski, engleski i italijanski jezik.
Volim jutra, plazma tortu i iznad svega – dobre ljude.
Oduševljen tobom
Evo sad ću ti reći pred svima
ovde, napokon, i pred milim Bogom
ono što odavno o meni znaju
ja sam, nekako, oduševljen tobom.
Uzmem da pišem prozu i pesme
okružen knjigama i svojom sobom,
tu srce glupo priznati sve sme
oduševljen sam, oduševljen tobom.
Klizim ka kiši, idem ka vetru,
ali te svuda NOSAM sa sobom,
ponekad i psi za mnom laju
koliko sam, eto, oduševljen tobom.
Stavljam ruke u džepove šuplje
da bi te tako zaboraviti mogo,
ali izgledam sve gluplje i gluplje
što sam toliko oduševljen tobom.
Kud da se vratim, gde da se denem?
Sâm sam sada pred životnom probom.
Da li će išta biti od mene,
ili ću živeti oduševljen tobom?
Ne možeš prevariti ljude
Tačno se zna ko je ko,
ono što jeste i što će da bude.
U svakome leži njegovo SVO,
teško da možeš prevariti ljude.
U drugima vidiš ono što radiš,
fazonima zoveš nečiju bedu.
Da li ćeš posle da se vadiš
da „nisi znao“ kad budeš na redu?
„Tako“ si uzeo nečije tuđe
političare gledaš, pa nisi kriv.
Pogaziš svakog ko proba da uđe
i da ti kaže – to si ti živ.
Zato se praviš da ne postojiš,
drugima trpaš ono što jesi.
Da li se samo plašiš i bojiš
svega što može da ti se desi?
Sa polovinom svojom klimaš sebi,
ismevaš one što dobro te znaju.
Kad nestane njega, imaš li gde bi?
Jesi li bliži padu ili raju?
Čamac je svet, veslo je tvoje
da odlučiš jesi li leptir il crv?
Gledaš li u one što se gnoje
ili ćeš deci proprati krv?
Tačno ćeš znati kada to bude
doći će postupci da ti sude,
padaće ti na pamet misli lude
ali ćeš ćutati da prevariš ljude.
Stavićeš masku nek iznutra lije
baš te briga, neka se stide.
Pravićeš se da ništa bilo nije,
jer nema drugih koji će da vide.
Dobro je ipak što zna svako
da ima ljudi nije im lako,
al često traže i zašto i kako…
Hvala ti Bože što ti sa mnom TAKO.
Šetači
Ustanem noću, bdijem na straži
za sve one što mokri se bude,
što traže istinu umesto laži
tamo gde greškom očekuju ljude.
Savesti spirači tad grabe snove
dok danju šetaju po mojoj duši,
za spiranje svaki trenutak love
dok mi ko zrikavci zvižde u uši.
Lebde nad zemljom ko dusi pali
i plove mirno u svoju luku
baš zato što su se olakšali
češući savest o moju muku.
Nikad im dosta pražnjenja kletog,
istresu mi sve što sobom vuku
dok tako bezbrižni putuju svetom
oni što treba da pruže ruku.
Sve moje rane, njima su teške
teže no meni, prirodno – zna se,
neće da gledaju kako idem peške
„mimo svog naroda“ mimo mase.
Pozovu tako da savest speru
kad se uprpe što mnogi me vole,
pa se sve više i više deru
kako ih moji postupci bole.
I eto zbog toga ne spavam često
što me toliko guraju dole
oni što imali su svoje mesto
i što su trebali da me vole.
Ustanem tako, bdijem na straži
gledam u zvezde, putujem peške,
tražim istinu umesto laži
očekujem ljude nalazim greške.
Autor Biljana Minić
