Pođimo najpre od sasvim suvoparnih brojki i činjenica, a nešto kasnije bi mogli da se i ”veselimo” i ”radujemo” oko toga, šta nam suvoparne i sasvim ogoljene brojke kazuju. Prema pisanju ljubljanskog dnevnika Delo (16.1.2012) Slovenija je u Srbiju investirala 1,6 milijarde evra (Slovenija je v Srbijo investirala 1,6 miljarde evrov). Da smo još precizniji to je svota koju je Slovenija investirala u Srbiju u vremenskom periodu od deset godina. Takođe, prema rečima slovenačkog ambasadora u Srbiji, gospodina Franca Buta, Sloveniju spomenuta svota od 1,6 milijardi evra svrstava među među pet najznačajnijih investitora u Srbiji, a ako to posmatramo iz ugla veličine zemlje, onda je Slovenija daleko najveći investitor u Srbiji. Gospodin But, tom se prilikom osvrnuo i na srpske investicije u Sloveniji i izrazio svoje oduševljenje, nad srpskim ulaganjima u Sloveniji koja iznose, reci i piši, 100 milijona evra, a uglavnom se odnose na ulaganja srpske firme Nektar u Fruktal iz Ajdovščine.
Srbija u Sloveniju najviše izvozi: aluminij, delove za motorna vozila, ulje, papir i karton. U suprotnom pravcu, znaći iz Slovenije u Srbiju, najviše se izvozi: mašine za pranje veša, zamrzivače, frižidere, kompresore, aparate za domaćinstvo, i nečete verovati, kobasice. Največe slovenačke investicije u Srbiji su prema podacima Privredne komore Srbije: Merkator u Beogradu i Novom Sadu, Helios u Gornjem Milanovcu, Gorenje u Valjevu i Staroj Pazovi, levaonica u Cimosa u Kikindi i ostalo. I za sam kraj, u Srbiji je registrovanih oko 1500 slovenačkih preduzeča i predstavništva, a aktivnih je oko 500. Prilikom nabrajanja svih spomenutih podataka, otvaraju se mnoga pitanja i nedoumice. Kao prvo, i bez nekog dubljeg i konciznog poznavanja ekonomskih teorija, kretanja, uspona i padova ili kriza, provalija koja zjapi između slovenačkih 1,6 milijardi i skromnih srpskih 100 milijona evra, ako govorimo o investicijama, isuviše je velika da bi se moglo preći preko te dimenzije koja zadire, i u neka druga područja, a ne samo, ekonomska. Mada Ambasada Republike Srbije u Sloveniji, na svojo internetnoj stranici, pruža veoma ”sveže” podatke, o spoljnotrgovinskoj razmeni između Slovenije i Srbije, recimo bavi se periodom razmene od 2002. do 2007.godine. Ipak, i spomenuti podaci, izuzetno nadopunjuju, sliku i podatke o slovenačkim investicijama u Srbiji, i obrnuto, srpskim u Sloveniji. Radi se o krupnim pitanjima koja bi iziskivala jednu dublju i svestranu analizu. Stručni saradnici Ambasade Republike Srbije, verovatno iz one famozne kvote ekonomskih stručnjaka i ”eksperta” koja je instalirana u vremeTadićevog vakta, širom sveta, jedan tako značajan deficit robne razmene, likvidiraju, reci i piši, za 2007.godinu sa 4 rečenice, i za 2008.godinu takođe sa 4 rečenice. Deficit spoljnotrgovinske razmene, između Srbije i Slovenije, za godinu 2007. iznosio je 294,4 milijona dolara, a za prvih sedam meseci 2008.godine, iznosio je 67 milijona dolara. Naravno da se postavlja pitanje: a gde se nalaze podaci spoljnotrgovinske razmene za preostatak 2008.godine, za 2009.godinu, za 2010.godinu, za 2011.godinu i za dobar deo 2012.godine? Vrlo verovatno bi trebalo te podatke potražiti, ili u Privrednoj komori Srbije, nadležnim ministarstvima ili Statističkom birou Republike Srbije.
U međuvremenu se u Srbiji promenila vlast, pa su se u srpskoj javnosti pojavile i opravdane sumnje u svrsishodnost rada, spomenutih ”eksperata”, razaslanih na sve strane sveta. Bilo kako bilo, obe provalije, kako investicijska, tako i spoljnotrgovinska, koje ”spajaju”, dve prijateljske zemlje, imaju naravno i svoja tumaćenja. Recimo sa rezultatima koji proizlaze iz spomenutih brojki, mogu u Sloveniji biti sasvim zadovoljni. Kompletna slika govori da, slovenački privrednici, menadžeri i ostali, potpomognuti državnim birokratama, mogu biti, barem što se tiče Srbije, u potpunosti zadovoljni. I da se razumemo, uopšte ne treba kriviti Slovence da su oni iskopali spomenute dve provalije. Ne, zasluga je to nesposobnih, pre svega političkih elita, u zemlji Srbiji. U evropskim, i svetskim političkim prilikama, srpske su političke i privredne elite, potpuno nekonkurentne i nekompetentne. Ako tome dodamo i reč koruptivne, onda je slika, potpuna. Ali da se samo za čas vratimo na podatke, iznete na početku ovog teksta. Pada u oči podatak da je u Srbiji registrovanih 1500 slovenačkih preduzeča i predstavništva, od kojih je aktivnih 500. Zar to nije, obzirom na visinu slovenačkih investicija, malo neobično i zapanjujuče? Pa valjda su ta ista preduzeča i predstavništva, nosioci spomenute 1,6 milijarde evra, uložene u Srbiju ili možemo zaključiti da Slovenci mogu svoj investicijski projekat, uz formalnu brojku od 1500 privrednih subjekata, sasvim solidno obaviti i sa 500 preduzeča i predstavništva? Mašala, Slovenci, treba Vam skinuti kapu! Ali moramo se i sasvim ozbiljno upitati, a šta to onda radi u zemlji Srbiji, ostatak od 1000 preduzeča i predstavništva? Jeste, sasvim sam ispustio iz vida, unapređuju saradnju između Srbije i Slovenije. Polazim od konstatacije da je brojka od 1,6 milijarde evra slovenačkih investicija u Srbiji, obzirom na krizna vremena i sve ostalo, jedna respektibilna svota novca, o kojoj itekako treba voditi računa, barem kada se radi o zemlji Srbiji. Na stranu, koliko to Srbija ima konkretne i opipljive koristi od tih investicija, koliko su slovenački investitori kroz te investicije otvorili novih radnih mesta, uneli novih tehnologija ili je to možda ona klasična shema: jeftina i relativno obučena radna snaga u koju se isplati investirati, pogotovo ako u tome obilato pomaže srpska država na svim nivoima. Sasvim je jasno da Slovenci u Srbiju ne ulažu svoj kapital, zbog ”tradicionalno dobrih odnosa” ili ” poznavanja srpskog tržišta i potreba srpskih potrošača”, nego zbog profita. Nije to nikakvo otkriće, još manje stvar za osudu, to je jedino zahtev da se prestane sa eufemizmima sakrivati, političke i privredne promašaje srpskih elita. Slovenci su to shvatili, Srbi očito, još ne.
Međutim da bi se bolje snalazili u tim i takvim, srpsko-slovenačkim otnošenijima, treba pogledati i jednu aferu koja ovih danas potresa srpsku javnost. To je afera u vezi bivšeg ministra životne sredine i prostornog planiranja, u vladi Borisa Tadića, gospodina Olivera Dulića. Nas gospodin Oliver Dulić, ne zanima toliko kao bivši ministar u vladi Borisa Tadića ili nedaj bože u vezi vrtloga političkih previranja, bilo u Demokratskoj stranci, ili uopšte srpskoj političkoj sceni. Tu ocenu političkog rada i dostignuća gospodina Dulića, daće po svoj prilici nadležni srpski organi, i to zaista nije naša stvar. Mi se držimo pravila koje važi u pravno uređenim državama: da čovek, građanin, znaći gospodin Dulić, nikako nije kriv, za bilo šta, dok mu krivda nije dokazana! Sve ostalo ide u red nagađanja i hipoteza, sa kojima može i mora biti upoznata javnost, pre svega preko medija. Ustvari to je i jedina prava sfera delovanja medija u svetu kojim vlada kapital, a ne ideologije, kako smo bili dosada naviknuti. Nema smisla, pridavati preveliku pažnju, novinskim naslovima kao što su: Dulić uhvaćen na granici u autu punom para! Ili Kurir raskrinkao sve afere Olivera Dulića ili Dulić: Reči ću kome sam iz DS davao pare ili Dulić će na prevaru uzeti 20 miliona evra? Ili izjava Borisa Tadića: Takvi kao Dulić, uništili su DS itd, itd….(svi naslovi tekstova uzeti su iz Kurira!). Svi nabrojani naslovi tekstova uzetih iz Kurira, naravno ništa ne govore o krivici gospodina Dulića, kao što smo već ustanovili, to su tek indici, o kojima će procenu, verovatno dati istražni organi i sud. Barem nas tako ubeđuje, potpredsednik srpske vlade gospodin Aleksandar Vučić, i to ne samo u slučaju gospodina Dulića. Nas ustvari zanima sledeće. Možemo li slučaj bivšeg ministra Dulića uzeti kao obrazac ponašanja, obzirom na mnoge elemente koji se javljaju, srpsko-slovenačkih, hajde da ih hrabro nazovemo, privrednih odnosa? Ili bi možda trebalo, i sa takvim pitanjem sačekati toliko vremena da istražni organi, tako u Srbiji, i u Sloveniji, počnu sa svojim radom, dosada ih je naime u tome sprečavao poslanički imunitet na koga se pozivao gospodin Dulić. Što je u svakom slučaju, i simptomatično, i ne govori baš u prilog moralnog integriteta aktualnih srpskih političara, kao što ne govori u prilog medijskoj situaciji u Srbiji, pošto se slučajem gospodina Dulića, pretežno bavi tkz. ”žuta štampa”, međutim tkzv. ”ozbiljna štampa”, još zasada nije prozborila o toj temi. Verovatno shvatate da korištenje znakova navoda, u slučaju žute i ozbiljne štampe u Srbiji, ne znaći nikakvu medijsku diferencijaciju, nego ustvari poražavajući zaključak da tkzv ”žuta štampa”, unatoč svim manipulacijama, manama i pozadinama, ima hrabrosti da se uhvati u koštac sa stvarnim problemima, a ”ozbiljna štampa” (šta je to već danas!) mudro ćuti. Interesantna je takođe primetna razlika između izveštavanja o slučaju gospodina Dulića, u srpskoj, i u slovenačkoj štampi. Slovenačka štampa, tu mislim pre svega na dnevnik Finance, vrlo oskudno i sa dozom rezerve, izveštava, o slučaju gospodina Dulića. Verovatno da se nebi dovodilo u pitanje posao, kojeg je gospodin Dulić, osigurao slovenačkoj firmi Nuba. Kada smo govorili, na početku teksta, o strukturi robne razmene, između Srbije i Slovenije, onda treba konstatovati da i struktura, te i takve robne razmene, mnogo govori o tehnološkoj razini, i jedne i druge strane, time da je slovenačka, struktura ipak mnogo povoljnija od srpske. Sem naravno slovenačkih kobasica za kojima (očito) vape srpski potrošači.
Slučaj sa slovenačkom firmom Nuba, u tehnološkom smislu, bitno se razlikuje od slovenačkih suvomesnatih akvizicija ili frižidera, za srpsko tržište. Nuba je firma, prema pisanju dnevnika Finance, koju financira Faktor banka i ima u Srbiji filijalu Targo Telekom. Vlasnici Nube su gospoda Rasto Tomažič i Patrik Ceglar. Finance takođe prenose i sledeće referencije o firmi Nuba. Firma nema zaposlenih i poslednjih godina postiže minimalne prihode. Prema najnovijim podacima ima dugoročni zajam od Faktor banke u visini 29 milijona evra. Najveći vlasnik Faktor banke je grupa AHC. Nuba ima u Srbiji filijalu Targo Telekom koja posluje od 2009.godine i u Srbiji je gradila optičku mrežu. Interesantan je takođe podatak da Targa Telekom zapošljava 20 ljudi, i da je od svog osnivanja, tek prošle godine prvi put ispostavila dobit. U Targi Telekomu tvrde da su u Srbiji poslovali u skladu sa srpskim zakonima, kao i da su u Srbiji platili porez u visini 3 milijona evra. Finance takođe navode da se za kupovinu Nube interesuju u Telekomu Slovenije, a kupovina iste se procenjuje na 50 milijona evra. Postavljanje optičkog kabla, koji omogućava velik protok prenosa informacija u IT sferi, sigurno je posao koji iziskuje nešto više, i struke, i garancija, i finansijskih sredstava od onih koji je u stanju obezbediti Nuba. Ne treba biti preterano mudar i konstatovati da je postavljanje optičkog kabla ustvari značajna informacijska kićma jedne zemlje, od kvaliteta koje zavisi mnogo što šta, kao naprimer budući tehnološki razvoj Srbije. Da li je slovenačka firma Nuba ili Targa Telekom, sa 20 zaposlenih i zajmom ili kapitalom od 29 milijona evra, dovoljna garancija da će njihova informacijska kićma, ubuduće moći izdržati sve potrebe koje se budu, shodno potrebama sigurno javile u Srbiji? Da li je trebalo izgradnju i postavljanje optičkog kabla prepustiti jedino ministarstvu prostornog planiranja i gospodinu Duliću, ili bi tu trebala svoj udeo i stručno mišljenje dati i neke druge institucije, to je pitanje koje će morati rasčistiti nadležni srpski organi. Sasvim je posebna priča, kako je tako mala firma, kao što je Nuba dobila dozvolu za gradnju optičnog kabla, pošto za dobijanje posla nije raspisan javni tender itd, itd? Kakve su sve igre odigrane prilikom dodeljivanja građevinskih dozvola, takođe ostaje pitanje za nadležne organe, a da je Nuba, u poređenju, sa ostalim firmama, koje su bile zainteresovane za izgradnju, bila u priviligovanom položaju, svakako je činjenica.
Međutim, vratimo se našem osnovnom pitanju kojeg smo postavili: da li možemo ponašanje bivšeg ministra prostornog planiranja gospodina Olivera Dulića, u slučaju slovenačke firme Nuba, prihvatiti kao poticajni model privredne saradnje, između Srbije i Slovenije ili je to možda samo trivijalna operacija koja ima i nešto drugačije ime? Sudeći prema svoti od 1,6 milijarde evra slovenačkih investicija u Srbiji, mislim da je pitanje kog postavljamo, vrlo ozbiljno, i da država Slovenija ne može biti sasvim indiferentna prema načinu, kako njeni građani, u nekoj drugoj zemlji, recimo Srbiji, koja je očito jedna od glavnih slovenačkih investicijskih meta, sklapaju svoje poslove. Nemojte mi reči da se slovenačka država nikako ne sme mešati u poslove privatnog kapitala i da je u takvim slučajevima nemoćna.
Mislim da bi Slovenija morala itekako biti zainteresovana da svoje investicije, u trećim državama, organizuje i prilagodi na način koji neće nanositi štetu njenim dugoročnim privrednim interesima. Ako procenjujemo spomenutih 1,6 milijardi slovenačkih investicija u Srbiji, onda od raspleta slučaja gospodina Dulića, kao i mnogih drugih, zavisi i sudbina nekih budućih slovenačkih investicija. Što je svakako jedno ozbiljno i otvoreno pitanje.
M.V.
