Udruženje Srpskih Književnika Slovenije – SVE SRPSKE ELITE I DIJASPORA

SVE SRPSKE ELITE I DIJASPORA

okt 08, 2011

Pripremio: prof. Ranko Mirjanić

Cilj ovog teksta je bavljenje odnosom između srpske dijaspore i svih onih segmenata današnjeg srpskog društva koje bi prema poznatim definicijama trebali da pretstavljaju elitu srpskog društva. Mada sam takođe svestan da je sam pojam elite dinamičan pojam i prema tome, kao i mnogi drugi, podložan promenama. Ako prihvatimo, kako elitu definiše, recimo razne enciklopedije (Enciklopedija Britanika ili Vikipedija) ili možda neke njima slične, možemo slobodno ustanoviti kako su mnoga svojstva koja su spomenuta kao određenje pojma elite, primenjiva i na današnje srpske prilike. Ne želim pri tome naravno prejudicirati kao isključive, jedino političke strukture, pošto iste čine sastavni deo pojma elite ali iste nisu jedina komponenta koju možemo primeniti. Treba shvatiti, kako je politička komponenta, mada značajna i često prenaglašena, samo jedna od mnogih koje čine sam pojam elite. ” Danas se pojam elita upotrebljava u širem značenju i zauzima jedno od centralnih mesta u savremenim teorijama o strukturi i dinamici društava, pa su se razvile i tkz. Elitističke teorije o društvu (Rajt Mils, Elita vlasti). Ovde se pojam elite upotrebljava da se njime označi vrhuška društva-grupa ljudi koja donosi značajne odluke, ili propušta da ih donese, što zadire u interese svih pripadnika tog društva…” (Vikipedija)

I nešto dalje.

”Tehničkoj ili tehnokratskoj eliti pripada grupa vrhunskih stručnjaka koja, zbog monopolističkog položaja, nameće stavove i rešenja o regulisanju društvenih odnosa na način kako to odgovara toj povlaštenoj grupi-daje se prednost sredstvima nad ciljem. Ovde spadaju razne monopolističke grupe poznate pod pojmovima birokratija i tehnokratija. Govori se i o eliti lokalnog društva koju sačinjavaju lokalni rukovodioci. Ta grupa donosi ili u značajnijoj meri utiče na donošenje odluka od značaja za lokalno društvo. …” (Vikipedija)

I još.

”Suština elitističkih teorija o dinamičnoj strukturi društva izražava se u sledećem:

1. Društvo je sastavljeno od elita i ne-elita (ljudi koji vladaju i ljudi kojima se vlada), a ravnoteža se održava delovanjem kontra-elita (opozicije), kao grupa koje se bore za vlast. U oštrijim konfliktima dolazi do masovnih štrajkova, socijalnih i političkih pobuna i protesta, pa i do građanskih ratova ili socijalnih revolucija. Da bi se takve pojave predupredile mora se obezbediti cirkulacija elita (Alfred Pareta, Gaetano Moska, Marija Kolbinska).

2. Elita vlasti najrazvijenijih država savremenog industrijskog društva (primer SAD) sastavljena je u vrhu od tri piramide: korporativno privredna, državna administracija i vojna hierarhija (Rajt Mils, Elita vlasti).

3. Problem savremenog društva sastoji se u tome kako omogućiti mirnu cirkulaciju između različitih elita, između elita i ne-elita-smenjivanje elita bez socijalnih potresa. (Jozef Šumpeter, Karl Manhajm)….” (Vikipedija).

DOS COMPANY SVE SRPSKE ELITE-DOS COMPANY

U jednoj od poverljivih depeša američke ambasade iz Beograda (Depeša 09 BELGRADE 125 od 10.2.2009), koju smo mogli pročitati na Vikiliksu, aktualni premijer vlade Srbije Mirko Cvetković, rekao je američkom ambasadoru Kameronu Manteru: ”….da želi da tajkuni budu prihvaćeni u narodu jer čine velik deo privrede.” Gospodin Cvetković je u apsolutno u pravu. Prenosimo tekst iz Kurira (5.10.2011) DOS COMPANY, u kome je dat naročiti akcenat oktobarskim događanjima pre 11 godina, kao i istorijskoj ulozi srpske elite u spomenutim događajima.

Ne upuštajući se dublje u pitanje ”mirne cirkulacije” ili smenjivanja različitih, pre svega političkih elita, u srpskom društvu, u 19. i 20. veku, treba pre svega istaknuti kako je ”mirna cirkulacija” ili ”mirno smenjivanje” elita bio više ideal, nego već postignuto stanje. Mada istini za volju treba podvući da postoje, pogotovo u Evropi, zemlje koje su se uz sva moguće, ne uvek politički korektne postupke, približile spomenutoj ”mirnoj cirkulaciji” ili smenjivanju različitih, pre svega, političkih elita. Srpsko društvo, u 19. i 20.veku bilo je više obeleženo, kako udaranjem samih temelja srpskoj državnosti, a nešto kasnije, pogotovo u 20.veku, tako i veoma oštrim ideološkim podelama. Naravno da su sve to okolnosti koji su presudno uticale na formiranje srpskih elita, ujedno bile i odlučujući faktor samog funkcionisanja spomenutih elita.

Međutim treba svakako spomenuti kako unatoč burnom istorijskom periodu stvaranja srpske države u 19.veku, srpska elita, u državničkom liku, vožda Karađorđa, kasnije kneza Miloša, iznedrila je i dve izuzetne ličnosti; jednog Iliju Garašanina (1812-1874) tvorca kapitalno strateškog dela tadašnje srpske elite Načertanije (1844), koje se i u današnje vreme isčitava kao jedan veoma savremen tekst i protu Mateja Nenadovića. Ili uzmimo jedan drugi primer delovanja srpske elite u 20.veku. Osnivanje Srpskog kulturnog kluba (1937) od strane akademika i profesora Slobodana Jovanovića i advokata i pisca Dragiše Vasića. Nadasve je interesantan i pokušaj Stevana Moljevića u njegovom spisu Homogena Srbija (1941). Posle drugog svetskog rata vredno je zabeležiti i Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti (1986). U tom kontekstu svakako treba spomenuti i predstavnike srpske elite koji nisu bili tvorci nekih konkretnih elaboracija kakvo je bilo Načertanije ali su u svakom slučaju, u oblastima svog delovanja, obeležili najbolje što je srpska elita bila sposobna ostvariti. To su pre svega Dositej Obradović, Jovan Sterija Popović, Njegoš, Vuk St. Karađić, Nikola Tesla, Milutin Milanković, Mihajlo Pupin, antropolog i geograf Jovan Cvijić, političar Nikola Pašić, dinastični predstavnici srpske elite bili su svakako i kralj Petar I. Karađorđević i nešto kasnije knez Pavle Karađorđević, kao i književnici Jovan Dučić, Miloš Crnjanski i Ivo Andrić. Uverenja sam da su u kontekstu muških predstavnika srpske elite apsolutno potcenjeni doprinosi Mileve Marić i Isidore Sekulić. Takođe je izuzetno značajan deo doprinosa srpske vojne elite pogotovo iz I. i II. svetskog rata vojvoda Putnika i Mišića i đenerala Dragoljuba Mihailovića kao i ostalih, pošto je njihovom zaslugom, na sasvim konkretan način bilo izboreno mesto postojanje srpskog nacionalnog i državnog postojanja. Vladika Nikolaj Velimirović, u današnje vreme, zbog stavova u svojim delima, verovatno bi bio proglašen za ”evroskeptika”.

Sve navedene primere, a bilo je i mnogo drugih, treba posmatrati kao pokušaje pripadnika srpske elite, smeštene u realnom vremenu i prostoru, u kome su nastajali i kao njihov doprinos rešavanju srpskog nacionalnog pitanja. Kada se pogledaju razmatranja, bilo pripadnika nacionalnih elita u srpskom okruženju ili ideološki opredeljenih teoretičara koji su pripadali drugim, po pravilu velikim evropskim nacijama, dolazimo do objašnjavanja dela spomenutih predstavnika srpskih elita, jedino kao pokušaja ”realizacije velikosrpske ideje”, kao i nametanja iste ” veliko srpske ideje” ostalima. Pogotovo su bili osetljivi na takozvanu ”velikosrpsku ideju” pripadnici nacionalnih elita u okruženju, na primer hrvatske, a danas i: bošnjačke, crnogorske ili albanske elite. Danas nema nikakve potrebe, ponajmanje bi takvu potrebu trebalo oslanjati na bilo kakvu ideologiju, ne samo na dominatnu idelogiju karakterističnu u periodu posle II.svetskog rata, od 1945 do 1990 godine. To ističem zbog sledećeg.

Ako je za srpske elite 19. i s početka 20.veka bilo karakteristično da su po svojim ambicijama i dometima, nalazile bilo svoj uzor i oblik delovanja, u elitama nacija koja su kao srpska, tek tražile svoj ”prostor pod suncem”, recimo talijanska, u slučaju Ilije Garašanina-poljska. Sigurno je da su sve spomenute elite tek trebale proći kroz fazu ”verifikacije svoje verodostostojnosti” prema nekom opštem ”evropskom merilu”. ”Kriteriji” tog ”evropskog merila” bili su pre svega što verniji ”kapaciteti” podržavanja svega onog što je u tadašnjoj Evropi predstavljalo; bilo oblik države, bilo njeno uređenje ili njeno funkcionisanje. Kraljevina Srbija, odnosno njene elite, u tim svojim pokušajima tada nisu bile nikakav izuzetak, još manje su predstavljale neku ”lošiju istorijsku opciju” za razliku od elita iz srpskog okruženja, kako se to uporno želi ” ideološki intepretirati” isključivo kroz optiku sopstvenih nacionalnih interesa, unutar novonastalih elita. Značajno je primetiti kako ”loše ideje” ili ”velikosrpske ideje” srpskih elita, bez obzira na sav ideološki balast kojim se želi kompromitovati njihove nosioce, nisu bile nikada neka realna opasnost za postojanje nacionalnih elita srpskog okruženja. Ni u prvoj, a još manje drugoj Jugoslaviji. Svoju ”vojnu agresivnost” predstavnici srpske elite, i u I. i u II.svetskom ratu ispoljili su unutar istorijskih evropskih savezništava, sa istančanim senzibilitetom za realnu procenu onih vrednosti koje danas pretstavljaju temelj Evropske Unije. U tom pogledu predstavnicima srpske elite treba odati priznanje.

Urušavanje delotvornosti srpskih elita intenzivno nastupa posle II.svetskog rata, mada su počeci tog procesa počeli već i pre II.svetskog rata. Ideološkim konstruktom ”o velikosrpstvu i njegovim štetnim posledicama” skoro potpuno su zatrti bilo kakvi pokušaji samostalnog formiranja ili delovanja onih delova srpskog društva koji bi prema istorijskom i intelektualnom kontinuitetu i kapacitetu, trebali činiti srpske elite. Opšta politička i ekonomska situacija u Jugoslaviji, posle II.svetskog rata, pogodovala je pre svega još jednom, nadnacionalnom konstruktu, a to je bilo ”jugoslovenstvo”. Potencijalni pripadnici srpskih elita, odnosno srpski pripadnici partijske nomenklature okrenuli su se formuli ”jugoslovenstva” kao ”spasonosnoj formuli” koja je ”već rešila”; i sva nacionalna pitanja, i sve tenzije koje proizlaze iz nerešenih nacionalnih pitanja, kao i sva ekonomska i privredna pitanja. Pandan ”jugoslovenstvu” u privredi bilo je ”radničko samoupravljanje”, a vrhovni princip funkcionisanja, u svakom slučaju već i tada sukobljenih antagonističkih nacionalnih partijskih nomenklatura, predstavljalo je ”bratstvo i jedinstvo”. Gubitkom svojih sopstvenih elita, u srpskom su se nacionalnom korpusu počeli paralelno odvijati i drugi procesi, kao recimo proces gubljenja nacionalnog i kulturnog identiteta pripadnika srpskog nacionalnog korpusa. Isti su, zbog okrenutosti ideji ”jugoslovenstva”, mogli jedino nemoćno posmatrati neumoljivi proces nestajanja i asimilacije pripadnika srpskog nacionalnog korpusa koji je bio dosta vešto maskiran principom ”jugoslovenstva”. O tome koliko je Srbija, kao država bez svojih sopstvenih elita, bila obogaljena, početkom 90’ godina prošlog veka, ne treba gubiti reči.

Društveni sloj unutar višestranačkog sistema, koji je početkom 90’ godina prošlog veka izašao na srpsku, pre svega političku scenu, bio je u suštini modifikovano nasledstvo nekadašnjih ”jugoslavenski” orientisanih ostataka srpske partijske nomenklature ali nikako društveni sloj koji bi u nekom kontinuitetu bio legitimni naslednik svega onog šta su stvorile srpske elite 19. i 20.veka. Taj kontinuitet nastajanja i delovanja srpskih elita tragično je prekinut pre početka, za vreme II.svetskog rata, a pogotovo posle II.svetskog rata. Bila je to jednostavno, i mimikrija delovanja političkih stranaka i višestranačja, i mimikrija moguće vizije: kuda treba da ide Srbija u 21.veku? Odsustvo srpskih elita, izuzetak kao institucija, mnogo manje kao pojedinci koji predstavljaju instituciju, čini Srpska pravoslavna crkva. Mada je Srpska pravoslavna crkva, istini za volju, jedan sasvim specifičan i istorijski najpostojaniji deo srpske elite čija delatnost kroz vekovno postojanje i nije doživela neke znatnije promene, ali to bi trebalo da bude predmet nekog drugog razmatranja.

Prema nekim statistikama, mada treba iste uvek i skoro po pravilu uzimati sa dozom rezerve (pogotovo posle iskustva sa ”otkrićem” o ”efikasnoj” srpskoj statistici u ovoj godini!), pošto nisu utvrđen ni metodi, ni kriteriji spomenute statistike, u rasejanju, srpske dijaspore živi od 4,5 do čak 5,5 milijona ljudi. Postoje naime i oprečna mišljenja terminološkog opredeljenja samog pojma ”srpska dijaspora”. Autori pojma ”srpska dijaspora” preporučuju da se jedino za Srbe iseljenike koristi termin ”dijaspora”, međutim problem nastaje kada znamo da ne postoje čisti pojmovi u koje bi mogli svrstati bilo: ekonomske iseljenike, Srbe koji su zbog ideloških ili ratnih dejstava bili prinuđeni napustiti svoja mesta življenja ili recimo Srbe koji žive u tkzv. okruženju države Srbije ( mada bi po pravilu to trebalo važiti za nekadašnje republike zajedničke države Jugoslavije, taj kriterij nije sasvim pouzdan pošto u okruženju države Srbije žive Srbi i u Mađarskoj, i u Rumuniji, i u Albaniji!!). Takođe je upitno, kako u nekim slučajevima svrstati generacije potekle, bilo od ekonomske ili političke emigracije? Ne radi se samo o goloj statističkoj klasifikaciji, nego i o odnosu predstavnika današnje države Srbije prema tim ljudima. Pokušava se takođe sa upotrebom termina ”Srbi u regionu”, a nešto stariji je termin ”srpsko rasejanje”. Bilo bi uputno, kada bi se napravilo više, bilo terminološkog reda, a svakako, a shodno tome i korištenja statističkih metoda, kako bi se moglo baratati pouzdanim podacima.

Ipak, za malu naciju kao što je srpska, sa još uvek nedefinisanim granicama i teritorijem, nije svejedno; da li se van njenog državnog teritorija nalazi 4 ili 5 milijona njenih sunarodnika. Ako se prema postoječem popisu zna da u državi Srbiji ima 7,498.001 Srba (rezultati najnovijeg popisa stanovništva još nisu poznati!), a van nje dakle živi više od polovine pripadnika srpske nacionalnosti, onda se na toj relaciji, otvara mnoštvo gorućih pitanja, a jedno od ključnih pitanja je svakako; koji je objektivni udeo odgovornosti pripadnika onih slojeva srpskog društva koji sebe doživljava danas kao srpsku elitu (recimo da su to, kao njen najodgovorniji deo sve političke stranke koje danas zauzimaju vlast ili imaju mesta u srpskom parlamentu!), u stvaranju iznimno visokog broja pripadnika srpskog nacionalnog korpusa u dijaspori diljem sveta? Od tog je pitanja teško pobeći, još manje je moguće to pitanje relativizirati izgovaranjem na ”teške ekonomske prilike u svetu” ili isključivo traženjem uzroka u »spletu nepovoljnih istorijskih okolnosti« i slično.

Ako kroz istoriju srpskog nacionalnog korpusa pogledamo sve: seobe, rasejanja ili emigracije, onda dolazimo do zaključka da se radi o konstanti na koju su uticali mnogi faktori (od političkih do ekonomskih!). I nije tačno da su Srbi bežali sa svojih ognjišta isključivo zbog ekonomske prinude. Mnogo više bilo je nasilja i prinude kombinovane sa lošim egzistencijalnim položajem. Istorijat seoba, takvih i drugačijih mogli bi podeliti na pet značajnih perioda.

– Seobe Srba sa Kosova i Metohije u 17. i 18.veku u Austro-Ugarsku, i u dva navrata, prvom pod patrijarhom Arsenijem III. Čarnojevićem (1690) i drugom pod patrijarhom Arsenijem IV. Jovanovićem Šakabendom (1739). Smatra se da je sa prostora Kosova i Metohije i stare Raške tada otišlo 37 hiljada porodica sa oko 185 hiljada ljudi,

-Iseljavanje pred II.svetski rat, za taj segment iseljavanja ne postoje pouzdani podaci,
-Za posleratnu srpsku emigraciju, kao posledicu ideološkog sukoba u II. svetskom ratu kao i njenom ishodu, takođe ne postoje precizni podaci, sem svetskom ratu kao i njenom ishodu, takođe ne postoje precizni podaci, sem uvreženog termina iz ideološkog arsenala bivše države koji je glasio ”neprijateljska emigracija”,
-Ekonomska emigracija u Zapadnoevropske zemlje, Ameriku i Australiju u periodu od 1961 do 1991, i na kraju
-Izbeglice od rata i posledica rata u bivšoj Jugoslaviji od 1991 dalje. Radi se o dosta pojednostavljenoj, vremenskoj periodizaciji najznačajnijih srpskih seoba, unutar kojih postoji još niz, nazovimo ih ”mikro” migracija pripadnika srpskog nacionalnog korpusa unutar prostora bivše Jugoslavije ili onog najdragocenijeg dela (pre svega mladog!) srpskog intelektualnog potencijala koji je silom prilika, posle 1991, sebi potražio priliku za život bilo u Zapadnoj Evropi ili na drugim kontinentima. Nažalost, ni o jednom, ni o drugom migriranju ne postoje precizni podaci nego isključivo nagađanja.

Ako se vratimo spomenutoj vremenskoj periodizaciji, svih pet srpskih istorijskih migracija, onda treba konstatovati da su sve one ostavile svoj duboki trag u srpskom nacionalnom korpusu i to sa posledicima sa kojima se duboki trag u srpskom nacionalnom korpusu i to sa posledicima sa kojima se srpski nacionalni korpus suočava još i danas (Kosovo). Znači ne radi se isključivo o istorijskim događajima iz 17. i 18. veka koji su prosto sastavni deo našeg kolektivnog pamćenja, nego je to ujedno još uvek srpska politička realnost sa kojom se srećemo.

Drugi deo ali ništa manje značajan, je svakako, onaj deo srpske populacije koji je emigrirala u periodu od 1961 do 1991, i naravno od 1991 dalje. Danas definitivno ne stoji teza, kako je ”liberalniji socijalistički sistem” koji je bio karakterističan za tadašnju državu ”prosto dao ljudima pasoše” da bi mogli sebi potražiti posao na Zapadu. Mislim da je mnogo objektivnija teza da je ”liberalniji socijalistički sistem” ustvari bio nateran da pusti ljude, pošto se našao u izuzetno teškoj ekonomskoj situaciji, bez većih izgleda da spreči visoku stopu nezaposlenosti. Srpska politička nomenklatura, teško bi se naime mogla, u ono vreme, nazivati srpskom elitom. U tom je periodu bila jednostavno, sastavni deo jugoslavenske partijske nomenklature sa minimalnim obeležjima pripadnosti bilo srpskom nacionalnom korpusu, a još manje je spomenuta nomenklatura bila u stanju štititi srpske interese. Ustvari, srpski nacionalni interes bio je tabu tema koji je automatski povlačio za sobom raspravu o ”srpskom nacionalizmu” koja je bila srpskoj političkoj nomenklaturi već u principu-neprijatna. Njen se tadašnji pogled na ekonomski eksodus srpskog življa svodio na povremene i površne opservacije, kako se radi ”o privremenom zapošljavanju i skorašnjem povratku kući”. Istina je u svakom pogledu bila, a znali su ju, kako njeni tvorci, a još bolje sami emigranti, da nema govora o bilo kakvoj ”privremenosti” nego da je, sem retkih izuzetaka, definitivno životno opredeljenje, bez alternative. Taj deo tkz.”ekonomske emigracije” u stvarnosti se pretvorio u trajan oblik preseljenja u neku drugu sredinu, a ujedno je time srpski nacionalni korpus, u svom istorijskom gubljenju životne supstance, izgubio skoro i sav njen ostali potencijal, na kog se retko obraća pažnja

Na kraju dolazimo do današnje situacije i funkcije današnjih srpskih elita. Posle raspada nekadašnje zajedničke države, 90’ godina prošlog veka, Srbija je više manje ”naterana” na povratak vlastitoj državnosti i njenim atribucijama. Naslednici nekadašnje srpske političke nomenklature dugo su se nećkali oko tog povratka sopstvenoj državi, želeći očito (ipak) u bilo kom obliku sačuvati, i ”zenicu oka svog”, ”tekovine revolucije”, pa makar i u obliku tkz. ”krnje Jugoslavije”(ideja Slobodana Miloševića). Nema smisla nabrajati sve tegobe kojima je bio izložen srpski narod bilo prilikom bombardovanja NATA ili novih masovnih bežanija i proterivanja iz Hrvatske i sa Kosova, kao i ekonomskih sankcija koje su uvedene Srbiji. O tome je bio napisan već veliki broj tekstova. Za period od 1991-2000, period vladavine naslednika nekadašnje srpske političke nomenklature pod rukovodstvom Slobodana Miloševića možemo slobodno reći kako je dobar deo svog ”mandata” funkcionisala, barem što se odnosi na tehnologiju vlasti, kao produžetak ili nastavak delovanja nekadašnje srpske političke nomenklature, što ni izbliza ne podseća na nekadašnji sadržaj i forme srpskih elita prošlosti. Posle pada Slobodana Miloševića i dolaska na vlast DOS-a, određeno vreme prevladavao je utisak kako se u Srbiji (konačno) desio toliko dugo očekivani preokret ka; normalnoj građanskoj državi i funkcionisanju njenih institucija, normalnom parlamentarnom ustrojstvu, sa normalnom distribucijom moći političkih stranaka. Međutim desilo se nešto drugo. DOS-u i njegovim političkim naslednicima/političkim strankama ustvari je pripala ”čast” da Srbiju, putem tranzicije, uvede u kapitalizam ”novog doba”, putem transformacije društvene svojine u privatnu svojinu, kao kamena temeljca restavracije kapitalističkog sistema. ”Lična karta” ili bilans današnje srpske elite, koja je na vlasti i to u kontinuitetu dužem više od 10 godina, posle dve faze tranzicije, je sledeći. Prema podacima Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije više od 1,3 milijona jedva sastavlja kraj s krajem u svakodnevnom preživljavanju. Dalje, prema istom ali i nekim drugim izvorima, 700 hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva, a 727 hiljada ljudi je nezaposlenih (prema podacima sindikata taj broj nije realan i mnogo je veći!). Posebnu kategoriju ljudi koje možemo svrstati u kategoriju onih koji jedva preživljavaju je 343 hiljada penzionera sa penzijom manjom od 11 hiljada dinara i 50 hiljada ljudi koji se hrane u narodnim kuhinjama. (Blic, 23.4.2011). Sa druge strane, ako je verovati Novostima (25.5.2011), u Srbiji je 300 hiljada starih ljudi koji ne primaju nikakvu penziju. To je, ako to smemo tako nazvati, ”unutrašnji bilans” vladajuće srpske elite. ”Spoljni bilans” ogleda se u nekim drugim elementima u kojima svakako značajna uloga pripada srpskoj dijaspori. Ako možemo biti sigurni da su podaci koje iznose ugledne institucije kao što su Narodna banka Srbije ili Svetska banka, onda količina sredstva koja su se slila u Srbiju u periodu od 2000 do 2010.godine, izuzetno velika količina finansijskih sredstva. Mada se podaci Narodne banke Srbije i Svetske banke razlikuju, situacija izgleda tako. Prema podacima NBS ukupni devizni priliv Srbije u periodu od 2000 do 2010 iznosio je 27, 6 milijardi evra. Godišnje u Srbiju uđe, prema NBS 3,1 miljardi evra od srpske dijaspore. Neki od analitičara, kao što je naprimer Nebojša Katić, nešto su oprezniji prema Katićevoj proceni taj je iznos između 2-3 milijarde godišnje Ekonomija emigracija-Nebojša Katić-14.2.2005). Spomenuli smo i evidenciju Svetske banke koja se razlikuje od podataka NBS, tako Svetska banka navodi da je od srpske dijaspore ili Srba u rasejanju, stiglo u Srbiju 42,96 milijarde dolara.

Učešće doznaka srpske dijaspore u BDP je 2,5 veća od direktnih stranih investicija u poslednjih deset godina (Politika-Aleksandar Mikavica-23.4.2011). U tom kontekstu svakako treba svakako spomenuti dva indikativna teksta i to: tekst Tanje Nikolić Đaković Privatizacija:Oglodana Srbija (NIN i B-92-22.5.2011) spomenuti tekst je sem zanimiljivih i pre svega zastrašujućih brojki, interesantan još po nečemu; a to je kratak uvid u strukturu formiranja današnje srpske elite, kao i njenu povezanost (u tom formiranju!) sa državnim institucijama Srbije. Drugi, ne manje interesantan tekst je tekst profesora Ekonomskog fakulteta iz Beograda Mladena Kovačevića pod naslovom Argentinski bankrot pred našim vratima (Blog B-92-6.9.2009). Tekst profesora Kovačevića na kompetentan način daje ocenu profesionalnih referenci ”izvođača radova” u srpskoj tranziciji. Novinarka Tanja Nikolić Đaković, na početku svog teksta Privatizacija:

Oglodana Srbija posle spominjanja cifre od 128 milijardi dolara koliko je sredstva ušlo u Srbiju u periodu od 2001 do 2009.godine, postavlja jedno vrlo ”narodsko pitanje”, koje bi moglo da se sažme u sledečem: gde su te i sve druge pare? Tome možemo dodati još: i kako su konkretno potrošene i našto bi Srbija ličila danas bez spomenutih milijardi, kada se pre svega Evropa, a i ostali svet, ozbiljno sprema na drugi talas ekonomske krize? Na početku ovog teksta pokušao sam dati neke od mogućih odrednica elite, a u daljem sam tekstu, kroz istorijsko kretanje osvetliti: ko su bili glavni nosioci u stvaranju srpskih elita i kakav je bio njihov učinak u stvaranju srpske države i njenog funkcionisanja.

Kriterij koji se mora postaviti pred svaku, pa tako i srpsku elitu, u bilo kom se istorijskom periodu nalazila svakako je pitanje-kompetentnosti i efikasnosti elite, kojoj je biračko telo, poverilo upravljanje državom i njenim resursima. Predpostavka je svakako da se biračko telo odlučivalo pod demokratskim uslovima biranja. Ako pokušamo odgovoriti na pitanje kompetentnosti i efikasnosti, onda može biti odgovor, o tim osobinama srpskih elita pogotovo političkih!), jedino- negativan. Istini za volju, današnja je srpska elita delimično i ”nasledila miraz” kompetentnosti i efikasnosti, kako od političke nomenklature bivše Jugoslavije, tako i od političke ”elite” stvorene u vreme Slobodana Miloševića. Sve ostalo, pogotovo tranziciju I. i II., kao i ”istorijski prelaz od kapitalizma u socijalizam i povratak kapitalizmu”, nemože se pravdati nikakvim ”objektivnim okolnostima” ili ”uslovima svetske ekonomske krize”. Kada se sabere sve šta se pogotovo na ekonomskom planu izdešavalo u tom periodu, onda spomenute srpske elite, jednostavno nisu bile dorasle istorijskom trenutku, u kome su se našle i svako poređenje sa srpskim elitama prošlosti, ide na njihovu štetu. Pitanje koje se postavlja, pogotovo pred srpsku dijasporu, verovatno je sledeće: može li srpska dijaspora, svojim finansijskim sredstvima dugoročno pokrivati manjak kompetentnosti i efikasnosti današnje srpske elite? Izjava resornog ministra u Ministarstvu vera i dijaspore Srećkovića, ”da se od dijaspore samo u ovoj godini očekuje 4,5 do 5 milijardi dolara, a to doprinosti oćuvanju ekonomske stabilnosti zemlje” (Glas javnosti

23.5.2011) samo potvrđuje konstataciju o manjku kompetentnosti i efikasnosti. Odgovor na to pitanje nije jednostavan, a trebalo bi ga posmatrati jedino u svetlosti pragmatičnog funkcionisanja države i njenih institucija, a nikako kao pitanje obojeno bilo kakvim ”ideološkim” ili ”patriotskim” motivima, političkim podelama i slično. Kao odgovor na to pitanje, skoro da i neprimenjiv na današnju situaciju, jeste onaj deo definicije sa početka ovog teksta. ”O mirnom smenjivanju elita”, pošto smena jedne političke elite (o njima je reč!), sa dolaskom druge, očito ne reševa nijedan od već spomenutih problema. Ne upuštajući se detaljnije u spoljnopolitičku ”strategiju” vladajuće srpske elite, njena je jedina i sveobuhvatna mantra ” ulazak u EU”, a kao dodatno pojašnjene te mantre stoji i imperativ ”I EU, i Kosovo”. Pristupanje, odnosnoiščekivanje srpske elite da tek dobije status kandidata za ulazak u EU, govoreči sasvim objektivno, desio se u najgore moguće vreme za takvu kandidaturu. Naime, EU se suočava sa sopstvenim teškim problemima bilo: dužničke krize pojedinih članica, neizvesne sudbine evra, kao i nizom drugih problema koji svako dalje širinje EU stavljaju pred ozbiljno preispitivanje. Sudbina srpske kandidature i (eventualnog) ulaska u EU, za EU, to tvrdim kategorički, je drugorazredno pitanje bez jasnih naznaka kako pristupiti njegovom konkretnom rešavanju. Današnja srpska elita sav je svoj ulog i smisao postojanja stavila na mantru ”ulaska u EU”. Očito, naivno misleći da će EU spasavati srpske probleme, finansiranjem nekompetentnosti i neefikasnosti srpskih elita. To je prosto zabluda. EU je pre svega interesna zajednica par exellance kojoj zaista nije potreban, pored svojih već postojećih problema i teškoća, još i ”uvoz” dodatnih tereta, recimo sa takozvanog Zapadnog Balkana. Govoreći o današnjoj spoljnopolitičkoj ”strategiji” vladajuće srpske elite nemožemo, a da ne pomenemo, kao upečatljivu i vrlo rečitu ilustraciju spomenute ”strategije”, i epizodu sa objavljivanjem (poverljivih) depeša američke ambasade u Beogradu koje se odnose na razgovore sa čelnicima srpskih političkih stranaka i ocene tih razgovora/analiza od strane američkih diplomata. Depeše su objavljene na sajtu Vikiliks-a. Kako ne bi bilo zabune, nisu na Vikiliksu objavljene samo američke depeše slate iz Beograda, nego su na internet puštene depeše skoro svih američkih diplomatskih predstavništva u svetu. Bilo bi nesuvislo tvrditi da je Đulijan Asanž, tvorac projekta Vikiliks, i glavni pokretač objavljivanja strogo poverljivih dokumenata američke administracije na internetu, uradio to zbog senzacionalizma ili isključive želje za ”diskreditacijom” američke, pre svega, spoljne politike. Uzroci spomenutog objavljivanja su, obzirom na sveprisutnost elektronskih medija današnjice (pre svega internet!), i dublji, i složeniji, od jednostavnih obrazlaganja koja se svode bilo na: modifikovane teorije ”zavere” ili ”zavera” ili traženje ”moralnih principa” u današnjim međudržavnim odnosima. Pre svega to se odnosi na kvalitet političkih i ostalih relacije u svetu, i kako vidi te odnose ( bilo koja već) američka administracija. U tom je kontekstu zanimljivo nešto drugo, mnogo bolnije i poražavajuće.

Ranije, pre objavljivanja spomenutih depeša na Vikiliksu, politički analitičari mogli su pomoću dostupnih podataka spekulisati, o pojedinim, nazovimo ih globalnim političkim i ekonomskim pitanjima i namerama, zasada još jedine svetske velesile ali su u tom svom poslu trebali biti obazrivi, pošto im se uvek, kao protivargument moglo predbaciti: gospodo, za vaše argumente i nemate neke čvršće dokaze! Ta se ”metodologija” ili ako hočete matrica političkog delovanja raznih oblika ”tajnih/poverljivih diplomatija”, definitivno srušila. Odnosima, posle objavljivanja na Vikiliksu, između centara moći i periferije, nema se šta više dodavati ili o njima raspravljati. Zna se, ko i kako odlućuje u međunarodnim odnosima, i kako se ponašaju oni koji zavise od tog i takvog, odlućivanja. Teško je u tom smislu ne složiti se sa nekadašnjom urednicom Politike, Ljiljanom Smajlović, Srbija u očima američke ambasade ( Vreme 8.9.2011), gde na jednom mestu, mislim da na početku svog teksta kaže: ”Depeše koje su posredstvom Vikiliksa procurile iz američke ambasade u Beogradu nepresušni su izvor saznanja o američkoj politici prema Srbiji, ali možda još više o domaćoj, srpskoj političkoj sceni. One same za sebe gorljivo potvrđuju osnovnu tezu Đulijana Asanža: kada bi državni službenici i političari znali da će sve to šta rade i govore izaći na videlo i dospeti u ruke građana koji ih biraju i plaćaju, nikako ne bi radili to šta rade i govorili to što govore”. Mislim, kako zaista nema smisla, ako se ponovo vratimo srpskim prilikama i njenim elitama, raspravljati, bilo o imenima političara i ostalih koji su bilo šta izjavljivali ili tvrdili u razgovorima sa američkim diplomatama. Ili možda suočavanje njihovih izjava, sa ”kvalitetom” onih ”mantri”, za isključivo domaću upotrebu, koje su smislili njihovi spin doktori. Bio bi to u svakom slučaju zaludan posao. Očito je sledeće. Jedan se politički metod, u sukobu sa savremenom tehnologijom i upornošću pojedinaca- doslovce potrošio i srušio. A srušio se mnogo radikalnije od rušenja ”berlinskog zida”. Ponovni povratak, kao da se ništa nije desilo, na staru i oprobanu igru ”demokratije” i ”mirnog smenjivanja elita”, moguć je samo pod uslovom potpunog odbacivanja radicionalnog poimanja politike i političara. Što bi mogla biti i ponovna šansa za uspostavljanje raznoraznih oblika, možda još neviđenih, totalitarnih sistema. Ipak, ako smo malo ironični, objavljivanje američkih depeša, sem svojevrsne katarze svetske, a pogotovo i srpske javnosti, ima i jednu dobru stranu. Nadam se da su nas američke depeše poštedele, barem za neko buduće vreme, potencijalnih memoarskih ”otkrovenja” i samo njihovih ”objektivnosti”, vladajuće srpske političke elite. Mada je razmišljanje profesorke antropologije i psihologije Mile Alečković-Nikolić Ljudska prava u porciji rokfora, bilo objavljeno u Politici 18. jula 2011, znaći pre teksta Srbija u očima američke ambasade, po mom skromnom mišljenju, njen je tekst izvanredno komplementaran sa ocenom koju je o Vikiliks depešama iz Beograda dala Ljiljana Smajlović. Mada se tekst Ljudska prava u porciji rokfora dešava isključivo u kontekstu ovogodišnjeg obeležavanja 14.jula (1789), francuskog državnog praznika, u francuskoj ambasadi u Beogradu, ipak su mu premise koje se odnose na funkcionisanje politike velikih sila, kao i ”logiku” tog funkcionisanja, skoro iste.

Profesorka je na spomenutom prijemu, pre svega francuske diplomate”, opsedala” pitanjem, o Francuskoj, kao državi predvodnici bombardovanja Libije. U jednom je trenutku vojnom predstavniku jedne od zemalja na prijemu objasnila svoju ”ljubopitljivost” na sledeći način:” Pitam vas to zato što smo mi Srbi bombardovani i što dobro znamo kako izgleda dugotrajno bombardovanje”. Odgovor visokog zvaničnika glasio je: ”Bombardujemo diktatora jer on bombarduje sopstveni narod”. Fraza, ako dobro razmislimo, zvuči nam poznato iz nekih drugih prilika i ne tako udaljenog vremena. Ne mogu a da ne citiram još jednu rečenicu profesorke Mile Alečković-Nikolić koja itekako tera na razmišljanje. ”Nije me toliko vređao stav da je 14.jul postao u novijem pamćenju dan vašarske globalne zabave, koliko opšta kolektivna amnezija, potiskivanje i odsustvo želje da se o stradanju drugih naroda i pojedinaca, onih koji nisu postali ”punopravni građani rimskog carstva”, uopšte misli”.

I još nešto, profesorka Mila Alečković-Nikolić, sem stručne kompetencije, jedna je od naših ljudi iz dijaspore i potpredsednik je Zajednice Srba Francuske i kao takva vrlo dobro upućena u francuske intelektualne i političke prilike. A to je velika razlika u kvalitetu njenog stava i razmišljanja, od recimo predstavnika današnjih srpskih elita koje; nit’ pitaju za bilo šta, nit’ ih preterano zovu negde da bi saslušali njihovo mišljenje.Već je rečeno, kako ”mirno smenjivanje elita”, znači izbore, i dolazak drugog, opozicionog dela, srpske elite na vlast, nisu rešenje za situaciju u kojoj se nalazi Srbija. Problem je mnogo dublji i složeniji. Proces kvalitetnih promena koji bi kao posledicu imao jednu kompetentnu i efikasnu upravljačku elitu je dugotrajan i mukotrpan, i zahteva mnogo više od povremenih reformi, praznih političkih obećanja, povratka ideološkim smicalicama prošlosti ili jednostavno fatalističko mirenje sudbinom. I u tom slučaju nije problem koji deo srpske elite danas ima veći ili manji smisao za forme političke demokratije, to je ustvari pitanje ”narcisizma malih razlika”, a ne stvarnog kvaliteta promena. Najveće dostignuće koje bi današnja srpska elita mogla pružiti srpskom nacionalnom korpusu, kako u matici, tako i u dijaspori, bila bi jedna objektivna sveobuhvatna analiza stanja: bez prisutnosti partikularnih stranačkih interesa, bez ”dobronamernih saveta” i dodvoravanja naših ”prijatelja”, a ujedno sa visokim stepenom konsenza o tome: kuda se kreće Srbija u 21.veku, gde je njeno mesto u Evropi i svetu, i koje su osobine i sredstva sa kojima srpski nacionalni korpus može sebi izboriti mesto u sve nemilosrdnijem i bespoštednom globalnom takmičenju. Maratonac koji stoji u mestu.

Referencije:

Vikipedija, Enciklopedija,
Ministarstvo rada i socijalne politike Republike Srbije, statistički podaci,
Blic od 23.4.2011
Novosti od 25.5.2011
Narodna banka Srbije, statistički podaci,
Aleksandar Mikavica-Politika od 23.4.2011,
Nebojša Katić, Ekonomija emigracije, Politika od 14.2.2005,
Tanja Nikolić Đaković, Privatizacija Srbije: Oglodana Srbija, NIN i B-92 od 22.5.2011,
Prof. Mladen Kovačević-Argentinski bankrot pred našim vratima, Blog B-92 od 6.9.2009,
Ljiljana Smajlović, Srbija u očima američke ambasade, Vreme od 8.9.2011,
Prof. Mila Alečković-Nikolić-Ljudska prava u porciji rokfora, Politika od 18.6.2011.

Datum objave: 8.10.2011

SVE SRPSKE ELITE I DIJASPORA

Broj poseta

Prijatelji